Круна прославе биће Света архејерејска литургија коју ће у недељу служитимитрополит Амфилохије и том приликом биће положен камен темељац за нови саборни храм Даниловграда и Бјелопавлића.

https://svetigora.com/wp-content/uploads/2017/10/25_10_2017_Danilovgrad_Sveta_Petka.mp3

Извор: Радио Светигора

Именовање, а посебно говор који је приликом свог рукоположења 1. октобра у Шибенику изрекао владика Никодим, нови епископ на челу Епархије далматинске Српске Православне Цркве, изазвао је поприличну пажњу јавности и много коментара. Кад смо пре недељу дана, у сунчано и топло подне, јели за камени стол у лепом малом парку испред владичанске резиденције у шибенској Тежачкој улици, напоменуо сам му како је Алојзије Степинац био само годину дана старији од њега када је постао загребачки надбискуп коадјутор.

-Па ето, што се онда неки овде ишчуђавају због моје младости - са смешком ми је одговорио тренутно најмлађи епископ Српске Православне Ццркве, а вјеројатно и шире. Али, његова младост само је један, и то мање битан разлог због којег је нови далматински епископ особа коју вреди упознати. Ово је први интервју који је дао хрватским медијима након свог рукоположења.  

У својој присутпној беседи, снажно сте истакли да сте човек одавде, Далматинац, и то први након читавог столећа који је постао далматински епископ. Колико је то важно за вашу епархију?

-За многе људе јесте. Зато сам то и нагласио у својој беседи. Људима је драго што им је епископ човек из овога краја, који познаје ово поднебље, овај народ, менталитет и све што иде уз то.

Прво место које сте истакли у свом говору је ваш родни град Задар, с најлепшим заласком сунца на свету. То сте извукли из властитих сећања?

-Да. Памтим из детињства та дивна јутра, а поготово вечери. Како је полуострво углавном затворено за саобраћај, играли смо се најчешће баш на риви и гледао сам скоро свако вече тај залазак сунца.

Где сте тачно живели?

-У старој вароши, код цркве Стоморице, како се данас зове и та улица, а некада се звала Николе Тесле.

Што су вам родитељи били по занимању?

-Обични радници. Нису завршили неке велике школе.

Колико је у породици била важна вера?

-Била је то класична далматинска прича. Тата је увек говорио "идем код цркве", како се то овде каже, и ишао је код цркве, није у њу улазио осим да запали свећу и целива икону након чега би излазио напоље. Али зато нас је мама, која је била побожнија, водила сваке недеље у цркву. Није да отац није био побожан, веровао је у Бога, али и данас влада обичај да мушкарци не улазе у цркву, него стоје испред, сусретну се, виде и причају, док су у цркви жене с децом.

Имали сте само десет година када је ваша породица напустила Задар 1991. Како се данас и колико сећате тог раздобља?

-Сећам се, али не бих много говорио о томе. Имао је тај одлазак и негативне и позитивне стране. Био је то културолошки шок, отићи из центра једног таквог града какав је Задар, на мору, с тим каменом излизаним од ногу људи који су вековима шетали по њему, па онда доћи у једно село у Шумадији. Тај шок био је још јачи због разлога одласка. То је значило прекид контакта с родбином, пријатељима, с људима који су чинили наш живот и долазак у нову средину која је другачија социјално, културолошки и на све друге начине.

Како сте тамо били прихваћени?

-Људи су нас стварно лепо примили, доносили нам храну, посећивали нас да провере како смо, пошто су родитељи већ били старији и болесни.

Што је у томе за вас било позитивно?

-То што сам први пут добио прилику открити село и радост живота на селу. Не знам морам ли о томе да причам, али радили смо све што деца иначе раде. Крали смо јабуке, ишли у штету, све играјући се и мислећи да је то што радимо занимљиво. Наравно, људима којима смо радили штету то баш и није било тако занимљиво.

Јесте ли добили од деце можда добили неки надимак? Нешто као "Далмош"?

-Не, а и брзо смо променили говор. Само су нас звали "избеглице".

Јесте ли се тако и осећали?

-Па ми јесмо отишли одавде, остали без својих корена и свега осталог, дошли у нову средину, међу нове људе и другачији начин живот. На многе начине то је било управо то.

