Одговор на коментар Мирослава Ћосовића на реаговање Митрополије црногорско-приморске

Нисмо знали да је текст на који смо реаговали писао Мирослав Ћосовић. Били су само иницијали аутора ”Ђ.В.”. Сад сазнајемо да су то иницијали Ђура Вучинића. Искрено говорећи, да смо имали сазнања да је текст написао г. Ћосовић, највјероватније не би ни реаговали, имајући у виду мноштво његових чланака, који се често противе, не само чињеницама, већ и здравом разуму.

Реаговање је било покренуто намјером да не дозволимо да јавност буде обмањивана, по ко зна који пут, у вези са (не)црквеним статусом Мираша Дедеића (он је, подсјећамо, анатемисан и изопштен из Цркве), а не нашом намјером да одговарамо на, најблаже речено, пристрасна писања ”Аналитике”. Одговарање на све што се објављује на овом порталу, а тиче се Цркве, најчешће личи на доказивање већ одавно доказаног и очигледног сваком ко познаје црквено устројство и држи се истине.

Ипак, посљедњи пут одговарамо г. Ћосовићу, наравно, ради јавности.

Најприје да нагласимо да Бугарска црква, иако супротно тврди г. Ћосовић, није 1998. године била подјељена на два дијела. Бугарска црква је била једна и тада и данас. Тада је у Бугарској постојао озбиљан раскол, али се ту не ради о подјели на некакве дјелове него о црквеном преступу тачно одређених појединаца. Такође, неодговорно је и дијалошки непоштено користити фразу ”нека буде да је истинито” у циљу релативизовања непобитне чињенице да ниједна помјесна Православна Црква није признавала ниједну другу заједницу у Бугарској осим Патријаршије на челу са Патријархом Максимом.

Теза која је заступана у иницијалном писању г. Ћосовића није просто то да су неки од епископа из расколничког Пименовог синода данас законити епископи, већ, прије свега, то да је упитна ”принципијелност Српске цркве” по питању ”хиротоније” Мираша Дедеића. Уз то је додат и навод да је Пимен изабран за Патријарха Бугарске Цркве након зацијељења раскола. Дакле, у нашем претходном реаговању смо доказали да ниједна од тих тврдњи не стоји.

Суштина нашег одговора се састојала у томе да је први и основни разлог да се неко од тих епископа прими у црквено општење, био да се јавно покаје и прихвати црквени поредак. С тим у вези, господин Ћосовић очигледно да намјерно игнорише прилог нашем одговору – саопштење из канцеларије главног секретара Светог и Свештеног Синода Васељенске Патријаршије из октобра 1998. године. Опет га достављамо, с надом да ће га овога пута Аналитика објавити, ако се већ коментатор није потрудио да га прочита на сајту Митрополије. Цитираћемо дио: ”Бројем тако признатих само у својству титуларних епископа није обухваћен лишен сваке благодати и сваког свештеничког достојанства Мираш Дедеић, који никакву изјаву покајања није доставио Великом Свеправославном Сабору нити му је обзнанио било какво своје расположење да се врати општењу са Православном Црквом уопште. Он је лице које је лишено свештеничког чина, а гласине о његовом “признању” су неосноване. Уосталом, и у случају његовог искреног покајања, он никада не би могао бити примљен као свештено лице, а камоли као епископ, будући да је, лишен чина од стране Васељенске Патријаршије, потпуно ненадлежно, незаконито и антиканонски примио лажну хиротонију у другој помјесној Цркви, и од, у то вријеме, расколничких архијереја, међу којима се први, Пимен, сада покајник, тада налазио под троструком и најстрашнијом епитимијом – епитимијом лишења чина, изопштења из црквене заједнице и анатеме.”

Истина је да су неки од оних који су примили неканонска рукоположења у вријеме раскола, након покајања и извјесног времена проведеног као титуларни епископи, били бирани за епархијске митрополите. У почетку су били титуларни и није им било дата никаква врста управљања нити су имали одговарајућа постављења, управо због гријеха раскола који су учинили. Није нам познато да су у Црну Гору долазили неки од епископа покајника, који су били у том расколу, а свакако није било потребе да се о њима јавно исказујемо као о незаконитима, ако су се покајали и вратили у црквени поредак по одлукама Свеправославног сабора с краја септембра и почетка октобра 1998. године, на којем је, да подсјетимо, учествовао и блаженопочивши Патријарх српски Павле.

О ставу Бугарске Патријаршије, у којој су данас и неки од тадашњих расколника, данас покајника, довољно говори и писмо које прилажемо овом реаговању (с надом да ће се објавити), у којем се, између осталог, вели да је ”хиротонија Мираша Дедеића, извршена у Бугарској, неканонска, недјејствена и безблагодатна”.

Опет понављамо позив на покајање Дедеићу и свим његовим сљедбеницима. Сви смо грешни, али упорствовати у гријеху и чинити насиље над Црквом, какве чине ови које позивамо на покајање, без сумње, одвајају од заједнице са Христом Богом и једном, светом, саборном и апостолском Црквом Божјом, уколико код њихових носилаца не дође до искреног покајања и тражења опроштаја од Бога и народа и ћивота Светог Петра Цетињског.

Из Митрополије црногорско-приморске

Реаговање Митрополије црногорско-приморске на текст „СПЦ признаје свјештенике који су 1998. хиротонисали митрополита ЦПЦ Михаила“

Поводом недавно објављених навода на порталу „Аналитика” (15. март 2018. године) да Српска Православна Црква, Митрополија црногорско-приморска и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије наводно признају „свјештенике” који су 1998. године „хиротонисали” рашчињеног и од Васељенске Патријаршије проклетству предатог бившег свештеника Мираша Дедеића, указујемо да се ради о ко зна којој по реду медијској подвали којом се, уз наводе под наводницима, покушава накнадно прибавити и јавности приказати наводни канонски легалитет и легитимитет за лице које се већ пуне двије деценије лажно представља као наводни „црногорски митрополит” и самопроглашени „поглавар” самопроглашене и у Православној Цркви непостојеће вјерске заједнице под називом „ЦПЦ”, која је основана у полицијској станици у Цетињу у јануару 2000. године.

Једина истина у наведеном тексту јесте да су бугарски расколници 15. марта 1998. године са самозваним и у то вријеме ни од кога у Православљу признатим расколничким тзв. „патријархом Пименом” упали у нови и ко зна који по реду канонски преступ у духовној вратоломији са Мирашем Дедеићем. Расколник Пимен и његови сљедбеници су у то вријеме у еклисиолошком и канонском смислу несумњиво били расколници и отпадници од Православне Васељенске Цркве. Сваки трезвени човјек то јасно и прецизно може да уочи чак и из вијести која је недавно објављена на порталу ”Аналитика”.

Бугарски раскол је, крајем 1998. године, трудом предстојатељâ Православне Цркве, а међу њима и блаженопочившег Патријарха српског Павла, а послије принијетог јавног покајања због тог душегубног и најтежег канонског преступа бугарских расколника, зацијељен. Јавни покајници су, материнским старањем Цркве, а по крајњем снисхођењу, примљени као покајници од канонске Бугарске Патријаршије и Патријарха Максима и то у почетку само у својству „титуларних” епископа. Треба имати у виду да самозвани „Патријарх Пимен” никада као такав није прихваћен и признат у Православној Цркви, а након покајања се већ 1999. године упокојио са својевољно прихваћеном титулом „бивши Митрополит неврокопски”. Канонски и од свих Помјесних Православних Цркава на челу са Васељенским Патријархом признати Патријарх Бугарски је био (од избора и устоличења 1971. године) и до свог упокојења (2012. године) остао Максим (Минков).

Свима је познато да пуноћа Православне Цркве никада, ни прије, а ни послије тзв. „хиротоније 15.3.1998. године у Софији”, Мираша Дедеића као рашчињеног свештеника Васељенске Патријаршије, који се, захваљујући одређеним свјетовним структурама и дијелу медија, пуне двије деценије лажно представља као „црногорски митрополит”, није прихватила као таквог. Ниједна Помјесна Православна Црква га, као што је познато, не признаје ни као парохијског свештеника, а камоли као митрополита, о чему и свједочи и писмо Патријарха васељенског Вартоломеја које прилажемо овом реаговању - прилог (pdf).

Сматрамо да у ове великопосне дане као дане покајне радости примјер бугарских покајника најбоље може да послужи Мирашу Дедеићу не би ли смогао људске и хришћанске снаге да се јавно покаје и од Мајке Православне Цркве затражи опроштај због канонских безакоња која је чинио и чини по Црној Гори. Такво поступање би му било много духовно корисније него што заварава јавност неистинама и обмањује неупућене преко појединих медија.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, који ових дана борави на Светој Гори, служио је у петак четврте недјеље Часног поста, 16. марта 2018, помен о. Кирилу Хиландарцу.

Преосвећеном Епископу је саслуживао високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара са братијом.

Јеромонах Кирило Хиландарац упокојио се 6. фебруара (24. јануара по јулијанском календару) у Светој царској српској лаври Хиландару. Замонашио се 1953. у манастиру Витовница. У чин јерођакона рукоположен је на Пасху 1961. у манастиру Светог Саве у Либертвилу у САД. У чин презвитера рукоположен је 1963, такође у САД. Сабрат манастира Хиландара постао је 1987. Од 31. децембра 1997. па до упокојења, обављаo jе дужност члана Свештеног сабора стараца манастира Хиландара. У Хиландару је примио и велику схиму.

На сајту наше Свете лавре Хиландара, поводом упокојења јеромонаха Кирила Хиландарца, пише да је он током свог монашког живота био на многим послушањима, неуморно радећи на очувању, у то вријеме, веома угроженог манастира. Најзначајнији допринос оца Кирила је у његовом неуморном богослужењу, често остајући једини служашчи јеромонах у манастиру, његовој ревности и истрајности у молитви. Свакодневно је исповједао, поучавао и духовно укрјепљивао велики број поклоника који су долазили у Хиландар. Увијек омиљен, вриједан, својим једноставним животом у свим околностима у којима се налазио, био је живо свједочанство суштине монашког позива и прави духовни украс Цркве. Својим омаленим растом и изузетном духовном висином, плијенио је срца свих са којима се сусретао и као такав остаће у молитвама и сјећањима братије, Светогораца и свих поклоника који су током последњих тридесетак година посјећивали Хиландар.

http://www.eparhija.me/mar-2018-pomen-ocu-kirilu-hilandarcu

У среду четврте седмице Великог поста 14. марта 2017. године, у просторијама СКД Просвјета у Загребу, др Драган Каран, доцент на катедри за Пастирско богословље са психологијом на Православном Богословском факултету у Београду, одражао је, у оквиру циклуса Великопосних предавања које организује Црквена општина загребачка, предвање на тему: Крст – пут ка васкрсењу.

Предавач је кроз своје излагање говорио о домостроју спасења људскога рода у чијем центру се налази управо Крст Христов у којем професор не види само жртву Христову већ свецело давање Бога људима.

У наставу свог излагања професор Каран је говорио о путу ка Васкрсу, о личном преображају кроз задобијање врлина и превазилажењу наших слабости у контексту Црквеног саморазумевања.

На самом крају уследила су питања присутних и веома интересантна дискусија. Организатори трибине су најавили следећег предавача, господина др Владана Таталовића, доцента на ПБФ-у у Београду.

14.03.18..mp3

http://mitropolija-zagrebacka.org/clanak-pocetni-30/

ОДРЖАН БРАТСКИ САСТАНАК МИТРОПОЛИЈЕ АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКЕ

  понедељак, 12.3.2018.

  Датум последње измене 12.3.2018. 17:24

С А О П Ш Т Е Њ Е

МИТРОПОЛИЈЕ АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКЕ

У дане између 6. и 9. марта 2018. године, свештеномонаси и свештеници Митрополије аустралијско-новозеландске, састали су се због заједничке молитве и исповести. Предвођени својим духовним вођом, епископом Силуаном, у ове дане строгог поста, разговарали су на многе теме, које се тичу живота чланова наше Свете Цркве, који раде у условима великих изазова модерног времена. У ово време, општи је закључак, није лако бити следбеник Христов. Ово је због разних изазова наметнутих заједници у којој живимо. Неки од државних прописа најдиректније стављају нас у ситуацију у којој морамо да бирамо између учења наше Цркве и одлука Државе, која не усклађује више своје одлуке са вредностима јеванђелским. Модерне државне заједнице, нема сумње, изналазе нове и нове разлоге зашто Бог не треба да буде део нашега свакодневног живљења.

Гост на овоме семинару, високопреподобни архимандрит Алексеј, игуман руског манастира код Куме,  у једном изузетном предавању, дао је један од одговора на питање шта да хришћани раде у овим новим условима, у којима „се крећему у правцу тоталитарног режима, где ће пред нас бити постављено основно питање о томе ко смо ми као хришћани“. Разумевање покајања, о коме говори  Св. Јован Крститељ, који је позивао на покајање речима:  „Покајте се јер се приближило Царство небеско“, одговор је на ово питање. Те исте речи поновио је Христос на почетку своје проповеди. Покајање је, из овога проистиче, начин на који човек треба да приступа времену у коме живимо. А да бисмо изазвали истиснско покајање код нас, морамо се трудити постом, молитвом и врлинским живљењем.

Св. апостол Павле, у Другој посланици Коринћанима, поручује: „Него се у свему показујемо као слуге Божије: у трпљењу многом, у невољама, у биједама, у тјескобама“(2Кор. 6,4). И ми, ваше духовне вође, драга наша децо духовна, позивамо све, у духу ових светопавловских речи,  да искористимо овај благословени пост да се вежбамо у трпљењу, да хришћански подносимо невоље, које нас сналазе као и све друге изазове који нас сусрећу у животу. Сећајмо се пролазности времена. Ништа није вечно у овоме свету, сем наше душе која тај квалитет добија по благодати Божијој. Зато је све друго мање важно од спасења наше душе. „Узалуд је човеку ако задобије цео свет а души својој науди“, каже Господ наш. Време поста је најбоље време усрдне бриге о души односно разумевања ове поруке. Скрећемо стога пажњу свима вама, нашој драгој пастви, на неколико важних ствари о којима треба бринути док ходимо ка Васкрсу:

1. Опростимо једни другима све што треба да се опрости, јер нас сам Господ позива на праштање у основној молитви, коју нам је дао;
2. Помозимо једни другима, јер су благословени милостиви, као што Господ истиче;
3. Очистимо срца наша од примеса греха и неправедног делања, јер само тако можемо Бога видети;
4. Молимо се једни за друге како бисмо потврдили нашу припадност Ономе који то очекује од нас. Кроз молитву за друге потврђујмо љубав према ближњима и према Богу;
5. Верујмо да је Господ саградио „Цркву своју којој ни врата адова неће одолети“;
6. И, опет, заједно са апостолом Павлом, „молимо као да Бог позива кроз нас: Молимо у име Христово – помирите се са Богом“(2Кор. 5,20).

Овим скромним речима, све вас, драга браћо и сестре, позивамо у „јединство духа“, а све ради бриге о души. Бринући о својој души, треба знати, ми бринемо и о душама других, а нарочито о душама наше деце, која у нама виде пример према коме треба да се управљају у својим животима. Ако идемо  у цркву, наша ће деца ићи у цркву, ако постимо наша ће деца постити, ако се причешћујемо и исповедамо, тиме на најбољи начин учимо нашу децу, да и они тако чине. Волимо све људе, али „не упрежимо се у исти јарам са невјерницима“ (2Кор.6,14) како поручује апостол Павле, „јер шта има праведност са безакоњем“.

И, на крају, благодарећи свима вама, који сте нам поверени на духовно старање, а посебно нашим најближим сарадницима, црквеним управама, чланицама кола српских сестара, хоровима, појцима и омладини, све поздрављамо са светопавловским позивом да се владамо достојно звања на које смо позвани: „Са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у љубави“(Еф. 4,2).

Молимо се да сви оснажени духовно дочекамо Васкрсење Господње и остајемо ваши молитвеници пред Господом:

ЕПИСКОП АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКИ Г. СИЛУАН

СА СВИМ СВЕШТЕНОСЛУЖИТЕЉИМА МИТРОПОЛИЈЕ АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКЕ