Живе речи утехе: Живе речи утехе

Омладинска слава у Диселдорфу

Tue, 20 Feb 2018 16:36:34 +0000

Епископ Андреј у Штутгарту

Mon, 19 Feb 2018 14:31:33 +0000

Богата садржина "Каленића" број 1 за 2018. годину

Mon, 19 Feb 2018 14:02:00 +0000

Од епархијске периодике у Српској цркви, већ више деценија се брижљивим уређивањем издваја часопис епархије шумадијске "Каленић". Управо је изашао из штампе и постављен на интернету број 1 за текућу 2018. годину. Тешко је рећи који прилог, у одабраној садржини часописа, заслужује топлију препоруку. Овога пута, нарочито скрећемо пажњу на извештај нашег врсног археолога др Дејана Радичевића са Филозофског факултета у Београду и Владана Миливојевиће из Народног музеја у Аранђеловцу о ископавањима на средњовековној цркви на Венчацу у 2017.

Читав број часописа "Каленић" доступан је овде:

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Kalenic/kalenic1,2018.pdf

Празник Светог Симеона Мироточивог – ктиторска слава у Манастиру Студеници

Sun, 18 Feb 2018 15:36:13 +0000

18. фебруара 2018.

У суботу 17/4. фебруара 2018. године у Манастиру Студеници је прослављена ктиторска слава – Преподобни Симеон Мироточиви. Уочи славе служено је свеноћно бденије на коме је био присутан велики број свештенства, монаштва и верног народа.

Свету Архијерејску Литургију служио је Епископ жички Господин Јустин. Његовом Преосвештенству саслуживали су: игуман студенички архимандрит Тихон (Ракићевић), архимандрит Дамјан (Цветковић), архимандрит Тимотеј (Миливојевић), протосинђел Сава (Илић), јеромонах Виталије (Милошевић) и други свештенослужитељи.

Учешће у евхаристијском сабрању узели су монаси и монахиње из многобројних манастира Епархије жичке: Жиче, Раче, Вазнесења, Благовештења, Свете Тројице, Сретења, Никоља, Градца, Вујана, Каменца, Враћевшнице, Преображења, Рујна, Згодачице и других манастира.

У беседи Епископ је нагласио важност јеванђелских речи које нас позивају да свој живот поверимо Господу и у Њему пронађемо ослонац који ће бити јачи од свих невоља и искушења. Свети Симеон Мироточиви нам је у томе прави пример и учитељ.

На литургијском сабрању Епископ жички Господин Јустин је произвео студеничког монаха Агапија (Радојевић) у чин јерођакона. После резања славског колача и завршетка Литургије, манастирска братија је спремила трпезу љубави за све присутне.

По завршеној трпези љубави, Епископ жички г. Јустин је сабрао монаштво, одржао пригодну беседу са поукама и изразио наду и жељу да се и убудуће на празник Преподобног Симеона Мироточивог монаштво из Епархије жичке сабира у манастиру Студеници, да то постане традиција.

Братство манастира Студенице

фотогалерија:

Торжественим литургијским сабрањем прослављена слава Светосимеоновског храма у Ветернику (АУДИО+ФОТО)

Sat, 17 Feb 2018 20:05:33 +0000

Свету Литургију на сâм дан празника служио је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Ђорђа Ђурђева, протонамесникâ Борислава Милића, Милета Мајкића, Јована Кисина, презвитера Ђорђа Стојисављевића, двојице ветерничких пароха, као и ђакона Алекандра Билића.

О лику и делу преподобног Симеона Мироточивог, говорио је после Еванђелског читања, презвитер Ђорђе Стојисављевић, доводећи у везу величину подвига Преподобног Симеона, са контекстом живота данашњих хришћана.

После благосиљања славских дарова присутне је честитком и поучним словом поздравио прота Миливој Мијатов, надахнуто истакавши значај кумства и задужбинарства у српском роду. У име свештеничког братства и парохијана храма Преподобног Симеона Мироточивог, служећим свештеницима, ђакону, куму Мирку Стевовићу и његовој породици, као и црквеном хору Свети Јован Крститељ из Бачке Паланке, који је употпунио благољепије богослужења, заблагодарио је презвитер Игор Игњатов.

Извор: Радио Беседа

Агапе - Духовна трибина у Младеновцу, поучне књиге за све парохијане

Sat, 17 Feb 2018 18:04:00 +0000

Дана 14. фебруара 2018. год. у парохијском дому храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског господина Јована, организована је Духовна трибина на којој су говорили аутор и водитељ емисије „Агапе“ Александар Гајшек, историчарка науке Александра Нинковић Ташић и француски хуманитарац Арно Гујон. Повод њиховог гостовања било је представљање књига издавачке куће Агапе. У двочасовном разговору, уживало је више стотина слушалаца. Због мноштва људи који нису могли да нађу место у препуној сали парохијског дома, снимак трибине ће бити постављен на званичном YouTube каналу младеновачке Цркве.

На самом почетку Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић је поздравио присутне и подсетио их на богату и плодоносну делатност гостију и указао на велики значај предавача у животу Србије и српске Цркве. Након уводних речи наступио је хор „Благовести“, који је током вечери извео три песме са Косова и Метохије. Телевизијска емисија „Агапе“ траје пуних тринаест година, док је недавно из штампе изашла „Агапе – антологија 4“, збирка од 12 разговора коју је начинио академик др Владета Јеротић, сатрудник Александра Гајшека на овом богоугодном подухвату од самог почетка. Књига нам доноси мало познате приче о детињству и школским данима истакнутог српског психотерапеута, а ту су и казивања о разним актуелним темама Митрополита Порфирија, проф. др Александра Зечевића, угледног дипломате др Дарка Танасковића, писца Душана Ковачевића, протођакона Љубомира Ранковића и многих других.

Трудом Александре Нинковић Ташић по први пут српска јавност има прилику да прочита комплетне аутобиографије Николе Тесле и Михаила Пупина. Својим путем ка истини ходили су велики умови огромних срца Михаило Пупин, Никола Тесла и Милутин Миланковић. Миланковић је дао Канон осунчавања земље, који до данас задивљује светску научну јавност. Михаило Пупин, чудесан човек, даривао је српски народ као нико. Никола Тесла је поред мноштва патената писао о Косовском боју, Марку Краљевићу и другим јунацима српске историје. Али, и Пупин и Тесла су „прекривени“, истакла је Александра Нинковић Ташић. Ми не знамо да је Тесли у самртном часу крај узглавља била књига народне поезије, на страници са песмом „Смрт мајке Југовића“, као и да је Пупин говорио да га је наука учинила бољим хришћанином, објашњава она. Сва тројица су били стубови науке, који су умели да ухвате трачак божанског надахнућа. Пупин је говорио да га је до науке довела вера његове мајке и да се нада да ће људе његова наука довести до вере, подсетила је на мисао великог научника и хуманисте Александра Нинковић Ташић.

Њена књига „Звездобројци“ говори о тројици великана, који су били загледани у звезде као дечаци. По томе се, старо је српско веровање, препознаје надарено дете. Сви великани ума и срца дивили су се звезданом небу над њима. Познато је, али корисно је подсетити, Михаило Пупин користио је сво своје и богатство својих пријатеља да би помагао Србији. Институцијама и народу кроз разне врсте помоћи даривао је око две милијарде долара. Такође, указала је Нинковић Ташић, нама Србима подваљена је прича о сукобу и непријатељству Михаила Пупина и Николе Тесле, која је апсолутно неистинита. О томе говори чињеница да је Пупин бранио Теслу у сукобима са Едисоном и Марконијем, као и писмо Теслино тадашњем конзулу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Њујорку, у коме се види његова забринутост за Пупиново здравље. Истина о томе скида нам терет са рамена, каже Александра Нинковић Ташић. Време је да коначно научимо да своје великане посматрамо са дивљењем које су заслужили.

На крају чули смо ,,Великог принца“, како га је описао академик Душан Ковачевић, ,,Француза по рођењу и Србина по опредељењу“ како га је најавио Александар Гаjшек – Арноа Гујона. Овај хуманитарац је говорио о својој књизи „Сви моји путеви воде ка Србији“. Ова необична књига узбудљива је исповест младог Француза који сведочи о драми српског народа на Косову и Метохији. Аутор описује Србију онакву какву је види странац који је сопствену судбину повезао са судбином Срба тако што се, из љубави према овој земљи, са супругом Иваном настанио у Београду. Сви моји путеви воде ка Србији – истовремено је и морални став Арноа Гујона, дирљив исказ вере у хумане вредности и доброту, сведочанство о устрајној и неодустајној решености да се у време великих искушења буде на страни невиних страдалника. Више од десет година доносећи сваковрсну хуманитарну помоћ српским енклавама на Космету, Арно Гујон је увидео патњу недужних људи, чија је можда највећа кривица то што припадају народу који је крајем 20. века прокажен у медијима западног света. Његов ангажман, проистекао из традиције аутентичног француско-српског пријатељства, редак је пример солидарности и саосећања с људима који пате. Арно Гујон поручује да је дужност данашњег човека да се ововременом варварству супротстави снагом оних идеала и братства међу народима којима се одликовала дојучерашња Европа.

У завршној речи прота Жељко Ивковић је захвалио гостима на незаборавној вечери и присутнима који су се у огромном броју одазвали. Након промоције разговор са гостима је настављен у непосредном контакту, приликом потписивања књига. Младеновачки свештеници су издвојили новчана средства за све који нису могли себи да приуште представљене књиге, тако да љубављу братства храма Успења Пресвете Богородице синоћ нико није отишао у свој дом без жељеног дела.

Предавањем отворен овогодишњи програм у Гостопримници

Fri, 16 Feb 2018 11:42:55 +0000

Уочи празника Сретења Господњег, 14. фебруара 2018. године, у епархијском Духовно-мисионарском културном центру Гостопримници одржано је предавање са темом „Сретењски устав и оснивање Тимочке епархије“.

У уводној речи Преосвећени владика Иларион је поздравио предаваче и све присутне рекавши да је вечерашње предавање у ствари отварање овогодишњег програма у Гостопримници који ће садржати још и поетске вечери, промоције књига, концерте, изложбе… итд.

О Сретењском уставу, политичким и социјалним приликама у Србији које су претходиле доношењу овог устава као и о уставотворној делатности у новоослобођеној Србији говорила је историчар Јелица Илић. Током излагања посебно се осврнула на садржај Устава који је био испред свог времена и као такав је изазвао велике полемике и приговоре великих сила тога доба.

Протојереј-ставрофор Ранко Јовић, пензионисани свештеник из Неготина, говорио је о разлозима и догађајима који су довели до оснивања Тимочке епархије 1834. године и хиротонији првог епископа тимочког архимандрита Доситеја Новаковића из манастира Горњак. Такође, отац Ранко је говорио о личности владике Доситеја истакавши да је био прави избор за трон тимочког епископа који је својим способностима и квалитетима битно утицао на напредак верског, културног и друштвеног живота у Крајини.

епархија тимочка

Након прославе Сретења Господњег, у згради старе Митрополије у Приштини отворен Српски културни центар

Fri, 16 Feb 2018 01:42:43 +0000

Ова зграда из 19. века била је запаљена у погрому 2004. године али је обновљена. Поводом отварања Центра приређене су изложбе фотографија "Стара Приштина" и слика "Сликари приштинске ликовне колоније", а у оквиру свечаног програма наступила је и певачка група "Венац", и културно-уметничко друштво "Копаоник" из Лепосавића. Примарни циљ овог центра биће организовање, промовисање и подстицање културно-уметничких активности Приштеваца и града српске традиције града Приштине.

Владика Теодосије је поручио да ће Центар бити место окупљања Срба са Косова и Метохије, али и шире, те да ће представљати место за сабирање Срба у љубави, јединству и слози. "Овде ћемо промовисати и чувати све оно што је свето и вредно, што су наши преци створили и нама предали у наслеђе, а ми дужни да то држимо и чувамо. Из Центра ће се слати порука мира, слоге и јединства", рекао је Владика Теодосије.

Данашњој Св. Литургији у храму Св. Николе и свечаности отварања Српског културног центра присуствовали су поред верног народа и чланова културно-уметничког друштва који су приредили и пригодан програм за све госте. Свечаности је испред Владе Србије присуствовао г. Бранимир Стојановић, који је однедавно на дужности државног секретара. За отварање културног центра, како је рекао Стојановић, најзаслужнији је владика рашко-призренски Теодосије. "Данас осећам усхићење као када смо у Грачаници постављали споменик Милошу Обилићу и споменик Краљу Милутину или када је одиграна прва позоришна представа пристинског Народног позоришта чије је сада стално седиште у Грачаници", рекао је Стојановић.

Свечаном отварању Центра присуствовао је и заменик директора Канцеларије за Косово и Метохију Душан Козарев, који је, честитајући Дан државности – Сретење, рекао да у Приштини, осим Цркве Светог Николе, од данас постоји још једно место за промовисање српске културе и њене баштине.

Он је додао да се и данас српски народ бори за исте вредности као и на Сретење 1804. године, када се борио за љубав, правду, поштење, истину, "право на нормалан, срећан и берићетан живот сваког човека, сваког детета, које тек треба да се роди и успе у Србији". "Ово је једна симболична коцкица у великом мозаику повратка српства Приштини, јер српство Приштини и Приштина српству међусобно недостају", додао је Козарев.

Митрополит Амфилохије за „Дан“: Зауставити прогон свештеника СПЦ

Thu, 15 Feb 2018 14:59:33 +0000

Митрополит је тада у допису Брајовићу навео да је том приликом потврдио и пријавио континуирано постојање Православне цркве у данашњој Црној Гори од четвртог вијека по Христу, “ прво под именом Епископије Диоклијске, Рисанске, Скадарске и Расцијске, у времену јединстава Цркве Истока и Запада .

Митрополит тражи да се престане са прогоном из Црне Горе православних свештеника, монаха и вјерских службеника који су страни држављани.

– Скрећемо вам пажњу на несумњиве податке да се од цркве тражи да поступа и чини радње које нијесу ниједним позитивним црногорским законом прописане указује владика Амфилохије, који је у ранијем писму Брајовићу прецизирао шта се све дешавало са црквом на територији данашње Црне Горе кроз вјекове, те како је мијењала називе.

Митрополит подсјећа Брајовића да му је још 2012. године објаснио да Православна црква у данашњој Црној Гори постоји од 4. вијека по Христу.

– Древно хришћанске Епископије которска и барска добиле су од 11. вијека свој континуитет у Надбискупији барској и Бискупији которској Римокатоличке цркве, а остале древне епископије од 1220. постоје без прекида у данашњем облику као Зетска епископија, од 1346. на Сабору у вријеме цара Душана и патријарха српског Јоаникија, уздигнута на степен митрополије, Будимљанска, Хумска и Рашка, у саставу Архиепископије Жичке, односно Пећке патријаршије. Поред историјских условљених промјена (Зетска = Црногорска и Скендеријска, Црне Горе и Брда, данас Црногорско-приморска митрополија; Хумска = данас Захумско-херцеговачка, на челу које је био и Св. Василије Острошки; Будимљанска = Захумско-рашка из времена краља Николе, данас Будимљанско-никшићка, Рашка = Рашко-призренска, дијелом Милешевска, Добробосанска, данас у Црној Гори дјелови Милешевске) све те епископије су од оснивања биле органски дјелови Пећке патријаршије, све до њеног укидања 1766. године Од тада до 1920. дјелови некадашње Пећке патријаршије су јурисдикцијски припадали Цариградској патријаршији, а други дјелови под именом Црногорске митрополије у Књажевини/Краљевини Црној Гори, Карловачке митрополије, Митрополије Краљевине Србије до 1879. године, Буковско-далматинске митрополије – управљали су се самостално у сталном ишчекивању обнове јединства Пећке патријаршије објашњава митрополит.

Он подсјећа да је одлуку о васпостављању јединства Пећке патријаршије прво донио Синод Црногорске митрополије 16. децембра 1918. године, а потом је саглашношћу свих осталих митрополија јединство остварено 1920. године, а потврђено 1922. године. Томосом Васељенске патријаршије, уз укључење у Београдску патријаршију и других епархија Васељенске патријаршије, и сагласношћу свих аутокефалних православних цркава у свијету. Новим Уставом обједињене Пећке/Београдске патријаршије, односно Српске прасвославне цркве од 1931. Митрополија црногорско-приморска је проширена некадашњом Захумскорашком/Никшићком епархијом, дјеловима Пећке митрополије и Бококоторском епархијом и добила назив Црногорско-приморска, а 2000. године је обновљена и издвојена Будимљанско-никшићка епархија подсјетио је митрополит Амфилохије.

Он истиче да су васпостављањем јединства Пећке патријаршије, у оквирима данашње СПЦ, вјековима постојеће православне епархије на просторима данашње Црне Горе сачувале и чувају свој непрекинути континуитет, идентитет, имовину и пуно самоуправљање, сагласно вјековном канонском праву и поретку православних цркава.

– Тај континуитет, законскоправни субјективитет и имовинска права су им признавале и потврђивале све власти и државе кроз вјекове, без обзира на њихове промјене и промјене државних граница. Ништа више, али ни мање, не очекује и не тражи Православна црква од власти садашње независне Црне Горе и њених органа поручује митрополит.

М.С.

Усвојен спорни пропис Скупштина је јуче усвојила Закон о странцима, гласовима владајуће коалиције окупљене око Демократске партије социјалиста (ДПС). У тренутку гласања у скупштини је био 41 посланик владајуће коалиције и сви су га подржали. Одсутан је био посланик Генци Ниманбегу.

Траже иста права Митрополит истиче да обавеза регистрације не постоји по закону те нико, па ни црква, није дужна да поступа и чини радње које законом нијесу прописане. Истиче да бројна важећа рјешења, одлуке и правоснажне судске пресуде утврђују и потврђују да Митрополија и све епархије СПЦ у Црној Гори имају неспоран правни статус.

Још једном и изнова позивамо МУП Црне Горе да прекине са прогоном и изгоном више свештеника и монаха, који немају црногорско држављанство. Упорно се пренебрегава чињеница да је ријеч о људима који никада нијесу имали проблем са законом и који су лојални грађани Црне Горе. И овај проблем је вјештачки изазван јер су свим свештеницима и монасима без црногорског држављанства годинама уназад редовно одобравани привремени боравци управо по прописима који су и данас на снази. Од надлежних државних органа Црне Горе очекујемо да се што прије приступи припреми и доношењу новог закона о слободи вјероисповијести и црквама и вјерским заједницама, закона о реституцији одузете имовине Цркава и вјерских заједница и припреми уговора са Српском православном црквом у истом обиму права као што је већ учињено у случају Римокатоличке цркве, Исламске и Јеврејске заједнице, каже митрополит.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епископ новосадски и бачки др Иринеј на празник Сретења Господњег богослужио у новосадском саборном храму (АУДИО+ФОТО)

Thu, 15 Feb 2018 14:45:01 +0000

Владика Иринеј је беседећи после прочитаног Јеванђелског одељка рекао: Сретење значи идење у сусрет и прихватање оног који нам долази у сусрет. Господ Христос је, по речима Светог апостола Павла, „крај Старог Завета и родоначелник Новог Завета”. У Личности Господа Исуса Христа, укида се Ароново свештенство и стари Закон. Он је нови Првосвештеник Цркве по чину Мелхиседекову, Законодавац старог Закона и законоположник новог Закона. У четрдесети дан се по обичају Мојсијевог закона доносило дете у храм и том приликом се приносила и жртва, у овом случају два голуба, који представљају сиротињску жртву, жртву коју су приносили они који су били скромнијег материјалног стања. Данашњи празник је првобитно назван празником очишћења, у основи је посвећен Пресветој Богородици, са много елемената Господње службе. Празник је уобличен у четвртом веку по Христу, у граду Јерусалиму, а опште је прихваћен у петом, односно шестом веку...

Пред почетак свете Литургије Владика Иринеј је у чин ипођакона рукопроизвео катихету Николу Дувњака. Током Литургије Епископ Иринеј је рукоположио ђакона Милана Цирара у чин презвитера. По благослову владике Иринеја, владика Јован је у чин ђакона рукоположио Огњена Верића вероучитеља из Новог Сада.

Извор: Епархија бачка

Епископ тимочки Иларион одликован високим одликовањем дњепропетровске и павлоградске митрополије

Wed, 14 Feb 2018 14:02:59 +0000

Позив за посету владики Илариону, председнику Фестивала духовно-документарног филма у Зајечару који се одржава у склопу Фестивала хришћанске културе, упућен је са благословом Високопреосвећеног Митрополита дњепропетровског и павлоградског г. Иринеја. На фестивалу је одржан кинофорум под називом „Љубав и породица у документарном филму“. Фестивал у Дњепропетровску окупио је филмска остварења из више земаља. Документарне филмове дредставили су режисери из Русије, Србије, Пољске, Грузије, Естоније, Узбекистана, Белгије, Белорусије и Украјине.

Митрополит Иринеј је одликовао владику Илариона Звездом светог Јована Лествичника „За милосрђе“ за старање на очувању духовног здравља људи и одликовао га звањем почасног грађанина митрополије.

Организатор фестивала је Центар за православну културу „Лествица“ у Дњепропетровску.

Извор: Епархија тимочка

У Шапцу представљено четворокњижје „Љетопис новог косовског распећа“ Митрополита Амфилохија

Wed, 14 Feb 2018 13:59:59 +0000

Вече је започето песмом „Сини јарко сунце са Косова“ коју су извеле сестре Трифуновић, етно дуо културно уметничког друштва Абрашевић под уметничким руководством Сузане Гајић.

Присутнима се на почетку обратио протођакон Љубомир Ранковић истакавши да митрополит Амфилохије није долазио у Шабац пуних тридесет година, заблагодаривши му на доласку напомињући да је његов данашњи долазак у Шабац подједнако важан као и онај од пре тридесет година.

Говорећи о књигама, господин Ранковић је рекао:

„Не верујем да је икада и једна рука у историји написала такав летопис „тежак и мучан“. То је попис голготских жртава који леди крв у жилама…нешто потресније и од саме голготе. Свети владика Николај је рекао да се српска историја не пише мастилом, него крвљу и сузама. Прве две књиге су написане крвљу и сузама, а писац њихов Митрополит Амфилохије је умакао, забијао руку у срце, и своје и свога народа, усуђујем се казати и у Христово срце, јер са тим страдалницима косовским и српским страдањем, највеће патње осећа Христос. Он је вечни састрадалник сваког страдалника….Свети апостол Јован је пишући своју посланицу рекао „што чусмо, што видесмо очима својим, што размотрисмо и руке наше опипаше, то вам казујемо“. Није Митрополит Амфилохије ово писао из удобног његовог салона или убиблиотеке на Цетињу, него је сваку стопу Косовске земље у најгора времена прекорачао и својим рукама из блата и муља и јама вадио мртва телеса, облачио одела, паковао у ковчеге и вршио опела.“

Протођакон се подсетио речи некадашњег премијера Србије Зорана Ђинђића: „Независна држава Косово и Метохија најлакше ће настати у мраку и тишини. Чим се упали светло наше шансе расту.“ Подсетио је и на символику мрака осврћући се на то да је Јуда када је издао Христа отишао у мрак, у ноћи је издао свога учитеља, а мрак је одувек био симбол издаје. Данас је потребно упалити светло.

Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је присутнима дао кратак приказ књига са свим насловима, истакавши да је до Москве и Петрограда, до Крима и Владивостока, до Вашингтона и Чикага, до Париза и Лондона, до Сиднеја и Мелбурна стигла вест да је Светигора, издавачко информативна установа Митрополије црногорско-приморске објавила четворокњижје Митрополита Амфилохија „Љетопис новог косовског распећа“.

Протојереј Велибор је рекао да „само онај ко не зна да је Ристо Радовић, данашњи Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморси и увек треба истицати Егзарх свештеног трона пећкога, Господин Амфилохије, у барама Радовића у доњој Морачи одрастао и стасао на Косову и епској песми о Јовану Косовцу који чува сво поље Косово, коју је чуо и запамтио од свог оца Ћира, само тај може бити изненађен овим четворокњижјем о косовској голготи….Митрополит Амфилохије се половином јуна 1999. године запутио ка Метохији путем Јована Косовца, и по благослову блаженопочившег Патријарха Павла стигао у Пећку Патријаршију, баш када се понављала библијска и његошевска реч о заветној српској земљи „О Косово грдно судилиште на сред тебе содом запушио“. Ове књиге нису ништа друго до наставак вишевековне хронике страдања срба на Косову и Метохији које је под насловом Плач старе Србије записао Серафим дечанац у своје време и оне новије хронике коју је у своје време написао ондашњи јеромонах, потоњи епископ херцеговачки Атанасије Јевтић.“

Он је истакао да ове књиге приказују сурову истину о арнаутима и њиховим злочинима, али и сурову истину о нама.

„Кроз ову хронику се уочава и дубина и трагика људског пада и сведоче да она народна дубинска реч да је крв људска рана наопака, која се и каква држава може градити на убијању недужних на пљачкама, на силовању на рушењу и скрнављењу православних цркава и манастира, на трговини људским органима. Од речи и реченица записаних у овим књигама само су потресније фотографије Митрополита Амфилохија и његових свештеника и монаха са којима је сакупљао побијене Србе по Метохијским урвинама, сахрањивао их и читао им опела почев од преклане и силоване Марице Мирић и других чија је имена сачувао од незаборава. Сведочанство из ових књига не остављају Косово и Метохију у историји, не смештају их у легенду и митологију, не нуде поделу и презиру издају и кукавичлук. Са сваке странице, од ових хиљаду и четирсто и нешто страница и даље кипти невино проливена крв, али ни један ред из ових страница и ових књига, не позива на освету него на преумљење. Ове књиге трајно чувају нову косовско метохијску жртву у нашим срцима, и новом снагом, снагом Милошевском крепе угрожено народно памћење пред ирационалним самопорицањем до самозаборава. Ове књиге живо сведоче да Косово и Метохија за Србе не представљају само петнаест посто српске територије него по песнику место где земља небу жртву даје, а гроб се никад ником не продаје. Најдужи су, каже песник, у ропству и стисци, отпор дали српски црнорисци, тај отпор је трајао и траје, и трајаће докле гавран граје.“

Академик Матија Бећковић је на почетку свог обраћања подсетио на једну причу са Косова и Метохије коју је чуо од блаженопочившег патријарха Павла. Радња се збива у једном косовском селу где је србима дојадио турски зулум, а неко од њих је рекао „хајде да се потурчимо, ово се више трпети неможе, и да данемо душом“. Неко паметнији је рекао хајде да још мало причекамо. Убрзо је наишла и 1912. година и за србе је дошла слобода. Тада је неко од њих рекао, „ауууу браћо, замислите да оно учињесмо, пропаде нам онолика патња“. Матија се запитао, где се данас налази српски народ, хоће ли му пропасти седамстогодишња патња и да ли ће рећи оно што у историји није рекао.

Академик Матија Бећковић је измеђуосталог рекао:

„Митрополитови дневнички записи почињу 1. јуна 1999. године када је дошао у Пећку Патријаршију и када је у свом дневнику записао молитву Красници Пећкој, коју је иконописао Свети Лука и написао да су њене једине речи које је изговорила биле „Велича душа моја Господа“… Косово је горело и раније, али до овога пута то није било пред очима целог света на свим екранима. О косовском страдању сведочили су многи и пре њега, али његово сведочење надмашује сва досадашња, и оно ће што време дуже пролази бити све значајније. И ово ће једном бити давно, и данас прогоњено и прећуткивано, сутра ће већ бити славно. Не зна се шта је у овим сведочанствима потресније, речи или фотографија, али се зна да ће једног дана све то бити иконе. Оне ће сведочити о библијском страдању мученика и учесника једног истог косовског боја. А ти нови учесници косовског боја, косовске мисли и косовског завета биће јерарси српске цркве Амфилохије и Атанасије…који су голим рукама сахрањивали и превртали по крви јунаке. И шта бисмо данас рекли када Митрополиту спочитавају због бриге о Косову, него да му кажемо Благо теби Амфилохије Радовићу, радуј се и весели се сваком ударцу који добијаш чак и од своје браће. Чему си се другом надати могао и шта би друго дочекао свако ко је седео на твојој столици. Ако у уставу Србије пише да је Косово Србија, ако се њени вођи на јеванђељу заклињу да никад неће признати независност Косова и напомињу да нам нико то и нетражи, зашто ту није стављена тачка, него запета и није крај приче него њен почетак. И како то да не изазове највећу сумњу и забринутост. Не држе ваљда фигу у џепу, подсећајући на оног што се клео у сина а деце није имао, или на оног „доћићу сигурно а и ако недођем“. И зашто после толико сличних случајева попут Косова, Косово постаје најпрече и једино које треба да се реши најхитније. И како би то решење могло бити, ако му није циљ да се Србија обрука и поништи своју историју и себе. Ако је речено да је Косово преседан, и да се више никада тај случај неће поновити ни применити, зар Србија не би могла једним устима и једном вољом рећи урби и орби за сва времена, нећемо да будемо преседан ни изузетак међу народима, нећемо сами себи да вежемо жуту траку и добровољно идемо у гасну комору. Нећемо да урадимо оно што никад није урадио и ни један народ није учинио. Ако је сва Косовска земља олтар Српске Цркве, ако је Косово крштено име Србије, ако се на Косову поновило Јеванђеље, лако је закључити ако Србија може без Косова може без свега, и ако се одрекла Косова одрекла се и саме себе. Кад срби не буду Ссрби ни Косово неће бити српско. Ко је умро у ранијим вековима у већинској Србији у Небеској Србији никад није чуо да Косово није Србија. До тог открића дошло се у новије време, али до тога изума није стигла наука него сила и закон јачег…“

Након пригодних речи акдаемика Матије Бећковића присутном публикуму обратио се митрополит Амфилохије. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је подсетио на Његошеве речи: „надање се наше закопало, на Косову у једну гробницу“, појашњавајући да косовска гробница извире из Христовог гроба, будући да је то гробница људи побијених само зато што су хришћани. Он је напоменуо да је више безнађа у Косово у Србији и у српском народу него изван Србије. Митрополит је напоменуо да северни део Косова никада није био у саставу Косова, већ југ Србије, а да су из неких разлога комунисти са почетка друге половине двадесетог века припојили данашњи север Косова покрајини Косово.

Измећу осталог митрополит Амфилохије је рекао:

„Једина установа која стварно, ни једног тренутка није довела под знак питање Косово као срж Србије и српскога народа, то је Црква. Сведок тога је и наш блаженопочивши Патријарх Павле. Све оно што се догађало после рата, треба прочитати његове извештаје СА Сабору од 1957. – 1990. године када је он, како може само Свети Божији човек да објасни, објаснио шта се дешавало са народом. То је сведочанство нове сеобе после другог светског рата, и то је наставак онога прогона преко сто хиљада прогнаних срба од 1941.-1945., а онда после тога постепено је, до овог најновијих збивања, протерано нових сто хиљда срба под комунистичком влашћу. Црква је реаговала 1982. године једним апелом.“

Митрополит је истакао да је апел из 1982. године писан после паљења Пећке Патријаршије, после набијања на флашу Ђорђа Мартиновића , после убиства Миличића Данила код цркве Самодреже и других по Србе погубних догађаја. Тај апел богонадахнуто Николајевски и Јустиновски написао је владика Атанасије Јефтић, а у њему је записана и белешка свештеника од 4.марта 1872. године: „Овдје више вреди једно арнаутско говече, него ли сви христијани и све христијанске цркве. Жалосно је стање наше које се описати неможе“. Ту је белешка и Бранислава Нушића која гласи: „Српски се живаљ на Косову осећа из дана у дан све отуђенији и напуштенији“. Високопреосвећени Митрополит је истакао да су то све подаци о догађајима који се кроз историји догађају и до данас, све до убиства Оливера Ивановића који представља још једну српску жртву на Косову и Метохији.

Митрополит Амфилохије се осврнуо и на догађаје око Пећке Патријаршије подсећајући нас и на почившу мати Февронију, игуманију Пећке Патријаршије, благодарећи којој Пећка Патријаршија није уништена у мартовском погрому 2004. године, будући да она није желела да напусти манастир. Високопреосвећени је напоменуо да Косово није изгубљено, иако су Срби биолошки у мањем проценту снага Косова није у биологији. Доле се налазе најзначајнији ћивоти са моштима, а мошти су сведоци живог присуства Цркве.

У надахнутој беседи, високопреосвећени митрополит је указао на наслов једне своје књиге „Косово је глава Лазарева“, напомињући да је то символички назив. Незна се где је Лазарева глава, али Косово је глава Србије и као што тело не може без главе тако ни Србија не може без Косова!

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Молитвени испраћај протопрезвитера-ставрофора Далибора Танасића (ФОТО)

Wed, 14 Feb 2018 13:56:28 +0000

Протопрезвитер-ставрофор Далибор Танасић рођен је 14. јануара 1976. године, у Доњем Вакуфу, у Босни и Херцеговини. После завршене основне школе уписао је Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крка. Због ратних дешавања напустио је родни крај и настанио се у Жабљу. Своју прву свештеничку дужност обављао је у Кореници, Доњем Лапцу и Удбини. Свештенички позив наставља од 2013. године у парохији костајничкој, која обухвата град Хрватску Костајницу, општине Доње Кукурузаре, Мајур, Дубицу и део општине Двор.

После краће и тешке болести упокојио се 10. фебруара 2018. године. Прота Далибор живео је у браку са супругом Радојком, са којом је имао малолетне кћерке Николиону и Ђурђину.

Извор: Радио Беседа

Изашао из штампе нови број часописа „Дабар“ - гласила Митрополије дабробосанске

Wed, 14 Feb 2018 13:53:48 +0000

На препознатљивој колор насловници „Дабра“ је фотографија Спомен костурнице Светог Георгија у Вардишту након недавно завршених радова на обнови овог задужбинарског здања из 1932. године, подигнутог у помен на 440 српских јунака из Првог светског рата.

На колор страницама је серија фотографија са посета митрополита Хризостома Косову и Метохији и манастиру Хиландару на Светој Гори, као и са архијерејске Литургије и Богојављенског пливања за Часни крст у Вишеграду. Уз Божићну поруку Митрополита Хризостома је и шира информација са божићно-новогодишњег пријема у седишту Митрополије у Сарајеву, као и подсетник на канонске посете и служења митрополита Хризостома од септембра 2017. до јануара 2018. године.

Од бројних духовних тема издвајамо текстове о богатству, имовини, избору, о клетви и критиковању, родитељској љубомори, о лечењу код врачара, као и текст о Хаџи Стаки Скендеровој, која је основала прву женску српску школу у Сарајеву. Ту је и запис са поклоничког путовања групе верника из Источног Сарајева и Пала у Свету Земљу, као и текст под насловом „Оживљавање Старог Брода“, а на дечјој страни објављене су кратке приче и песме монаха, свештеника и ђака-основаца.

У новом броју „Дабра“ је и песничка страна, као и родољубиви текстови - „Прича о најмлађем каплару на свету“, „Природна оданост према отаџбини“ и „Српска војска на Солунском фронту“.Ту су и прикази најновијих књига у издању ИК „Дабар“ и ССД „Соко“: Приче из небеске скривнице Невенке Пјевач, Васкрсла пјесма Здравска Кнежића и Синаксари и бесједе.

У прилогу „Дабар информатор“ објављене су бројне информације везане за духовни живот Митрополије дабробосанске, које се у опширнијем издању могу прочитати и на званичној интернет страници Митрополије дабробосанске Дабар-инфо, www.mitropоlijadabrobosanska.org.

Овај број часописа „Дабар“ штампан је на 104 странице и по обиму и квалитету текстова може се сврстати у својеврсан духовни зборник.

Извор: Српска Православна Црква