Извор: Епархија бачка

Oтaц Дaлибoр кojи je рoђeн 14. jaнуaрa 1976. у Дoњeм Вaкуфу, у Бoсни и Хeрцeгoвини, пoслиje зaвршeнe Бoгoслoвиje, свojу прву свeштeничку дужнoст oбaвљao je у Koрeници и тих првих пoврaтничких гoдинa пoкривao je пoдручje личких oпћинa Koрeницa, Дoњи Лaпaц и Удбинa. 2013. гoдинe, o. Дaлибoр нaстaвљa свoj свeштeнички пoзив у пaрoхиjи кoстajничкoj кoja oбухвaћa грaд Хрвaтску Koстajницу, oпћинe Дoњe Kукурузaрe, Majур, Дубицу и диo oпћинe Двoр.

Toкoм скoрo 20 гoдинa рaдa o. Дaлибoр, нe сaмo дa je биo скрoмни свeштeник и вjeрoучитeљ, нeгo je нa свим мjeстимa свoг свeштeничкoг пoзивa, успjeшнo пoвeзивao дoнaтoрe, лoкaлну влaст и Eпaрхиjу у пoкрeтaњу oбнoвa пoрушeних, дeвaстирaних и нaпуштeних хрaмoвa. Пoсeбнo сe издвaja бoрбa oкo jeднoг oд нajзaпуштeниjих и нajзaбoрaвниjих српских мaнaстирa у Хрвaтскoj, мaнaстирa Koмoгoвинa нa Бaниjи, кojи je упрaвo зaхвaљуjући нeсeбичнoм зaлaгaњу и упoрнoшћу oцa Дaлибoрa, дoживиo свojу oбнoву и чиje oтвaрaњe, прeдвиђeнo зa oву гoдину, нaжaлoст ниje дoчeкao.

Oтaц Дaлибoр биo je jeдaн oд риjeтких млaдих свeштeникa кojи je биo друштвeнo aктивaн и чoвjeк с oсoбитим стaвoм. Збoг тoгa je биo пoштoвaн и oмиљeн и мeђу пaсивним вjeрницимa и aтeистимa. Успиo je дa сe свojoм oтвoрeнoшћу и мудрим бeсjeдaмa приближи свaкoм чoвjeку и свojoм сoциjaлнoм oсjeтљивoшћу пoкрeнe брojнe хумaнитaрнe aкциje пoмoћи сoциjaлнo угрoжeнимa пoрoдицaмa кoje чинe вeћину њeгoвих пaрoхиjaнa.

У свoм крaткoм живoтнoм, aли бoгaтoм свeштeничкoм путу, oтaц Дaлибoр биo сe aнгaжирao у истрaживaњу рaтних стрaтиштa пo Лици и Бaниjи, a чeстo je кao зaмjeнa служиo брojнe пaрaстoсe жртвaмa нa Бaниjи, у Двoру зa жртвe Oлуje и Бaнскoм Грaбoвцу, oдaклe сe пaмтe њeгoвe риjeчи дa je ‘бoљe бити пoтoмaк жртвe, нeгo пoтoмaк убицe’.

Суoчeн с нeгaтивнoм друштвeнoм aтмoсфeрoм испуњeнoм свaкoднeвним умирaњeм, риjeтким слaвљимa и крштeњимa, нaстojao je свojим oптимизмoм и вjeрoм ojaчaти људe нa путу издржљивoсти. У тoмe je пoтпунo успиo. Изa сeбe oстaвиo je супругу и двиje мaлoљeтнe кћeркe.

Ако хоћеш да чујеш нешто тужно, обрати се мушкарцу. Ако хоћеш да нешто буде урађено, обрати се жени. (Маргарет Тачер)

Домаћин, гђа Ребека Мекдоналд, прикупила је 75 хиљада долара за Фондацију Улагање у будућност Епархије канадске Српске Православне Цркве која стипендира младе српске студенте у Канади.

У суботу, 3. фебруара 2018. године, у Торонту, у организацији гђе Ребеке Мекдоналд, жене највећег срца Северне Америке, рођене у Сарајеву, а одрасле у Београду, која преко три деценије живи и ради у Канади, одржано је донаторско вече на коме је прикупљен новац за стипендирање школовања најуспешнијих српских студената који своја знања усавршавају и стичу у Канади.

Поред чланова породице Мекдоналд, овом догађају су присуствовали: амбасадор Републике Србије у Канади г. Михаило Папазоглу, генерални конзул Републике Србије у Торонту г. Василије Петковић, старешина Саборног храма у Мисисаги презвитер Јован Маријанац; протођакон др Дамјан Божић; г. Френк и гђа Моника Хезнфрот, оснивачи и власници фирме за производњу аутомобилских делова; г. Џон Берд, конгресмен и бивши министар спољних послова Канаде; г. Стивен и гђа Џенифер Мекдоланд, директор Канадске банке; г. Данијел Мекдоналд, оснивач и власник фирме филтера за воду; г. Брус Кембл, бизнисмен; гђа Џил Деним, корпоративни директор Инвест фонда Канадске банке; г. Влада Дошен, српски предузетник из Торонта; г. Петар Стефановић, председник инжењерске компаније, и други.

На овој изузетно успешној вечери, домаћин гђа Мекдоналд заједно са својим пријатељима прикупила је 75 хиљада долара за Фондацију Улагање у будућност Епархије канадске Српске Православне Цркве која стипендира младе српске студенте у Канади.

Већ у недељу, 4. фебруара 2018. године, на централној прослави Савиндана и Дана државности Републике Србије у Торонту, троје најуспешнијих, међу одличним студентима, добило је стипендије: Јелена Танић ( студент друге године Медицинског факултета, стипендиста у Лабораторији за медицину и патологију Универзитета у Торонту), Катарина Зец (студент друге године социологије на Рајерсон универзитету) и Стефан Пјанић (студент прве године компјутерског инжењеринга Рајерсон универзитета).

Гђа Ребека Мекдоналд је те вечери нагласила да је Фондација тек започела свој рад и да су планови за будућност велики: -Окупили смо се овде, пре свега, због наше заједнице. Будућност ове земље и наше заједнице у Канади, будућност нас самих су наша деца. Уверена сам да је сума коју смо сакупили, сума од 75 хиљада долара тек почетак. Нисам их сама сакупила, већ заједно са својим пријатељима из Канаде. Неки од њих су овде са нама и посебно им захваљујем. Желим да наставимо да заједно сањамо о нашој дивној деци и омогућимо им да остваре своје жеље и тежње. Данас смо видели њих троје, али у Србији има много дивних младих људи, и морамо настојати да им помогнемо да остваре своје снове, да буду најбољи у својим животним изборима, да буду оно што желе. Хвала свима. Желим да вам кажем да је мој циљ да у наредним годинама сакупим бар милион долара за нашу идеју сабрану у заједничкој Фондацији.

Ребека Мекдоналд је са 22 године, а као студент Медицинског факултета Универзитета у Београду, отишла у Канаду и постала једна од најуспешнијих и најбогатијих жена у свету бизниса, али и хуманитарни радник која посебно помаже Српску Православну Цркву и српски народ. Финансирала је изградњу српске православне цркве у Торонту, помаже српске организације и манифестације и стипендира младе Србе у Канади.

Гђа Мекдоналд, крштено име Убавка Митић, рођена је у Сарајеву. Одрасла је у Београду. После друге године студија на Медицинском факултету одлази у Торонто. Пре двадесет година основала је фирму JUST ENERGY која се бави продајом енергетских деривата. Због великог успеха у пословању седам године заредом бирана је за најуспешнију пословну жену у Канади. Више пута отварала је Њујоркшку берзу, што се сматра круном успеха пословних људи у Северној Америци. У току ратова и погрома српског народа гђа Мекдоналд је помогла принудно расељено српско становништво. Преко Владе Канаде упутила је новчану помоћ за народ у поплављеном Обреновцу. Обновила је више сиротишта. Један део Универзитетске болнице у Торонту носи њено име.

За допринос развоју српске колоније у Канади, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј одликовао је 2016. године гђу Мекдоналд орденом Светог Саве. Председник Републике Српске г. Милорад Додик одликовао је 2017 године гђу Ребеку орденом части са златним зрацима за признати јавни рад и резултате, допринос у области хуманитарног рада и помоћи српском народу и Српској Православној Цркви у обнови, као и за допринос развоју билатералних односа између народа Републике Српске и Канаде.

протођакон Дамјан Божић

Парох луштички протојереј Никола Урдешић каже да оно што је занимљиво је, да је остало запамћено да луштички поморци на брод никада нису кретали од куће: -Прво би одлазили у цркву на молитву па онда на дуги пут. Тако је било и у повратку. Након искрцавања, прво би пошли у храм да заблагодаре Богу а потом своме дому.

Луштица је добила име по свом облику који подсјећа на љуску. Била је насељена још у каменом добу, о чему свједочи једна камена сјекира коју је пронашао Миливоје Урдешић. Поријекло становништва је разнолико. Овдје су се досељавали Грци, Арбанаси, Шпанци, Црногорци из Брда, који су долазили на рад, а касније и остајали. Становништво се доста бавило поморством. Луштички поморци и наутичари били су веома цијењени у свијету.

Парох луштички протојереј Никола Урдешић каже да оно што је занимљиво је, да је остало запамћено да луштички поморци на брод никада нису кретали од куће: -Прво би одлазили у цркву на молитву па онда на дуги пут. Тако је било и у повратку. Након искрцавања, прво би пошли у храм да заблагодаре Богу а потом своме дому.

Маслина је на Луштици оно што је божур на Косову и Метохији. Једна занимљивост сачувана из претходних времена је и то, да је сваки младожења морао прије вјенчања да засади десет стабала маслине, за свако мушко дијете које се роди садило се седам стабала, а за свако женско дијете пет.

Отац Никола у шали каже да можда људи мисле да је то и данас обичај па је зато све мање вјенчања на Луштици. -На жалост има много неожењених и неудатих. У сваком случају то је био један диван обичај и зато не чуди импозантан број стабала маслине на Луштици. Има породица које на свом имању имају и по 400 коријена. Има и једна луштичка изрека која каже да је маслина као жена, колико је његујеш и пазиш, толико ти љубави узвраћа. Друга изрека каже да је маслина као мајка, кад год јој се вратиш, она те са љубављу прихвати, прича луштички парох.

На Луштици има двадесет храмова, осамнаест је православних а два су римокатоличка. У народу је због великог броја храмова на тако малом простору, називају мала света гора. Луштица има 12 села, од којих је једно село (Забрђе) окренуто унутрашњости боко-которског залива. У Забрђу су храмови Светог апостола Андреја Првозваног, Рођења Пресвете Богородице, Свете мученице Недеље и храм Светог исповједника Харитона. На Луштици постоје два мјеста која су на мору. То су Росе и Жањиц. На Росама је у другој половини прошлога вијека откривено старо црквиште. Наречено је да храм на том црквишту буде обновљен у име Појаса Пресвете Богородице. Нека нова открића говоре о томе да је ту био храм посвећен Светом Спиридону, али то није још доказано. Оно што се са сигурношћу зна је да је то храм из четвртог вијека и да је ту било епископско сједиште. Други храм на Росама је посвећен Светој Тројици.

Друго село на мору је Жањице. Ту се налази црква Рођења Светог Јована и поред ње су остаци истоименог храма. На Жањицу се налази једно острвце(шкољ) на којем је манастир Ваведења Пресвете Богородице, са љетном завјетном славом Полагања ризе Пресвете Богородице.

Саборни храм на Луштици је посвећен Светом Николају Мирликијском Чудотворцу. У непосредној близини тога храма се налази храм Светог Георгија, поред њега је стара школа, мало повише је храм Успења Пресвете Богородице са још старијом школом.

У селу Мркови се налази храм Васкрсења Лазаревог, једини храм у Митрополији црногорско-приморској посвећен овом празнику. Други храм у селу Мркови је црква Преподобномученице Параскеве која се прославља 8. августа.

У Клинцима су храмови Светог арханђела Михаила, Светог Пантелејмона, Светог Трифуна и најмањи храм – храм Светог Саве, који је направљен за само једну ноћ.

У дијелу између села Мркови и Клинци налази се римокатоличка црква посвећена Светом Трипуну. Други римокатолички храм на Луштици је Госпа од Кармена на Росама. У селу Бргули се налази храм Светих апостола Петра и Павла. У селу Мардари, налази се храм посвећен Светим апостолима Варнави и Вартоломеју.

Централно мјесто сабирања православних вјерника на Луштици је свакако Саборни храм посвећен Светом Николају Мирликијском Чудотворцу, који се налази у самом средишту села Радованићи. По предању освештао га је Свети Сава, Први Архиепископ српски. Легенда каже да је благословом Светог Саве ту настао базен, односно убли са водом, који и данас постоји поред цркве и чија се вода користи. По неким изворима, црква је некада имала фасаду у црвеној боји, налик манастиру Жичи. Као година градње и освећења узима се 1117. и она је засигурно једна од најстаријих цркава у Боки Которској. Обнављана је три пута. У последњој обнови 1892. године нестао је живопис старе цркве и поменик у проскомидији, као и стари натпис изнад улазних врата из периода градње. Цркву Светог Николе су опслуживали калуђери из Жањичког манастира. Почетком XVII вијека у њој је служио свештеник Марко Марковац, а у XIX вијеку ову парохију је дуго година опслуживао свештеник Ђуро Поповић, иза кога је остао један значајан рукопис. У цркви се чува Шестоднев из 1733. године, са записом о упокојењу свештеника Јована Петровића 1774. године, који је сахрањен испред самих врата цркве.

Помиње се да су опијело служили поп Михаило Тројановић, поп Ћуро Стјеповић и поп Иван Радовић.

Протојереј Никола Урдешић о храму Светог Николе каже: -Храм Светог Николе је три пута рушен и обнављан. Једном је чак био и спаљен. Последња обнова била је 1891. године. Годину или двије након тога урађен је и иконостас, који је сачуван до данас. Ово је једини крстообразни храм на Луштици. Улазни дио храма је сачуван још од периода градње. На прочељу храма се уздиже звоник на преслицу са три звона. Храм у свом средишњем дијелу има осмоугаоно кубе, а олтарски дио пода је за један степеник уздигнут од дијела лађе. Под цркве је урађен локалним луштичким каменом и то као шаховско поље. Овај храм је био центар сабирања Луштичана, како вјерског тако и народног. На Луштици је доста храмова урађено средином осамнаестог вијека, у вријеме када је иконописе у храмовима радила трећа генерација иконописне школе Рафаиловић-Димитријевић. Петар Рафаиловић, син Рафаилов а унук Димитрија Даскала, живописао је три храма 1771. године. У храму Светог Николе налазе се неке од икона које је он сликао. Последњих година је благословом нашег митрополита у непосредној близини храма изграђен парохијски дом, у склопу којег је формирана ризница.

У ризници парохије луштичке, поред реликвија из других луштичких храмова, чувају се и старе књиге, сасуди, крстови и иконе, које су преживјеле страдања цркве Светог Николе: сребрни крст са минијатуром у дрвету из 1901. године, дар Митрополита Митрофана Бана Јовану Бану, свом синовцу свештенику; сребрно кандило из 1900. године, поклон породици Урдешић; руска икона Светог Николе из 1890. године поклон Илије Паландачића; стари сасуд из 1931. године. Ни цркву Светог Николе није заобишао покушај насилног унијаћења, тако да се и на њој налазио римокатолички олтар, све до времена Епископа боко-которског Герасима (Петрановића) када су уклоњени сви римокатолички олтари са православних храмова. Из овог периода сачувано је јако пуно писаних трагова. У антропогеографској студији „Бока” свештеника Саве Накићеновића пише следеће:

„Из Декрета дужда Фрања Фоскари од 11. јула 1446. године, види се какви су односи били и давани напутци да се из Луштице протјерају православни свештеници. У декрету истога дужда од 22. маја 1455. године, који је био упућен которском бискупу Бернарду, наређује се поред осталог да се истоме бискупу свака помоћ даде, да може српско-православне свештенике истријебити. И да се православни натјерају, нек се одрекну земаља, винограда и маслина, особито ових цркава: Светог Михаила и Свете Марије у Превлаци; Светог Гаврила и Светог Петра у Богдашићима; Светог Александра у Љешковићима; Светог Луке и Светог Николе на Луштици. И свију других цркава и црквица које је митрополит под собом држао у селима предреченим, и у другим мјестима Боке“.

У књизи „Луштица” др Горан Комар о овоме пише: „На измаку 1548. године пред бискупским викаром у Котору, вођен је један спор против свештеника српскога обреда Брајана, који је одбио да допусти фратру Свете Марије од Отока да служи у цркви Светога Луке у Кртолима. Српски свештеник је тврдио да никада фратри ни други латински свештеници нису служили у тој цркви. Он такође тврди да луштички и љешевићки поп поступају једнако, не дозволивши градњу дрвеног римокатоличког олтара. Поп Ђуро, син попа Владислава из Луштице, очигледно свештеник из Саборне цркве Светог Николе, такође је изјавио да није никад чуо ни видио латинског попа да служи у његовој капели. Одбрана Православља попа Ђура из Луштице била је веома тврда и исцрпна. Он је казао да му закон брани примање латинског свештеника, да он никада не служи у црквама фратара него у црквама свога реда. Заиста, ово суђење у Котору представља примјер јавне и успјешне одбране бокешких свештеника од насртаја которског бискупа, који је на мала врата – уградњом олтара у српским црквама, уводио унију.“

Око цркве Светог Николе налази се активно сеоско гробље. Међу многим знаним и незнаним гробовима налази се и гроб свештеника Владимира Маровића, који се упокојио 1996. године. До обнове луштичке парохије 2005. године, отац Владимир је био последњи свештеник који је опслуживао парохију на Луштици. Отац Владимир је био носилац Ордена Светог Саве.

Оно што је посебно интересантно и што је итекако важно помена је то да су се луштичани трудили да поред својих, колико је то било могуће сачувају и римокатоличке храмове, по оној народној „Своје воли а туђе поштуј“. О томе свједочи и своја сјећања из дјетињства преноси отац Никола:

-На Луштици постоје двије римокатоличке цркве које се ријетко отварају и у којима се ријетко служи. Луштичани православне вјероисповијести се са посебним поштовањем опходе према ова два храма. Ја не бих знао када се последњи пут служила служба у римокатоличкој цркви на Росама. Знам да је црква отворена током љета, док у цркви Светог Трипуна бискуп которски годинама уназад служи мису у недељу по празнику Светог Трипуна. То је молитвено сабрање на које они позивају и друге мјештане, на жалост то остаје на томе. Раније, када сам био дијете, знам да су долазили и на Божић и Васкрс, али сада све мање. Кључ од цркве Светог Трипуна и саму цркву чувао је мој дјед. Бринуо се о њој током многих деценија и он је отварао сваке недјеље. По предању, моји преци су саградили храм Васкрсења Лазаревог и када дјед заврши потребне суботње радње (попали кандила, очисти храм, звони уочи недјеље), он је то исто ишао да ради у храм Светог Трипуна. То је можда мало необично, али то можемо тумачити као ширину једног правог православног вјерника који се није бојао да помогне оном другом, уствари није дозволио да један храм запусти и да се затвори у потпуности.

Оливера Балабан

Српска православна Црквена општина Чепин позива вернике и све људе добре воље да помогну изградњу храма Светог архангела Михаила у Чепину.

Насеље Чепин се помиње још у средњем веку, а Срби се у њега почињу насељавати после 1481. године. Пописом становништва из 1732. године забележено је да Чепин има 90 српских кућа, свог свештеника и цркву од дрвета. Благословом Епископа славонског Софронија Јовановића, на истом месту подигнут је нови храм, који је завшен 1759. године. Чепин је тада бројао 150 домова, свештеник је био Симеон Панић, а протопрезвитер Адам Папрић. Цркву је 1766. осветио и троносао Митрополит карловачки Павле Ненадовић.

Звоник је накнадно узидан, 1779. године, и подигнута су четири звона. Иконостас је сликао Јован Исајловић Старији, са учеником и сарадником Григоријем Јездимировићем. Овај храм обновљен је 1939. године. На Божић 1942. године је срушен од стране усташа. Уз помоћ народа, трећи храм је подигао јереј Стојан Мишић, а осветио га је Епископ сремски Андреј 1981. године. На Светлу среду 1992. године, у ноћи, и овај православни храм у Чепину је уништен, минирањем.

Данас богослужења у Чепину се врше у привременој богомољи у парохијском дому који потиче још из 19. века и у веома лошем је стању. Од првих сакупљених новчаних средстава за изградњу новог храма Светог архангела Михајла у Чепину у плану је да се уради техничка документација:  

-  пројект уклањања остатака порушеног храма 
-  геодетски пројект 
-  главни пројект грађевине за исхођење дозволе 
-  протупожарни елаборат 
-  исхођење грађевинске дозволе.

Добровољни прилог се може уплатити на жиро-рачун:

SRPSKA  PRAVOSLAVNA CRKVENA OPŠTINA U ČEPINU
Кralja Zvonimira 227
31431 Čepin
Hrvatska

IBAN računa HR53 2340 0091 1108 3590 3

Privredna banka Zagreb d.d.
Radnička cesta 50   
10000 Zagreb
Hrvatska

SWIFT CODE: PBZGHR2X

Све додатне информације могу се добити код  надлежног пароха јерејa Зоранa Гојића (тел. 00385 31 596 061, 00385 98 18 67 242, 00381 65 514 19 72).

Извор: Епархија осечко-пољска

Извор: Српска Православна Црква

Саслуживали су протојереј-ставрофор Војислав Галић, игуман Јустин Стојановић, протојереј Лазар Пајтић, јеромонах Варнава Кнежевић и ђакони Ненад Радаковић, Миодраг Јовановић и Зоран Живић.

Након читања светог Јеванђеља беседио је епископ Сергије. На крају свете Литургије епископ Лукијан је захвалио архијерејима и гостима који су учествовали у промоцији Посног триода, која је одржана претходно вече.

Светој Литургији присуствовали су и амбасадор Републике Србије г. Раде Дробац, амбасадор Босне и Херцеговине г. Александар Драгичевић, као и представници јавног и културног живота Срба у Будимпешти и бројни верници.

Старањем старешине храма, протонамесника Зорана Остојића, приређена је трпеза љубави за све присутне.

Извор: Српска Православна Црква