Беседа Митрополита Амфилохија поводом упокојења новопрестављене Младенке – Маше Зековић, попадије и вјероучитељице

Беседа Епископа Григорија поводом упокојења новопрестављене слушкиње Божје Младенке – Маше Зековић, попадије и вјероучитељице

„Божићно писмо“ - Поводом упокојења слушкиње Господње, попадије и вероучитељице Младенке-Маше Зековић

Упокојила се у Господу Младенка Маша Зековић, попадија и вјероучитељица из Бара

У манастиру Ждребаоник сахрањени земни остаци протинице Младенке-Маше Зековић

 

Митрополит Амфилохије је рекао да је у Младенкином имену садржан њен живот.

„Родила се на празник Христовог васкрсења. И сав њен живот био је у знаку Христовог васкрсења, па и њено страдање. Био сам код ње у болници, па се исповиједила. Па и последње ноћи пред упокојење примила је Тијело и Крв Христа распетога и васкрслога“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

Он је рекао да је њено материнство оно чиме је испунила дане свога живота.

 

 

„Пророк Соломон каже да Бог неке људе узима младе да се зло не би дотакло срца њиховог.  А онда, сазнао сам и видио сам да Бог узима неке који нијесу толико млади, али су ипак млади за ове наше људске прилике и људски живот. Ево, то се догодило с нашом Младенком. Зашто је Бог тако поступио, онда кад је била најпотребнија и својој дјеци и свима нама и Цркви Божјој? Има оних, који испуне свој живот, смисао свога живота, оно зашта их је Бог овдје призвао у неком краћем времену“, казао је Владика.

Он је казао да се Младенка приликом исповијести није бојала смрти.

 

 

„Једино је бринула за дјецу. То је једино бринула. Али, на крају је завршила оним ријечима древнога пророка Авраама: Господ ће се постарати. Предала је у руке Господње и себе и своју дјецу и свога Слободана. Господ нека би дао да и Црна Гора и Херцеговина још рађају овакве благословене душе“, казао је Митрополит Амфилохије.

Од Младенке су се опростио и протојереј Мирчета Шљиванчанин, секретар подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења и Младенкин брат протојереј-ставрофор Радивоје Круљ.

Раније данас Владика Григорије је, уз присуство и молитвено учешће Митрополита Амфилохија, служио са свештенством Свету заупокојену литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару.

 

 

Он је рекао да је Младенка својим цјелокупним постојањем свједочила да постоји Бог љубави.

„Свједочила је да постоји Божанска љубав. Њено лице, које нас је све обасјавало љубављу, будило нас је из наших смрти и потонулости у које тако често западамо, а у којима ова чудесна личност није никада била, па ни у часовима највећег бола, нити у часу саме смрти“, рекао је Епископ захумско-херцеговачки.

 

 

Казао је да је Маша симбол, вјесник и радост живота.

„Она је из реда оних ријетких људи који живе сваки тренутак живота и који оживљавају све што је позвано на живот. Сјетите се, браћо и сестре, њеног лица на један трен и оживјећете у тренутку“, казао је Владика Григорије.

 

 

Беседа Митрополита Амфилохија поводом упокојења новопрестављене Младенке – Маше Зековић, попадије и вјероучитељице

 

Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је у уторак  7. новембра 2017. године у манастиру Ждребаоник опијело Младенки – Маши Зековић попадији и вјероучитељици, уз саслужење свештенства и монаштва Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке, Захумско-херцеговачке и приморске  и осталих Епархија Српске православне Цркве, и у присуству великог броја монаштва и вјерног народа. 

Ожалошћеној породици и сабранима бесједама су се обратили Високопреосвећени Митрополит Г. Амфилохије, координатор Катихетског одбора протојереј Мирчета Шљиванчанин а у име породице протојереј-ставрофор Радивоје Круљ, парох мостарски.

 

Звучни запис беседе

 

 

Свету заупокојену Архијерејску Литургију у храму светог Јована Владимира у Бару 7. новемра 2017. године поводом новопредстављења Младенке – Маше Зековић, попадије и вјероучитељице служио је Његово Преосвештенство Епископ Захумско-херцеговачки и приморски г. Григорије у присуству великог броја свештенства, монаштва и вјерног народа, који се на крају молитвеног сабрања породицама Зековић и Круљ као и свим сабранима обратио словом  архипастирске поуке  која је посвећена управо лику „мајке хришћанке“ протинице Маше Зековић.

 

Звучни запис беседе

 

Иван Александрович Иљин

 

Било је то прије пар година. Сви су се спремали дочеку Божића, припремали јелку и поклоне. А ја сам био усамљен у туђој земљи: ни породице, ни друга – и мени се чинило да сам остављен и заборављен од свих људи. Около је била празнина и није било љубави: далеки град, туђи људи, очврсла срца. И ето, у чамотињи и малодушности, сјетих се хрпе старих писама које сам успио сачувати упркос искушењима наших црних дана. Дохватио сам је из кофера и нашао то писмо.

 

То је било писмо моје покојне мајке, написано прије 27 година. Каква срећа што сам се сјетио тог писма! Препричати га није могуће и зато га у цјелости наводим.

 

„Драго моје дијете, Николицe. Ти се мени жалиш на самоћу, а кад би само знао како је мени тужно и болно слушати твоје ријечи. Ја бих са таквом радошћу дошла теби и убиједила те да ти ниси сам и не можеш бити сам. Ти знаш да је не могу оставити оца, он много пати, и моја му њега може бити потребна сваке минуте. А ти свакако требаш спремати испите и завршавати универзитет. Него, дај да ја теби кажем зашто ја никада не осјећам усамљеност.

 

Видиш, човјек је усамљен само тада када он никога не воли. To je зато што је љубав попут нити које нас везују са вољеним човјеком. Тако ми и букет творимо. Људи – то су цвјетови, а цвјетови у букету не могу бити усамљени. И ако се цвијет само расцвјета и почне мирисати, њега баштован убере и дода у букет.

 

Тако је и са нама, људима. Ко воли, његово срце цвјета и мирише; и он поклања своју љубав исто тако, као што цвијет поклања свој мирис. Али, он тада није усамљен, зато што је његово срце код онога кога он воли: он о њему мисли, брине се о њему, радује се његовим радостима и пати са њим у његовим патњама. Он и нема времена да би се осјећао усамљеним и размишљао о томе да ли је он усамљен или не. У љубави човјек заборавља на себе; он живи са другима, он живи у другима, а то и јесте срећа.

Ја већ видим твоје упитне плаве очи и већ чујем твоје тихо противљење, што је то само пола среће, јер цијела срећа није само у том да волиш, него у томе да и тебе воле. Е, ту је малена тајна, коју ћу ти ја на увце рећи: ко заиста воли, тај не запиткује и не ситничари. Не смије се стално пребројавати и запиткивати: а шта ће мени донијети моја љубав? а чека ли мене узајамност? а можда ја волим више него што мене воле? да ли уопште вриједи давати толико љубави?…Све је то нетачно и непотребно; све то значи да љубави још нема ту (још се није родила) или је већ ту нема (умрла). То опрезно премјеравање и измјеравање прекида живу струју љубави која тече из срца и задржава је. Човјек који мјерка и вага – не воли. Онда се око њега формира празнина, недосегнута и незагријана зрацима његовог срца, и други људи то тада осјећају. Они осјећају да је около њега празно и хладно и круто, окрећу се од њега и не чекају никакву топлину с његове стране. То њега још више хлади, и ето – он сједи потпуно сам самцат, заобиђен и несрећан…

 

Не, драги мој, љубав треба стално да струји слободно из срца, и не треба се забрињавати о узајамности. Треба људе разбуђивати својом љубављу, треба их вољети и вољењем их призивати да воле. Вољети – то није пола среће, него цијела срећа. Само то признај и около тебе почеће да се дешавају чуда. Предај се струји свога срца, ослободи своју љубав, пусти да њени зраци свијетле и грију на све стране. Онда ћеш ускоро осјетити како ка теби теку са свих страна повратне љубави. Зашто? Зато што твоја директна, ненамјерна доброта, твоја непрекидна и безусловна љубав невидљиво изазива у људима доброту и љубав.

 

И онда ти осјетиш то повратно струјање не као „пуну срећу“, која ти је била потребна, него као незаслужено земаљско блаженство, у којем ће твоје срце цвјетати и радовати се.

 

Николице, дијете моје! Размисли о томе и сјети се мојих ријечи чим се опет осјетиш усамљеним. Посебно тада, када мене више не буде на земљи. И буди спокојан и благомислен, зато што је Бог – наш баштован, а наша срца – цвијеће у Његовом врту.

 

Ми те обоје њежно грлимо, и твој тата и ја.

 

– Твоја мама-„.

 

Хвала ти, мама! Хвала ти за љубав и за утјеху. Знаш, ја увијек завршавам читање твог писма са сузама у очима. И тада: тек што сам завршио са читањем писма, почело је Божићно свеноћно бденије! О, незаслужено земаљско блаженство!

 

 

 

*(Преузето из књиге: Иван А. Илыин, Поющее сердце, 10, изд, Москва, 2017, стр. 258- 262.)

 

*Превод са руског: др Драгана Павловић, љекар и постдипломац Санктпетербуршког државног института.

 

*Приређивач: Александар Вујовић, професор Цетињске богословије и уредник Катихетско-образовног програма Радио Светигоре.

 

Нека овај прилог буде мала воштаница за покој новопрестављене слушкиње Господње, попадије Младенке-Маше Зековић, дивне и узорне мајке хришћанке, на коју треба да се угледају сви који су је познавали, а будућим покољењима да буде примјер мајчинства и доброчинства, радости и вјере у живот и васкрсење.

 

Вјечан јој спомен и Царство јој Небеско, а породици утјеха од Господа.

 

Христос воскресе – Ваистину воскресе!

 

Примивши Свете Тајне Тијела и Крви Христове, уснула је у Господу 6. новембра 2017. године у 38. години живота Младенка - Маша Зековић, попадија и вјероучитељица из Бара. Младенка је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној Херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије), од благочестивих родитеља Миленка и Сенке, рођене Вујовић. Основну школу и Гимназију завршила је у Љубињу, студирала Пољопривредни Факултет у Београду.

 

Године 2003. ступила је у брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског факултета у Београду. Након Слободановог рукоположења у чин свештеника и његовог постављења на дужност пароха Јеленачко – Подострошког  2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу. Године 2005. прелазе на парохију Даниловградску гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота.

 

За 13 година свога боравка и служења Цркви Христовој Маша са својим супругом, протом Слободаном даје великог и благословеног плода. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију. Тако је цијела свештеничка породица Зековић постала примјер и свједок истинског и правог живота са Богом са свим породичним, хришћанским вриједностима. Њен успјешни вјероучитељски рад се огледао у великом броју дјеце који се сабирао на вјеронауци. Маша није само предавала основе православне вјере, већ је дјецу упућивала на учествовању у Литургијском животу, на морално живљење, а кроз академије и духовне свечаности у дјеци откривала њигове дарове и таленте. Отуда су прославе и свечаности у Даниловграду биле једне од најљепших у нашој Митрополији, а дјеца из Даниловграда на Дјечијим Саборима увијек имала запажене и успјешне наступе, са којих су сваке године односили бројна признања. Због тако преданог и успјешног рада Маша је одликована признањем Вјероучитељ године.

 

Као што се град који на гори стоји не може сакрити, тако и њихово смирено служење Цркви није могло остати не примијећено. Због тога их Митрополит Амфилохије 2016. године шаље на нову дужност у храм Светог Јована Владимира у Бару гдје оца Слободана поставља за старјешину храма и Архијерејског протопрезвитера Барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при Храму.

 

Долазак на нову дужност се поклапа са почетком Машине борбе са болешћу, али је то не спречава да настави своје служење сабирајући дјецу Бара под сводове новог Храма, гдје је Маша за кратко вријеме окупила велики број дјеце, који су на овогодишњем Дјечијем Сабору показали велики успјех, како у познавању основа православне вјере, тако и у креативном осмишљавању и организацији Сабора.

 

Снага и сила Машине вјере најјасније се показала у току њене тешке болести. Примајући све са благодарношћу, тако и сазнање да болује од најтеже болести примила је смирено и са поуздањем у Господа.  У том духовном настројењу и непоколебљивјој вјери, причестивши се Тијелом и Крвљу Христовом, предала је своду душу Господу  на Онколошком одјељењу у Клиничко – болничком Центру Црне Горе.

 

Вјечан јој спомен и Царство Небеско!

По благослову Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја и Светог Архијерејског Синода СПЦ у КПЗ за малолетнике у Ваљеву је одржан Трећи редовни годишњи састанак свештеника који обављају службу духовника у затворима Републике Србије. Састанак се сваке године одржава почетком новембра са циљем да би свештеници са управницима установа за извршење кривичних санкција и Директором управе размотрили шта је урађено у претходној години, разменили искуства и унапредили сарадњу која је неопходна да би уопште било могуће свештеницима да своју пастирску службу обављају у установама овог типа .

Са благословом Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија у манастиру Клисини организована је донаторска вечера са циљем да се прикупи део потребних средстава како би манастир купио кућу која се налази непосредно преко пута улаза у сам манастир.

Донаторској вечери присуствовао је епископ Сергије и пријатељи манастира, који су обећали новчану помоћ како би се прикупио део потребних новчаних средстава, а све са циљем да кућа која се налази у фази продаје, не би била продата трећем лицу које би евентуално могло злоупотријебити њен положај у комерцијалне сврхе и тиме угрозити манастирски мир.

С обзиром да је скупљена само половина потребних средстава, управа манастира Клисина позива све оне којима материјалне могућности дозвољавају да помогну у реализацији овог важног пројекта за манастир.

Извор: Епархија бихаћко-перовачка

У парохији Пресвете Тројице у Медељину (Колумбија) 29. октобра, на празник Светог капетана Лонгина служена је Света Литургија. Светој служби Божијој присуствовало је око 80 вјерника, међу којима је било и доста дјеце. На овај дан симболично је обиљежен и Дан дјетета, као допринос да се од друштва наметнута потреба прославе „ноћи вјештица“ избјегне, а овом дану да хришћански смисао сабирања породице око Цркве Христове.

По завршетку Свете Литургије, сабрани су отпутовали у град Сан Херонимо, удаљеном око сат и по вожње од Медељина, гдје су на дивном имању у прелијепој природи провели остатак дана у дружењу и динамичним играма, које је пажљиво за дјецу осмислио парохијски свештеник – отац Симеон. Такође је саборно прослављен рођендан једног од парохијана, брата Емилијана, који је један од првих парохијана крштених у православној цркви.

Сви парохијани и пријатељи парохије са радошћу су се одазвали позиву оца Симеона да учествују у овом сабрању. Констатована је потреба да се овакви сусрети наставе и у будућности, а све у циљу слављења имена Божијег и обожења вјерника ове Богом спасаване православне парохије у Медељину.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Верујући народ овог места у великом броју, са представницима државних институција: г. Гаврилом Грбаном - представником Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, г. Митром Вучуровићем - председником Општине Житиште, дочекао је свог духовног пастира, Епископа банатског г. Никанора срдачно и са пуно љубави. При чину освећења храма, као и евхаристијским собрањем Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Драгомир Сандо - професор Богословског факултета Универзитета у Београду, протојереј-стварофор Радомир Сандо - парох у Старом Сланкамену, протојереј-ставрофор Драган Видаковић - парох у Буковцу, протонамесник Слађан Ристић - архијерејски намесник зрењанински, протонамесник Саво Мајсторовић - парох српскоитебејски, јереј Бранко Марковић - архијерејски намесник житиштански, протођакони Зоран Милaнковић и Игор Станковић и ђакон Предраг Ненин, уз појање Црквеног хора Свети Серфим Саровски из Зрењанина.

На малом входу, Епископ је протонамесника Саву Мајсторовића рукопроизвео у чин протојереја, наградивши га за његов труд и залагање у обнови светог храма. Пригодну беседу о човековом односу према Богу и ближњима изговорио је протојереј-ставрофор Драгомир Сандо.

Литургијску свечаност епископ Никанор је крунисао доделом ордена Светог Теодора Вршачког г. Војиславу Мркшићу за делатну љубав према Светој Мајци Цркви, нарочито показану несебичним давањем матријалне помоћи у обнови храма. Потом су додељене архијерејске грамате задужбинарима, великим добротворима и добротворима. Епископ је захвалио свим дародавцима и позвао верни народ да животом сведочи своју веру и да обнова храма значи и њихову духовну обнову и духовно узрастање.

Извор: Епархија банатска

Конкректно, ријеч је о клеветничком настојању неких новинара и медија који већ више година уназад јавно нападају првог међу нама, не бирајући ријечи увреде и стављајући му на душу најтеже кривице, због чега су неки новинари и правоснажно осуђени. Јасно је, а у неким текстовима се то и отворено говори, да је циљ њиховог посла свргавање нашег Eпископа са трона Св. Василија. О томе ко евентуално стоји иза таквог посла – не бисмо да нагађамо. Оно што желимо је да јасно кажемо вама, нашој браћи и сестрама са којима служимо Спаситељу и чијим потребама служимо по својој моћи, да су такви напори за нас дјело нечастивога који жели да смути, збуни и саблазни, баш као што нас о томе учи Спаситељ у Божанским писмима (Mт.24.5,11). Наравно да у нечему таквом ови новинари не могу имати ама баш никаквог успјеха, али можда понеки неупућени читалац може и повјеровати некој од неистина.

Оно што дотична господа чине, називајући Епископа издајником, оним који продаје вјеру, који не брине за паству (посебно тамо гдје су православни мањина), који срамоти Цркву и како све не, јесте клевета која некима наивнима али и безазленима може да постане препрека на путу уласка у заједницу Цркве и тиме и препрека благодатном заједничарењу у истини Јеванђеља. Због тога смо се и одлучили на овај корак.

Да бисте се сами увјерили у неоснованост поменутих оптужби позивамо вас, браћо и сестре, да се једноставно окренете око себе у нашим Требињу, Мостару и уопште на цијелој територији Епархије од Коњица на сјеверу до Метковића и Дубровника на југу. Видјећете оно очигледно, тј. како изгледају наше Цркве, колико је по милости Божијој вјерника у њима, особито младих и дјеце, колико хорова и уопште колико живота. Видјећете нове манастире у Данићима и Петровом Пољу крај Требиња, као и обновљене из пепела Житомислић и Завалу. Видјећете и ревносне вјероучитељке и вјероучитеље, образоване теологе и црквени поредак који на славу Божију функционише. И како онда вјеровати онима који вам говоре да је све то неистина, већ да смо Црква која не брине о вјери и продаје је? Далеко од тога да навођењем ових чињеница из живота наше Епархије желимо да величамо себе. Свако од нас, од првог до последњег, има за шта да се каје и то нико, па ни наш Епископ никада није порицао. Али, ако неко у времену када духовни живот Епархије доживљава процват, онога који стоји на челу те заједнице непрекидно назива ружним ријечима и непријатељем Цркве, онда такав не посједује баш никакав кредибилитет.

У медијском простору неки су се, по ко зна чијем налогу, напросто окомили на Епископа. Из њихових ријечи избија мржња и јед, недостатак чињеница и изобиље измишљотина. Истине, у коју се неки од њих куну – нема нигдје ни за лијека. Тако нпр. када у једном од текстова наводну „казну“ за једног од требињских свештеника стављају на душу Владици, онда кажу како је то због тога што је овај јавно читао писмо Епископа Атанасија, што је апсолутна измишљотина и никада се није десило. Или када легитимно премјештање свештеника назива казном, итд, итд. Такође, када се говори о проблему Српског Националног Вијећа у Дубровнику, опет клевете, јер је то тијело замољено да се исели из просторија Црквене општине, које су Цркви у том тренутку постале неопходне, на шта су у почетку са разумијевањем пристали, да би касније „окренули ћурак“ и почели да се жале на челу са предсједником СНВ, а уз свесрдну подршку неких новинара који од тога праве скандал, јефтино се играјући осјећањима оно мало преосталих православаца у Дубровнику у чијем наjбољем интересу ће се зграда и реновирати, и уз то наравно, изнова смућујући нашу паству. И најновије: зар би ико нормалан могао да повјерује да је православни свештеник ишао да служи парастос усташама, и то по налогу Епископа?! Такве и још многе жалосне измишљотине читамо, и сами запрепаштени количином неистина и бескрупулозности. А истина је да се на челу са Епископом, као свештеници Епархије, а нарочито они који служе у мањинским православним срединама, трудимо да будемо миротворци, јер нас је Спаситељ научио да су „блажени миротворци јер ће се синови Божији назвати“(Мт. 5.9). Тачно је и то да се и молимо и боримо за јединство Хришћана. То је мисија заснована на Господњим ријечима „да сви буду једно“(Јн 17.21). И ма колико на нашем, многим невољама обремењеном простору, на моменте било непопуларно, као хришћани и свештеници дужни смо да то чинимо. Па и када због тога не побирамо аплаузе, као што их понекад добијају они који позивају на мржњу и бескрајно разрачунавање. Јефтино је и душепогубно такве кораке ка миру називати унијаћењем и покатоличавањем. А управо такве идеје промовишу поменути, градећи се и већим теолозима, и каноничарима и црквеним историчарима него што смо сви ми у Цркви заједно. Из пера истих није поштеђен ни Патријарх српски.

У тијело наше Цркве у Херцеговини такав „посао“ може да уноси немир и смутњу. Зато будите опрезни и „не вјерујте сваком духу“(1.Јов. 4.1). Ми, ваши свештеници, стављамо на знање првенствено вама, а онда и онима који неистине пласирају у јавност, да чврсто стојимо уз свога Архипастира и Епископа и нека не мисле они који хоће раздор и смутњу да у корпусу свештеника световасилијевске Херцеговине има таквих који би се окренули против њеног свештеног трона и онога који на њему сједи.

Вас са друге стране позивамо да, уколико имате недоумице или збуњеност било које врсте и по било ком питању, слободно питате било кога од нас и увјерите се да је овако како смо вам рекли. Пред нама је период Крсних Слава када ћемо имати прилику да се сусретнемо у вашим домовима, и поразговарамо људски и хришћански о свему што вас интересује. Смирено вас и братски поздрављaмо желећи вам свима мир, радост и вјечно спасење у Христу Исусу, Господу нашем. 

1. Протојереј-ставрофор Младен Жуловић
2. Протојереј-ставрофор Никола Јанковић 
3. Протојереј-ставрофор Борис Бандука 
4. Протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин 
5. Протојереј-ставрофор Немања Дражић 
6. Протојереј-ставрофор Никица Ајдер 
7. Протојереј-ставрофор Александар Илић 
8. Јереј Душко Шаровић 
9. Јереј Мирослав Ратковић 
10. Јереј Милош Ловрић 
11. Јереј Драгиша Томић 
12. Јереј Вук Милишић 
13. Протојереј-ставрофор Благота Васиљевић 
14. Протојереј-ставрофор Стеван Ковачевић 
15. Протојереј-ставрофор Радивоје Круљ 
16. Протојереј Небојша Радић 
17. Јереј Бранимир Боровчанин 
18. Јереј Марко Гојачић 
19. Протојереј-ставрофор Небојша Коловић 
20. Јереј Данило Боро 
21. Јереј Александар Грчић 
22. Јереј Александар Шмања 
23. Протојереј-ставрофор Борис Чоловић 
24. Протојереј-ставрофор Зоран Илић 
25. Јереј Немања Лукета 
26. Јереј Младен Чалија 
27. Јереј Драго Зубац 
28. Протојереј-ставрофор Велимир Ковач 
29. Јереј Милан Стањевић 
30. Ђакон Јакша Окиљевић 
31. Јереј Миодраг Вртикапа 
32. Јереј Милан Бужанин 
33. Ђакон Крсто Авдаловић 
34. Јереј Александар Гајић 
35. Јереј Саша Којовић 
36. Игуман Сава Мирић 
37. Јеромонах Димитрије Рађеновић 
38. Јеромонах Порфирије Гргић 
39. јерођакон Антоније Глишић 
40. Игуман Данило Павловић 
41. Архимандрит Лазар Лазаревић 
42. Игуман Василије Копитић 
43. Јеромонах Марко Прцовић 
44. Јерођакон Павле Јанковић 
45. Игуман Исаиа Дан 
46. Игуманија Текла Даскалаки 
47. Игуманија Павла Ћузулан
48. Ђакон Владимир Вукановић 
49. Ђакон Павле Ратковић 
50. Ђакон Бранислав Рајковић 
51. Ђакон Мирослав Бошковић 
52. Ђакон Ратко Зубац 
53. Ђакон Александар Црногорац

Извор: СПЦ