Живе речи утехе: Живе речи утехе

Нови скандал у Народном Музеју ЦГ – Икони Богородице Филермске пријети уништење

Wed, 06 Dec 2017 07:39:10 +0000

Празник Ваведења Пресвете Богородице увијек прослављамо свечано и торжествено у нашој Митрополији. Као своју славу прославља је пећинска Црква у којој се налазе мошти Светог Василија Острошког, слави је и манастир Добрска Ћелија, а Литургијски и остале Цркве и Манастири широм наше Митрополије.

Оно што нас је растужило и бацило сјенку на овај велики празник је информација да се у Црној Гори, у 21. вијеку врши насиље над њеном чудотворном иконом Филермском која је већ деценијама утамничена у Народном Музеју Црне Горе на Цетињу и да се налази у катастрофалном стању.

У материјалу који је музејски техничар Александар Беркуљан доставио „Побједи“ види се да је Икона у веома лошем стању. Да су Икону Богородице Филермске разваљивали шрафцигером а платно иконе сјекли скалпером.

„Током експертизе прије неколико година видио сам да је Икона у ужасном стању. Тада сам направио серију снимака поларизованим свијетлом, што значи да сам користио одређене филтере и снимио макро и микро детаље. Они указују да је површина Иконе екстремно деградирана, да се ради о инкаустици, о слици која је рађена воштаном бојом, тј. тинтом отопљеном у воску“, наводи Беркуљан.

Временом је, каже, та боја претрпјела тешка оштећена, а под увећањем види се да личи на крљушт и постоји опасност да отпадне. Не ради се о слици која је рађена техником уље на платну или темпером, како се раније мислило.

„На грунду не постоји подлога, тај слој боје директно је нанесен на грубо јутино платно, које би могло да се анализира и да се утврди тачно вријеме када је настало“, казао је Беркуљан.

Он је указао и на оштећење оквира Иконе, које је настало деведесетих година када је на Цетиње дошла Ђованела Ферарис Берте. За потребе њеног истраживања Икона је први пут растављена, а оквир је оштећен када су надлежни, нестручним руковањем, покушали да отворе Икону шрафцигером. Оштећење до данас није санирано.

Према мишљењу Беркуљана, Црна Гора нема довољно техничких ни стручних капацитета да заустави пропадање Иконе и даје на неки начин обнови.

„Колико ја знам, нико се код нас не бави инкаустиком, нити конзервацијом воштане боје. Ту је и проблем температурних отклона. Ако је већа температура, постоји опасност да се боја истопи или отпадне. Икона је већ у фази када изгледа као крљушт. Испуцала је читавом својом површином. У приложеним сликама виде се мјеста тих оштећења“, рекао је Беркуљан.

Још раније је, како је јавности познато, неостао драгуљ са њене свете Иконе.

Чудотворну икону Пресвете Богородице, која је покровитељ краљевског Цетиња, насликао је половином првог вијека својом руком Свети апостол Лука. Било је то у Ефесу у кући Светог апостола Јована Богослова. Ова светиња била је извесно вријеме на Родосу, у православном древном светилишту Филермос и отуда име. Зна се да је донијета у Јерусалим, а 430. године царица Источног ромејског царства Евдокија је преноси у Консантинопољ и похрањује је знаменитој Влахернској цркви. После пада Константинопоља од удара крсташа, многе светиње су опљачкане, међу њима и икона Богородице Филермосе. Завршила је у рукама римокатоличког монашко-витешког реда Јовановаца, који су је убрзо пренијели у Свету земљу. Јовановци је преносе на острво Кипар, потом 1310. године на острво Родос, где су саградили војна утврђења, болнице и своју резиденцију.

Малтешки витезови су дошли и у посјед друге двије светиње, које се данас, такође, налазе на Цетињу – честице Часнога крста на којем је био разапет Исус Христос и десне руке Светога Јована Крститеља, која је у ријеци Јордан крстила Господа. Малтешки витезови су после пропасти Малте од напада моћног Наполеона, напустили земљу. Они су 3. августа 1799. године три велике светиње хришћанске поклонили руском императору Павлу II Романову.

Светиње су благосиљале руску земљу сто двадесет година. Биле су спасене од насиља бољшевика након Октобарске револуције.Настојатељ манастира у Гатчину где су се налазиле, пренио их је у Естонију да би их царица Марија Фјодоровна, пренијела, потом, у Копенхаген. После њене смрти су ту неко време боравиле, а онда су пренијете у руски саборни храм у Берлину. Године 1932. светиње су поклоњене од стране митрополита кијевског Антонија Храповицког, југословенском краљу Александру Карађорђевићу, у знак захвалности за прихватање десетина хиљада руских избјеглица. И положене у Цркву Светог Андреја Првозваног на Дедињу.

У манастир Острог стигле су првих априлских дана 1941. Донио их је млади краљ Петар II Карађорђевић, који је потом напустио земљу. Тајну је поверио патријарху српском Гаврилу Дожићу, а овај је „задужио“ тадашњег игумана Острога Леонтија Митровића да их чува. Тако је било. У својој келији, светиње је врли игуман сачувао и у јесен 1952. игуман Митровић је објаснио како су стигле и сачуване у Острогу. Реликвије су завршиле у сефу тајне полиције, да би после четврт века, 20. јануара 1978. Честица часнога крста и десна рука Светог Јована Крститеља биле враћене Митрополији црногорско-приморској, односно Цетињском манастиру, а икона Богородице Филермосе је отишла у музеј.

Празник Ваведења, који прослављамо је прилика да се још једном помолимо Мајци Божјој, да јој приклонимо кољена и затражимо опроштај. Очигледно да ово скрнављење њене чудотворне Иконе, не може никоме донијети добро, зато се надамо да ће нас Господ удостојити скорог уношења иконе Филермске у Храм Божији, мјесто молитве, гдје јој је и мјесто.

Убијеђени смо да би Мајка Божја богато својим даровима обдарила и град Цетиње и Црну Гору и све оне који настоје да се врати у Дом Господњи, да се вјерни поново око ње саберу и да јој приносе своје молитве, своју вјеру и своје срце.

Пресвета Богородице спаси нас и опрости нам!

