Тако и ми данас као жене Мироносице чекамо испред Христовог гроба. И ми данас дакле, једнако као апостоли и ученици Господњи у вријеме оно, окупљени смо на Светој Литургији, с нестрпљењем очекујемо да се наш Спаситељ појави и да нас спасе. Међутим, питање је да ли ми данашњи Хришћани уопште очекујемо нашег Спаситеља да дође. Ако Га и чекамо, шта ми то заиста очекујемо од нашег васкрслога Господа? Како, од чега и кога да нас спасе? 

Чекамо ли ми то, драга браћо и сетре, да нам Христос донесе један нови свијет, пун љубави и мира, у којем ће правда коначно бити задовољена? Ако жудимо за таквим свијетом, питамо ли се онда, драга браћо и сестре, да ли смо ми заслужили такав свијет. Јесмо ли ми праведни? Ко од нас може да каже за себе да свуда и у свим приликама шири мир око себе? И ко би се то од нас усудио да каже да има љубав; савршену и несебичну љубав Христову по којој је свако од нас ученика Христових, дужан љубити и своје непријатеље? Или ће можда бити, да ми заправо тражимо од васкрслога Господа један нови свијет, у којој љубав, правда и мир нису толико важни, колико је битно да Он нама дарује свијет „по нашој мјери“ у којој ће бити кажњени сви они људи који су нам током живота наносили зло и неправду, увриједили и огорчили наше поносно и многоцјењено „Ја“ ? Не варајмо се драга браћо и сестре, о општем Васкрсењу из мртвих устаће праведни и неправедни, добри и зли, и велика је то тајна недоступна људском уму, ко је заиста праведан а ко не, ко је чинио добро а ко није, и коме од нас ће бити даровано да уђе у радост непролазнога Царства Небекога. Зато, старајмо се да опростимо једни другима и да се измиримо док има времена, јер када Господ дође, васкрснућемо сви. Зато, боље је да се обрадујемо једни другима када Христос дође, него да нам се сва нада живота нашега претвори у пропаст и очајање које је ,,плач и шкргут зуба“ (Мт 22,13). Јер, како ћемо живјети са неким у вјечности, ако овдје нисмо могли ни пет минута? Не тражимо правду, мир и љубав мимо Христа. Јер, како пише св. апостол Павле: „јер Он је мир наш, који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељаство“ (Еф. 2, 14). Исус Христос је дакле наш мир, правда, вјера и љубав. Исус Христос је наш живот!

О општем васкрсењу, зато, највише се обрадујмо Њему, нашем Господу Исусу Христу, јер ћемо Га видјети лицем у лице и сва нада, вјера и љубав показаће се на Њему; савршеноме Богу и савршеноме човјеку. А потом, обрадујмо се свим људима и створењима, што имају вјечни живот у Господу своме! Наши прави непријатељи нису људи , ако и јесу у највећем броју случајева то су непријатељи наше сујете и гордости. А заправо, наш једини прави непријатељ јесте смрт. Зато, радујмо се и веселимо се јер истински непријатељ је побјеђен.

Отуда, драга браћо и сестре, јављамо Вам најрадоснију вијест свих времена: Христос васкрсе! Заиста васкрсе!

Ваш молитвеник пред Васкрслим Господом Исусом Христом
Епископ франкфуртски и све Немачке
+СЕРГИЈЕ

Замонашен је у расу на Велику суботу 1964. године у манастиру Раковици. Чин пострига извршио епископ Сава моравички, а привео га архимандрит Милутин, касније епископ тимочки, по завршетку Богословско-монашког семинара школске 1963./64. године. По благослову Његове Светости Патријарха српског господина Германа, исте године одлази у манастир ПећкуПатријаршију.

Од 23. септембра 1965. до 11. марта 1967. на одслужењу војног рока у Скопљу. По повратку из војске прелази из Епархије београдско-карловачке у рашко-призренску и бива причислен у братство манастира Високих Дечана. Исте 1967. године био рукоположен у чин јерођакона од епископа рашко-призренског господина Павла на дан светог Стефана Дечанског. Провевши од 21. марта 1967. до 10. марта 1971. у манастиру Високи Дечани, по личној молби добио канонски отпуст за прелазак у манастир Хиландар на Светој Гори (Грчка).

