Браћо! Овим речима се Свети апостол Павле обраћа коринтским хришћанима. Ове речи нису изгубиле снагу и значај у току 19 векова, оне се могу применити и на нас, у данашње време. Заиста је време погодно, сад је дан спасења. Време Великог поста је најпогодније и најпријатније за наше покајање и исправљање, и Света црква нам као Мајка која воли своју децу говори да га искористимо за своје исправљање и спасење. Време Великог поста је време уздржања и исправљања, време покајања, због чега нам црквени канони забрањују да једемо мрсну храну, а и посну нам саветују да узимамо што је могуће умереније, мање и једноставније; забрањује нам сва бучна окупљања и весеља. Међутим, за истински и прави пост није довољно јести само мање и јести само посну храну, није довољно само то што се лишавамо разних задовољстава и радости. Треба још да се уздржавамо у речима и говору, треба да обуздамо свој језик и да избегавамо људе који говоре много и непотребне ствари. Треба да се смиравамо, да се не жалимо и да не ропћемо у случају несреће, треба стрпљиво да носимо свој животни крст. Свему томе треба придодати и дела љубави и милосрђа. Преламај хлеб свој гладноме, и сиромахе прогнане уведи у кућу (Ис. 58: 7) – каже Господ преко Свог пророка Исаије.

Уклони се од зла и чини добро (Пс. 33: 15). Покајте се, завирите у дубоке тајне одаје својих душа и пронађите грешна дела и откријте их духовном оцу, уздржите се од сваке зле речи и дела, поучавајте се у врлинама, и тек тада ће ваш пост бити истински хришћански пост. Свако онај ко се не придржава реченог узалуд пости.

Ако постите да се прете и свађате… није то пост што изабрах (Ис. 58: 4-6) – каже Господ преко Исаије. Пост треба да буде време покајања и скрушености због својих грехова. Све иде у прилог овом покајању. Весеље, бучна окупљања и разоноде су престали, чак и само богослужење Великог поста наводи на душевну тугу и покајање. Многи од нас не сматрају да имају неке важне грехове, а ситне могу и да прећуте, многи тако мисле. Али ако завиримо у своје срце, ако погледамо свој живот, свако од нас ће пронаћи у себи мноштво недостатака и грешака, чак и злочина, за које свако треба да одговара пред Господом. Зато сад, кад је пријатно време, кад је наступио дан спасења, испитујмо своје срце, принесимо срдачно и истинско покајање за све своје злочине, недостатке и грешке. Кад бисмо на прави начин разумели невољу у коју смо упали због грехова, кад бисмо постали свесни тога и схватили да својим силама нисмо у стању да се поправимо, обратили бисмо се Милосрдном Богу за помоћ. Он је према нама толико милостив, толико је снисходљив да се кроз причешћивање Његовим Светим тајнама – Телом и Крвљу – ми чистимо, освећујемо и опраштају нам се сви наши грехови. Браћо! Чујте само шта нам каже наш најслађи Спаситељ: Који једе Моје тело и пије Моју крв у Мени пребива и Ја у њему (Јн. 6: 56). Ко после тога неће похитати да се сједини с Христом? Како ће се човек усудити да одбије, тим пре, како да не сматра да је ово општење потребно?

Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијате крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје тело и пије Моју крв има живот вечни, и Ја ћу га васкрснути у последњи дан (Јн. 6: 53-54) – говори нама и целом човечанству Господ Исус.

Ево колико је за нас спасоносно причешћивање Светим Христовим тајнама! Ко ће после тога избегавати причешћивање? Зар неко жели да буде сопствени непријатељ? На несрећу, има међу нама таквих људи. Обавезе и световне бриге – кажу они – не дозвољавају нам да одемо у цркву и да се причестимо. Зар због земаљских и свакодневних брига и користи треба да заборавимо на Небеско царство, на вечно спасење? Зар не можемо да у току целе године неколико дана посветимо томе како бисмо испунили прву дужност сваког хришћанина? Каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди? (Мк. 8: 36) – каже Спаситељ. Међутим, има људи који немају снаге да Богу и свом спасењу посвете ниједан дан. Они су се толико сродили с грехом да не могу да се растану од њега. А има и таквих који кажу: „Покајаћемо се за своје грехове на самрти.“ О, безумници! Зар не знате да је ваш живот у власти Бога и да Он може да га прекине у трен ока? Господ вас зове да добијете вечно блаженство и рај, а ви Му непокајаним срцем и самоуверено одговарате: „Сутра, прекосутра ћу доћи.“ Али тада ће бити касно. Чућете Његов глас: Не знам вас… звах, али не хтедосте, пружах руку Своју, али нико не мари, него одбацисте сваки савет Мој (Прич. 1: 24-25).

О, суровости и непокајаности људска! Заблудела браћо! Данас, ако глас Његов чујете, немојте да буду тврдокорна срца ваша (Јевр. 3: 7-8).

Немојте, вољена браћо, одлагати дан спасења. Сад је као никад наступило пријатно време да се сјединимо са Христом, вечним Извором вечног живота Који је принео Себе на жртву и предлаже нам да искористимо ову жртву. Зар је нећемо искористити?

Завршићу речима божанског Павла: Већ је час да устанемо од сна… одбацимо, дакле, дела таме и обуцимо се у оружје светлости… не у пировању и пијанству,не у разврату и бестидности, не у свађи и зависти. Него се обуцимо у Господа Исуса Христа (Рим. 13: 11-14). Амин.

Светитељ Мардарије (Ускоковић)

https://mitropolija.com/2022/03/08/najpogodnije-vreme-pouka-u-prvoj-nedelji-velikog-posta/

У Недељу праштања, 6. марта 2022. године, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, благоизволео је да посети литургијску заједницу при храму Светог Василија Острошког на Бежанијској Коси и у наведеном храму началствује на светој архијерејској Литургији.  

-Пре него што уђемо у Велики пост, у данашњи дан праштамо једни другима због тога Господ у данашњем јеванђелском одељку говори о праштању, а потом о посту. Праштање је веома битно, јер уколико не опростимо једни другима Бог неће примити нашу жртву. Господ позива да опраштамо једни другима. Нема човека да живи, а да не греши, каже се у молитви која се чита на опелу, али уколико нам Бог опрости, а ми имамо Милостивог Оца који је на небесима, онда и ми милошћу Његовом можемо ући у Царство небеско. Колико је битно опраштање видимо и на светој Литургији, јер пре него што Црква принесе бескрвне жртве Господу и Богу нашем - хлеб и вино које се претварају у истинско тело и истинску крв Христову, ми тражимо опроштај једни од других. Не само да тражимо опроштај једни од других, него и кажемо: Љубимо једни друге. Када неко некога мрзи, он не може да буде у његовом присуству, а камоли да га целива. Ако неко има нешто против некога, целив мира га приморава да победи грех у себи, да опрости ближњему, и тек онда имамо гаранцију да ће Бог нашу жртву да прими, рекао је епископ Јеротеј.

http://www.spc.rs/sr/episkop_jerotej_prashtajmo_ljubimo_jedni_druge_u_hristu

У Недељу месопусну, 14/27. фебруара 2022. године, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј. Преосвећеном епископу Иринеју саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони.

У беседи после прочитаног јеванђелског одељка, Епископ бачки је подсетио верни народ да нас је Црква претходних недеља поучавала о томе шта је суштина поста, учећи нас да спољашњи, телесни пост без унутрашњег, духовног садржаја, покајања, смирења, љубави и праштања нема никакав значај пред Богом, те да у данашњи дан имамо врхунац те духовне припреме, јер Црква жели данас да нам предочи коначни исход историје света и личних животних путева свакога од нас. Преосвећени епископ Иринеј је у беседи нагласио: „Спаситељ проверава христољубље, љубав према Себи, кроз наше човекољубље. И ако каже једнима на Свом последњем, праведном Суду да ће добити Царство Божје и блажени живот вечни зато што су гладне хранили, жедне појили, наге одевали, сиротињу помагали, странце примали као браћу, оне који су у тамници такође тешили и посећивали, и када се они буду чудили – то може бити свако од нас – објасниће им: Када учинисте једном од моје најмање браће, значи било ком људском бићу, Мени учинисте. Христос је, поставши Човек, поистоветио Себе са сваким људским бићем, и Он нас назива Својом браћом, макар и најмањом. Али нема веће части од тога него бити мали Христов брат. А опет, обрнуто, они који су немилосрдни, саможиви, који немају љубави ни према коме, а самим тим ни према Христу, њима ће рећи: Када не учинисте једном од ових мојих најмањих, ни Мени не учинисте. Зато, каже наша Црква, треба да схватимо заувек да у сваком ближњем, нарочито оном који страда, треба да видимо Самога Христа Који је у њему и у сваком људском бићу, и да покушамо да се потрудимо да све волимо, истински, не само на речима. Јер нико није баш толико зао да у њему нема баш никаквог добра. Ако ништа друго, у њему је лик Божји, икона Божја, по којој смо сви створени и коју нико – ни човек, ни Сатана – не може уништити, не може је избрисати. Увек постоји могућност покајања; и у последњем часу постоји могућност покајања док смо у животу на земљи. То покајање је чудесни лек за све наше падове. Човек може бити највећи грешник и у магновењу, за тренутак, може постати највећи праведник искреним покајањем, као разбојник распет на крсту поред Христа, као толики други кроз историју. Не заборавимо да суд Божји јесте суд правде Божје, али Божја правда изниче из Његове љубави; она није као људска правда где највеће право и највећа правда може истовремено да буде највећа неправда.ˮ

У току свете Литургије, Преосвећени владика Иринеј је рукоположио ђакона Дејана Новаковића у чин презвитера.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У недељу месопусну – Страшног суда, 27. фебруара, на празник светога Кирила Словенског, евхаристијским сабрањем у храму Преображења Господњег у дервентском Новом насељу, началствовао  је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије.

Велики број парохијана, заједно са домаћином протонамјесником Синишом Максимовићем, дочекао је са радошћу преосвећеног Епископа Фотија и замолио за поуку и утјеху.

Литургијском сабрању присуствовали су професор Ненад Милошевић и појци Православног босгословског факултета у Београду који су својим византијским појањем уљепшали цјелокупан догађај.

Након Свете Литургије, епископ Фотије се обратио сабраном народу ријечима пригодне бесједе у којој је говорио о искушењима времена у коме данас живимо и која уносе немир у наше животе.

Епископ Фотије је нарочито нагласио неопходност Евхаристијског живота за свакога понаособ, али и за Цркву као заједницу вјерних, будући да у Цркви долази до најприснијег сусрета и јединства човјека са Бога.

Такође, епископ је нагласио да је пут којим ми Православни ходимо узак и пун страдања, али да је, исто тако, само тај пут онај који нас види радости Васкрсења и блаженству у Царству Небескоме.

На крају, епископ Фотије се захвалио парохијанима на труду који подносе у изградњи светиње у Новом насељу и исказао радост због великог броја дјечице која су присуствовала Светој Литургији.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Светосимеоновски сабор, традиционална црквена манифестација коју сваке године организује Митрополија црногорско-приморска у Подгорици, родном мјесту Светог Симеона Мироточивог – Стефана Немање почела је јутрос у Саборном храму Христовог Васкрсења Светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.

Саслуживало му је девет епископа и то: г.Сава, епископ сјеверноамерички Грузијске православне цркве, г. Атанасије милешевски, г. Григорије диселдорфски и све Њемачке, г. Марко брегалнички Православне охридске архиепископије, г. Теодосије рашко-приозренски и косовско-метохијски, г. Максим западноамерички, г. Јован пакрачко-славонски, г. Димитрије захумско-херцеговачки и г. Методије будимљанско-никшићки, као и многобројно свештенство СПЦ, уз молитвено учешће хиљада вјерника из свих крајева Црне Горе.

У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика западноамерички Максим је рекао да смо као људи крштени у смрт и васкрсење Христово позвани до краја да будемо Христови, да Њему живимо, да Њиме процјењујемо свијет и историју и исто тако да приступамо својим ближњима.

“Каже се у Јеванђељу да онај који је Христов, тај га препознаје, не само индивидуално него у сваком лику, а посебно код оних који су потребити. А таквих је толикомного око нас”, казао је Епископ западноамерички.

Додао је да није довољно само чинити добра дјела да би се дошло до спасења.

“У том случају Христос није потребан. Уколико добра чинимо онима који су гладни или жедни, када примамо странце или посјећујемо оне који су у тамницама. Јеванђеље данашње, али и Црква износи пред нас једну важну истину: не може се ући у Царство Очево, благословено и припремљено прије постања свијета уколико се не прође кроз Христа који се поистовјетио са онима о којима говори данашње Јеванђеље”, казао је Владика Максим.

Објаснио је да то значи да Христос стоји на вратима Царства и да може проћи кроз та врата само онај који воли и прашта.

Након Светог причешћа пред Саборним храмом је Митрополит Јоаникије поздравио архијереје, свештенство и хиљаде сабраних вјерника и рекао да је Свети Симеон био човјек дубоке вјере, несвакидашње побожности и огромне енергије, велики ктитор светих Божјих цркава.

“И дан данас гледамо на љепоту и узвишеност његових дјела. Он је творац и моћне средњевјековне српске државе, која је за пуних двјеста година послије њега напредовала. И касније све остале мале државице које су настајале из ње, па и Зета тадашња и Црна Гора каснија имале су ту свијест да су настале из немањићке државе. Па су касније и Балшићи и Црнојевићи и Петровићи разумијевали себе и свој положај као наследнике Немањића. И та идеја немањићка обједињавала је цио српски народ. И тој мисли завјетној нарочито су дали велики допринос велики Петровићи”, рекао је Митрополит црноногорско-приморски.

Додао је да је за нас хришћане најважније то што је Свети Симеон Мироточиви био примјер истинске побожности коју је на сваком свом кораку показао, и преко својих задужбина, од манастира Вољавца у Бијелом Пољу, преко Светог Николе у Топлици, Ђурђевих Ступова у Расу, Студенице и Хиландара.

“Он је родио светитеље, и био и остао велики и непревазиђени духовни ауторитет и својој породици и свим својим наследницима, нашем народу до дана данашњега”, рекао је он.

Владика Јоаникије је посебно нагласио да смо имали велики благослов од када смо кренули у подгоричку Светосимеоновску литију.

