Извор: Епархија захумско-херцеговачка 

Драга браћо и сестре, eво налазимо са на почетку Великог и Часног поста. Црква нас је кроз четири недеље јеванђељским поукама припремала за овај период духовне борбе, духовног препорода и једног хода кроз пустињу, како се Велики пост назива у духовним књигама Светих Отаца наше Цркве.

Часни и Велики пост је установљен као сећање на четрдесетодневни пост Господа нашег Исуса Христа у Јорданској пустињи пре Његове јавне проповеди и позива на покајање свих људи и свих народа на земљи (Мт. 3, 2).

У духовном смислу, Свети Оци кажу да је Велики пост икона изласка јеврејског народа из Египта - земље смрти и улазак у земљу обећану. Тај излазак је у историји трајао четрдесет година, али га ми у символичком и богослужбеном смислу пролазимо за четрдесет дана Великог поста. Ова два поменута библијска догађаја чине духовну основу овог поста, а његов је смисао да покажемо да не робујемо ономе што је земаљско, да не робујемо телу, да не робујемо стомаку, него да се уздигнемо изнад свега тога, како би се хранили животворном Речју Господњом, Његовим Јеванђељем, Његовим поукама и Њим Самим. То смо доживели и на данашњој светој Литургији, причестивши се Телом и Крвљу Господњом. Кроз Причешће смо потврдили да је за нас претежнији Христос, Његова Реч, Његово Тело и Крв, Који су истинска Храна и Пиће (Јн. 6, 55), од онога земаљског, које нам је као људским бићима такође неопходно. Потребно је да у човеку увек буде дух изнад тела; да увек буде Бог изнад онога што је земаљско и да духовне вредности буду доминантније у нама него земаљске, људске и физиолошке потребе. То је, драга браћо и сестре, унутрашњи смисао поста, те отуда нас света Црква позива, да прођемо тај пут од четрдесет дана као ход кроз пустињу, преиспитујући непрестано своје духовно стање и живећи у покајању.

Црква је богомудро за период Великог поста установила служење Пређеосвећених Литургија, које се служе два пута недељно, средом и петком, да бисмо се што чешће причешћивали Христом. Као што је јеврејски народ ишао из Египта уз помоћ Божју - Мојсије их је водио и други изабраници Божји до земље обећане, тако је и нама потребан Бог да нас руководи и води кроз овај период великопосне духовне борбе. Наравно, то нам је потребно и кроз читав живот, али на посебан начин и у овом периоду Великог и Часног поста. У посту су појачане молитве и учесталија богослужења, јер поред уобичајених недељних Литургија, имамо и Литургије пређеосвећених дарова. Учесталије Литургије показују да не можемо сами да прођемо овај пут, него само ако смо у заједници са Богом и у заједници са ближњима.

Чули сте данас како нас опомиње свето Јеванђеље: како судимо, тако ће нам се судити (Мт. 7, 2). Рекли бисмо да духовна суштина поста и јесте то да се окренемо Богу, да се загледамо у своје срце и да гледамо своје слабости, своја несавршенства, своје страсти и све оно што нас дубоко у нашем срцу одваја од Бога и благодати Божије. То је наш проблем, наша мука и то треба да победимо у себи. Не да побеђујемо другог или ближњег свога и да се над њиме узносимо. Узносимо се над ближњим када тражимо трн његов - његов грех, а своје брвно - то јесте свој грех, своју муку и своје несавршенство не видимо. Тако долази до осуђивања ближњих. Свето Јеванђеље увек грех ближњега види као трун, а наш сопствени грех се осликава као брвно (Мт. 7, 3). Ако се, дакле, бавим собом, онда нећу имати времена и могућности да осуђујем ближње своје. Тако су радили и учили Свети Оци.

Посебно је питање ко нама даје право да судимо туђем слузи. Сваки је човек слуга Божји и има само једнога Господара, једнога Судију, а то је Бог. Ко је мени дао право да другоме судим? Ми смо ту само другоме да помогнемо. Онај који не гледа своју муку и не бави се сопственим проблемима, често се поставља као судија другима. Такав је човек сличан празном класу пшенице, који је подигао главу и суди читавој васељени. Такав није загледан у своје грехе, у своју душу, у своју муку, у своје срце, у своје слабости, у своје невоље, у своје распеће и тиме се не бави. Ко је загледан у себе, сигурно неће осуђивати ближњега. На то нас наша света Црква у периоду поста посебно подсећа. Ништа ми не вреди ако телесно постим, а духовно не постим: храним се безаконим мислима, богопротивним мислима. Ништа нам телесни пост тада не вреди. Потребно је да направимо хармонију у својој души, у својој личности, у своме телу. Да се хранимо једином истинском храном, а то је Реч Божја, то је Сам Христос. Да кроз увећане молитве, живимо светим причешћем, светим Литургијама. Тиме показујемо да ми овај период поста заиста ходимо за Христом. И не само овај период, већ читав живот. Црква нас у овом периоду посебно поучава да оставимо што је могуће више оно земаљско и вратимо се својој Цркви: да долазимо на богослужења, на Литургије, да се исповедамо, да се кајемо, да се Богу молимо и да нам Господ онда као милосрдни Отац опрости и прими нас у Свој духовни загрљај (Лк. 15).

Ето, драга браћо и сестре, то је смисао поста. Треба увек да се подсећамо да колико се више будемо духовно припремили, толико ћемо достојније дочекати светло Васкрсење Христово. Васкрс је икона спасења, односно свеопштег Суда Божјег и вечног живота. Како се сада припремимо за овај Васкрс, можда нам, а и овоме свету, то буде и последњи Васкрс; можда наступи крај историје. Ми то не знамо, али све зависи од тога колико достојно будемо учествовали у овом Васкрсу ка коме идемо. То је смисао поста - да нас припреми за празник Васкрсења, како би на Васкрс имали светлу одећу на себи, светле хитоне, да благодат Божија убели у нама оно што је од греха и од старог човека (Кол. 3, 9).

Празник Васкрсења је управо оно што ми очекујемо у вечном животу. То је свеоште Васкрсење из мртвих. Зато слободно можемо рећи да вечни живот није никаква лутрија: оно што остваримо овде на земљи у крви и зноју, у труду, у подвигу, у посту, у молитви, у покајању - то нам је оно што ћемо имати у вечности. Какво духовно стање овде задобијемо, то ће бити оно што ћемо имати у вечности. Неће бити другачије: ако овде пландујем, угађам себи, благујем и дембелишем, како да очекујем награду у вечности и вечни живот? Само оно што у подвигу и труду у овом посту, као и у животу уопште, остваримо, то нам је духовна награда, то нам је духовно благо (капитал), које смо стекли, које, по Јеванђељу, мољци не могу да нагризу и лопови не могу да украду (Мт. 6, 19). Свако земаљско богатство које имамо, мољци нагризају и лопови украду, али духовни капитал и благодат коју смо стекли, не куповином и трговином (Мт. 25), него подвигом, метанијама, покајањем, вером и борбом са собом - то је оно духовно благо које имамо за вечност. Другачије речено, то је тај бели хитон у којем треба да изађемо пред Господа Христа. Ми смо у животу непрестано пред Богом. Како кажу Свети Оци: Бог нас непрестано гледа и види наша срца, види нашу најдубљу утробу. Он види сваки покрет наше душе и тога треба да смо свесни. Бога не можемо преварити - људе покушавамо да преваримо, али Бога не можемо. Зато треба увек да будемо искрени у наступању и према Богу и према људима, а не лицемерни. Да будемо искрени, загледани у себе, да своје несавршенство видимо као брвно, као велики проблем, као трупац, рекли бисмо. Као што је код нас када људи секу бадњак. Има овде нешто јако позитивно везано за бадњак: да буде што дебљи и већи бадњак да га људи не могу ни понети. Е када бисмо тако гледали свој грех, то би била духовна корист. Не да кажемо: Ја сам праведан. Ја сам велики. И само гледам по другим људима, по кућама, по селу и улицама, ко какво несавршенство има и ко какво зло чини, да би га осудио, а сам себе при томе сматрам великим праведником (Лк. 18, 10-14).

Како смо чули из данашњег светог Јеванђеља, Бог неће опростити ни нама, ако ми не опростимо ближњима својим (Мт. 6, 14). А нећемо опростити ближњима својим, ако се не окренемо себи, својој муци и, како каже наш народни песник: да се позабавимо о своме јаду. Ја сам једино одговоран за себе и за себе ћу положити рачун на Суду Божјем. Чак ни у једној породици, родитељи неће одговарати за децу, ни деца за родитеље. Свако ће изаћи сам пред Бога. Исто ће бити и са мужевима и женама. Имате случај да је жена побожна, а муж није. Шта та жена треба да ради? Због таквог мужа, да и она буде непобожна? Човече, гледај себе и моли се Богу. Ти се спасавај. Други ако неће да се спасава, остави га (Мт. 8, 22). Свако бира себи вечну судбину, али не треба ја да му будем судија. Ако њега осуђујем, престаћу онда да мислим на себе, престаћу ја да се спасавам. Самим тим што сам њега осудио, губим сопствено спасење. Шта сам тиме добио? Њега нисам поправио, а себе сам покварио, себи сам духовну штету нанео. То је оно о чему данашње Јеванђеље говори.

У сваком случају, види се из овога што покушавам да кажем, покушавам да одмуцам на ову духовну тему, да је то духовна борба. Такав је период поста, али слободно можемо рећи и читав живот који нам предстоји. Зато га требамо доследно живети, угледајући се на свете Оце Цркве наше, на учитеље наше православне вере, на оне који су у тој борби изашли као духовни победници. Зато их ми данас и славимо као светитеље и учитеље наше кроз историју.

Дај Боже да се поучимо на примерима Отаца наших, на примерима великих испосника и подвижника, који су благодаћу Божјом победили сва животна искушења, која се у току поста повећавају. Они су, да би победили сатану, често пута ради поста и молитве одлазили у пустињу, повлачећи се од људи, јер су у свету понекад имали већа искушења од људи него од самих демона, више су људи била препрека њиховом спасењу. Они, међутим, никада те људе у своме срцу нису осуђивали. То је оно што је овде потребно нагласити. Они су, повлачећи се из света, молили Богу не само за себе, већ за спасење читавог човечанства. То је пример, који и ми треба да следимо; а не да свакоме ману налазимо, а себи никада. Бог једини све зна и Он једини има право да суди. Он је Створитељ наш и Он зна слабости наше, зна врлину нашу, зна какве је коме духовне дарове дао, колико који човек може да чини, шта може да чини. Онај који суди другима узима и узурпира право Божије. То је веома битно и, ако Бог да, макар то да запамтимо од овога што смо данас говорили и чему смо се поучили. На све друго што нам је потребно Црква ће нас подесћати на богослужењима у току овога Великог поста.

Дај Боже да са великом духовном крепошћу и радошћу дочекамо велики празник Васкрсења Христовог! Живели и Бог вас благословио.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

С благослобом Његовог Преосвештенства Господина Фотија у епархији зворничко-тузланској умножава се хуманитарни рад.

Са епархијског сајта преносимо информације о значајнијим акцијама предузетим широм епархије у јануару и фебруару ове године:

Братунац: Поводом божићних празника спроведено више харитативних активности

Цапарде: ЗА ЖИВОТ БЕБЕ АЛЕКСАНДРА

Сочаница: Божићне хуманитарне акције

Брод: Доброчинство на дјелу

Добој: Посјета Казнено-поправном заводу

Брчко: Црквена општина колобарско-грбавичка

Бијељина: Саборни храм и Коло српских сестара

Поточари (Брчко): Двије хуманитарне акције

Бања Врућица: Нове акције

Копривна: Још једна у низу хуманитарних акција

Акција даривања крви у Пелагићеву

Пукиш: Помоћ за породицу Гаврић

Доњи Брезик за Нину

Зворник: Акција СОЗ-а за Александра Гајића

Добој: Помоћ за Нину

Од епархијске периодике у Српској цркви, већ више деценија се брижљивим уређивањем издваја часопис епархије шумадијске "Каленић". Управо је изашао из штампе и постављен на интернету број 1 за текућу 2018. годину. Тешко је рећи који прилог, у одабраној садржини часописа, заслужује топлију препоруку. Овога пута, нарочито скрећемо пажњу на извештај нашег врсног археолога др Дејана Радичевића са Филозофског факултета у Београду и Владана Миливојевиће из Народног музеја у Аранђеловцу о ископавањима на средњовековној цркви на Венчацу у 2017.

Читав број часописа "Каленић" доступан је овде:

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Kalenic/kalenic1,2018.pdf

18. фебруара 2018.

Дана 14. фебруара 2018. год. у парохијском дому храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског господина Јована, организована је Духовна трибина на којој су говорили аутор и водитељ емисије „Агапе“ Александар Гајшек, историчарка науке Александра Нинковић Ташић и француски хуманитарац Арно Гујон. Повод њиховог гостовања било је представљање књига издавачке куће Агапе. У двочасовном разговору, уживало је више стотина слушалаца. Због мноштва људи који нису могли да нађу место у препуној сали парохијског дома, снимак трибине ће бити постављен на званичном YouTube каналу младеновачке Цркве.

На самом почетку Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић је поздравио присутне и подсетио их на богату и плодоносну делатност гостију и указао на велики значај предавача у животу Србије и српске Цркве. Након уводних речи наступио је хор „Благовести“, који је током вечери извео три песме са Косова и Метохије. Телевизијска емисија „Агапе“ траје пуних тринаест година, док је недавно из штампе изашла „Агапе – антологија 4“, збирка од 12 разговора коју је начинио академик др Владета Јеротић, сатрудник Александра Гајшека на овом богоугодном подухвату од самог почетка. Књига нам доноси мало познате приче о детињству и школским данима истакнутог српског психотерапеута, а ту су и казивања о разним актуелним темама Митрополита Порфирија, проф. др Александра Зечевића, угледног дипломате др Дарка Танасковића, писца Душана Ковачевића, протођакона Љубомира Ранковића и многих других.

Трудом Александре Нинковић Ташић по први пут српска јавност има прилику да прочита комплетне аутобиографије Николе Тесле и Михаила Пупина. Својим путем ка истини ходили су велики умови огромних срца Михаило Пупин, Никола Тесла и Милутин Миланковић. Миланковић је дао Канон осунчавања земље, који до данас задивљује светску научну јавност. Михаило Пупин, чудесан човек, даривао је српски народ као нико. Никола Тесла је поред мноштва патената писао о Косовском боју, Марку Краљевићу и другим јунацима српске историје. Али, и Пупин и Тесла су „прекривени“, истакла је Александра Нинковић Ташић. Ми не знамо да је Тесли у самртном часу крај узглавља била књига народне поезије, на страници са песмом „Смрт мајке Југовића“, као и да је Пупин говорио да га је наука учинила бољим хришћанином, објашњава она. Сва тројица су били стубови науке, који су умели да ухвате трачак божанског надахнућа. Пупин је говорио да га је до науке довела вера његове мајке и да се нада да ће људе његова наука довести до вере, подсетила је на мисао великог научника и хуманисте Александра Нинковић Ташић.

Њена књига „Звездобројци“ говори о тројици великана, који су били загледани у звезде као дечаци. По томе се, старо је српско веровање, препознаје надарено дете. Сви великани ума и срца дивили су се звезданом небу над њима. Познато је, али корисно је подсетити, Михаило Пупин користио је сво своје и богатство својих пријатеља да би помагао Србији. Институцијама и народу кроз разне врсте помоћи даривао је око две милијарде долара. Такође, указала је Нинковић Ташић, нама Србима подваљена је прича о сукобу и непријатељству Михаила Пупина и Николе Тесле, која је апсолутно неистинита. О томе говори чињеница да је Пупин бранио Теслу у сукобима са Едисоном и Марконијем, као и писмо Теслино тадашњем конзулу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Њујорку, у коме се види његова забринутост за Пупиново здравље. Истина о томе скида нам терет са рамена, каже Александра Нинковић Ташић. Време је да коначно научимо да своје великане посматрамо са дивљењем које су заслужили.

На крају чули смо ,,Великог принца“, како га је описао академик Душан Ковачевић, ,,Француза по рођењу и Србина по опредељењу“ како га је најавио Александар Гаjшек – Арноа Гујона. Овај хуманитарац је говорио о својој књизи „Сви моји путеви воде ка Србији“. Ова необична књига узбудљива је исповест младог Француза који сведочи о драми српског народа на Косову и Метохији. Аутор описује Србију онакву какву је види странац који је сопствену судбину повезао са судбином Срба тако што се, из љубави према овој земљи, са супругом Иваном настанио у Београду. Сви моји путеви воде ка Србији – истовремено је и морални став Арноа Гујона, дирљив исказ вере у хумане вредности и доброту, сведочанство о устрајној и неодустајној решености да се у време великих искушења буде на страни невиних страдалника. Више од десет година доносећи сваковрсну хуманитарну помоћ српским енклавама на Космету, Арно Гујон је увидео патњу недужних људи, чија је можда највећа кривица то што припадају народу који је крајем 20. века прокажен у медијима западног света. Његов ангажман, проистекао из традиције аутентичног француско-српског пријатељства, редак је пример солидарности и саосећања с људима који пате. Арно Гујон поручује да је дужност данашњег човека да се ововременом варварству супротстави снагом оних идеала и братства међу народима којима се одликовала дојучерашња Европа.

У завршној речи прота Жељко Ивковић је захвалио гостима на незаборавној вечери и присутнима који су се у огромном броју одазвали. Након промоције разговор са гостима је настављен у непосредном контакту, приликом потписивања књига. Младеновачки свештеници су издвојили новчана средства за све који нису могли себи да приуште представљене књиге, тако да љубављу братства храма Успења Пресвете Богородице синоћ нико није отишао у свој дом без жељеног дела.

Уочи празника Сретења Господњег, 14. фебруара 2018. године, у епархијском Духовно-мисионарском културном центру Гостопримници одржано је предавање са темом „Сретењски устав и оснивање Тимочке епархије“.

У уводној речи Преосвећени владика Иларион је поздравио предаваче и све присутне рекавши да је вечерашње предавање у ствари отварање овогодишњег програма у Гостопримници који ће садржати још и поетске вечери, промоције књига, концерте, изложбе… итд.

О Сретењском уставу, политичким и социјалним приликама у Србији које су претходиле доношењу овог устава као и о уставотворној делатности у новоослобођеној Србији говорила је историчар Јелица Илић. Током излагања посебно се осврнула на садржај Устава који је био испред свог времена и као такав је изазвао велике полемике и приговоре великих сила тога доба.

Протојереј-ставрофор Ранко Јовић, пензионисани свештеник из Неготина, говорио је о разлозима и догађајима који су довели до оснивања Тимочке епархије 1834. године и хиротонији првог епископа тимочког архимандрита Доситеја Новаковића из манастира Горњак. Такође, отац Ранко је говорио о личности владике Доситеја истакавши да је био прави избор за трон тимочког епископа који је својим способностима и квалитетима битно утицао на напредак верског, културног и друштвеног живота у Крајини.

епархија тимочка

Ова зграда из 19. века била је запаљена у погрому 2004. године али је обновљена. Поводом отварања Центра приређене су изложбе фотографија "Стара Приштина" и слика "Сликари приштинске ликовне колоније", а у оквиру свечаног програма наступила је и певачка група "Венац", и културно-уметничко друштво "Копаоник" из Лепосавића. Примарни циљ овог центра биће организовање, промовисање и подстицање културно-уметничких активности Приштеваца и града српске традиције града Приштине.

Владика Теодосије је поручио да ће Центар бити место окупљања Срба са Косова и Метохије, али и шире, те да ће представљати место за сабирање Срба у љубави, јединству и слози. "Овде ћемо промовисати и чувати све оно што је свето и вредно, што су наши преци створили и нама предали у наслеђе, а ми дужни да то држимо и чувамо. Из Центра ће се слати порука мира, слоге и јединства", рекао је Владика Теодосије.

Данашњој Св. Литургији у храму Св. Николе и свечаности отварања Српског културног центра присуствовали су поред верног народа и чланова културно-уметничког друштва који су приредили и пригодан програм за све госте. Свечаности је испред Владе Србије присуствовао г. Бранимир Стојановић, који је однедавно на дужности државног секретара. За отварање културног центра, како је рекао Стојановић, најзаслужнији је владика рашко-призренски Теодосије. "Данас осећам усхићење као када смо у Грачаници постављали споменик Милошу Обилићу и споменик Краљу Милутину или када је одиграна прва позоришна представа пристинског Народног позоришта чије је сада стално седиште у Грачаници", рекао је Стојановић.

Свечаном отварању Центра присуствовао је и заменик директора Канцеларије за Косово и Метохију Душан Козарев, који је, честитајући Дан државности – Сретење, рекао да у Приштини, осим Цркве Светог Николе, од данас постоји још једно место за промовисање српске културе и њене баштине.

Он је додао да се и данас српски народ бори за исте вредности као и на Сретење 1804. године, када се борио за љубав, правду, поштење, истину, "право на нормалан, срећан и берићетан живот сваког човека, сваког детета, које тек треба да се роди и успе у Србији". "Ово је једна симболична коцкица у великом мозаику повратка српства Приштини, јер српство Приштини и Приштина српству међусобно недостају", додао је Козарев.