Усвојен је програм овог молитвеног догађаја, о којем су разговарали г. Мирослав Илић, председник Организационог одбора за обележавање годишњице Новосадске рације, протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког г. Иринеја, г. Мирко Адам из Јеврејске општине Нови Сад, члан Организационог одбора, као и госпођа Биљана Радованов, секретар наведеног Одбора за обележавање годишњице Новосадске рације.

 

Централни програм ће почети 23. јануара 2018. године, у подне, на Кеју жртава рације. У име Српске Православне Цркве помен ће служити Епископ бачки г. Иринеј, а у име Јеврејске заједнице врховни рабин Исак Асиел. Програм ће бити настављен у 13.45 часова, на новосадској плажи Штранд, где ће бити служен помен код спомен-плоче жртвама Рације.

 

У Јужној Бачкој, фашисти Миклоша Хортија извршили су погром над Србима, Јеврејима, Ромима. Рација је почела 4. јануара у Шајкашкој, настављена је у Новом Саду, а завршена је у Бечеју. За три дана у Новом Саду, у водама Дунава нестало је неколико хиљада Срба, Јевреја, Рома, као и не мали број припадника других етничких група. На стратиште су одвођене читаве породице, од најстаријих до најмлађих.

 

Извор: Беседа

 

Одбор за просвету и културу Епархије браничевске од 2015. године латио се обимног посла сакупљања, превођења, уређења и штампања сабраних дела блажене успомене о. Георгија Флоровског, једног од кључних родоначелника православне теологије у савременом свету. Православна вера у XX и XXI веку би се тешко могла и замислити без лика и дела овог блаженог оца и учитеља, који је поставио темеље на бази којих и данас преживљава православна свест о Предању Тајне Цркве. Надамо се да ћемо овим допринети даљем развоју богословске мисли и уопште хришћанске свести о Цркви у оквирима наше помесне Цркве, тј. где год се реч Божја чита и мисли на српском језику.

 

У продаји је друго коло, од планирана четири. Све информације су доступне на сајту www.florovski.rs. Публиковање књиге помогла је Управа за сарадњу са црквама и верским заједницама Владе Републике Србије.

 

Научни богословски часопис Саборност у новом броју (XI 2017.) доноси:

 

Јагазоглу, Ставрос: Вера и етос православне Цркве

Мидић, Игнатије: За један другачији начин живота

Зизијулас, Јован: Место и улога епископа у Светој Евхаристији

Мидић, Игњатије: Стари Завет је сенка, Нови Завет је икона, а истина је стање Будућег века: Протолошка и есхатолошка онтологија

Матић, Златко: Два ватиканска концила у екуменској ерминевтичкој дијалектици: приступ Жан‑Мари Тијара

Зизијулас, Јован: Димензије вере у православној и лутеранској теологији

Андрејић, Живојин: Натписи, записи и симболи на фреско живопису, фасадама и књигама Цркве св. Тројице у Ресави као извори за историју манастира и Српске православне Цркве

Ивановић, Дарко: Руски монаси у Епархији браничевској у XX веку

 

Извор: Српска Православна Црква / Саборност

 

Саслуживали су архимандрит Данило (Љуботина), протојереј-ставрофор Перан Бошковић, протојереј Борислав Ливопољац, јереји Александар Обрадовић и Раде Деспотовић, руски свештеник Виталиј Исајев, као и протођакони Андрија Јелић и Митар Танасић, док су бројни вјерници сабрани у љубљанском храму узели су учешћа у Трпези Господњој причестивши се Његовим светим тајнама.

 

 

Тумачећи прочитану јеванђељску причу о великој вечери на коју се званице не одазивају, владика Давид је појаснио да је оно што је суштинско у овој причи управо најсвечанија, најсветија трпеза домаћинова који сабира своје званице и пред њих износи најјестивија јела без којих није могуће живјети.

 

 

-Тако је и у сваком нашем дому. Домаћин у тој домаћој цркви одредио је за најпочасније мјесто породични сто око кога се окупља он са својом чељади. Али исто то бива и сада и овдје у овоме храму док се служи ова Литургија, гдје се сви сабирамо око Часне трпезе у тренутку причешћа, да тиме исповједимо своју најдубљу вјеру да је Господ наш Животворни хљеб и наше Животворно пиће и да му упутимо најинтимнију и најдубљу молитвену жељу да се у Царству Божјем Њиме још присније причешћујемо, истакао је Преосвећени Владика.

 

 

Владика је нагласио да је управо Господ Исус Христос домаћин из приче, који у давању себе не поставља мјеру ни границу, јер знамо да је Господ на крсту и умро за нас, прије тога страдавши, а затим отишавши још даље да би се сусрео са посљедњом и првом личношћу коју је створио све од праоца Адама и праматере Еве, до његовог вјерног свједока, крститеља и претече Јована.