“Овдје смо се сабирали и обједињавали, надахњивали се духом Светога Стефана Немање и светих и великих Немањића и свих њихових светих и достојних наследника. Сјећамо се како је то било прије двије године када смо били изложени великој неправди, када су ову велику Светосимеоновску литију предводили наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије и Блажењејши Митрополит кијевски Онуфрије који је данас на великоме распећу. Молимо се Богу како је он нас укрепљавао и оснаживао својом љубављу да и њега Бог укријепи да сачува јединство свога народа и канонско јединство Украјинске Православне Цркве у заједници са свим светим Божјим црквама у васељени”, казао је Митрополит Јоаникије.

Потом се Светосимеоновском сабору обратио Епископ сјеверноамерички Грузијске Патријаршије Сава рекавши да је блаженопочивши Митрополит Амфилохије увијек ишао први пред вјерним народом и говорио истину Божју.

“Митрополит Амфилохије и блаженопочивши Епископ Артанасије били су велики јерарси Православне Цркве, не само у Српској Православној Цркви него у васељенском православљу. Хвала Богу, они имају добре наследнике њиховог пута који је Христов пут”, поручио је Владика Сава.

Овогодишњу светосимеоновску бесједу изговорио проф. др Душан Крцуновић. Након његовог слова прочитана је

ПОРУКА СВЕТОСИМЕОНОВСКОГ САБРАЊА

Подгорица, 27. фебруар 2022. љ.Г.

Ми, архијереји, свештенство и вјерни народ, сабрани данас у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици око празника Преподобнога оца нашега Симеона Мироточивога у његовом родном граду, поздрављамо срдачно све православне вјернике широм васељене, као и све људе добре воље.

Свако људско биће, па и цио један народ, пред Богом стоји или као родна маслина, која даје плода или као осушена смоква која се сијече и у огањ баца. Као народ светосавски и светосимеоновски данас стојимо пред лицем Божијим благодарни што нам је подарио Стефана Немању, Светог Симеона Мироточивог, ту родну маслину која рађа великог и светог плода скоро девет вјекова. Свети Симеон je свој земаљски пут започео на Рибници, данашњој Подгорици. Ту је рођен тјелесно и духовно. Одабрао је овај мудри владар да његов животни пут буде пут који води у Живот Вјечни. Не само да је он ходио тим путем, него је сав српски род призвао на тај пут. У сину његовом, Светом Сави добили смо оца наше Цркве, који је оснивањем Жичке архиепископије, основао и бројне епископије, међу којима и Епископију зетску, данашњу Митрополију црногорско-приморску, која је у својој осмовјековној историји пролазила кроз многа искушења и изазове, али увијек остајала вјерна својим првопастирима Светом Симеону и Светом Сaви.

Осам вјекова наше помјесне Цркве смо дочекали у намјери тадашњих власти да ради остварења неразумних идеолошких и политичких циљева, озакони дискриминацију Митрополије црногорско-приморске и других епархија Српске православне Цркве у Црној Гори, да јој укинe правни статус стицан у дугој осмовјековној историји и да, на крају, понизи и погази нашу грађанску и вјерску слободу.

Ова неправда, пробудила је у народу дух слободе, слоге и заједништва. Вођени Светим Василијем и Светим Петром, предвођени нашим архипастирима, оцима и учитељима блаженопочившима Митрополитом Амфилохијем и Епископом Атанасијем, који су се преселили у наручје Божије и њиховим насљедницима Митрополитом Јоаникијем и Епископима: Атанасијем, Димитријем и Методијем, надахнути вјером наших славних предака, наша борба се преобразила у свенародни молитвени литијски покрет. Посебно је значајно то што су православни хришћани у Црној Гори у том свештеном ходу обрисали различите подјеле и сва подозрења међу собом, измирили се и објединили око имена Божијег и својих Светиња.

Нарочито смо благодарни Богу што се у Црној Гори још једном потврдило и утврдило канонско јединство наше помјесне Српске православне Цркве. Сви епископи, свештенство и монаштво са вјерујућим народом посвједочили су јединство у вјери и љубави са Патријархом српским, а преко њега и јединство са осталим помјесним православним црквама дајући тиме велики допринос јединству Једне Свете Саборне и апостолске Цркве Христове. За нас ово јединство представља завјет који смо примили од наших светих предака, а који ћемо уз Божију помоћ, свим својим бићем чувати и као највећу светињу предати у аманет нашим потомцима.

Стојећи пред Богом, стојећи пред Светим Симеоном Мироточивим и пред вама, браћо и сестре, народе Божији, желимо да одбацимо све недобронамјерне и нетачне гласине које уносе немир и неспокојство међу вјерним чедима наше Свете Цркве, а који хоће да доведу у питање ово јединство за које смо сви, без разлике и изузетка, дали свој допринос. Догађаји који су иза нас показали су да кад смо једно и заједно, једни са другима и са Христом, достижемо истинско људско достојанство и слободу пред Богом и пред свијетом.

Сјећање на посљедњу Светосимеоновску литију од прије двије године обнавља нашу љубав и бригу према православној браћи у Русији и Украјини. Са нама је прије двије године, у тренуцима наше смутње и невоље био Његово Блаженство Митрополит кијевски Онуфрије да посвједочи истинско јединство удова Христовог тијела, сродника по крви и језику, а изнад свега по духовном сродству. Молимо се Богу да ратна дејства престану и да завлада братски мир у благословеној Украјини међу свим духовним потомцима Светог кнеза Владимира.

Данас се молимо да Свети Симеон излије своје миро братске слоге и љубави на све вас и на сваку богољубиву душу, да помири посвађане, сједини разједињене, уразуми неразумне, добре утврди у доброти, а свима дарује јеванђељске мудрости и вјере какву је и он имао, да бисмо и ми ходили путем који води у живот вјечни и дали плода на овој родној маслини.

Драга браћо и сестре,

Нека нам је свима срећан свијетли празник Преподобнога оца нашег Симеона Мироточивога и дај Боже да га увијек свенародно прослављамо у миру, братској слози и међусобној љубави!

Предвођене архијерејима и свештенство потом су хиљаде вјерних кренуле у литију градским улицама до Немањиног града на саставцима Мораче и Рибнице, гдје је благосиљан славски колач. Народни гуслар Максим Војводић отпјевао је стихове народне пјесме “Куд се ђеде цар Немање благо”.

Литија се потом вратила пред Саборни храм, гдје је приређен свечани празнични програм.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

На празник Преподобног Симеона Мироточивог, 13/26. фебруара 2022. године, житељи Ветерника су прославили престони празник свога храма. Прослава храмовне славе започела је служењем бденија уочи празника, на којем је началствовао протојереј-ставрофор Славко Пајовић, парох госпођиначки, уз саслужење свештенства Епархије бачке.

На дан празника, на светој архијерејској Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин, уз саслужење протојереја-ставрофора Јована Милановића, ректора Карловачке богословије, свештенства и ђаконства Епархије бачке.

У беседи после прочитаног јеванђелског одељка, епископ Дамаскин је мноштву вернога народа честитао храмовну славу и надахнуто беседио о делима преподобног оца нашег Симеона, те је, између осталог, рекао: „Немања је током читавога свога живота изабрао управо Христа и онда, док је био владалац, он је градио цркве и манастире, јер је схватио да само оно што се дотакне Христа у нашем животу дотакне се вечности, дотакне се непролазности, јер се управо само то дотакне онога што је вечно Добро, што је вечна Правда, што је вечна Истина, што је вечна Радост, а то јесте Христос Бог наш. Заблагодаримо Богу што нам је дао овакога дивнога мужа као што је био свети Симеон Мироточиви, дивнога и у своме световном животу као владар, али и као хришћанин и милостиви човек, али исто тако диван и по томе што се одрекао свега тога ради вечнога Добра, знајући да је све овде на свету пролазно и да је све сујета и таштина и да само оно надживљује што надживљује смрт, а то јесте само оно што је вечно, што је везано за Христа, бесмртнога Цара и Бога нашега.ˮ

На светој Литургији су појали појци Храма Светог Саве у Београду. Празничном сабрању присуствовали су и господа Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, и Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама.

После заамвоне молитве, Преосвећени владика Дамаскин је благословио славске дарове, које је принео господин Слободан Миланко, кум овогодишњег славског сабрања. Залог кумства за наредну годину преузели су браћа Душан и Ђорђе Мркић. На крају литургијског сабрања, протојереј Предраг Билић, настојатељ храма, заблагодарио је Епископу мохачком Дамаскину, свештенству и верном народу што су молитвено учествовали у прослави храмовне славе ветерничког храма.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског и администратора Епархије шабачке г. Фотија, четрдесетодневни пaрастос блаженопочившем Епископу шабачкom Лаврентију (Трифуновићу) биће служен 3. марта 2022. године у манастиру Светог Николаја Жичког на Соко Граду, одмах након заупокојене Литургије која почиње у 9 часова.

Повезан садржај:

У спомен на блаженопочившег епископа шабачког Лаврентија (1935-2022)

Епископ шабачки Лаврентије (Трифуновић) рођен је 27. јануара 1935. године у селу Богоштици, надомак Крупња. Завршио је богословију Светог Саве и Православни богословски факултет у Београду. Године 1958. постаје јерођкон, а 1961. године бива рукоположен у чин јеромонаха. Након тога, две године је био духовник цркве Ружице у Београду, у којој је са великом пажњом, бригом и љубављу примао све оне који су због својих потреба долазили тражећи живе речи утехе. У даљем току свога живота служио је као парох на Купресу и као професор богословије у манастиру Крки. Своју архипастирску делатност започиње давне 1967. године, када 15. јула бива хиротонисан за викарног eпископа патријарха Германа, са титулом Епископ моравички. Две године након тога, постаје Епископ богомчуване Епархије аустралијско-новозеландске и Епархије западно-европске. где оставља неизбрисив траг.

Устоличен је у Лондону, марта 1969. Поред Лондона, боравио је још у Диселдорфу и Химелстиру. У поменутом Химелстиру је основао Епархијски центар и штампарију. Управо овде је у јако неповољна времена за нашу Цркву штампао дела Светог владике Николаја, те их враћао српском народу као мелем за измучене душе, које су тражиле свој пут ка Христу. Године 1989. бива изабран за Епископа шабачко-ваљевског, преузевши на себе бреме свог претходника Епископа Јована, које је достојно до своје кончине носио. Устоличен је у Саборној цркви Светих апостола Петра и Павла у Шапцу 23. јула 1989. године. На трону Епархије шабачко-ваљевске остаје све до 2006. године, када Епархија бива подељена на два дела, те од те године постаје Епископ шабачки. Ово је учинио, како је за живота говорио „како би умножио, јер двојица увек могу да учине више но један“. Дужност Епископа шабачког обављао је служећи Васкрслом Христу и мајци Цркви све до своје кончине. Према својој пастви се опходио са очинском љубављу и бригом, о чему сведоче и многи примери штампања духовне литературе, коју је на поклон делио верницима, зарад усавршавања у љубави Божијој. Учествовао је на многим црквеним састанцима, држећи предавања и излажући реферате, као изасланик Српске Православне Цркве у Светском савету Цркава. Посредовао је при решавању раскола у Америци, који је представљао огроман проблем са огромним последицама. Два пута је био члан Светог Архијерејског Синода, као и администратор Епархије ваљевске. Уз то, био је јако поштован диљем Европе, коју је за живота обишао, сејући семе православне вере и сведочивши веру у Христа на делу.  Поред матерњег, говорио је немачки, енглески и руски језик. Такође, важио је за највећег поету међу епископима. Био је, како је патријарх Порфирије у посмртном слову над одром епископа Лаврентија рекао, „човек Христов, који није правио разлике међу људима“.

Блаженопочивши Епископ шабачки Лаврентије мирно је уснуо у Господу 23. јануара 2022. године у Шапцу, окружен својим најближим сарадницима.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, служио је Свету архијерејску литургију у манастиру Ћириловац, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва из више епархија Српске Православне Цркве, а по завршетку Свете литургије опијело новопрестављеном слузи Божијем архимандтиту Јоилу Булатовићу, игуману ове свете обитељи.

Повезана вест:

Упокојио у Господу схиархимандрит Јоил (Булатовић), игуман Манастира Ћириловац

Након опијела, Митрополит је у бесједи истакао да је игуман ове свете обитељи поживио свој овоземаљски живот потрудивши се за славу Имена Божијега, саградивши ову обитељ, подигавши два манастира и Ловћенску капелу на Кључу. ”Сабрао братију. Монахе и монахиње, многе утјешио, многе поучио, многе од заблуда избавио, многе са пута гријеха вратио на пут спасења, и потрудивши се и Богу угодивши, провео је живот у молитви и припремивши се добро, одлази у наручје Божије”, рекао је.

Митрополит Јоаникије је нагласио да је отац Јоил био ријетка појава у овом нашем времену: ”Да као млад човјек презре све оно што је земаљско и, испунивши се Божије љубави и ревности, свега себе принесе на жртву Господу. Гледао је не само своју душу да спасе, него да помогне и многима.” Додао је како се отац Јоил трудио, послуживши ћивоту Светог Василија и Острошкој светињи, да прво своје срце освети и своју мисао просвјетли да би могао ићи правим путем, а на тај начин и сам постао путоказ многима.

”Повукао се од земаљске вреве овдје, у ову пустињу, у ове горе, да се у тишини моли Богу. Подигао ове светиње које су пропојале, а његова душа је заувијек пропојала молитвом име Божије”, рекао је Владика и додао да је његов подвиг био тако одлучан и јасан, да су сви у њему видјели човјека живе вјере. ”Многи су овдје долазили и нашли утјеху јер им је он показивао нешто што је скупље и драгоцјеније од цијелога свијета, указивао на пролазност живота и да многобрижност коју људи имају у свијету, нема неког нарочитог ни смисла ни циља. Тако је многе привео Господу”, рекао је Владика.

Рекао је и да отац Јоил данас одлази, али са њим иду и његова добра дјела, трудови које сам Бог зна, јер док овај свијет ноћу живи свој живот и док људи спавају и док се људи у тами још више тамом испуњавају, он је горио пред престолом Божијим као свијећа, држећи, докле је год могао, Светогорски устав.

Како је живио, тако је и отишао, у последње дане све више и више вапијући Господу да га прими у своје наручје и да га разријеши од овога привременога живота и свијета, да заплови у Царство слободе Божије, Духа и љубави”, рекао је и додао да смо сви увјерени да је наш отац Јоил угодио Господу и знамо да је оставио дубок траг у животу Српске Православне Цркве, Митрополије црногорско-приморске, у животу нашег народа и свих људи који ће га запамтити. ”Најважније је што је он ушао у Божије памћење као вјерни слуга Христов, који ће га, увјерени смо, примити ријечима: Приђи, слуго добри и вјерни, у малом си ми угодио, над многима ћу те поставити”, нагласио је Владика Јоаникије.

”Нека Господ нашег оца Јоила прими и награди за његове трудове, за велику љубав према Богу, према Цркви, према народу, према светињама, и да га уврсти међу Своје служитеље, међу свете, амин, Боже дај”, закључио је своју бесједу Митрополит црногорско-приморски Јоаникије.

У име породице, говорио је Иван Булатовић, предсједник Братства православне омладине Црне Горе. Он је нагласио да су биографски подаци које говоримо када испраћамо неког са овога свијета, извјесни рам за слику у којој се човјек остварује, након чега је прочитако кратак и потресан животопис оца Јоила. Иван је посебно нагласио како је отац Јоил духовно и физички изгарао девет година у непрестаној молитви поред кивота Светог Василија.

”Знао је да ми каже: Онога тренутка кад више не будем могао да служим Свету литургију, нека ме Бог узме, и ето тако се и десило, након што је дошао овдје 1999. кад је освећен овај манастир, а затим горе и мушки манастир и црква Преображења Господњег, служио је сваки дан Свету службу, служио је и поноћна богослужења, пред крај живота примио је и велику схиму коју је жарко желио. Ево, последњих мјесеци није могао да служи Свету литургију и већ се спремао за онај свијет, и мирно предао душу своју Богу”, рекао је Иван Булатовић и додао да бисмо о оцу Јоилу могли пуно да говоримо, али да је довољно издвојити кратку констатацију да у времену када су људи фалсификовали међуљудски однос, он је био тај који је свједочио искреност и истинитост и у сваком тренутку оно што је мислио.

”Благодарим у име породице Богу што смо га имали, јер сигурно да на овакав начин не бисмо служили Христу и не бисмо били људи Цркве да није било њега”, рекао је Иван, захваливши Господу и у своје лично име јер га је удостојио да прве године живота проведе уз оца Јоила учећи се о смирењу и љубави према Богу.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У суботу, 19. фебруара 2022. године, у храму Преноса моштију Светог оца Николаја Мирликијског чудотворца на београдском Новом гробљу, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха Порфирија, служио је свештеничко опело новопрестављеном протопрезвитеру-ставрофору Ратку Савићу, дугогодишњем пароху храма Светог Саве на Врачару и духовнику параклисâ Светог Јована Шангајског у Ортопедској клиници на Бањици, и Светог Луке Симферопољског у Војно-медицинској академији у Београду. 

Након одслуженог свештеничког опела, на којем је владици Стефану саслуживао велики број свештенства, у молитвеном присуству верног народа, земни остаци протопрезвитера-ставрофора Ратка Савића погребени су на београдском Новом гробљу где ће чекати Васкрсење мртвих и живот будућега века. 

Вечан ти спомен, достојни блаженства, драги наш прото Ратко!

Извор: Телевизија Храм

У недељу, 20. фебруара 2022. године, свету Литургију у Светогеоргијевском храму у Бечеју служио је протојереј Владислав Пајић, уз саслужење протојереја Владана Симића, секретара Епархије бачке, протојереја Далибора Купусовића, архијерејског намесника врбашког, ђакона Александра Билића и свештеног братства поменутог храма.

После прочитаног јеванђелског зачала отац Владислав се верном народу обратио беседом.

По отпусту свете Литургије, служен је помен блаженопочившем протојереју Дејану Станојеву. После помена, ђакон Александар Билић је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, којом је протојереј Владислав Пајић постављен за привременог пароха прве парохије бечејске, настојатеља храма Светог великомученика Георгија у Бечеју и за архијерејског намесника бечејског. Прота Владан Симић је пренео благослове Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, а прота Владислав Пајић је, заблагодаривши Господу, захвалио Епископу на указаној љубави и поверењу.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Дана, 3/16. фебруара 2002. године, у своме дому у Стапару, упокојио се у Господу протопрезвитер-ставрофор Предраг Бајић, умировљени архијерејски намесник дарђански.

Рођен 1920. године у Мостару, припадао је нараштају сарајевских богослова које је рат затекао 3. априла 1941. године у Сарајеву, па су отпуштени својим кућама, а потом одведени у страдање, логоре и смрт. Послератним пребројавањима на матурским састанцима утврђено је да преживелих има само једанаест, јер је двадесет младих богослова из те генерације мучено, нестало и убијено у Јадовну и Јасеновцу. Тих преосталих једанаест ученика Богословије дипломирало је за време рата и окупације у Нишу или Новом Саду, ступило у свештени чин и преузело одговорност и дужност свештеника у своме народу.

После матурске 1943. године, млади богослов Предраг бива рукоположен и постављен за пароха у Смиловцу (Нишавски округ), затим у Седлару (Поморавски округ), а 1957. године прелази у Епархију бачку и бива више година парох у Станишићу, где успешно учи, брани и храни своју Цркву и народ. Недуго затим постављен је за пароха и архијерејског намесника у Дарди, где ће својим богатим искуством и угледним животом учити и поучавати поверено му подручно свештенство. За свој труд добио је сва заслужена признања, до права ношења напрсног крста.