Јован Маркуш

протојереј Никола Пејовић

Митрополије Црногорско-приморска

05 / 12 / 2017

Епископ крушевачки Давид богослужио у свештеној бођанској обитељи поводом манастирске славе (ФОТО)

Tue, 05 Dec 2017 19:36:28 +0000

Извор: Епархија бачка

Merzost i sjaj - 210 godina srpske ckve u Dalju (tv film)

Mon, 04 Dec 2017 23:37:00 +0000

Srpska pravoslavna parohija u Dalju (Hrvatska) slavila je 210 godina od podizanja Saborne crkve velikomučenika Dimitrija, najvećeg pravoslavnog hrama u današnjoj Hrvatskoj. Osim toga što je rodno mesto našeg velikog naučnika Milutina Milankovića, Dalj je bio i važno duhovno, političko i prosvetno sedište Srba, posle velike seobe pod Arsenijem III Čarnojevićem. Tu je i Patrijaršiski dvor u kome su stolovali Stratimirović, Rajačić, Branković i mnogi drugi patrijarsi, mitropoliti i episkopi, značajni politički predstavnici Srba u Austrougarskoj monarhiji. Sudbina Srba u tom delu Slavonije može se pratiti kroz istoriju crkve, od Austrougarske, preko Kraljevine Jugoslavije, NDH i SFRJ, pa do današnjih dana. Rušena, spaljivana, pokrštavana, pljačkana, nemarom zapuštena, dizala se svaki put, svedočeći o sjaju ljudi koji je podigoše. Na Božić 1942. godine bila je potpuno opljačkana, a da ironija bude veća, od konačnog uništenja spasao ju je niko drugi do Ante Pavelić. Pod budnim okom episkopa Lukijana, duhovni život daljske eparhije veoma je aktivan, dolaskom nekolicine obrazovanih i mladih sveštenika koji, uprkos nenaklonjenim okolnostima, uspevaju entuzijazmom i bodrošću da pokrenu mnoge stvari sa mrtve tačke, "merzosti i zapustenija". U emisiji ćemo govoriti o borbi i posvećenosti tih ljudi za sjaj pravoslavlja i njihovom postignuću. Urednik i reditelj je Dragan M. Ćirjanić.

Ваведење Пресвете Богомајке - слава горњег острошког манастира (ФОТО+ВИДЕО)

Mon, 04 Dec 2017 18:36:05 +0000

Поводом великог празника и манастирске славе сабрало се бројно монаштво и вјерни народ, а сабране је након читања зачала из Светог Јеванђеља бесједећи поучавао о. Марко који је подсјетио да се овај велики празник прославља у данима када се постом, молитвом, покајањем и надасве љубављу припремамо да сагледамо велику тајну Рођења Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа.

– Пресвета Дјева Богородица постала је најчаснији примјер људског рода, она која је постала нова Ева, јер је исправила грешку оне старе Еве која је одбила да буде слушкиња Божија. Она је ускликнула ”Ево слушкиње Твоје, нека ми буде по ријечји Твојој”. Сагледавајући данашњи празник Свети Григорије Палама нас поучава да управо у овом празнику и ми себе пронађемо. Као што родитељи Пресвете Дјеве Њу доведоше у Храм Јерусалимски, тако смо се и ми заступништвом Светог Василија Острошког Чудотворца сабрали данас у овој острошкој светињи да прославимо Бога на небесима, да прославимо Мајку Божију и да јој узнесемо достојну хвалу – казао је о. Марко.

Он је додао да нема кадре људске ријечи да се опјевају и прославе Господ и Богородица.

– У смирењу свом ми се приклањамо милости Божијој и говоримо да је Она Спаситељка свих који страдају, да је Она свих жалосних радост, да је Она чаша неиспијена, да је Она Мајка наша којој се обраћамо за помоћ, посебно Њој која има више смјелости од других угодника Божијих да се обрати Сину своме и Богу нашем да услиши вапаје наше – казао је о. Марко.

Свештеници су вјерни народ и монаштво причешћивали из три путира, којима су приступали они који посте Божићни пост, а који су се молитвом и исповијешћу припремали да приме Свету Тајну Причешћа.

На крају Богослужења о. Марко са саслужитељима је благосиљао и пререзао славски колач који је у славу Божију, а поводом храмовне славе припремила острошка братија, а преломљени су и бројни славски колачи које су припремили и донијели сабрани вјерници.

Потом су присутни приступали цркви Ваведења Пресвете Богородице да цјеливају кивот са моштима Светог Василија.

Заједничарење је настављено уз славску трпезу хришћанске љубави у Доњем манастиру.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Интервју Епископа захумско - херцеговачког и приморског Григорија за „Глас Требиња“ – Упорни и истрајни се не предају

Sun, 03 Dec 2017 14:50:00 +0000

Херцеговина се и данас дијели на Источну и Западну. Хомогена је географски, а све друго је противрјечно или конфликтно. Како Ви видите ту ситуацију из Мостара? Да ли се ситуација знатније поправља?

Херцеговина је, као и остатак свијета, баш као што сте рекли, хомогена, противрјечна и у конфликту. Трудим се да је не дијелим ни по странама свијета, ни по обалама ријека, ни по нацијама и вјерама. То, наравно, није лако, јер се много шта од тога намеће само по себи. То не значи да поричем и не видим све те подјеле и конфликте који боле и баш зато што боле треба им тражити лијека. Мени се чини да је лијек поглед из такозване есхатолошке перспективе. Из вјечности. Питање је како Бог љубави гледа на све те наше конфликте и подјеле. То не знамо засигурно. Зато ћу, ако вам је тако лакше, парафразирати старог философа Сенеку. Он, наиме, каже да човјек, ако то жели и хоће, нигдје не мора бити странац, јер на коју год крочи земљу може да види небо. Пошто ја не желим нигдје да будем странац, од Дувна до Клобука, од Иван седла до Дубровника и Суторине, ни на једној тачки се не осјећам странцем и нигдје не бих помислио да нисам на своме прије свега као човјек, а онда и као епископ херцеговачки. Истовремено, ни за тренутак не мислим да сваки човјек овог свијета, који стане на било који педаљ истог тог простора, нема исто право као и ја на своје небо и слободу и свој осјећај припадности и земљи и небу. У мјери у којој смо спремни дати другима право на њихову слободу, односно небо, и колико смо ми сами опредијељени за слободу и небо, у тој мјери се ствари око нас кваре или поправљају. Људи мисле да могу некоме отети небо из ока ако му ускрате земљу на којој стоји. То је велика грешка. Тешка историја нашег народа у Херцеговини требало би да нас поучи да је то немогуће. Ни у чијим очима данас нема толико неба као у оним које су вађене и бацане у јаме безданице, да им сунце кости никад не огрије! То је парадокс који никако не могу да разумију они људи који мисле да некоме могу наметнути да се осјећа као странац, ма о којој тачки земаљске кугле да је ријеч. Морамо, дакле, бити слободни али и другима дати да буду слободни у односу на нас, јер је извор конфликата управо у људској неслободи и ускраћивању слободе другоме. Пут и начин рјешења који предлажем није лак, али је спасоносан.

У медијима, каткад се поставља питање равноправности Херцеговине и Босне. Са доста аргумената истиче се да је Херцеговина маргинализована и да се потискује у други план. Да ли сте о тој маргинализацији разговарали са представницима друге двије конфесије? Како они гледају на то, а какво је Ваше мишљење шта би требало урадити да Херцеговина и у самом државном називу више не буде у сјенци?

То је комплексно питање. Чињеница је да ствари личе на то о чему говорите, али је исто тако истина да смо ми југ и да смо недовољно насељени. Данас су бројеви умногоме постали важнији и од људи и од историје. Демократија овако схваћена нас најчешће посматра као бројеве (у овом случају становника) у том смислу резултат је такав да смо ми мање значајни од простора који су знатно насељенији. Међутим, нису ствари тако једноставне. На примјер, Европска унија ипак није запоставила сиромашну Грчку, јер по чему би онда била Европа и како би се могла назвати Европом без колијевке цивилизације, философије, умјетности, историје и демократије? Оно што је Грчка за Европу то је Херцеговина за Бању Луку, Сарајево па и за Београд, ако хоћете. Иначе, у било ком разговору са било ким из поменутих центара никада се нисам осјећао инфериорно као неко ко долази из Херцеговине. Напротив. Ипак, прије свега морамо бити свјесни и многих својих мана. Једна је свакако тужење над сопственом судбином и ишчекивање да неко други уради умјесто нас оно што бисмо ми морали да урадимо. Ту је свакако и наша пословична неслога.

Било је доста јавне ријечи, а било је и симпозијума на тему међувјерске толеранције, колико је тај проблем на подручју Херцеговине проучен? Како данас гледате на све оно што је речено на тим скуповима, да ли су се у нечему ствари промијениле, да ли су успостављени трендови који више обећавају?

Свакако, али то су ствари, као и све важне ствари на земљи, које се с тешком муком стичу, а лако губе. Само упорни и истрајни се не предају, а површни се, наравно, свему томе ругају не знајући колико је важно борити се за добро, јер кад нас зло задеси онда се немамо чему чудити уколико смо све вријеме само подгријавали мржњу и неразумјевање. Недостатак дијалога је већ помагање подозрењу и могућем конфликту који из тога избије за тили час. Ми нећемо одустати. Преживјели смо рат и морамо учинити све да нове сукобе предуприједимо. То не значи само причати утјешне приче и гајити лажну толеранцију него, као што је рекао један млади историчар, изнијети ствар на видјело, да се осуше све ране и крв на њима. Треба да погледамо истини у очи као људи, увијек, а то значи опет да истину сагледамо гледајући горе и одозго, а не само у хоризонтали и поготову не само из једне, своје перспективе.

Након рата пуно се говорило о духовној обнови народа и друштва, колико смо у том погледу одмакли? Какво је Ваше мишљење о томе и да ли ви у СПЦ тај проблем третирате у свим његовим димензијама? Да ли смо се заиста духовно обновили или смо ипак они стари?

Човјек је биће које пада и устаје па тако и народи. Мислим да тај процес непрестано траје. Црква би морала радити само на његовом устајању.

Култ Светог Василија је изразито јак у Херцеговини и српском народу уопште. Како тај култ његујемо и каква је његова перспектива изван духовних релација? Има оних који мисле да се на култу Светог Василија може развити вјерски туризам. Како Ви лично гледате на такве изазове и процесе?

То је једнострано и самим тим веома опасно, нико не треба и не смије да тргује духовним стварима. Треба да правимо вино, мед, садимо лук, смокве и маслине и да се молимо Светом Василију да наш рад благослови! Треба истински оживјети села у његовом Поповом пољу ако хоћемо да обрадујемо Светог Василија, а не да скрстимо руке и да молимо Светог Василија да нам подари оно што сами треба да заслужимо.

За сљедећу годину најављује се посјета папе Фрања Србији, да ли знате нешто више о томе, да ли је познат садржај и оквир те посјете? Наравно, ово је прилика да Вас питамо какав је Ваш поглед на екуменизам данас?

Нисам упознат са таквом најавом. Мој поглед је садржан у ономе што сам управо рекао. Дијалог је светиња, пут и излаз. Ко мисли да може да се затвори и истину присвоји само за себе и, још горе, поистовијети је са собом, у великој је заблуди. Истина је Бог, а Бога нам ваља тражити молитвом и разговором и љубаљу према ближњем, а ближњи наш је сваки човјек.

Идемо у сусрет 800. годишњици наше епархије. Са каквим идејама и догађајима планирате обиљежити тај јубилеј?

Наша је жеља да до тада завршимо грађевинске радове на нашем катедралном храму у Мостару. Планирамо завршити Музеј икона у Дубровнику и Музеј наше епархије на Црквини и тим поводом га свечано отворити. Такође радимо на једној озбиљној монографији наше епархије, која би обухватила њену осамстогодишњу историју, шематизам и друге аспекте наше мисије. У плану су научни скупови на ову тему те пригодни културно-умјетнички догађаји током 2019. и 2020. године.

Још увијек има стида

Треба да се потрудимо да будемо добри или да макар увидимо како је то тешко. Да покушамо да не оговарамо другога, да не завидимо, него да се радујемо зато што је други нешто постигао. Кажем да пробамо, па ако не успијемо, кад потом кренемо оним лакшим путем зависти и оговарања макар ће нас бити стид, а ни стид није мало. Достојевски је говорио да ће љепота спасити свијет, а опет у новије вријеме чујемо варијацију ове мисли: стид ће спасити свијет. Ја бих додао: тешко оном ко се ничега не стиди. Не можемо рећи да око нас нема љепоте, ако је има игдје онда је то овдје. Па погледајте само небо и то плаветнило изнад нас. Код наших људи, младића и дјевојака још увијек има стида, а то значи, како је говорио Јован Дучић, да има доста духовних резерви и зато се не бринем за нас и за Херцеговину. А Свети Сава, Василије и Петар те новомученици наши неће нас оставити све док смо макар мало загледани у Љепоту и док зрно стида имамо.

разговарала Јелена Ковачевић

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Молитвени испраћај у вечност протосинђела Емилијана (Тасића)

Sat, 02 Dec 2017 21:10:39 +0000

У наставку Св. Литургије, у присуству многобројних духовник чеда, пријатеља, познаника, породице и сродника оца Емилијана, владика Теодосије одслужио је свештеничко опело уз учешће свих присутних. У својој беседи, владика је упутио речи утехе родитељима и пријатељима и посебно нагласио смирење, дечију безазленост и простосрдачност оца Емилијана и његово одушевљење Литургијом и хођење за Господом од дечачких дана са радосних усхићењем сусрету са Њим. Након последњег опроштаја, у пратњи свих присутних, обављена је и сахрана земних остатака оца Емилијана на гробљу у Брзоходу.

Извор: Епархија нишка

Деманти из канцеларије Епископа шумадијског

Fri, 01 Dec 2017 10:32:50 +0000

Позивајући се на Закон о информисању желимо да демантујемо следеће ваше наводе:

1. Извесна госпођа, на почетку прилога, изјављује како је свештеник Саша био и физички нападнут од стране Владике који га је ударао и са штапом и са рукама у десну страну, те да је она позвана у полицију да да изјаву.

Шта је се заправо догодило? У среду 15. новембра 2017. године, група мештана Белошевца је покушала да спречи Епископ шумадијског да после одслужене Свете Литургије уђе у своје возило. Том приликом је један ученик богословије, који је тога дана певао на Светој Литургији, добио ударац песницом у потиљак. Извршиоца овог недела припадници полиције су одмах открили и против њега поднета је пријава правосудним институцијама.

За невиђено вређање Епископа шумадијског и претње које су му упућене, свештеник Саша, који је сво време био присутан у народу, није рекао ни једну реч, нити је после овог догађаја покушао да се пред Епископом огради од поменутих догађаја. Напротив, после више пута поновљеног питања шта има на све ово да каже, он 15. новембра 2017. године, пред свим свештеницима цркве Светог кнеза Лазара и представницима полиције одговара да нема ништа да каже и да би он морао да крене да свети водицу.

Тога дана, а ни наредних дана свештеник Саша није ни поменуо да га је Епископ физички напао. Међутим, после 12 дана свештеник Саша одлази у полицију и пријављује Епископа да га је наводно 15. новембра 2017. године ударио. Дакле, поменута госпођа, по тужби свештеника Саше, а на позив полиције треба да посведочи како је то Епископ шумадијски ударио свештеника Сашу. Зашто свештеник Саша није пријавио одмах да га је Епископ тукао и како је то Епископ могао да бије свештеника Сашу пред 250 људи који су дошли да га подрже, а који су Епископа спречавали да уђе у возило, и како то тада не виде и непомену нико од окупљеног народа, закључите сами.

2. Епархија шумадијска је разрешење свештеника (Саше Огњановића) обавила без његовог присуства, рекао је свештеник (Саша) на прошлонедељном окупљању верника. Договорено је да то буде у петак 24. новембра у 9 сати а они су то урадили 23. новембра (у време када је Саша био на путу) и то је урађено без икаквог записника.

Шта је се заправо догодило? Епископ шумадијски је 17. новембра 2017. године донео одлуку којом је протонамесник Саша Огњановић разрешен дужности привременог пароха другог белошевачког и премештен на дужност привременог пароха Друге рековачке парохије. Та одлука прочитана је свештенику Саши Огњановићу у присуству чланова братства храма Светог великомученика кнеза Лазара 22. новембра 2017. године. Том приликом је са свештеником Сашом, у присуству више свештеника, договорено да се истог дана у 17, 30 часова, у канцеларији храма Светог великомученика кнеза Лазара у Белошевцу, изврши примопредаја. После пола сата свештеник Саша је затражио да се примопредаја обави сутрадан, 23. новембра, да би се потом предомислио и затражио да се то учини 24. новембра 2017. године.

Међутим, свештеник Саша ни 24. новембра 2017. године није поступио по одлуци Епископа, одбивши да прими одлуку постављењу, тако да је Друга парохија белошевачка поверена у опслуживање свештенику Љубомиру Радићу, пароху Треће белошевачке парохије, док је Друга рековачка парохија остала упражњена. Свештенику Саши Огњановићу је остављена могућност да ову парохију прими, наравно у року који предвиђа Устав СПЦ.

Напоменули би да се и претходник свештеника Саше Огњановића на Другој парохији белошевачкој, јереј Младен Ђурановић, понео на исти начин када је свештеник Саша уведен у дужност пароха другог белошевачког. Другим речима, одбио је да прими одлуку о разрешењу па је свештеник Саша уведен у дужност без присуства свештеника Младена. Иначе, записник о увођењу у дужност постоји и сачињен је на исти начин на који је то учињено и када је свештеник Саша Огњановић 2007. године уведен у дужност пароха белошевачког. Тада свештенику Саши то није сметало нити му је то престављало проблем.

3. Одлука КЕбр. 1671 од 27. новембра 2017. године се наводи као одлука којом је Епископ шумадијски сменио свештеника Сашу Огњановића а потом се пуста прилог у коме Епископ говори да је свештеник Саша премештен по потреби службе како би се показало како Епископ не говори истину.

Одлука КЕбр. 1671 од 27. новембра 2017. године, у којој су наведени преступи за које се свештеник Саша основано сумњичи, донета је 27. новембра 2017. године и њоме је свештеник Саша Огњановић стављен по забрану свештенослужења и протв њега је покренута истрага. Преступи за које се свештеник Саша сумњичи почињени су у протеклих неколико месеци, а одлука о премештају са парохије Друге белошевачке на парохију Другу рековачку донета је 17. новембра 2017. године и не тиче се смене, односно премештаја свештеника Саше Огњановића. Дакле, Епископ је окупљеном народу саопштио одлуку да је Саша премештен по потреби службе, док је о преступима за које се свештеник Саша сумњичи Епископ разговарао више од два сата са представницима окупљеног народа што се у прилогу нигде не помиње.

4. Свештенику Саши је ускраћена могућност да служи у рековачкој парохији.

Свештенику Саши Огњановићу нико нема намеру да ускрати право да служи у рековачкој парохији. То право свештеник Саша ускраћује самом себи јер од 24. новембра 2017. године одбија да преузме одлуку о постављењу на дужност другог рековачког пароха.

О онемогућавању свештеника Саше да служи у рековачкој парохији могло би се се говорити само под условом да је свештеник Саша преузео акт о постављењу на Другу рековачку парохију, што именовани до сада није учинио.

Из канцеларије Епископа шумадијског

Извор: Епархија шумадијска

Саопштење за јавност Епархије шумадијске поводом неистинитог текста Жељке Јевтић

Fri, 01 Dec 2017 10:29:17 +0000

Не спорећи никоме право да слободно изражава своје мишљење и свој став, указујемо на следеће неистине изнете у поменутом тексту:

Одлука о премештају свештеника Саше Огњановића донета је 17. новембра 2017. године и у одлуци стоји да је именовани свештеник премештен по потреби службе а не због ,,непознавања типика и појања" како наводи госпођа Јевтић.

У среду 29. новембра 2017. године, после одлсужене Свете Литургије, Епископ шумадијски је примио на разговор десеторо представника окупљеног народа, које је сам народ одредио. Разговор са Епископом је трајао скоро два сата и Епископ реченицу коју наводи потписница текста: ,,Почећете да умирете, па ћете само тражити попа" није изговорио. То могу посведочити сви који су били присутни на поменутом састанку а о томе сведочи и видео снимак са састанка на коме се јасно може видети и чути шта је ко и како говорио.

О сазнањима и изворима ,,Блица" према којима Владика омиљеног свештеника протерује како би изашао у сусрет једном од својих секретара – благајнику који у Лазарицу настоји да доведе свог сина најбољи коментар могу дати присутни на поменутом разговору од 29. новембра 2017. године, којом приликом је Епископ јасно поручио да му никада није пало на памет да сина свештеника Милована премести у Белошевац, нити намерава то да учини. Такође и то могу посведочити сви који су били присутни на поменутом разговору, а о томе опет најобјективније сведочи и видео снимак на коме се јасно може видети и чути шта је ко и како говорио.

Одлука о забрани свештенослужења и покретању истраге против свештеника Саше Огњановића донета је 27. новембра 2017. године, а не 29. новембра и то због основане сумње да је свештеник Саша починио више преступа а не због тога што је Владика пришио свештенику Саши да је он организатор протеста, како се наводи у тексту.

О томе да ли свештеник Саша има или нема везе са протесним скуповима, односно о томе колико су ови скупови „самоиницијативни“ може се видети и по чињеници да се, на пример, комуникација између архијерејског намесника лепеничког и свештеника Саше од 22. новембра појавила већ 23. новембра на facebook налогу групе која подржава свештеника Сашу, а у ствари га води у раскол и изгони из реда црквене јерархије. У овом контексту треба посматрати и „неумешаност“ свештеника Саше у ове догађаје и на текстове у медијима, будући да се наводи из дописа КЕбр. 1219 од 23. августа 2017. године, за који свештеник Саша каже да је упућен њему лично, такође „самоиницијативно“ појављују на порталима и у новинама. У том контексту се на facebook налогу групе која подржава свештеника Сашу појавила и одлука којом је свештеник Саша стављен под забрану свештенослужења, иако је и ова одлука уручена само њему. Дакле и она се „самоиницијативно“ нашла на друштвеним мрежама.

Ко овде коме шта ,,пришива" и ко какве ,,ставке" исписује у своје житије показаће време, мада се и сада пуно тога препознаје.

Из канцеларије Епископа шумадијског

Извор: Српска Православна Црква

Свечано отворен духовно-мисионарски културни центар Епархијe тимочкe "Гостопримница"

Wed, 29 Nov 2017 19:24:40 +0000

У Гостопримници је свако добродошао и биће радосно дочекан. Осим пријатних и душекорисних разговора у овом простору, служиће се манастирски производи, а ту се налази и богата библиотека из које ће сви заинтересовани моћи да користе вредну литературу. У Гостопримници ће бити и седиште за сарадњу са Међународним московским фестивалом документарног филма „Златни Витез“ чији филмови ће овде бити приказивани. У њој ће се одвијати и бројна културна дешавања, као што су промоције књига, предавања, духовне вечери и сл.

Преосвећени Владика тимочки г. Иларион је захвалио Господу и Пресветој Богородици, Заштитници града Зајечара, на отварању Гостопримнице, подсетивши да је као благослов донесена и икона Мајке Пресвете из манастира Вратна. Владика је захвалио свим приложницима и многобројним верницима који су били ангажовани на уређењу целокупног простора.

Владика је потом прочитао поздравни телеграм који је упутио др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије.

Владика је посебно истакао помоћ коју је пружила фирма „Грос оптик“ из Београда и изразио захвалност братији манастира Буково, архитекти Александру Аксентијевићу из Крагујевца, г. Мартину Станковићу и г. Драгану Велимировићу из Зајечара, „Техномедији“ из Зајечара, великом дародавцу из Неготина који је желео да остане анониман, као и многима који су својим залагањем допринели завршетку радова.

За наредну годину владика је најавио отварање летње баште и дечјег игралишта у црквеној порти преко пута Гостопримнице.

Извор: Епархија тимочка

Сисак: Срца преиспуњена музиком

Tue, 28 Nov 2017 18:45:15 +0000

Концерт су употпуниле сисачки вокални ансамбл Л.И.П.Е., које су традиционалним песмама свог завичаја али и из целог суседства, приближиле световну музику духовној. У име организатора Српске православне црквене општине сисачке обратио се јереј Веселин Ристић, који је пренео благослов и поздрав Митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија: -Овај концерт има племенити циљ да кроз музику обогатимо срца љубављу, да се упознајемо, а да би се упознали морамо разговарати, контактирати, бити у дијалогу. Управо то ћемо најбоље учинити на овај начин - кроз музику. Нека наша вечерашња свечаност буде подстрек за дијалог, да се међусобно поштујемо и прихватамо различитости.

Како и сам назив овог изузетног догађаја слови Срца преиспуњена музиком, сведочи и препуна дворана музичке школе великог броја публике који је дошао уживати у незаборавном и несвакидашњем музичком догађају у Сиску. Величанственом концерту присуствовао је доградоначелник Града Сиска г. Марко Кричка, потпредседник жупанијског вијећа српске националне мањине Сисачко-мославачке жупаније г. Никола Арбутина, протојереј-ставрофор Петар Олујић, јеромонах Никон Цветићанин, протонамесник Богољуб Остојић, јереј Данијел Николић, ђакон Драган Радић, ђакон Бранимир Јокић, игуманија манастира Јасеновац мати Серафима, г. Бојан Бундало.

Радост верника парохије сисачке употпуњена је у недељу, на празник Светог Јована Златоустог, литургијским сабрањем у храму Свете Петке у Сиску, коју су служили јереј Веселин Ристић и ђакон Зоран Радић, а својим појањем службу је улепшао хор манастира Ковиљ. На крају свете Литургије присустнима се обратио отац Веселин беседећи на јеванђелску причу о милостивом Самарјанину и животу Светог Јована Златоустог, захваливши Хору манастира Ковиљ и оцу Јеротеју на великој љубави и труду што су дошли у Сисак и оставили неизбрисив траг у душама нашег верног народа.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Саопштење за јавност Епархије шумадијске

Tue, 28 Nov 2017 14:52:20 +0000

Протонамесник Саша Огњановић је на Другу парохију белошевачку у Крагујевцу постављен 2007. године од стране Епископа шумадијског Господина Јована. Протеклих пет година Епископ је више пута позивао и подстицао свештеника Сашу Огњановића да више ради на свом богословском усавршавању. Међутим, позиви Епископа нису наишли на разумевање свештеника Саше, који, илустрације ради, од 2009. године, када је узео благослов за упис на Богословски факултет, није Епископа известио да је положио бар један испит, нити да уопште студира.

Више од године дана Епископ је тражио да му свештеник Саша одговори да ли има неких личних, породичних или неких других проблема, али свештеник Саша ништа није одговарао. Једном приликом Епископ је свештенику Саши отворено рекао Саша, ако ти је тесно у Епархији шумадијској, тражи где ће ти бити добро. Међутим опет је изостао било какав одговор.

У том смислу, а у жељи да пробуди и покрене свештеника Сашу на одговорнији рад, Епископ му је упутио допис (КЕбр. 1219 од 23. августа 2017. године) којим му је предложио условни канонски отпуст за неку од епархија СПЦ, чиме је желео да свештенику Саши каже, уколико мислиш да немаш потребе за даљим напретком и усавршавањем, питај неког од епископа СПЦ да ли, са таквим ставом какакв си заузео, жели да те прими у подручну му Епархију. Дакле, овом поруком, Епископ није, а нити је то могао, свештеника Сашу да премести у неку другу епархију СПЦ. Такође, Епископ је свештеника Сашу позвао да у року од 30 дана достави извештај у коме је требао да одговори шта је урадио по овом акту. Другим речима, да одговри да ли се обраћао неком од Епископа СПЦ и какав је одговор добио.

Извештај о поступању по овоме свештеник Саша није доставио у року, а ни након његовог истицања.

Епископ шумадијски је потом упутио допис КЕбр. 1456 од 6. октобра 2017. године, којим је свештеника Сашу позвао да достави изјаву и одговори шта је урадио по питању акта КЕбр. 1219 од 23. августа 2017. године.

Будући да свештеник Саша Огњановић није одговорио ни на овај позив, Епископ је актом КЕбр. 1532 од 30. октобра 2017. године, поново позвао свештеника Сашу да достави извештај о поступању по допису КЕбр. 1219 од 23. августа 2017. године.

Ни на овај позив свештеник Саша није доставио тражени извештај, већ је у свом маниру, игнорантски, затражио да му се појасни о каквом је извештају реч.

У међувремену, Епископ је приликом прегледа деловодног протокола Црквене општине и парохија белошевачких, установио да је свештеник Саша Огњановић фалсификовао допис КЕбр. 1219 од 23. августа 2017. године тако што је у четвртом пасусу, после текста „да у року од 30 дана прибави канонски пријем за неку од епархија СПЦ која ће Вас као таквог примити“, руком дописао ,,вероватно најгорег“, при чему је ту констатацију унео и у деловодни протокол, мада она не стоји у документу који је добио од Епископа.

На основу прегледа деловодног протокола и регистра са документима Црквене општине и парохија белошевачких, извршеног на основу одлуке КЕбр. 1485 од 11. октобра 2017. године, констатовано је много озбиљних пропуста, за које одговорност сносе сви свештеници при храму Светог великомученика кнеза Лазара, али у највећој мери свештеник Саша Огњановић који је према расподели дужности у братству имао обавезу, да поред осталог, заводи опште акте у деловодни протокол и да се стара о чувању примљених докумената. Интересантно је да је оригинални документ КЕбр. 1219 од 23. августа 2017. године свештеник Саша узео из регистра у који је ставио његову фотокопију, одбивши да оригинални документ врати у регистар са образложењем да је њему лично упућен. Поменути акт јесте упућен свештенику Саши, међутим није реч о приватној преписци, јер да јесте, не би се заводила у деловодни протокол архијерејског намесника лепеничког и деловодни протокол Црквене општине и парохија белошевачких.