У Хиландар стиже 12. марта 1971. године. Додељује му се послушање чредног ђакона и просфорара. Касније са послушања просфорара на послушање гостопримца, прво при канцеларији и Сабору стараца (општа управа) и после на дуже време гостопримац за опште манастирске госте. Рукоположен за јеромонаха 26. јануара 1980. године, на дан светих мученика Ермила и Стратоника.

Чин хиротоније извршио епископ родостолски Г. Хризостом, титуларни епископ Васељенске патријаршије са седиштем у Кареји (Света Гора). Одмах примио ново послушање - чредни јеромонах у цркви. На манастирску славу Свето Ваведење 1981. године у току бденија пострижен у малу схимну са истим именом Гаврило. Пострижење извршио епископ зворничко-тузлански господин Василије (Качавенда), а привео, као духовни отац, старац проигуман Никанор. По благослову Управе манастира Хиландара, боравио годину дана, од марта 1983. до марта следеће 1984, код духовника старца Кирила у келији светог Николаја - Белозерска, међу Грцима.

По благослову духовника старца Никанора и по личној молби добио општи канонски отпуст и вратио се у Србију. У манастиру Бања, код Рисна (Црна Гора), провео месец дана, а у Боки Которској код протојереја ставрофора, архијерејског намјесника за Боку Которску оца Мома Кривокапића, три месеца. У августу 1984. године канонски примљен у Епархију загребачко-љубљанску. Дана 17. августа 1984. године примио управу манастира Лепавине и парохију манастирску. На Велику Госпојину - Успење Пресвете Богородице, 1994. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански и целе Италије Г. Јован на Светој архијерејској литургији произвео га у чин архимандрита.

Током грађанског рата (1991-1995) остао је у манастиру. У свом пастирском раду познат је по кориштењу модерних технологија доступних путем интернета за духовно-мисионарски рад. Свети синод Српске православне цркве изабрао је оца Гаврила да извуче коверту са именом новог Патријарха јануара 2010. године. Свети синод Српске православне цркве формирао је крајем 2014. године Мисионарско одјељење, изабравши оца Гаврила као једног од његових дванаест сталних чланова.

По благослову Његовог Високопреосвештенства Митрополита господина Порфирија, архимандрит Гаврило (Вучковић) учествовао је на „Првом Међународном симпосијуму о дигиталним медијима и Православној пастирској бризи“, који је одржан од 07 до 09. маја 2015. године у Атини уз учешће 75 стручњака, православних свештеника и мирјана из 21 земље.

Само су младе шуме, када интезивно прирашћују, велике фабрике кисеоника, а повећањем обраслости, умножавају се и остале функције шума. Манастир Буково, као и остали манастири Епархије тимочке, наставиче бригу о својим шумама. Путем подизања нових шума, негом, реконструкцијом и обнављањем постојећих, израдом планова на нивоу Епархије, које ће се у току ове године реализовати, пружиће велики допринос у остваривању свих општекорисних функција које шума пружа целокупном друштву.

Извор: Епархија тимочка

Деманти из Епархије шумадијске

Поводом потпуно неистинитих, злонамерних и тенденциозних навода објављених у таблоиду Ало!, а усмерених против Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована, ми, архијерејски намесници у Епархији шумадијској, уз свој потпис и у име свог свештенства, обавештавамо верни народ наше Епархије и све заинтересоване да свештеници Епархије шумадијске никада нису потписивали било какву петицију против свог духовног оца и Архијереја Цркве Божје у Шумадији, нити да је Епископ шумадијски г. Јован против свог свештенства и монаштва икада предузимао мере који би били у супротности са канонским предњем Цркве и законима Републике Србије.

Свеукупно стање у Епархији шумадијској разматрано је на редовној годишњој седници Епархијског савета 13. фебруара 2017. године и том приликом су сви видови црквеног живота у Епархији оцењени највишом оценом, уз закључак да је на свим пољима постигнут значајан напредак. Патријаршијски управни одбор Српске Православне Цркве је потврдио да је материјално-финансијско пословање Епархије шумадијске исправно и стабилно.

Епископ шумадијски г. Јован је током прошле године одслужио 339 светих Литургија на којима је кроз проповеди поучавао свештенство, монаштво и верни народ спасоносном смислу хришћанског живота и значају празника које смо прослављали. Учешће верника, посебно младих и деце, у светим Литургијама је из године у годину све бројније. У свим већим местима Епархије редовно се одржавају теолошка предавања, хуманитарне и харитативне акције, као и друге активности својствене црквеном предању.

Свештенство и монаштво редовно учествује, уз завидну заинтересованост, на стручним семинарима и предавањима. О пензионисаним свештеницима, удовим попадијама и свим потребитима Епархија шумадијска, кроз наменске фондове, ефикасно брине обезбеђујући свима одговарајуће принадлежности. У свим црквеним општинама и манастирима, у којима је започета изградња нових цркава, парохијских домова, конака, црквених сала, звоника, већина тих грађевина је окончана. И даље се планирају и започињу радови на новим црквеним објектима.

Наш Епископ је у свим местима које је посетио врло топло и са љубављу дочекиван, и од свештенства и од народа. Нико и никада Владику Јована није повезивао са карактеристикама које се наводе у поменутом таблоиду, изузев „анонимних потписника“ непостојеће петиције. Дисциплина свештенства и монаштва је задовољавајућа, најчешће и примерна.

Свештеници, монаси и монахиње Епископа шумадијског Господина Јована доживљавају као свог духовног родитеља. Ако и има текућих потешкоћа, којих неће бити само у Царству Божијем, оне на било који начин не доводе у питање редовно стање у Шумадијској епархији које је установљено благочестивим животом хришћана кроз векове – на жалост „анонимних потписника“ непостојеће петиције, односно наручилаца срамног текста у такозваним новинама „Ало“.

Професор др Зоран Крстић, архијерејски заменик Епископа шумадијског, редовни професор Универзитета у Београду

Миладин Михаиловић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник опленачки и вршилац дужности архијерејског намесника рачанског

Саво Арсенијевић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник лепенички и вршилац дужности архијерејског намесника левачког

Велибор Ранђић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник јасенички

Мића Ћирковић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник орашачки

Љубиша Смиљковић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник космајски

Златко Димитријевић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник

колубарско-посавски

Видо Милић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник бељанички

Мр Рајко Стефановић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник крагујевачки

Небојша Младеновић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник белички

Жељко Ивковић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник младеновачки

   Шта ли је то што је предводника стада из вече у  вече одводило у непознатом правцу ? Да ли можда на пашњаку чело Пландишта има боље траве  , или је вода са оног бунара слађа ,  или ти тамо постоји неко друго стадо па се Сивоња упустио какву у љубавну авантуру , питао се помало забринут бојтар ?

    И када је тако опет  једном у навечерње дана , Сивоња заждио пут Пландишта , одлучи се бојтар да га уходи , да види куда се  то ноћу смуца и луњара Сивоња . Пратио га је тако неприметно неколико дужи . Кад одједном , спарни летњи сутон већ утонуо у сан , наруши продоран крик од којег се крв ледила у жилама .Бојтар застаде . Из правца Черине слатине , у ували која се простирала на стотинак метара испред њега , имао је шта и да види . Сивоња је био сав у магли од зноја , која се испаравала из његове зајапурене телесине , а из врхова његових рогова извијених на горе , бојтару се тада чинило да су дуги неколико метара , куљао је црвени пламен , који се дизао високо ка небу . Повремено би сивоња рио роговима по слатињавој земљи из које је кукљала вода . Тада би се пламен на тренутак смањио , па чак и угасио. Затим би Сивоња опет страшно и силно рикнуо , а пламен би се поново разгорео и дизао високо ка небу , кажу толико високо , да се овај пламен видео чак до Потиског Светог Николе .

    Било је то једне августовске вечери , негде половином деветнаестог века.  После овог догађаја , на месту где је Сивоња скоро свако вече одлазио,  ископан је бунар . За њега се убрзо на далеко  чуло , па су у навечерје Велике Госпојине почели да долазе верници  из Велике Кикинде , Мокрина,  Семиклуша , Постиског Светог Николе , Сегедина и околних села да са својим свештеницима служе свеноћна бденија . Брзо се прочуло да  у Старокањишком атару постоји Света вода која лечи многе болести и чини чуда .И није било за дуго , догодило се прво чудо .

    Сви су већ знали да је вода из бунара света и да је треба користити само као лек . Њоме се прати , умивати и пити је ради здравља . Али једном паору ђаво није дао мира . Хоће он , пошто-пото водом из Светог бунара да напоји коње . Та , шта да он вуче воду чак из села , кад му је бунар близу , ту на домаку руке . И ето ти , ђавола је тражио и ђавола је добио . Коњи му поскапаваше само што их је напојио . Од тада , нико више није напајао коње и другу марву водом из Светог бунара .