После пензионисања 1988. године, долази у Стапар да живи код свог сина, где се и упокојио. Свету заупокојну Литургију и опело у храму Ваведења Пресвете Богородице у Стапару служио је Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј уз саслужење седамнаест свештеника Епархије бачке.

Вечан ти спомен, блаженства достојни, драги наш прото Предраже!

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У уторак, 2/15. фебруара 2022. године, када света Црква прославља празник Сретења Господњег, литургијским сабрањем у Светођурђевском храму у Сомбору је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, умировљени парох, уз саслужење свештеног братства Светођурђевског храма. После прочитаног јеванђелског зачала, прота Миливој је беседио о празнику.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У петак, 5/18. фебруарa 2022. године, на спомен свете мученице Агатије, у храму Спаљивања моштију Светог Саве у Оџацима, после вечерњег богослужења, у дужност архијерејског намесника оџачког је уведен презвитер Драгољуб Мајсторовић, досадашњи парох ратковачки. 

Одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја о постављењу презвитера Драгољуба Мајсторовића за архијерејског намесника оџачког прочитао је протопрезвитер Стевица Илић, архијерејски намесник бачкопаланачки. 

Отац Драгољуб је захвалио Његовом Преосвештенству на указаном поверењу и рекао да ће се својим залагањем трудити да то и оправда. Досадашњи архијерејски намесник оџачки, протопрезвитер Владислав Пајић, такође је захвалио Његовом Преосвештенству и парохијанима Оџака на заједничком делању у Винограду Господњем.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У недељу 20. фебруара 2022. године, у својој 82. години живота, упокојио се у Господу схиархимандрит Јоил (Булатовић), игуман Манастира Ћириловац.

Рођен је 20. јула 1940. године као Јошо Булатовић у селу Смрчје код Колашина. Већ на почетку рата остаје без оца Милете, па је њега и браћу кроз искушења рата сама чувала и подизала мајка Марија. Непосредно након рата породицу је задесила трагедија која је оставила снажан печат на његов даљи живот - у једном дану су од нађене бомбе погинула три његова брата, а преживио је само један његов брат - Јанко.

Након завршетка основне школе у Колашину, матурирао је у беранској гимназији, након чега завршава Педагошку академију на Цетињу. Запослио се као наставник хемије у Основној школи "Вуко Јововић" у Даниловграду, гдје проводи петнаестак година радног стажа до инвалидске пензије.

Од ране младости показивао је занимање за духовност и за Цркву. У недостатку искусних духовника у Црној Гори, тада духовно разореној од безбожног режима, за руковођење у црквеном животу одабрао је чувеног витовничког старца Тадеја, који је дуго година био његов духовни савјетник. Након неколико посјета Светој земљи крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог вијека, одлучује да се посвети подвижничком животу, живећи у свијету по правилима монашког аскетизма и потпуне посвећености духовности. Крајем осамдесетих година постаје активни члан духовне заједнице која се у манастиру Ћелија Пиперска формирала око блаженог спомена архимандрита Лазара, који доноси свјежину светогорског монашког опита у учмалу средину овдашње црквености, будећи је за предстојеће духовно прољеће.

Доласком на на цетињски трон митрополита Амфилохија, Јошо, његовим благословом, одлази најприје у манастир Ждребаоник, а потом у манастир Острог, гдје бива замонашен, добивши име старозавјетног пророка Јоила и убрзо рукоположен за јеромонаха. Девет година је непрекидно носио послушање у Горњем манастиру Острогу, као чувар ћивота светог Василија Острошког, неуморно служећи свете службе, крштавајући, исповиједајући и дајући духовну подршку хиљадама људи који су погодили ову светињу, али и опомињући оне који су били упорни у гријеху на последице таквог духовног стања.

Од средине деведесетих започиње градњу своје задужбине - манастира Ћириловац на свом имању код Колашина. Манастир је освећен у септембру 1999. године и тада је постављен за игумана манастира. Већ наредне године се формира манастирско сестринство. Иако се манастир налази забачен у планинама и до њега води макадамски пут, стотине људи је сваког дана долазило у манастир за савјет, молитву и исповијест.

Године 2005. митрополит Амфилохије је са још три архијереја осветио црквицу коју је отац Јоил подигао на врху Бјеласице по имену Кључки Тавор и посветио ју Преображењу Господњем, а која је рађена као вјерна копија срушене ловћенске цркве. Већ 2007. године освећен је и мушки манастир посвећен Богородици Јерусалимској у непосредној близини манастира Ћириловца.

Свој монашки живот заокружио је примањем велике монашке схиме 2016. године, од када је примао мање народа за исповијест и савјет, а више се посвећивао молитви.

Упокојио се након краће болести у својој задужбини Манастиру Ћириловцу, гдје ће бити и сахрањен.

Извор: Етос