Епископ је 7. новембра 2007. године примио на разговор свештеника Сашу Огњановића и господина Милана Алексића из Белошевца, који је том приликом рекао да говори у име парохијана Друге белошевачке парохије. Разговору, који је трајао скоро два сата, присуствовали су сви свештеници храма Светог великомученика кнеза Лазара у Белошевцу, архијерејски намесник лепенички, aрхијерејски заменик Епископа шумадијског и секретар Епископа шумадијског. Том приликом, господину Алексићу су предочене ове чињенице, као и то да је, поред низа пропуста, суштински преступ свештеника Саше Огњановића одрицање послушности Епископу, показано и тиме што већ два месеца одбија да напише извештај шта је урадио у вези акта КЕбр. 1219 од 23. августа 2017. године. Током овог разговора свештеник Саша, осим правдања својих поступака, није затражио опроштај од Епископа, нити се извинио за почињене пропусте и преступе.

Два дана касније, свештеник Саша Огњановић је затражио од Епископа да га прими како би му саопштио да је размислио о свему и да жели да Епископу каже шта је одлучио. На овај захтев, Епископ је одговорио одлуком КЕбр. 1567 од 9. новембра 2017. године, којом је, поред осталог, подсетио свештеника Сашу на више пута показану непослушност и да није ништа учинио да промени своје понашање. Међутим, ни ове речи, као ни савет архијерејског намесника лепеничког да поступи по одлуци Епископа, нису наишле на разумевање свештеника Саше.

О чему је размишљао и шта је свештеник Саша одлучио, свима који желе да ово питање правилно разумеју, више је него јасно.

После седам дана од овог разговора, тачније 15. новембра 2017. године, уследила су срамотни догађаји испред храма Светог великомученика кнеза Лазара у Крагујевцу, када је један ученик богословије, који је тога дана певао на Светој Литургији, доживео ударац песницом у потиљак.

Извршиоца овог недела припадници полиције су одмах открили и против њега поднета је пријава правосудним институцијама.

Потом су уследили и такозвани самоиницијативни скупови грађана од 24. и 26. новембра 2017. године, као и најаве нових окупљања. Колико су скупови „самоиницијативни“ може се видети и по чињеници да се комуникација између архијерејског намесника лепеничког и свештеника Саше од 22. новембра појавила већ 23. новембра на facebook налогу групе која подржава свештеника Сашу, а у ствари га води у раскол и изгони из реда црквене јерархије. У овом контексту треба посматрати и наводну „неумешаност“ свештеника Саше у ове догађаје и на текстове у медијима, будући да се наводи из дописа КЕбр. 1219 од 23. августа 2017. године, за који свештеник Саша каже да је упућен њему лично, такође „самоиницијативно“ појављују на порталима и у новинама.

Полазећи од права заснованих на канонима и Уставу Српске Православне Цркве, Епископ шумадијски је 17. новембра 2017. године донео одлуку којом је протонамесник Саша Огњановић разрешен дужности привременог пароха другог белошевачког и премештен на дужност привременог пароха Друге рековачке парохије. Та одлука прочитана је свештенику Саши Огњановићу у присуству чланова братства храма Светог великомученика кнеза Лазара 22. новембра 2017. године. Том приликом је са свештеником Сашом договорено да се истог дана у 17, 30 часова, у канцеларији храма Светог великомученика кнеза Лазара у Белошевцу, изврши примопредаја. После пола сата свештеник Саша је затражио да се примопредаја обави сутрадан, 23. новембра, да би се потом предомислио и затражио да се то учини 24. новембра 2017. године.

Међутим, свештеник Саша ни 24. новембра 2017. године није поступио по одлуци Епископа, одбивши да прими одлуке о разрешењу и постављењу, тако да је Друга парохија белошевачка поверена у опслуживање свештенику Љубомиру Радићу, пароху Треће белошевачке парохије, док је Друга рековачка парохија остала упражњена. Свештенику Саши Огњановићу је остављена могућност да ову парохију прими, наравно у року који предвиђа Устав СПЦ. Напоменули би да се и претходник свештеника Саше Огњановића на другој парохији белошевачкој, јереј Младен Ђурановић понео на исти начин када је свештеник Саша уведен у дужност пароха другог белошевачког.

Уместо да преузме дужност на Другој рековачкој парохији, свештеник Саша Огњановић одлази на боловање 23. новембра, при том 24. новембра, док је на боловању, свештенослужи у храму Светог великомученика кнеза Лазара. Јасно је да свако може да се разболи и да болест не бира ни место ни време, међутим одлазак свештеника на боловање регулисан је црквеним прописима који јасно предвиђају да је за одобрење одсуства са парохије потребно да свештеник поднесе молбу, да уз молбу достави и лекарске налазе и да све проследи преко надлежног архијерејског намесника Епископу који потом одобрава одсуство са парохије и одређује свештеника који замењује оболелог свештеника (члан 32 Уредбе о парохијском свештенству СПЦ).

Међутим, свештеник Саша Огњановић то није учинио, већ је наставио да поступа супротано утврђеном поретку, тако да је себе лишио и принадлежности са Друге рековачке парохије која му припадају док је на боловању.

Све наведено је разлог што је свештеник Саша Огњановић од 27. новемба 2017. године стављен под забрану свештенослужења и против њега је покренута истрага, док ће предузимање даљих корака зависити од резултата истраге и других последица његових преступа.

Ове чињенице предочавамо свим добронамерним хришћанима у нади да ће разумети и прихватити да Црква има своје прописе и свој поредак који мора поштовати свако ко жели да буде члан Цркве, а посебно онај ко жели да припада црквеној јерархији. Бесмислице у текстовима објављеним овим поводом у појединим новинама и на порталима не заслужују никакав коментар, будући да су противуречне саме себи. Увреде и клевете изнете према Епископу шумадијском, нажалост, постале су уобичајен манир и заслужују само једну реченицу: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк 23, 34).

Из канцеларије Епископа шумадијског

Прослављена крсна слава у Војној бази „Југ“

Mon, 27 Nov 2017 19:01:36 +0000

На дан празника, 24. новембра 2017. године, свету Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ врањски г. Пахомије уз саслужење пароха бујановачких, јереја Ведрана Костића, војног свештеника, и ђакона Епархије врањске.

Литургијском сабрању присуствовали су пуковник Слободан Стопа - командант 4. бригаде КоВ, потпуковник Јовица Ђорђевић - командант Војне базе „Југ“, бригадни генерал у пензији Зоран Лубура, припадници 4. бригаде и многобројне званице.

Празничну радост појањем су увеличали чланови хора „Свети Прохор Пчињски“ из Бујановца, чланови Црквеног хора 4. бригаде и сестринства манастира Преподобног Прохора Пчињског, Светог Стефана и Светог Пантелејмона.

Након свете Литургије, епископ Пахомије је благосиљао славски колач и жито и присутнима се обратио пригодном беседом.

Свети Јован Златоуст - слава Крагујевачке богословије

Mon, 27 Nov 2017 13:36:28 +0000

Уз Његово Преосвештенство Епископа шумадијског г. Јована, у молитвеном слављењу учествовали су професори и ученици за које личност Светог Јована представља узор како по питањима духовности, тако и у богословљу којем стреми и сам живот у Богословији. Величању школског патрона умногоме је допринео и проф. појања Немања Старовлах, будући да је са грчког и црквенословенског језика превео службу Светом Јовану Златоустом. Поред Богословије славили су и посленици радио станице Златоусти, једне од медијских установа Шумадијске епархије. Након богослужбеног прослављања, о Светом Јовану Златоустом говорило се и током окупљања око трпезе љубави.

Литургијско благодарење у недељу, 26. новембра 2017. године, било је централни чин исказивања црквеног поштовања Светом Јовану Златоустом. Литургију је, уз саслужење професора и гостију из сестринских Богословија и из више парохија Шумадијске епархије, служио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован.

По већ устаљеној пракси, на славској Литургији у чин чтеца рукопроизведени су ученици завршног разреда Богословије који су клирици Шумадијске епархије. Ове године у први чин свештенства ступили су Милош Михајловић, Зарија Петровић, Михаил Голић и Радиша Голубовић. Да би радост била још већа, у чин ђакона рукоположен је Александар Ђорђевић, дипломирани теолог и катихета из Крагујевца. Помоливши се Богу за његово добро вршење поверене му службе, владика Јован му је упутио архипастирску поуку у којој је нагласио да нема веће части од служења Господу Исусу Христу који служи свима нама, ради нашега спасења: -Све што бих ти пожелео јесте да се молиш Богу и сачуваш страх Божји. Докле год будеш имао страха Божјег, твоје саслуживање ће бити Богу пријатно, а када страха нема, долази до гордости и сујете. Као што знаш, Бог се гордима противи. Нека ти Господ и Свети Јован помогну да ову благодат коју данас примаш сачуваш кроз читав свој живот.

После прочитане јеванђелске приче о милостивом Самарјанину, проповедао је јереј Владан Костадиновић, професор Крагујевачке богословије. Тумачећи ову важну јеванђељску параболу, беседник је величао и лик Светог Јована Златоустог: -Врлине, попут милостивог Самарјанина, скупљајући и таложећи у свом срцу, имао је и онај око чијег се имена данас на Светој Тајни окуписмо. Свети Јован је имао храбрости да сведочи Христа распетог и васкрслог и онда када је био послушан својим родитељима, и онда када се подвизавао, и онда када је био духовно чедо Светог Мелетија Антиохијског, и онда када је сагао главу и примио рукоположење руком Флавијана Антиохијског, чак и онда када му је неправда учињена од стране оних који у њему нису видели уста кроз која проговара сам Господ. Нису видели онога који јесте ближњи, већ су видели само пошаст и гордост. Међутим, охрабрен Господом који је проговорио у њему и силом Духа Светога, пламен његове вере, Богу хвала, гори и данас.

Након освећења и ломљења славског колача, домаћини и гости су се окупили на свечаном славском ручку. Међу гостима су били професори и ученици Богословија из Београда, Сремских Карловаца, Ниша, Призрена и Фоче са којима се крагујевачки богослови редовно сусрећу, као и представници крагујевачких просветних установа.

У речима захвалности свима који су се у ове дане окупили око великог имена Златоустовог, ректор Богословије у Крагујевцу протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић нагласио је како многе руке подржавају ово богословско училиште, али да се увек препознаје брига Владике шумадијског г. Јована и благочестивог свештенства Шумадијске епархије. Љубав, исказана током прослављања заштитника Крагујевачке богословије, назначила је Светог Јована Златоустог као духовног горостаса на којег би требало да се угледа сваки човек који жели да усели Христа у себе и постане син по Очевом благовољењу и благодати Светог Духа.

Извор: Српска Православна Црква

Епископ крушевачки Давид началствовао евхаристијским сабрањем у новосадском саборном храму (АУДИО)

Sun, 26 Nov 2017 15:15:45 +0000

У радости васкрсења и празника светог Јована Златоустог присутнима се после прочитаног јеванђелског зачала обратио Епископ Давид, и између осталог рекао:

Зналац закона пита да би искушао, да би у важном разговору задржао свој ауторитет. Говори језиком права, али поставља суштинско питање: „Шта да чиним да чиним да би се спасао?” Тему живота ставља у центар. Господ га пита како он доживљава и разуме закон, а зналац одговара кључним речима цитирајући две највеће заповести – прву: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом!“ и – другу: „Љуби ближњега свога као самога себе!”

Говорећи ово зналац закона наглашава ум, а не срце. Нису му у потпуности јасне ствари, кога да љуби. Он познаје категорије људи које мора да љуби, и све друге које не само што не љуби већ их презире, а међу њима су и људи из Самарије.

Самарјанин даје пример љубави, преузима на себе болног човека, помаже му да преживи, а иде и даље: плаћа гостионичару да брине о намученом човеку.

У причи се не поставља питање новца већ милосрђа. Јер, људима се понекад чини да новцем могу све, па и камилу провући кроз иглене уши.

Знајући пак да се зналац закона само умом бавио законом, али и да закон Божји није био у његовом срцу, Господ речима својим и благодаћу претвара овог човека у припадника истине. Између вечнога живота и тога да нам сви људи буду ближњи, стоји знак једнакости. – нагласио је у својој беседи владика Давид.

Извор: Епархија бачка