    Негде почетком двадесетог века , верници крај Светог бунара сазидаше богомољу која је кажу , била стално откључана . Све до доласка комуниста. У њој је било икона ,  кандила , разних крстова : металних и дрвених и једна приручна каса у коју су верници и ходочасници остављали прилоге . А крај саме богомоље , на два метра од ње , изникао је један јавор. Чудо Божије . Из његовог корена у виду правилног крста изникла су четири стабла . Дрво је као самораст изникло на средини између бунара и богомоље  , наткриљујући их својим гранама и правећи им хладовину ,   као да је хтело да их пригрли и да их чува од времена и невремена .

   Једно ново време

    И онда је дошло једно ново време . ,, Капелу на Светом бунару треба забравити и нема више да се иде на ,,крст,, и Свети бунар ; Нема више да се носе литије кроз село па ни изван села ; Нема више бадњака ; Нема више окупљања верника на другим местима осим у цркви  „ Нема више Бога ! ,,  „Рече безумник сердцем својем , њест Бог ! „И тако је Свети бунар запустео а касније је и затрпан био .Људи су почели да га заобилазе , сем по неког ходочасника – вечно захвалног за исцелење које му се догодило захваљујући томе што је користио воду из Светог бунара . Зуб времена и друге околности су учинили своје . Врата на капели су разваљена а иконе , крстови па и кандила су покрадени . Каса , која је деценијама стајала у богомољи је нестала . С пролећа 1973 . године , некоме је засметао и крстолики јавор . Два стабла су посечена . И гле ,, случаја ,, једно је рушећи се пало на кров богомоље наносећи јој велику штету . А друго дрво је , падајућим ударило  по сред осека и свог га здробило , чиме је судбина бунара била дефинитивно запечаћена . Бар се тако мислило . Али ,  ,, Не може се град сакрити кад на гори стоји . Нити се пали свећа и ставља под суд него на свећњак да светли свима који су у кући .,,(Мат . V ; 14 , 15) . Они , којима је вода се Светог бунара помогла и они који нису заборавили њену благотворну и исцелитељску моћ , тражили су да се Свети бунар поново очисти , обележи и оспособи за употребу .

    Речено – учињено

    Свети бунар је очишћен с пролећа 1985 . године а у навечерје Велике Госпојине  служено је бденије у присуству  народа из Новог Кнежевца и околних места . Поново је из бунара захватана вода која је на радост оних који су је захватали деловала благотворно , лечећи им боли и умирујући им душе .

    Како је из године у годину долазило све више света који је поред благотворне воде желео и душевну храну кроз Свету Евхаристију и причешће као једину и праву пуноћу сусрета човека са Богом , родила се идеја , да се на месту где је некада била богомоља , сада сагради црква . Но , није све ишло тако лако . Од самог почетка кренуло је са проблемима . Прво је Општинском органу управе требало довести два човека –мештанина који ће дати писмену изјаву и потврдити да је на месту где треба да се гради црква , некада била богомоља . Парох , који се бавио овим питањем , у шали је запитао : Да ли да доведем целу парохију , јер цело село зна да је на том месту била богомоља .

    ,, А , не . Закон предвиђа да изјаву дају само два лица .

    Добро , идемо даље .

    Од толиких , нађоше се двојица који изјаву дадоше па је чак и својеручним потписима   .

    Затим је запело око земљишта на ком Цркву теба зидати .  ,, Може , како Закон предвиђа на ливади , трстику , воћњаку , пашњаку .

    Па то је баш ливада ! Обрадова се парох , мислећи да је проблем решен , јер и сам знао да на том месту једино расте трава и коров . ,, Јесте ливада , али се у катастру води другачије , води се као ораница VII класе , а на ораници не може да се зида . ,,

    И опет моли , куми и убеђуј , али на сву срећу у катастру је било разумевања па је једним потезом оловке ,,обрадиво земљиште,, - оно што није у стварности претворено у ливаду , у оно што у стварности и јесте . Тако је и тај проблем решен .

    Е , потом је настао и највећи проблем . Када је видео пројекат будуће цркве , одговорни и задужен да каже коначно ДА  је приметио :

    ,,Добро , све је у реду , али не може крст .,,

    Али крст је симбол хришћанства и налази се на торњевима свих наших цркава , без крста би црква изгледала као тело без глава , покушао је да му објасни парох .

    ,, Не може ! ,,

    Крстови су само Турцима сметали оте се пароху из уста .

    ,, Еј , намој ти тако самном ! „ – наљути се одговорни друг .“ Немој да ти не издам дозволу за градњу ! ,,

 Али , хвала Богу , после свих мука и перипетија дозвола за градњу је добијена и тако је 22 . фебруара 1989 . г.  ,, у сред зиме кад му време није ,, отпочета градња цркве на Светом бунару посвећена Светом пророку Михеју .

Пар дана пре почетка темеља на нову цркву , председник Црквене општине Стеван Петрић пензионисани геометар и ја изашли смо на будуће градилиште да обележимо темеље . По општинској одлуци , величина будуће цркве требала је да буде    6 х 4 метра . Први колац сам ударио на западном делу будућег храма пружајући канап од севера ка југу у дужини од 6 метара . Господин председник је мало застао , нешто му није било јасно па ми рече : Зар неће бити димензија 6 х 4 ? Хоће , рекох му . Па онда 6 метери треба да иде од запада ка истоку а од севаре ка југу треба 4 метра . Тако је , Г . председниче , рекох му је . Али , они не знају колика нама црква треба . Ми ћемо обележити темеље и цркву изградити 11 х 6 метара , а они после ако смеју нека је руше .

 За само месец дана , у пролеће 1989 године из срца и душе плодне Војвођанске равнице , изникла је од црвене фасадне цигле нова црква , прва црква у Банату , која је подигнута после II светског рата . Градали су је зидари Стевана Јочића из Новог Кнежевца , уз свесрдну и свакодневну помоћ верника Новог Кнежевца . Иконе на иконостасу је осликала Марија Марјанов из Новог Сада .

 Свечано освећење је у присуству великог броја верника из Новог Кнежевца и околних места обавио Епископ банатски Др Амфилохије  27 . августа 1989 . г . на дан Св . пророка Михеја коме је ова црква и посвећена .

 На дан Вазнесења Господњег свечана литија иде од парохијског храма  кроз поља до цркве на Светом бунару где се служи Света литургија са чином освећења летине .

 У међувремену је због вишегодишње суше , која је задесила просторе Северног Баната  , Свети бунар засушио , као и сви други копани бунари у атару , па је у непосредној близини храма избушен нортонски бунар .

 Једини проблем , понекад представља већи део пољског пута који до цркве Светог пророка Михеја води кроз Черину слатину , јер свака мања падавина може да буде препрека да се до цркве дође .

 Често , они који осећају потребу за  земаљским а још више за духовним миром  и тишином  , али и они којима је вода са Светог бунара помогла , дођу у ову цркву и на Свети бунар по воду .  Ако би било среће , а још више разумевања да се реши питање прилаза цркви , тада би ова оаза испуњена небеским и земаљским миром постала стециште за одмор душе и тела .

Од када је 1989 . г . саграђена црква на Светом бунару у њој се на дан Светог пророка Микхека служи Света Литургија .

Народно предање каже да је ту негде , баш на Пландиште где је бик Сивоња свако вече долазио , некада био православни манастир .

протојереј-ставрофор Бранко Попов

Извор: Поуке.орг

На сајту www.vjeronauka.net можете пронаћи и ове податке:
1. погледај све ФОТОГРАФИЈЕ са такмичења БАЊАЛУЧКЕ ЕПАРХИЈЕ
2. погледај ФОТОГРАФИЈЕ СА ТАКМИЧЕЊА ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКЕ ЕПАРХИЈЕ
3. извјештај и фотографије- ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКЕ ЕПАРХИИЈА
4. Извјештај са ТАКМИЧЕЊА ИЗ БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКЕ ЕПАРХИЈЕ

Убацивање сировина (комада дрвета) у дробилицу

Џакови се пуне са пиљевином

Како би овим пројектом била покривена и мисија наше организације, тачније помоћ вишедетним српским породицама, договорено је да се запосли по један члан из две вишедетне породице на пословима производње пелета, чиме би те породице остваривале стабилна и редовна месечна примања, што представља праву реткост за наш народ у тим крајевима. У перспективи, план је свакако да се још наших људи са тог подручја ангажује или трајно или повремено на пословима везаним за тај пројекат, а све у зависности од успешности целокупног пројекта. Планирано је такође да се одређене количине донирају и угроженим вишедетним породицама које користе пелет као грејно тело, па би и на тај начин кроз овај пројекат наша организација наставила да испуњава своју мисију.

Смеса од пиљевине и додатака се сипа у машину и на високој температури се добија финални производ пелет

Свакако ово представља један корак унапред у раду наше организације, јер жеља нам је да у сарадњи са Епархијом Горњокарловачком, уколико се овај пројекат покаже као делотворан, наставимо са сличним пројектима како би се све више људи запошљавало и остваривало одређена примања. Циљ нам је да испоручена помоћ буде на корист већем броју људи и на дуже стазе, него што је то случај са једнократним испорукама помоћи које практикујемо. Свакако за овакве пројекте потребна је значајна подршка других чинилаца, као што је то у овом случају поменута Епархија.

Пелет за огрев

Хуманитарна организација Срби за Србе је овом приликом уплатила 8.386,84 € за куповину машине за производњу пелета са дробилицом. Епархија ће обезбедити плате за запослене док пројекат не постане самоодржив и покрити све остале пратеће трошкове потребне за несметану производњу пелета.

Погон за производњу се тренутно налази у конаку манастира Комоговина 

Свештенство Епархије Горњокарловачке и Срби за Србе са машином за пелет

До краја године моћићемо да дамо оцену о успешности целокупног пројекта, као и о оправданости уложених средстава. Искрено се надамо да ће овај пројекат заживети на општу корист како запослених људи, тако и саме Епархије, чије је свештенство увек излазило у сусрет нашој организацији за сваки вид сарадње и уз чију помоћ је помогнуто више десетина породица са територије Епархије Горњокарловачке.

Манастир Комоговина

http://www.srbizasrbe.net/index.php?option=com_content&task=view&id=3462&Itemid=73

 http://www.srbizasrbe.net/index.php?option=com_content&task=view&id=3453&Itemid=73

1. Ми, свештенство, председници и делегати свих црквених општина широм Богоспасајеме Епархије канадске, као и руководиоци и чланови епархијских подручних тела, окупљени на 35. скупштини Епархије канадске и очински предвођени својим архијерејем, Његовим Преосвештенством Епископом канадским господином др Митрофаном, у црквеној заједници Светог Симеона Мироточивог у Калгарију, од 3. до 5. фебруара 2017, упућујемо искрене синовске поздраве Његовој Светости Патријарху српском Г. Г. Иринеју и свим архијерејима Српске православне цркве.

2. Испуњени радошћу сусрета и заједнице поздрављамо и сву нашу браћу и сестре диљем Епархије канадске. Представљујући пуноћу Цркве Христове на овим просторима, обраћамо се свом верном народу, с позивом да се радује  и да буде свестан свога назначења: “Ви сте светлост свету” (Мт. 5, 14). Но, отуда и наша обавеза да сагледавамо и преиспитујемо наше деловање и нашу мисију у времену и простору најпре међу онима који нису наши истомишљеници.

3. Овако окупљени под духовним старањем и очинском управом нашег оца и Епископа г. Митрофана, изражавамо двоструко задовољство; са једне стране зато што се заједница Светог Симеона Мироточивог, наш овогодишњи домаћин, овако динамично развија – као и већина наших заједница – а са друге, зато што моћни верски потенцијал ових простора представља залог велике будућности ове благословене земље.

4. Благодаримо Богу на даровима које изобилно примисмо и које изобилно примамо, ипак свесни посла и изазова који тек предстоје. Стога, усрдно и смирено призивајући благослов и помоћ од Господа, обраћамо се свој нашој браћи и сестрама да заједнички радимо на јединству наше заједнице. Живот Цркве је неодвојив од живота свих нас, а ми нарочито на овим просторима осећамо потребу за јединством – у Христу, једином правом и чврстом јединству. Свесни значаја заједнице, позивамо сву благочестиву браћу и сестре да буду активни у Цркви. Ако се некада и у нечему и не слажемо, то не треба да буде разлог да се разједињујемо. Мало нас је да бисмо били разједињени! Недао Бог да неки појединац злоупотреби законе ове земље и својом заблудом крене да збуњује благочестиви верни народ и одваја га од Тела Христовог. Ако је много и дозвољено у оваквом свету, треба имати на уму да није све на корист. Смирено, али с искреном љубављу позивамо сву нашу браћу и сестре, који су се удаљили од црквене заједнице из било ког разлога, да се врате у наручје Мајке Цркве и по мери дара свога и сходно својим могућностима живе у миру и љубави и да исто мисле међу собом (Римљ. 15, 5).

5. Особито благодаримо Богу што је и нас на овом континенту удостојио у минулој години да примимо део моштију мученика Пребиловачких и Св. Николаја охридског и жичког. Црква нас увек окупља око светиња. Мученици Пребиловачки јесу симбол страдања нашег многострадалног народа, али су уједно и симбол свенародног јединства. Присуство моштију светих мученика који пострадаше не чинећи зло заузврат, није донело само утеху, већ истинску крсто-васкрсну радост. Ако нам је тешко, похитајмо њиховим светим моштима ради утехе и благослова, јер они нас разумеју; њима је било теже. Ако смо разједињени, помолимо се светим мученицима, око моштију којих смо се, ето, и ми удостојили, а који животе своје положише као аманет свима будућим поколењима; ако смо разједињени и ако се делимо, то онда сви мученици и Пребиловачки и Косовски и Јадовински и сви мученици рода нашега узалуд страдаше, узалуд животе своје жртвоваше.

6. Наш поглед је усмерен пре свега на крајеве у којима су угрожени наша браћа и сестре у Христу данас, посебно на Косову и Метохији. Све хришћане и све људе вере и добре воље позовамо на што усрднију молитву Творцу и Промислитељу да нам подари преко потребан мир. Позивамо међународну заједницу да што пре заустави даљу ескалацију немира одустајањем од давања недвосмислене подршке неоснованом и правно необјашивом једностраном отцепљењу дела суверене државе Србије. Подижући свој глас, ми апелујемо на све оне који могу да утичу на судбину народâ који живе на простору Косова и Метохије да учине све што треба да дође до политичког мира, стабилности, те да народи на овим просторима могу живети заједно у миру и слози као што је то увек било кроз историју. Једнострано, правно неутемељено и насилно проглашење независности неке територије, па и Косова и Метохије, јасно је, макар у цивилизованом свету, није прихватљиво и самим тим не може водити миру.

7. Дубоко забринути за мир и стабилност на простору Балкана, позивамо међународну заједницу да не затвара очи пред чињеницом да је у Републици Српској на делу покушај уношења немира. После толико година немира, па коначно успостављеног мира, коме је поново у интересу да се дестабилизује правно постигнут и утемељен мир? Многи од нас смо силом прилика пред ратним вихором напустили своје домове и оставили своје најмилије у Републици Српској и Босни и Херцеговини. Још увек носећи незацељене ране тога времена, свој глас посебно дижемо да се учини све како би се спречила дестабилизација постојећег мира.

8. Придружујемо се апелима осталих хришћана у свету и позивамо светску заједницу да без одлагања учини све да се спречи даљи изгон хришћана са Блиског Истока и да обједини напоре како би престало насиље и тероризам. Узносимо молитве Христу Спаситељу света, да на тлу Блиског Истока успостави мир који је ”дело правде” (Ис. 32, 17), да учврсти братски саживот међу различитим народима, Црквама и религијама који онде живе, да избеглицама омогући повратак у њихове домове и да рањенима подари исцелење, а душама невино изгинулих упокојење.

9. Желимо да упутимо посебну поруку родитељима и омладини. Родитељи, будући да сте благословени породом, Ви сте привилеговани, јер вам је Господ поверио улогу твораца, сарадника Божјих. Бог вас је благословио да стварате живот и обликујете младе душе. Васпитавајте децу и предајте им драгоцени бисер хришћанске православне вере. Пазите да ваше потомство не буде недостојно својих предака који су стварали, градили, освећивали и посвећивали, а себе жртвовали.

Ви, пак, млади треба да знате да сте, хтели ви то или не, вољени. Бог вас воли иако сте понекад од људи запостављени. Но, Бог жели да ви осетите Његову љубав и будете Његова деца, апостоли Његови. Немојте олако прихватати изопачени морал који се данас јавно и без задршке пропагира. Слобода је мач са две оштрице, јер не користи баш сваки човек слободу на добро своје и на добро ближњих. Будите, дакле, својим примером понос својим родитељима и учитељима, радост Цркви и народу, украс и пример свету.

10. Традиционално, са овога скупа посебно поздрављамо власти државе Канаде, на челу са премијером Господином Џастином Трудоом. Као досељеници, или потомци досељеника  у Канаду, са поносом истичемо да живимо у једном од најбоље друштвено уређених система; друштву које  различитост гледа као оплемењеност. Имајући у виду толеранцију за различитост мишљења и животних погледа, не можемо а  да се не осврнемо на тенденцију потискивања традиционалних хришћанских вредности у нашем друштву. И  овога пута се обраћамо релевантним ауторитетима државе у којој живимо, радимо, доприносимо и породице стварамо, да хришћанска начела која су уткана у темеље ове државе морају да се поштују. Запањујуће је колико савремено друштво –  друштво двадесет првог века – надмено намеће одређене принципе који су потпуно страни културном човеку од само генерацију или две раније. Питамо се, да ли култура застарева тако брзо? Зашто канадска култура потискује своја начела – хришћанска начела – на којима је стварана?

11. У неустрашивом објављивању Истине Божје, и спасоносне Благе Вести, нека нам помогне Господ наш Исус Христос, који нас духовно укрепљује обећањем: ”Небој се мало стадо, би воља Оца вашега да вам даде Царство” (Лук. 12, 32).

12. На крају, као и увек, благодарећи Господу на свим даровима којима нас је благословио у протеклој години, молимо се да  нас Творац и Промислитељ свега и у овој години не заборави, да нас укрепи и оснажи да Господа Христа непоколебиво сведочимо, нарочито међу онима који Господа још нису познали и да се Његовог имена не постидимо. Опет и опет понављамо, наше је да се трудимо, да верујемо, да се молимо и да се надамо, са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога  у љубави, старајући се да чувамо јединство Духа свезом мира (Еф.4:2-3).

У Калгарију, Алберта, Канада

4 фебруара 2017 године

Нисам ни претпостављао да би моје учешће на верском скупу, на који сам позван као гост, могло бити (зло)употребљено у сврху политичке промоције, у било чијој председничкој или било каквој другој кампањи, будући да сагласност за такав поступак нити је ко од мене тражио, нити би је добио; сматрам да је у најмању руку некоректно што је моје присуство на верском скупу искоришћено на овај начин.

Улога свештеног лица јесте да спаја, а не да раздваја. Нисам се ни раније јавно опредељивао за политичке личности или странке, а немам намеру да то чиним ни убудуће. Чиним све да моја дела, како у Србији тако и у Хрватској и у Словенији,  буду заснована на јеванђелским начелима и усмерена искључиво ка општем добру сваког човека, без обзира на политичко или идеолошко опредељење.

Стога молим господина Јеремића и његове сараднике да фотографије и секвенце у којима се појављујем одмах и неизоставно уклоне из својих предизборних промотивних материјала.

Митрополит загребачко-љубљански Порфирије

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Свечано отварање приређено је у четвртак, 9. фебруара 2017. године, од 10.00 часова, у обновљеном здању Центра за културу у Требињу. Отварању овог својеврсног фестивала науке и умјетности, поред мноштва заинтересованих посјетилаца пристиглих из читавог региона, самих учесника и представника Епархије захумско-херцеговачке и приморске и других епархија Српске православне цркве, присуствовали су и представници Римокатоличке цркве и Исламске заједнице у Босни и Херцеговини, представник Владе Републике Србије, представници Републике Српске и Града Требиња.

Присутне је у име организатора најприје поздравио доц. др Марко Вилотић, указујући притом на донекле измјењену досадашњу форму скупа „… па он сада изгледа као својеврсни фестивал, који, поред досадашњих панел-дискусија, садржи и једно класично предавање, позоришну представу и изложбе.“ Присутнима су се затим обратили и предсједник Црнтра за философију и теологију протопрезвитер – ставрофор проф. др Владан Перишић, проф. др Јасмин Комић, министар науке и технологије у Влади Републике Српске, као и господин Драган Давидовић, директор Секретаријата за вјере Владе Републике Српске.

Након свечаног отварања услиједила је прва панел дискусија, под насловом „Саборност и јединство Цркве у XXI вијеку уз осврт на Критски сабор“.

http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=24049

Поред основних информација, историјата, организације и вести из живота наше помесне Цркве, веб-сајт нарочито прати новости од значаја за православне хришћане на подручју Епархије франкфуртске и све Немачке. Посебни менији нуде информације о обнови манастира Успења Пресвете Богородице у Химелстиру, као и о културно-просветним и хуманитарним делатностима.

Извор: Епархија франкфуртска и све Немачке