Кажете да сте променили говор. А како сте до тада говорили?

-Као сваки мали Далматинац. Додуше, више ијекавицом него икавицом, али баш по далматински. 

Што се даље догађало?

-Мајка се убрзо разболела, а онда је, након што је годину дана била у болници, умрла 1993. године. Отац, сестра и ја прешли смо 1994. у Јагодину, у једно избегличко насеље у којем нам је држава доделила једну кућицу. А онда је 1995. умро и отац.

И остали сте сами с годину дана старијом сестром.

Да. Нека четири месеца чак смо и живели потпуно сами нас двоје, све док иза Олује није дошао наш стриц из Бенковца. 

Ја сам вас упознао као човека у којем нема замерања или горчине због прошлости. Је ли то због ваше нарави, или је резултат рада на себи?

-Мислим да је више дар. А што се неког рада тиче, сигурно ми је помогло и то што сам живио у срединама које су биле мултикултуралне и у којима сам ја био странац. А на крају и спознаја да живот иде даље, да не можемо остати само на тим временима кад се дешавало то што се дешавало, што је мени наравно увек у сећању. Како је наш покојни патријарх Герман говорио, наше је да опростимо, али не да заборавимо. Нисам избрисао сећање на то што је и како је било, али немам због тога ни огорченост, нити било какав проблем с Хрватима. И додатно се трудим да немам.

Је ли та често понављана изрека "опростити, али не заборавити" заиста најбољи пут? Не захтијева ли можда опроштење и заборав онога што се опростило?

-Не, зато што за мене као теолога заборав подразумијева нешто друго: да се више не молимо за те људе, па чак ни за непријатеље. Јер како Господ каже, "па каква вам је награда ако волите само пријатеље?". Права је награда када волите и непријатеље. Зато је то сећање за нас хршћане један вид молитве, посебно за жртве које су се десиле, а то би увек требало значити за све невино пострадале жртве, с једне и друге стране, а онда и за непријатеље. То је једини хршћански приступ. Ако тога нема, међу људима остаје мржња, нема ни помирења, ни суживота.

У јесен 1995. отишли сте у богословију, у Сремске Карловце, које такође лепо описујете.

-То је било уистину лепо животно искуство. Биле су то детиње године у којима човек и може само да се игра. А ти Карловци су место некако само по себи разиграно, те фасаде, град разбацан по брдима, Дунав...

И опет мешање култура?

-Да, мултикултурална средина у којој има Хрвата, Срба, Мађара и нас дођоша, како у Војводини зову све људе који су дошли са стране.

Је ли и богословија подстицала вашу разиграност?

-Па није баш у свему. Чак су је на многе начине убијали, али нису могли до краја убити децу у нама ти одрасли који су, како оно каже Мали принц, заборавили како је бити деца.

Када сте први пут поново дошли у Далмацију?

-У току лета 1999. године и то кратко, а онда поново пред Нову годину 2000. Најпре сам отишао у Задар да извадим документе, домовницу и личну карту, а након тога дошао сам код владике овамо у Шибеник, на сам Бадњи дан 2000. године.

Јесте ли тада добили или само обновили хрватско држављанство?

-Само обновио, то јест, добио га први пут, јер оно старо је било држављанство СФРЈ.

Што вам је значио тадашњи далматински владика Фотије?

Он ми је био духовник још у богословији у Сремским Карловцима, где је био и професор, пре него је 1999. дошао овамо на место далматинског епископа. Он је био човек који нас је уводио у веру и живот у Цркви, а поред још једног професора исказивао нам је и највећу љубав и на тај нас начин, како се каже, купио за вечност.

Две године након повратка отишли сте у Грчку...

-Пре тога сам био у манастиру Крка замонашен и рукоположен за ђакона, а онда, пред сам одлазак, и за свештеника. Следећих шест-седам година провео сам у Солуну. Тамо је тек био различит живот! Центар града, факултет, учење језика... а највише ме одушевљавао грчки народ који је весео сам по себи. Знају да славе и да се радују сваком тренутку живота, топли су, заустављају вас на улици, питају одакле сте. Имам осећај да у Грчкој човек никако не може да остане гладан и жедан. Баш онако јеванђељски.

А након Солуна?

-Из Солуна сам директно отишао тамо где воде сви путеви, у Рим. И то нисам ја хтео да идем, него ме је владика Фотије натерао на то, што је помало и чудно пошто он баш и није екуменски настројен.

Зашто вас је онда послао тамо? Да боље упознате непријатеља?

-Па можда је могуће и то. (смех) Причао ми је како је први пут био у Риму као изасланик нашег Синода и видео свет о којем је до тада само слушао. Видио је како људи говоре час једним, час другим језиком, осетио ширину која тамо постоји. Тамо су му и понудили стипендију за једног студента, коју је он наменио мени. Тада ми се није напуштао Солун, али данас сам владики Фотију на томе много захвалан, јер године у Риму биле су ми најлепше раздобље живота. Постдипломске студије сам имао на Понтификалном оријенталном институту, а после сам прешао на Грегоријану да радим докторат. Како сам се у истом тренутку вратио и на место игумана у манастиру Крка, следеће три године сам често путовао, а на сплитском аеродрому сусретао католичке бискупе, нарочито задарског надбискупа Пуљића. Налазили смо се и у тренуцима неких важних догађања, као што је било ослобођење генерала Готовине, или сукоб око ћирилице, па смо о свему томе и разговарали.

И какви су били ти разговори?

-Угодни и врло занимљиви. Ја бих имао свој став, они свој, па смо их размењивали. Али, оно што ми је било особито упечатљиво јесте како бисмо се у Риму на аеродрому поздравили и кренули сваки својим путем да се више не видимо, до сљлдећег сусрета на аеродрому, или врло ретко између тих прилика. 

Колико је ретко и неуобичајено да православни свештеници и теолози одлазе да студирају у Риму?

-У нашој Цркви то баш није уобичајено, а није баш ни прихваћено, управо због оптерећених односа Срба и Хрвата. Тако да ни ми који смо тамо студирали понекад баш нисмо најбоље прихваћени.

Чиме вас је то Рим толико освојио?

-Својом лепотом, бојама које се преливају по читавом граду, зеленилом, улицама са калдрмом. Уз то, како сам рекао у мојој беседи, Рим на сваком кораку одише древношћу и хршћанством. А с друге стране и на сваком кораку може се видети и хаос какав само на Медитерану постоји. Сви се свађају и сви некуда јуре. Тих година имао сам по читав дан обавезе на факултету и много добрих пријатеља, Срба, Хрвата, Арапа, Грка, Талијана... Живот ми је био испуњен реалним животним стварима.

Која је тема вашег доктората?

-Непогрешивост Цркве у Католичкој Цркви и Православној Цркви, из угла канонског права.

Колико се ти концепти разликују?

-Доста. Ми немамо персонификацију те непогрешивости као што је папа у Римокатоличкој Цркви. Код нас је то у суштини читава заједница, док год се налази на Литургији, то јест кад уводимо есхатон у историју.

Чуо сам да сте се током последњег боравка у Риму сусрели и са самим папим Фрањом.

-Да, био сам у пратњи једног нашег владике, члана заједничке комисије о Степинцу. Када се једног дана у Дому Свете Марте пред нама отворио лифт, у њему је био папа и позвао нас руком да уђемо. Ја сам чак направио и мали "инцидент" када сам замолио папу да направимо selfie. Његов пратитељ је љутито негодовао, али папа је врло смирено и са смешком пристао.

Како ви доживљавате његов понтификат?

-Па, за разлику од Ратзингера, за којег смо сви знали у контексту теологије и приближавања наших Цркава, о овом папи у тренутку његова избора нисам знао ништа, а тек сам касније сазнавао зашто је то толико символично да је један језуит узео име Фрањо. Показао је на многе начине да је то учинио с добрим разлогом, посебно кад прича о сиромашнима и социјалној перспективи Цркве, чиме је заправо прожет читав његов понтификат.

Какви су данас ваши односи с католичким бискупима и свештеницима?

-Шибенски бискуп Роглић чини ми се отворен за дијалог и мислим да ћемо добро сарађивати, а са задарским надбискупом још од оних аеродромских сусрета имам коректан однос. Али, у пракси и у свакодневном животу није увек тако. На пример, пре неки дан сам ишао у тржни центар и десило се да су нам усусрет ишле две часне сестре. Ја сам им рекао добар дан, а оне ништа. Спустиле су главу и нису ни погледале према нама.

А како стоје ствари са екуменизмом у Српској Православној Цркви?

-Код нас то прилично овиси о личном ставу, како који владика одлучи. Немамо неко упутство према којем морамо да радимо иако је лани на Криту донесен неки начелни документ да би требало да се ради на томе. Мој лични приступ је да за сада међу нама може и треба бити само дијалог. Требамо да разговарамо једни с другима и покушамо на тај начин дођемо до јединства, премда се ја прибојавам да до тога неће доћи ни до другог доласка Христовог.

У Православној Цркви има и оних који екуменизам називају јеретичким. Што ви мислите?

-Као дијалог за мене то сигурно није, али да имамо неке заједничке молитве, не кажем да је баш на нивоу јереси, али мислим то није добро. Не можемо само због представа за јавност имати неке синкретистичке молитве, које не припадају ни једном, ни другом обреду и у којима ми заједно стојимо да бисмо се показали, а онда се до следеће такве прилике више не видимо. Сматрам да је то безуспешно и да неће донети неки велики напредак, што се већ и показује у протеклих сто година.

А што мислите о национализму у Црквама?

-Црква је Црква. Као што сам рекао у својој беседи, неће бити ни Грка ни Јевреја, ни Срба ни Хрвата, ни Француза, ни икога... бићемо једно у Господу, односно биће само један човек који ће се појавити испред лица Божјег и постати свестан себе и других и онога што је радио, а и Господа самог. Хршћанство је на многе начине у свом основу левичарско и ту се тешко може уклопити крајњи десничарски национализам који искључује право на постојање другоме. Наравно, ја знам да сам Србин, али немам никакве потребе да то намећем другоме, а камоли да другоме поричем право на постојање, или да тврдим да не можемо живети заједно, до чега обично у најгорој форми национализма долази. То овде у Далмацији никад није било. Вековима смо живели заједно, одлазили једни другима на славе и славља и чак кумовали једни другима, премда је то према црквеним законима забрањено.

Значи у праву су они који су вас сврстали у левичаре још откако сте у Шибенику учествовали на фестивалу Фалиш.

-Да. Мада из последњег чланка објављеног на ту тему у Слободној Далмацији ни сам нисам могао да схватим јесам ли левичар или десничар и националиста. Оно у што верујем је да сам одговоран за сваку душу која ми је поверена. Једина одговорност коју имам је да људе приводим спасењу. За мене је једино мерило Царство Небеско и то је наша једина отаџбина, на небу. И то нам мора бити мерило и према националним осећајима и свему осталом. Ако томе не тежимо, онда нам је узалуд сав боравак и све друго на овом свету.

Предвиђате ли ипак ситуације у којима ћете морати и политички иступати?

-Како ми је поверено то стадо и свака душа, ако се дешава нека социјална неправда или ако су ти људи на било који начин угрожени позван сам реаговати. Не у смислу мешања у политику, него просто да скренем пажњу као јавна личност и особа с црквеним послањем да се брине нарочито о онима који су унижени, понижени, сиромашни, повређени. Осим тога, и ја сам грађанин ове државе, па се и ја, као и сваки други грађанин, могу нешто питати.

Вест о свом именовању сами сте објавили на Фејсбуку...

-Да, али то је последње што сам објавио, и то на неколико језика, у првом реду зато што имам много пријатеља по целом свету који за то иначе не би чули. Фејсбук ми у првом реду служи да останем у контакту с пријатељима на разним странама. 

Још увек вам на фејсбук-профилу стоји порука "људски је праштати, али и блокирати"?

-Стоји и стајаће. Некад ми баш улепша дан када неког блокирам.

Је ли то хршћански?

-Блокирати? Не знам, видећемо када изађемо пред лице Божје.

Како оцењујете реакције у јавности на Ваше именовање и поруке у приступној беседи?

-Најбитније ми је оно што видим међу људима, шетајући градом, одлазећи у трговине. Људи ми приђу, честитају на избору, пожеле ми добродошлицу у овом граду. Наравно, они не знају да сам у Шибенику живио већ пре седамнеаст година. Догоди ми се да ме људи сликају, или да у трговини цитирају реченице из моје беседе. Наравно, има разних коментара на друштвеним мрежама, попут оног да сам спомињао само Далмацију, а нисам Хрватску, а ипак сам споменуо у оном контексту да нема ни Јевреја ни Грка, ни Срба ни Хрвата. Ето спомиње се Хрватска кроз Хрвате, а у Царству Небеском ће то свакако бити небитно. Ти људи очито не разумеју да сам ја постављен да будем епископ у Далмацији, у Далматинској епархији, а не у читавој Хрватској и да се у крајњем случају на многе начине осећам управо као Далматинац.

Извор: Вечерњи лист, фото: Борис Шчитар, Вечерњи лист, PIXSELL

Несвакидашња акцији која се већ задњих неколико година обавља на простору парохије копривљанске је даривање новорођенчади. Из благајне Црквене општине Копривна издваја се новац како би се даривало свако новорођено дијете са 200 КМ за куповину скромног поклона. Ова акција траје од почетка 2014. године и досад је даровано 28 дјеце. Свештеник, у пратњи  црквеног одборника Васе Костића  из Копривне обишао је породице Јаковљевић, Савановић и Мићић. Разлог посјете је даривање новорођенчади, а даривани су Христијана, Марина и Николај.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Велику радост суводолској обитељи учиниле су монахиње из манастира Миљково код Свилајнца, схимонахиња Теофанија и монахиња Доситеја као и мати Надежда, некадашња настојатељица манастира Вратна, а сада је део обитељи манастира Крупац у Епархији нишкој.

У току свете Литургије владика Иларион је замонашио (увео у чин мале схиме) дугогодишњу искушеницу (послушницу) Томиславку, давши јој монашко име Исидора.

Извор: Епархија тимочка

Више од седам деценија касарнски круг је место почивалишта шесторице припадника Црвене армије, капетана трећег ранга Павела Ивановича Денисова (1918-1945.), Григорија Ивановича Печерског (1926-1945.), Алексеја Стољарева (1918-1944.), Вјачаслава Жука (1926-1944.) и још двојице неименованих припадника црвеноармејске Речне флотиле, Краснофлотилаца, изнад чијих се гробница налазе пирамиде са звездом петокраком.

Морнари Црвене армије страдали су у операцијама разминирања Дунава. Последњи контакт са породицама сахрањених бораца остварен је 1960. године, а руски војни аташе из амбасаде у Београду последњи пут је званично положио цвеће 1966. године. Ипак, припадници Речне флотиле не препуштају забораву погинулe колеге, па се на хумкама готово увек може видети по који букет цвећа.

Пуковник Владимир Алексејевич Корењенков и потпуковник Гергиј Викторович Клебан положили су цвеће на гробове својих сународника.

Венац на гробове Краснофлотилаца положила је и делегација Министарства одбране Републике Србије коју су чинили капетан бојног брода Андрија Андрић командант Речне флотиле, пуковник Драган Бојић заменик команданта Речне флотиле и капетан бојног брода Венко Механџиски, начелник Штаба. Помен руским морнарима погинулим за слободу Новог Сада служио је војни свештеник Речне флотиле капетан Селимир Вагић.

- Није ово само традиција, то је осећај руско-српске душе. Када је тешко Русији долазила је помоћ из Србије, када је тешко Србији долазила би помоћ из Русије. Тако је било кроз историју, надам се да ће тако бити и у будућности. Оваква заједничка спомен обележја нашим борцима који су у борби заједнички губили животе разлог су више да увек будемо на истој страни. То је веома важно како за ове, тако нарочито и за будуће генерације обе земље. - рекао је пуковник Владимир Алексејевич Корењенков након обиласка спомен собе Речне флотиле и православног храма у кругу касарне.  

Након помена, гостима из РФ је показана спомен соба јединице. 

Питање вере једно је од најсложенијих питања пред којим се може наћи савремен човек и свако од нас му прилази из перспективе свог непосредног искуства. Будући професионалним животом везан за књижевност (проф. Филолошког факултета, историчар књижевности председник Задужбине Милоша Црњанског...), др Мило Ломпар одговоре на ово питање пружио је управо кроз призму ове врсте уметности на трибини „Вера у постмодерном добу“, коју је у Вишем јавном тужилаштву у Ваљеву приредила Светосавска омладинска заједница. 

Након ручка, о. Бранко је прочитао молебан за путешествујуће ,а епископ  Кирило је даривао све поклонике иконицама Светог Николаја Мирликијског, пожелевши им срећан пут. По доласку у Републику Грчку посећене су најпре знаменитости града Атине, заједно са црквама и манастирима Грчке престонице, а затим су се поклоници упутили ка Метеорима. Након посете манастиру Светог Првомученика и Архиђакона Стефана и поклоњењу моштима Светог Великомученика Харалампија, чија се света глава чува управо у овој обитељи која постоји још од 11. века, посећен је и манастир Велики Метеори , а током овог обиласка верници су се могли ближе упознати са подробностима монашког живота у овом опшежитељном манастиру, обичајима, као и уметничким знаменитостима које се у њему чувају.

     Следећег дана посећена је црква Светог Великомученика Димитрија у Солуну, а верници су након поклоњења  његовим Мироточивим моштима, учествовали у Светој Литургији, која се свакодневно служи у овом катедралном храму.

     Након посете граду Солуну у коме је проповедао Свети Апостол Павле, група се упутила ка острву Крит, где су се задржали неколико дана, посетивши притом цркву Светог Апостола Тита у граду Ираклиону у којој се чувају  мошти овог великог Светитеља и ученика Светог Апостола Павла. као и остале знаменитости овог древног града, а међу којима се налази и чувена палата Миноанске династије-Кносос.

Приликом повратка у Атину, верници су посетили и прелепа Грчка острва Санторини и Миконос, а затим су се преко Дубаија вратили у Буенос Аирес. 

Доставља 

 Протојереј Бранко Станишић

Верни православни народ у престоници Чилеа имао је прилику да више пута присуствује архијерејским службама којима је началствовао владика Јован уз саслужење јереја Душана Михајловића, старешине цркве Свете Тројице и Казанске иконе Божије Мајке (РПЗЦ). У недељу, 1. октобра литургији су присуствовали и гости, протојереј Алекс Аедо, старешина парохије Светог Силуана Атонског (РПЗЦ) у Консепсиону, као и ђакон Роберто Леон, клирик православне заједнице Св.Нектарија Егинског (РПЗЦ) у Сантјагу де Чиле.

После архијерејске литургије у недељу, дружење са владиком Јованом је настављено у парохијској сали храма Свете Тројице, где је послужена и скромна трпеза.

За време богослужења хору је својим фантастичним гласом помагао  Алексеј Тихомиров, светска оперска звезда који је стигао у Сантјаго де Чиле као гостујући бас предстојеће премијере опере руског композитора Шостаковича у Театра Мунисипал (Teatro Municipal), главне оперске куће у Чилеу. Њему је за певницом помагао Константин Чудовски, главни диригент опере Театра Мунисипал, који је давни члан парохије Светог Николаја Жичког. За време ручка, Алексеј Тихомиров, у клавирској пратњи Константина Чудовског, изванредно је отпевао неколико познатих руских песама, а после њега је наступио Михаил Губски, један од највећих руских тенора који такође учествује у новом пројекту, а затим и Елена Михајљенко, сопран. Сви троје су на крају заједно отпевали „многољетије“, што је све присутне очарало до суза. Владика Јован је топло захвалио певачима што су се и поред својих професионалних обавеза одазвали на позив оца Душана и присуствовали богослужењу и свечаном ручку, рекавши да руски емигранти који су пре четрдесет година изградили цркву и парохијски дом, нису могли ни да сањају да ће једног дана у сали парохијског дома моћи да се чују изванредни гласови чак три светски познате оперске звезде.

У уторак, 3. октобра, владика Јован је завршио своју посету Чилеу и отпутовао у Буенос Аирес.

Фото: Анастасија Малишкина, Алексеј Руденко-Десњак

Питање вере једно је од најсложенијих питања пред којим се може наћи савремен човек и свако од нас му прилази из перспективе свог непосредног искуства. Будући професионалним животом везан за књижевност (проф. Филолошког факултета, историчар књижевности председник Задужбине Милоша Црњанског...), др Мило Ломпар одговоре на ово питање пружио је управо кроз призму ове врсте уметности на трибини „Вера у постмодерном добу“, коју је у Вишем јавном тужилаштву у Ваљеву приредила Светосавска омладинска заједница.