 

 

-Једини он има право да се тако постави јер је Цар и Сведржитељ, Промислитељ, Спаситељ и Началовожд нашега спасења, рекао је епископ Давид подсјетивши вјернике да, иако је познато шта се десило са изабраним народом, који је толико дуго припреман да се из његове средине Господ појави тјелесно, то није омело Његову намјеру да домострој спасења изврши до краја. -Дакле ако га нису хтјели изабрани и звани хтјели су га опет изабрани и незвани, казао је Преосвећени и додао да слуге Домаћинове опет иду и позивају све редом за трпезу Господњу.

 

 

-Тако бива и данас, да се из свих народа, свих земаља и свих времена, у сваком тренутку људи одазивају Господу, долазећи за Његову спасоносну трпезу гдје се дијели Његов непотрошиви хљеб - Тијело и испија Његово непотрошиво пиће - Крв, чиме ми постајемо удионици и баштиници вјечнога живота и Царства Божјег. Он не одступа од промисла Свога да се сви људи спасу, да дођу у познање истине и да ниједан од људи не погине него да има живот вјечни, истакао је владика Давид.

 

 

По завршетку свете Литургије, митрополит Порфирије је заблагодарио госту из Крушевца на доласку, служењу Литургије и узнесеним молитвама Господу у љубљанском храму.  Владика Давид је честитао свим мајкама празник Материце, захваливши Митрополиту, свештенству и свим вјерницима на гостопримству. Молитвено сабрање свештенства и вјерног народа настављено је у Парохијском дому, уз разговор и пригодно послужење.

 

 

 

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Чланови Одбора су на седници истакли да чињеница о страдању нашег народа у трагичним догађајима током јануара 1942. године у више општина јужне Бачке – није довољно осветљена. Због тога је неопходно да се сваке године, поред традиционалног обележавања Рације у Новом Саду, на достојан начин централним поменом у другим насељима у јужној Бачкој, очува сећање на невино страдале у овом трагичном догађају. 

 

Одбор за обележавање Рације у Бачкој основан је прошле године на заједничку иницијативу Епархије бачке и Покрајинске владе, а чине га и  представници општина у којима су се догодили злочини у јануарској Рацији и представник Меморијалног друштва Рација 1942, којe окупља потомке настрадалих.

 

Седници Одбора у Покрајинској влади присуствовали су и протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, г. Мирослав Штаткић, покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара, представници Јеврејске општине Нови Сад, општинâ Бечеј, Жабаљ, Србобран, Темерин и Тител, г. Драго Његован, директор Музеја Војводине и г. Милан Радомир, председник Меморијалног друштва Рација 1942.

 

Извор: Епархија бачка

Присутнима су се обратили протојереј-ставрофор мр Маринко Марков, архијерејски заменик Епархије темишварске; игуман Јустин (Стојановић) који је говорио о настанку, значају и богослужбеној употреби ове њиге; др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије који је поздравио све присутне изјавивши да се радује поновном доласку у Темишвар поводом овог значајног догађаја како за Епархију темишварску тако и за целокупну нашу Цркву у земљи и расејању. Управо је Канцеларија за односе са црквама и верским заједницама Републике Србије штампала ово издање Посног Триода.

 

Председник Удружења књижевника Србије г. Радомир Андрић је поздравио све присутне и овом приликом свечано прочитао недавну одлуку Управног одбора Удружења књижевника Србије којом је услед вишегодишњег рада на књижевном пољу Његово Преосвештенство Епископ г. Лукијан добио чланство у Удружењу књижевника Србије. Универзитетски професор др Николаје Царан, председник Лиге српско-румунског пријатељства, говорио је о извесним сегментима српских и румунских односа на историјском и културном плану.

 

Потреба за преводом богослужбених књига на српски језик, јавила се из практичних разлога, тј. (не)прилика са којима су суочени свештеници и верници епархија Будимске и Темишварске, и уопште дијаспоре. Нажалост, асимилација и изумирање нашег становништва на овим просторима је узело маха, број Срба се смањио. Многи свештенослужитељи, а и сами верници ових епархија, нису никада похађали српске школе, многи су језик научили у породичним домовима. Богослужења на црквенословенском језику у овим крајевима, али и уопште у дијаспори која је суочена са овим проблемом, одавно губе смисао, с обзиром да познавање српског језика народа који учествује у богослужењу није на завидном нивоу.

 

Са друге стране, сви учесници промоције ове богослужбене књиге сложили су се да Црква Христова као живи организам има непрестану потребу да се развија и унапређује, па и у овом језичком погледу. Преосвећени Владика г. Лукијан је изложио укратко своје разлоге који су му били побуда за вишегодишњи труд и рад на припреми ове значајне богослужбене књиге. Захвалио је свима који су се уз њега трудили на овом делу и скромно изјавио да је срећан што је ова промоција својеврстан празник књиге у Темишвару као и наш допринос обележавању значајног јубилеја наше помесне Српске Православне Цркве, која ће 2019. године обележити 800-годишњицу своје аутокефалности и самосталности.

 

У недељу, 24. децембра 2017. године, на празник Материца, свету архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан. Саслуживали су протојереји-ставрофори Маринко Марков, Мирослав Стојков и Мирослав Драган, игуман Јустин (Стојановић), протојереј Јоца Несторовић, протонамесник др Саша Јашин, јеромонах Варнава (Кнежевић), јерођакон Инокентије (Лукин) и ђакон Миодраг Јовановић, уз појање чланова хора Саборне цркве.

 

Поред верног народа, богослужењу су присуствовали и високи гости: др Милета Радојевић - директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије, др Владан Тадић - генерални конзул Републике Србије у Темишвару, г. Славољуб Аднађ - српски посланик у Парламенту Румуније, г. Радомир Андрић - председник Удружења књижевника Србије, и г. Огњан Крстић - председник Савеза Срба у Румунији. Овом приликом високом госту др Милети Радојевићу - директору Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при министарству правде Републике Србије уручен је Епархијски орден, високо одликовање Епархије темишварске за сав показани труд и пожртвованост на добробит ове епархије и свеколике Српске Православне Цркве.

 

Извор: Српска Православна Црква

 

 

Они сматрају да није нимало чудно што ова књига за 30 година доживљава девет издања, будући  да је у њој Владика Атанасије исписао сву трагедију Срба на Косову и Метохију, те да је ту трагедију доживио као своју.

Нагласили су да та трагедија није само резултат политичких и осталих сукоба у нашем времену. Њени коријени су много дубљи и налазе се чак у средњем вијеку.

Протојереј-ставрофор Велибор Џомић казао је да је књига Владике Атанасија будилник за свеукупно српство и да је 1987. године, када се први пут појавила, покренула теме које су биле потиснуте.

 

 

Рекао је да аутор књиге треба да гостује у свим градовима и на свим телевизијама, да говори о овој теми и да тако буди светосавску, светолазаревску и косовско-метохијску душу.

„Не слути на добро када ни неки црквени медији не обраћају пажњу на ову књигу. У овом дјелу објављени су путописи некадашњег јеромонаха Атанасија који нас приближавају и уводе у ту нашу највећу рану. Уколико до сада нико ништа није знао о Косову и Метохији, након читања ове књиге сазнаће све што треба и биће му јасно шта се све то догађало у тој српској земљи. Књига је заправо молитва и бројаница некадашњег јеромонаха Атанасија и потресно свједочанство о нама самима“,  казао је отац Велибор Џомић.

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије рекао је да је ова књига Владике Атанасија свједочанство о једном времену и народу који се нашао на путу политичких и осталих сукоба.

 

 

„Ова књига би требало да дође до оних који данас управљају судбином нашега народа. Прије свега мислим на властодршце из Црне Горе, и надам се да ће и они бити у прилици да прелистају њене странице. Надам се да ће се након тога вратити правом путу, односно Косову и Метохији, и да ће се покајати за оно што данас раде и признају тобожње независно Косово. Тај чин актуелне власти Црне Горе је највеће њено издајство у историји, и то не само према Косову него и према Црној Гори“, нагласио је Митрополит црногорско-приморски.

Он каже да се данашња Црна Гора гради на темељима братоубилаштва, а да се на томе не може изградити стабилна држава. Према његовим ријечима, камен темељац данашње Црне Горе постављен је приликом рушења капеле на Ловћену, а признање лажне државе Косово од стране црногорске власти је заправо наставак тог злочина.

„Црна Гора ће се вратити себи када се врати Косову и Метохији. Она се мора градити на идејама краља Николе и краља Александра Карађорђевића. Треба знати да су границе некадашње Зетске бановине заправо границе о којима је сањао краљ Никола, али и Свети Петар Цетињски, а оне су обухватале и дијелове Косова“ казао је он.

Такође је истакао да многи не знају да је данашња химна Црне Горе по стиховима Секула Дрљевића први пут изведена у усташкој независној држави Хрватској у априлу 1945. године, када је од заробљених остатака Југословенске војске у Отаџбини из Црне Горе насилно створена војска тзв. независне Црне Горе.

 

 

„На тим темељима Црна Гора нема будућности и она не смије да заборави на страдања на Косову и Метохији о којима свједочи ова књига“, поручио је Митрополит Амфилохије.

Владика Атанасије је говорио о догађајима који су покренули писање ове књиге, прије свих о паљењу Пећке патријаршије 1981. године.

„Главни кривац за све што се данас дешава на Косову је Тито. Он је омогућио да балисти током Другог свјетског рата протјерају преко 100.000 Срба, а потом је забранио њихов повратак. Од тада, па све до данас мало шта се промијенило, што доказује да су у Црној Гори и Србији на власти неокомунисти које називам и неофашистима. Они неће да чују да је по првим писаним пописима на Косову и Метохији прије више вјекова било само четири до пет процената арбанашког становништва“, рекао је он.

 

 

Он је одбацио тумачење актуелне власти у Србији да косовска идеја припада митологији и нагласио да су сва велика дјела настала на основу великих идеја и да су за то примјер Грци који су на тај начин изградили своје постојање.

„Вјера и страдање су велике светиње, и својим страдањима на Косову и Метохији Срби су доказали да су библијски народ. Имамо доста недостатака, али Косово је наш архетип и без њега не постојимо као народ“, закључио је Владика Атанасије.

Модератор промоције, којој је присуствовао велики број православних Подгоричана, био је протојереј Предраг Шћепановић.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У просторијама Факултета Политичких наука у Подгорици, у петак 22. децембра са почетком у 19 часова одржано је хуманитарно вече које је баш као и претходних година имало за циљ да прикупљеним средствима током те вечери пружи финансијску помоћ онима којима је то највише и потребно.

Програм хуманитарне вечери, који је одржан у сали А, отворили су модератори ове вечери: Николина Миљић и Лука Јанковић.

Они су овом приликом пожељели свима топлу добродолицу захваливши свима приустнима на великом одзиву којим су у сваком смислу уприличили ово традиционално хуманитарно вече.

Улаз је био слободан, премда су организатори позвали све посјетиоце да у складу са својим могућностима, оставе новчани прилог.

У прилог томе ишла је и чињеница да су пред сами улаз у амфитеатар посјетиоци могли видјети и купити изложене сувенире на штандовима са ауторским ликовним и ручним радовима талентованих студенткиња ФПН-а: Ивоне Ђукић и Мехдине Сутковић.

Овога пута сав прикупљни новац усмјерен је Народној кухињи Митрополије црногорско-приморске при Саборном храму Христовог Васкрсења која већ годинама уназад брине о најпотребитијим породицама на територији Подгорице – чак њих 230.

Када су у питању идеја, организација, концепција и координација, све је то покренула и организовала студенткиња Николина Миљић уз подршку Вијећа студената ФПН-а.

На хуманитарној вечери поред бројних гостију, студената и људи добре воље присуствовали су проф. др Гордана Ђуровић, проф. др Велимир Ракочевић – декан Правног Факултета у Подгорици, бројни уважени професори ФПН-а као и Владимир Милуновић, координатор Добротворног фонда “Човјекољубље“ Митрополије црногорско-примоске.

Он се послије уводног слова модератора обратио свима присутнима испред те организације захваливши на овој акцији карактеришући је дивним гестом и знаком пажње.

Оно што га је посебно обрадовало, како и сам каже, јесте да једна оваква иницијатива долази управо од младих људи – студената који свакако припадају оном дијелу популације који и сам још увијек зависи од другог.

“То дијељење својег мало, чини овакво дјело готово светим.“ – закључио је он.

Такође, у даљем обраћању он је навео и то да свакако у пракси друштвене заједнице постоји обавеза помагања угроженима како би се у нама остварила што чистија идеја човјека.

На крају свог обраћања подвукао је и битност мисије Цркве Христове, указујући на оно што је и чини и одликује:

“Што се тиче хуманитарне дјелатности Цркве, о томе је тешко говорити, јер је хуманост и човјекољубље у темељу њене мисије. Будући да говорим испред Народне кухиње, поменуо бих то да већ осам година њени запослени свакодневно припремају главни оброк за бројне угрожене породице, као и да на многе друге начине помаже потребитим појединцима и породицама. Тренутно има 230 корисника, а њихово интересовање расте из дана у дан, тако да нам ваша подршка много значи и поред бројних похвала.“ – истакао је он.
По завршеном поздравном слову господин Владимир Милуновић је уручио захвалницу студенту-повјеренику Александру Шипчићу који је ово признање примио испред студената ФПН-а.

Током ове вечери, студенти, уважени гости, сви људи добре воље имали су прилику да уживају у хумору сјајних глумаца/ица: Љубице Вукчевић, Луке Пејовића, Лазара Таловића, Угљеше Турковића, те Драгане Роћеновић и Невене Ивановић.

Такође за музички угођај вечери побринули су се солисткиње Јована Дамјановић и Слађана Шћепановић као и гитариста Матија Миљанић.

У разговору са координаторком и организаторком ове вечери Николином Миљић, сазнали смо и шта је мотивисало да покрене једну овакву акцију и да је усмјери баш Народној кухињи Митрополије црногорско-приморске:

“Сама идеја да створимо хуманитарно вече стара је двије године. Негдје смо прошле године на сједници вијећа студената размишљали на који начин би могли да спојимо и лијепо и корисно и просто одлучили да направимо једно овакво хуманитарно вече ФПН-а. Током ове вечери сами сте се могли увјерити да имамо прегршт таленотваних студената на факултету. Нажалост, ситуација код нас је таква да постоји мноштво организација и појединаца којима би наша помоћ била потребна и увијек је тешко одлучити се коме би та средства била у овом тренутку најпотребнија. Па ипак, за сами крај ове године одлучили смо се да овог пута то буде Народна кухиња при Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици будући да се она финансира из добровољних прилога, а храни преко 250 породица са територије Подгорице и преко 150 породица са Цетиња, стога смо ријешени да поштедимо бриге о бар једном оброку дневно све те породице“, закључила је студенткиња Николина Миљић.

Такође у даљем разговору и координатор Добротворног фонда “Човјекољубље“ Митрополије црногорско-приморске Владимир Милуновић дао је коментар и свој осврт на ово вече :
“Ово је једна акција која дјелује врло охрабрујуће и која показује зрелост и одговорност студената овог факултета, јер по ријечима Марка Миљанова: „Ко и мала добра чини, он ће и велика кад могне“, подјсетио је он.

У даљем казивању Владимир је навео да ће Народна кухиња у овом празничном периоду интензивирати посјету и помоћ корисницима, нарочито дјеци, те да ће ова средства усмјерити на куповину божићних поклона за најмлађе.

(Борис Мусић, Митрополија црногорско-приморска)

 

Уз молитвено учеше великог броја православних вјерника појали су чланови Српског пјевачког друштва „Јединство 1839“ из Котора под управом ђакона Михаила Лазаревића.

Митрополит Амфилохије је у току Литургије у чин протопрезвитера рукопроизвео старјешину овог храма, пароха луштичког Николу Урдешића.

Он је рекао да је отац Никола из свештеничке породице Урдешића, једанаести по реду.

„Дакле, свештеничка лоза Урдешића, из које је он изникао овдје на овом светом полуострву. Поријеклом је јелинскога рода, као и многи овдје и са те стране он у себи обједињује древна предања Истока и наших народа јелинскога и српскога“, рекао је Владика Амфилохије.

 

 

Рекао је да је отац Никола чувар осамнаест луштичких храмова, саграђених кроз вјекове.

„Тебе и твоју породицу Бог да укријепи и благослови на многаја љета“, казао је Митрополит Амфилохије.

У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Владика Атанасије је казао да је Свети Николај Мирликијски био велики добротвор.

„Он је започео да дели деци пред Божић поклоне. А онда су безбожници Запада, – а сво безбоштво је дошло отуда -, измислили неку непостојећу фигуру, неку фикцију деда мраза. Тобож он даје поклоне деци. Полудео је цео свет, од Београда до Калифорније, и не знам где све не… А уствари Свети Никола је дао поклоне. Сироти родитељи су имали три девојке. А за удају су требали да дају неки мали мираз. И он је тајно ставио кесице са златом, кроз прозор, а девојке их ујутро налазиле и тако се удавале. И од тога је почело то давање поклона деци. Ми Срби то славимо три пута: прошле недеље су били Детињци, данас су Материце, а идуће недеље су Оци. То је од Светог Николе“, казао је Владика Атанасије.

Након причешћа вјерних бесједио је Митрополит Амфилохије, рекавши између осталог да је храм Светог Николаја храм откривања и јављања Божанске љубави.

„И непрекидни приизив нама овдје на земљи да љубимо једни друге, да љубимо свако људско створење, да љубимо свако створење, да љубимо свеукупну Божанску творевину преко које Бог открива и јавља себе. Деветстотина година има овај храм. Старији је од многих држава, старији је и од оних најмоћнијих које мисле да су моћне. И показује се данаљс да је овај храм моћнији од оних моћника и силника који су кроз вјекове овуда пролазили, господарили, и који су прошли и незна им се ни мјеста гдје су били“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

 

 

Додао је да ће такви бити заборављени зато што свој живот нијесу градили на тајни љубави народа земаљских.

„Само Господ знаде колико је овдје било оних који су се укључили у ту свету заједницу Божју, Цркву Христову кроз вјекове. Сви су прошли кроз ову светињу и кроз друге светиње овдје, обновили се оном новином вјечном и непролазном, Божјом новином, новином онога који све чини новим, који је обновио и овај свети храм овдје и ово наше данашње свето сабрање“, рекао је Митрополит Амфилохије.

Након Литургије је приређена славска трпеза хришћанске љубави.

Светковини у Радованићима присуствовали су и градоначелник Херцег Новог Стеван Катић и генерални конзул Србије у Херцег Новом Зоран Дојчиновић.

Храм Светог Николаја Мирликијског у Радованићима саграђен је 1117. године и обнављан је три пута – 1219. године, 1669. године и 1892. године, када је и постављен иконостас који свједочи о датуму градње. У току је и нова обнова, у оквиру које је поводом јубилеја обновљен и освештан иконостас, а биће настављена током наредних година.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Благосиљајући сабрање, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је рекао да и црква Светог Николаја на Луштици свједочи да је наше опредјељење за Цариград и Исток старије од Светог Саве.

„Већ у деветом вијеку у Расу је тадашњи епископ, на захтјев тадашњег папе Јована VIII да се прикључи панонској митрополији и призна ауторитет римског епископа, рекао: ми припадамо Истоку, Цариграду. И овај храм управо то потврђује, то наше опредјељење“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

 

 

Он је додао да је Свети Сава управо на том опредјељењу зидао нашу помјесну Цркву.

„Отуда је толики значај овога храма на Луштици. Није он једини из тога времена. У манастиру Подластва је након земљотреса, рецимо, пронађена крстионица из 6. вијека. Исто тако и у Светим архангелима на Превлаци из времена цара Константина“, казао је Владика Амфилохије.

Казао је да црква Светог Николаја свједочи о истинској вјери Луштичана кроз вјекове.

„Свједочи кроз девет вјекова, не само од времена кад је ту по предању служио и Свети Сава. Ту је био и метох Михољског збора, један од главних метоха Михољске Превлаке. Чак се помиње да је ту некада било и по тридесет монаха, у тој цркви на Луштици“, рекао је Митрополит Амфилохије.

На академији су још наступили: драмски умјетник Небојша Миловановић, которско Српско пјевачко друштво „Јединство“, флаутиста и вокални солиста Душан Тадић, као и ученик музичке школе Максим Урдешић.

 

 

Академији је присуствовао и умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије, који је Митрополиту Амфилохију предао поклон за јубилеј цркве Светог Николаја на Луштици – икону, какао је казао „наших заједничких херцеговачко-црногорских светитеља на челу са Светим Савом“.

Приређена је и изложба фотографија „Духовни мозаик Луштице“.

 

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Како и сам наслов теме слови тако је и крстоносни прота Јовић казивао о неправедно утамниченом и осуђеном епископу који је само један од четири стотине страдалих свештенослужитеља наше Свете Цркве. И нису од комунистичког режима, како каже прота Саво, страдали само епископи и свештеници, већ и верни народ.

 

У Србији је откривено 215 масовних гробница, а само у једној од њих, у Лисичјем  Потоку у Београду, се од стране Комисије за утврђивање ових злочина, претпоставља да је без суда и пресуде убијено преко 4 хиљаде угледних становника: свештеника, лекара, адвоката, књижевника, глумаца, песника, студената и ђака.

 

Потом је прота Саво нагласио шта је то ново унео Христос у страдање и чије се мучеништво може назвати хришћанским, као и да ли је свако страдање хришћанско. -Да ли, рецимо, неко ко страда због учињеног неког непочинства може да каже да је његово страдање голготско. Дакле, шта је то Христос донео ново у страдању?

 

-На крсту су разапињали кривце и пре Христа, али је тек Христовим распећем Крст постао снага и моћ, сила и спасење, јер је Христовом крвљу, којом су опрани греси целог човачанства, он освећен. Са тог Хрстовог Крста синула је светлост која је обасјала целу васељену. Као прво, познато нам је да је Христос невино страдао без кривице, без икаквог учињеног греха. И то не тврдим ја, каже прота Саво - ни ви присутни овде, већ сам Понтије Пилат који је прао руке и сведочио да не налази на Христу никакве кривице. И чак, пошто је био обичај да се о празнику Пасхе помилује један осуђеник, Понтије Пилат предлаже да то буде Христос, и опет пред народом понавља да на Њему не налази никакве кривице. Нажалост, они нису хтели Христа већ су тражили да се пусти Варава, који је, како каже Свето Јеванђеље, био разбојник. Потом Христос иако невин се у страдању кротко понео. Никог није осуђивао, ни на кога се није љутио, никоме није претио, већ је све мирно поднео, молећи се за оне који су га разапели да им Бог опрости јер не знају шта раде.

 

Прота Саво је говорио о том људском избору како тада тако увек и до сада и какве су последице када уместо Христа народ бира Вараву (или како неки читају барабу). -Кад год се ми као народ опредељујемо између Христа и неке барабе, знамо како ћемо проћи, казао је прота Саво и вратио се на 1945. годину када је завладала комунистичка идеологија и са њом одрицање од Бога и додао да никада нисмо као народ страдали у миру и слободи као што смо страдали од 1945. до 1985. године.

 

-Сада када смо се овога подсетили, рекао је прота Саво и наставио: -Да видимо како је страдао епископ Варнава и зашто је његово име унето у диптихе светих и прославља се сваког 12. новембра у години. На срећу, има нас вечерас овде доста који желимо да сведочимо истину, и да причамо о страдањима људи у једном времену које није тако далеко иза нас. Али не да сведочимо и причамо тако да би било чије груди пунили мржњом, не! Него да бисмо знали истину и да бисмо били спремни и ми сутра, да посведочимо Христа, да посведочимо своју веру.

 

-Прави хришћанин не може да буде хладнокрван на било чије страдање. И немојмо мислити да данас нема страдања. Ево недалеко од нас, потребно нам је пет-шест сати вожње па да стигнемо до Бивше Југословенске Републике Македоније и да видимо тамо страдање наше Цркве, страдање архиепископа Јована, страдање јерархије и верних Православне Орхидске Архиепископије. Дакле, не смемо се заваравати да је страдање било па прошло. Али да се ми вратимо нашем духовном витезу Светом Варнави Исповеднику Хвостанском и видимо какву сличност има његово страдање са Христовим. Видели смо прво да је Спаситељ наш осуђен без кривице. А ево пресуде Окружног суда у Сарајеву из које се види да је и Епископ Варнава осуђен на 11 година затвора и три године губитка грађанских права, без кривице.

 

-У овој срамној пресуди поменутог суда каже се: да је Војислав (Варнава) Настић осуђен због кривичних дела из чл. 2, 3 и 9, Закона о кривичним делима против народа и државе зато што је: 1) са већим бројем према данашњем поретку непријатељски настројених елемената у Сарајеву, те са извесним појединцим-сељацима у прачанској и рогатичкој парохији, од ослобођења земље, па све до дана када је слободе лишен, одржавао састанке на којима је, у намјери подривања и коначног обарања народне власти, нападао на основне демократске тековине ослободилачког рата, износећи да у нашој земљи влада бесправље и тиранија, да народ нема власт у рукама, да нема слободе, да сељачке масе никада нису биле у горем положају него данас и да за њих никада нису била тежа времена...

 

-Затим му се замера што је у Београду на својој хиротонији у беседи рекао да је епископска служба голготска. Затим да је својом беседом у Сарајеву позивао на рушење система”. Важно је знати, важно је не заборављати наше светле примере из историје, казао је прота Саво и подсетио на ту беседу и план свога рада који је у њој изнео епископ Варнава. У овој беседи, за коју су га оптужили, нико нормалан не може наћи елементе његове кривице: Уобичајило се у наше дане да један човек, или једна организација, или једна политичка партија, или ма ко преузме једну нову дужност, износи свој план... И ето, због свега тога, одлучио сам и ја да приликом преузимања једне велике дужности, изложим пред вас, данас, план чије испуњење намеравам ставити у задатак и самоме себи, као вашем пастиру, и вама као својој пастви. Државни Петогодишњи план поставља електрификаицју наше земље, као један од главних стубова нашег будућег богатства и моћи. И збиља, електрификација једне земље представља моћ те земље... Електрификацији, мислим и ја у своме плану, треба дати једно почасно и важно место. Управо, мислим јој дати прво и најпочасније место у своме плану. Али електрификација на коју ја мислим није сила којом се побеђује материјални мрак, нити је снага којом се покрећу машине од гвожђа. Она је моћ којом се побеђује духовна тама и она енергија којом се покрећу живе душе људи. Електрификација на коју ја мислим, хришћани, то је светлост Христовог Еванђеља, то је сила  којом је Христос победио свет. Електрифицирати себе, то јест, осветлити себе и просветлити светлошћу Христовог Јеванђеља и обући себе у силу Христове Истине, то је оно чему ја мислим поклонити прво и најпочасније место у плану који данас излажем пред вас. Електрифицирајте своје душе, браћо и сестре, протерајте из њих таму неверја и атеизма. Силом Христовог електрицитета оснажите свој ум и свој разум и свој карактер. Електрифицирајте њиме своју вољу да буде брза и покретна на добро, а спора и непокретна на зло. Ако то не учините, узалуд ћете зидати електричне централе и градити моћне дњепростроје..., рекао је прота Саво и упитао себе и присутне да ли у овим речима има елемената кривичног дела и разлога за изрицање пресуде од једанаст година робије.

 

Прота Саво је потом изнео и веома потресне детаље из живота епископа Варнаве у затвору, а потом у кућном притвору где је непрестано био окружен чуварима све до последњег дана његовог живота. У својој педесетој години овај свети човек и велики јерарх наше Свете Цркве се под неразјашњеним околностима, мисли се да је отрован, упокојио у Господу:

 

-И као што Христос није роптао нити претио онима који су га шибали, вређали и на крст разапињали, тако је и епископ Варнава ћутке подносио своје муке па и покушај убиства када су му, у исценираном судару возова у Славковцима код Сремске Митровице, поломили обе ноге и руку. И поред свега он се молио како пише и за богомољца и за богоборца да им свима Господ помогне и буде милостив према свима. 

 

-Епископ Варнава је путоказ многима који су кансије страдали за Христа, јер, многи су гледајући како се он понашао добијали снагу да се и они храбро држе и понашају. Дакле, због свих његових врлина којима се украсио због мученичког венца који је поднео, због понашања у мучеништву онако како се Христос понашао, онако како су се понашали свети мученици Господ га је прославио и нама као Светог открио, а Свети Архијерејски Сабор је његово име 2004. године  унео у диптихе светих, рекао је отац Саво.

 

У препуној свечаној сали Епархијског центра, пред свештенством и монаштвом, пред многобројним верним народом додата је још једна воштаница сећања на епископа Варнаву, страдалника за Христову веру и молитвеника за све нас пред престолом Божјим. Прота Саво се осврнуо и на наше време и данашње страдање које је исто тако опасно и погубно. -И сада је страдање, али је наравно, друге врсте, рекао је он. Многи родитељи који имају малу или мало већу децу, су данас страдалници, јер се боре да спасу децу од свих искушења која их вребају на сваком кораку. Од већине родитеља ћете данас чути како су им деца, наша омладина, на друштвеним мрежама и да се стално друже са неким, иако су најчешће сами. Потом је нагласио да је погрешно говорити да су нам деца на друштвеним мрежама, је не може нико бити на мрежи, већ у мрежи. Мрежом се лови, мрежом се хватају људи, и зато је велика мука за православног верника да сачува своје дете да не буде уловљено у било чију мрежу и да не постане играчка било чија, казао је прота Саво у свом осврту на савремени тренутак који је обележен интернетом, друштвеним мрежама, игрицама, што доводи до отуђења људи.

 

После предавања протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, који је духовник у цркви Ружици и главни секретар Светог Архијерејског Синода је одговарао на питања, а затим свима присутнима поделио иконицу са ликом Светог Варнаве.

 

Модератор вечери је био свештеник Синиша Шаренац, директор Мисијског фонда Епархије зворничко-тузланске.

 

Извор: Српска Православна Црква

 

Извор: Радио Светигора

 

 

 

Владика је у беседи честитао славу игуману манастира и свој братији, и пожелео свим верницима срећно и благословено литургијско сабрање у овој обитељи светог оца Николаја, и срећан празник свима који овог великог угодника Божијег прослављају као своју крсну славу. Подсетио је да највећи број верника код нас слави светог Николу, јер славећи светитеље Божије верни себе присаједињују својој светој Цркви и уводе себе у лађу спасења, а то је Црква овде на земљи. – Ова света обитељ јесте домаћин свима нама данас, а сви смо гости у великој гостопримници Господа нашега Исуса Христа, који нас дозива у овај свет, не само да се у њему телесно родимо, него и да задобијемо Царство Божије.

 

 

Свети Николај је јединствен у нашој Цркви, јер су у њему обједињене све врлине и зато се удостојио велике благодати од Господа. Светитељи су препознали Господа и све путоказе које поставља и кренули за Њим, а многима је даровано откровење, ради утехе, спасења и утврђења вере и цркве у тешким временима. Зато је потребно да се и ми угледамо на њих и препознамо време у којем живимо и следујемо за Христом – рекао је владика.

 

За све вернике и госте приређена је славска трпеза у манастирском конаку.

 

 

 

 

 

Извор: Епархија тимочка

На дан када се наша Света Црква молитвено сећа Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, 19. децембра 2017. године, манастир Бања код Прибоја је торжествено прославио храмовну славу.

Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије уз саслужење  протојереја-саврофора Драгана Видаковића – архијерејског намесника прибојског, архимандрита Теофила – настојатеља манастира Сељани код Пријепоља, јеромонаха Петра – настојатеља манастира Бања, јеромонаха Јеротеја и јерођакона Романа из Световасилијевске острошке обитељи и протођакона Николе Перковића.

У овом светом сабрању учествовао је бројни народ, а посебну радост  донели су ђаци из Основне школе Никола Тесла у Прибојској  Бањи, директор школе Никола Тошић и наставно особље.

Током Свете литургије Епископ је благословио славки колач и жито. Владика Атанасије се пригодном беседом обратио сабранима, рекавши да се Свети Николај највише препознаје по томе што је био добар човек, што има све најбоље људске особине: правдољубивост, милосрђе, дружељубивост, саосећајност са онима који страдају и којима треба помоћ. На крају беседе Владика је пожео да се деца развију у добре људе и стекну све врлине, а сви старији да обнове доброг човека у себи, уз помоћ и молитвено заступништво Светог оца Николаја.

Након Свете литургије приређена је трпеза љубави и послужење за све присутне госте.

Беседу Епископа Атанасија можете послушати овде: