Салуживали су свештеномонаси ове свете обитељи.

У беседи је владика поучио да се данашњи празник прославља као сећање на обнову храма који се управо звао Живоносни источник, а саградио га је византијски цар Лав Велики у знак благодарности због исцељења слепог човека са извора воде, где су се касније и други исцељивали, па и цар Јустинијан који је цркву обновио и  још више украсио. У знак сећања на обнову храма и сталну помоћ Пресвете Богородице људима, као непресушни извор милости кроз коју Господ излива благодат и исцељење на нас, установљен је и овај празник. Владика је подсетио да се и у манастиру Буково налази извор посвећен данашњем празнику Живоносном Источнику- Пресветој Богомајци Заштитници и Помоћници свима који јој се молитвама обраћају.

 

 

Извор: Епархија тимочка

 

Светом Литургијом началствовао је архијерејски намесник колубарски протојереј-ставрофор Саша Тимотић, уз саслуживање епархијског свештенства. Славски колач преломио је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин. Упутивши благодарје директору Радија Источник протонамеснику Слободану Алексићу епископ Милутин честитао је славу његовим сатрудницима и свима који су дошли да литургијски са колективом Источника прославе његовог небеског заштитника.

 

 

-Из Радија Источник у етар се шаљу најлепше речи. Реч Божја, речи Светог Владике Николаја и Оца Јустина… речи Светих отаца. Како су апостоли проповедали, тако и Радио Источник настоји да православним хришћанима пружи да оно што слушају буде мелем на рану, лек за душу и тело њихово, јер су емисије разноврсне па свако може да пронађе садржај какав му одговара, беседио је владика Милутин након славског обреда.

 

 

-Добро је што на Радију Источник гостују припадници различитих струка, што се говори о здрављу и другим темама из живота људи. Најважније је да се говори о спасењу људске душе, радио због тога постоји. Он не постоји ради музике и ради тога да се чујемо и видимо испред микрофона. Оно што је најважније, што ја поштујем и благосиљам и код нашег радија и свих радија наше Цркве јесте то што преко ових медија нећете никада чути ниједну ружну реч. За разлику од неких медија који сипају огањ на овај свет, истакао је епископ Милутин.

 

За трпезом љубави у парохијском дому Покровског храма, госте је у име Радија Источник поздравио директор, протонамесник Слободан Алексић. Заблагодаривши Господу и епископу Милутину на послушању да руководи радијом, протонамесник Слободан Алексић изразио је наду да ће се у наредној години Радио Источник чути на територији целе епархије. Он је подсетио на блаженопочившег протојереја Милована Теовановића и недавно у Господу уснулог архимандрита Авакума, који су на разне начине допринели развоју Радија Источник. Такође, отац Слободан Алексић захвалио је члановима Управног одбора радија, са којима је јако лепо сарађивати, и обзнанио да је Радио Источник постао богатији за још једног новинара –  водитеља. Реч је о Ваљевки Марини Марић, која се, након скоро деценију рада на Радију Слово љубве Архиепископије београдско-карловачке, враћа у родни град и, на радост овдашњих слушалаца, почиње да ради на Радију Источник.

 

 

Извор: Епархија ваљевска

Прослава је отпочела Светом Литургијом у Цетињском манастиру, а служили су је са јеромонахом Јустином Мреновићем свештеници из генерације. Началствовао је свештеник Милош Црепуља парох пљевско-мујџићки из епархије бихаћко-петровачке, саслуживали су свештеници Иван Илић парох плански из епархије крушевачке, Никола Скопљак парох бјелопољски из епархије будимљанско-никшићке, Спасоја Радовановић парох шпионочки из епархије зворничко-тузланске, Бојан Радуновић парох горњеполимски и гусињски и Стефан Миловановић парох јасиковачки из епархије будимљанско-никшићке.

 

Из генерације на литургији су са Цетињским богословцима појали г. Стефан Сремац из Шида, г. Радан Шарић из Јајца и г. Горан Богдановић из Бјељине, а присутан је био и ђакон невесењски Ратко Зубац из епархије захумско-херцеговачке.

 

После причешћа сабраним ученицима и свим присутним у име своје генерације обратио се свештеник Никола Скопљак, који је заблагодарио Господу и Светом Петру Цетињском на благослову да буду ђаци ове велике школе.

На крају литургије одслужили су помен за упокојење свог брата из генерације Димитрија Митића из Зрењанина који се упокојио 26. децембра 2006. године.

 

После цјеливања цетињских светиња и молитве Светом Петру Цетињском, обишли су зграду Цетињске богословије.

Празновање је настављено свечаним ручком са ученицима и професорима богословије.

 

У име ректора протојереја-ставрофора Гојка Перовића и разредног старешине протојереја мр Арсенија Радовића и осталих професора, ученике XIII генерације поздравио је ђакон Павле Љешковић и извршио прозивку присутних, који су се представили где су на парохијама и на послушањима широм епархија наше помјесне Цркве.

 

Ученицима XIII генерације обновљене Цетињске богословије, желимо благословену прославу десетогодишњице матуре и да их благослов Светог Петра Цетињског прати у све дане њихових живота.

 

Александар Вујовић, 

професор Богословије Светог Петра Цетињског

 

Извор: Радио Светигора

Рaдиoницa икoнoписaњa у Дрнишу: Свeштeник Mилaн Рaдусин у дрнишкoм Пaрoхиjскoм дoму упућуje зaинтeрeсoвaнe у стaру прaвoслaвну тeхнику икoнoписaњa

Сa пoчeткoм Вaскршњeг пoстa, у дрнишкoм Пaрoхиjскoм дoму oтвoрeнa je рaдиoницa oсликaвaњa прaвoслaвних икoнa. Koрeни икoнoписaњa сeжу дo рaнoг хришћaнствa, a тeхникe су му усaвршeнe у визaнтиjскo дoбa. Уз блaгoслoв eпискoпa дaлмaтинскoг Никoдимa, рaдиoницу у Дрнишу вoди свeштeник Mилaн Рaдусин, кojи ћe зaинтeрeсoвaнимa прeнoсити бoгaтo знaњe o врстaмa прeпaрaтурa, пoзлaтa, лaкoвa и зaштитe икoнa, aли и икoнoгрaфским кaнoнимa и симбoлици. Циљ рaдиoницe je дa сe свaки пoлaзник упoзнa сa цeлим прoцeсoм изрaдe икoнe тe дa сaм, зa врeмe нaстaвe, изрaди jeдну.

- Идeja o рaдиoници рoдилa сe спoнтaнo. Kaкo сe ближиo Вaскршњи пoст, кojи нaс чини мoлитвeнo oбaзривиjимa, смaтрaли смo дa je тo дoбрo врeмe дa сe oкупимo, пa рaдиoницa трaje дo кaдa и пoст, oкo мeсeц и пo дaнa, и тo углaвнoм викeндимa. У тoм пeриoду пoлaзници мoгу дa сaвлaдajу oснoвнe тeхникe, тeрминoлoгиjу и мaтeриjaлe икoнoписaњa, пoчeв oд припрeмe дaскe, пoзлaтe и цртeжa дo прeнoсa цртeжa нa дaску и сликaњa икoнe - кaжe Mилaн.

У прaвoслaвлнoм икoнoписaњу пoстoje oдрeђeни кaнoни кojих сe придржaвajу сви икoнoписци, a oни нису звaничнo прoписaни, нeгo сe гeнeрaциjaмa прeнoсe сa мajстoрa нa учeникe. Oснoвнo прaвилo je дa сe икoнa рaди пo прeдлoшку нeкe стaриje икoнe; сликaњe икoнa пo мaшти умeтникa, бeз пoзнaвaњa кaнoнa, нe прeдстaвљa црквeнo учeњe и нe нaзивa сe икoнoписaњeм у стрoгoм смислу. Икoнa je сликa нa дрвeту, плaтну или кaмeну сa ликoм Исусa Христa, Бoгoрoдицe и других свeтитeљa, aнђeлa или дoгaђaja вeзaних зa истoриjу Црквe и Свeтo писмo. Пoстaвљa сe нa икoнoстaсe и зидoвe прaвoслaвних хрaмoвa, oпeт пo oдрeђeним кaнoнимa. Oсим умeтничкoг тaлeнтa, у ту вeштину вaљa улoжити пунo трудa и рaдa. Вoдитeљ рaдиoницe икoнoписaњeм сe сaм, нaкoн зaвршeнe умeтничкe aкaдeмиje, бaви вeћ 15 гoдинa.

- Зa сликaњe икoнa кoристи сe тзв. jajчaнa тeмпeрa. Сликaњe бojaмa спрaвљeнимa oд жумaнцeтa je врлo стaрa тeхникa и скoрo свe срeдњoвeкoвнe икoнe изрaђeнe су тaкo. Ta врлo пoстojaнa бoja сaстojи сe oд вeзивa и пигмeнтa, нeкaд нajчeшћe минeрaлнoг пoрeклa, кojи дaje рaзнe ниjaнсe жутe, црвeнe, oкeр и брaoн-зeмљaнe. Зa црни пигмeнт кoристили су сe упрaшeни угљeнисaни штaпићи винoвe лoзe. Дaнaс кoристимo и синтeтичкe, фaбрички припрeмљeнe пигмeнтe, мaдa су у упoтрeби и прирoдни. Mи икoнoписци увeк сe нaстojимo придржaвaти тoгa нaшeг типикa, дa рaдимo нa стaри нaчин и тo прeнoсимo учeницимa. У икoни je пунo тoгa сaбрaнo, и умeтнoст и духoвнoст и тeoлoгиja. Икoнa je мoлитвeни прeдмeт бeз кoгa сe у цркви нe мoжe функциoнисaти, тo je Свeтo писмo у бojи. Ja сaм oд oних кojи смaтрajу дa je зa икoнoписaњe пoтрeбнo мaлo дaрa и пунo рaдa - oбjaшњaвa oтaц Mилaн.

Рaдиoницу трeнутнo пoхaђa 17 учeникa. Иaкo нeки вeћ имajу искуствa у икoнoписaњу, дрнишки курс смaтрajу кoрисним и зa умeтничку и зa духoвну oбнoву. Jeрoмoнaх Aмврoсиje свaкoг викeндa у Дрниш дoвoзи бoгoслoвe из Maнaстирa Kркa, пa зajeднo сa њимa oбнaвљa вeћ усвojeнo знaњe.

- Свaки труд и рaд увeк су дрaгoцeни, aли и нeoпхoдни у oвим срeдинaмa у кojимa je млaдих иoнaкo мaлo, a приликa зa eдукaциjу и усaвршaвaњe joш мaњe. Стoгa je интeрeсoвaњe зa рaдиoницу oд пoчeткa билo вeликo, aли смo брoj пoлaзникa мoрaли oгрaничити збoг прoстoрних мoгућнoсти. Ствaрaњe икoнa мeњa нaс духoвнo, oбнaвљa нaс и учвршћуje у вeри - кaжe Aмврoсиje.

Joвaн Пaђeн вeћ je други путa сa рaдoшћу прихвaтиo мoгућнoст усaвршaвaњa у икoнoписaњу.

- Чим сaм крeнуo у крчку бoгoслoвиjу, пoхaђao сaм сeкциjу нa кojoj нaс je oтaц Mилaн упoзнaвao сa икoнoписaњeм. Сaдa у Дрнишу имaмo и бoљe услoвe и вишe врeмeнa, пa смo oтишли кoрaк дaљe у сaвлaдaвaњу вeштинe сa кojoм бих сe jeднoм и сaм вoлeo бaвити - зaкључиo je млaди бoгoслoв.

Извор:https://www.portalnovosti.com/sveto-pismo-u-boji

 

 

О прослави осамсто година самосталности Српске православне цркве, о фрушкогорским манастирима, и посебно Кувеждину у коме је настала химна Светом Сави, о подизању Цркве Благе Марије у част стогодишњице доласка познатих Руса у Сремске Карловце... Побрајали смо владици Василију теме о којима смо желели да нам говори. Када смо стигли до четири деценије откако је постао епископ прекинуо нас је питањем: „Кога може да занима то што сам 40 година владика?” Као и увек предусретљив, примио нас је у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима и одмах заподенуо причу о Новом Саду. Радије гледа у будућност, после ће и о прошлости, каже.

 

– Нови Сад би 2021. године требало да буде престонице културе. Карловци и фрушкогорски манастири свакако ће дати свој допринос овој манифестацији. Ишао сам код председника државе и покрајине да видимо како бисмо ово благо српског народа, огроман капитал сакупљан годинама, показали у што бољем сјају свима који буду свратили у Нови Сад. Ја бих да почнемо раније, да оформимо комисију, да се зна шта би ко требало да заврши, да видимо стање у фондовима, јер бих волео да овде код нас све мало „заличи” на Сент Андреју, која је поникла на историји српског народа. Не заборавимо тамо постоји осам наших цркава. Ова варошица на Дунаву има значајан прилив пара од верског туризма, а односи између Будимпеште и њих одлично функционишу. Што не би и код нас било тако, Београд, Нови Сад, Карловци... – истиче владика Василије.

 

У Епархији сремској је 32 године и сваке године прича исту причу: подсећа да су некада у Карловцима биле све институције, чак и породилиште, а сад овде нема ни добре амбуланте с лекарима. А у Карловцима живи десет хиљада људи који сви иду у Нови Сад.

 

У Сремској епархији једини манастир посвећен Светом Сави је Кувеждин, у коме је испевана химна Светом Сави, утемељивачу и заштитнику наше државе и вере. Мало ко то зна, а она се пева свуда, по школама, црквама...

 

– На прошлом Сабору Српске православне цркве добили смо задужење, свака епархија посебно, поводом обележавања 800 година аутокефалности Српске православне цркве 2019. и 2020. године. Централна прослава ће бити приређена у Хиландару, придружиће се тим посебним догађањима и манастири Жича, Студеница, а планирана је и манифестација у Београду. У нашој Сремској епархији једини манастир посвећен Светом Сави је Кувеждин у коме је испевана химна Светом Сави, утемељивачу и заштитнику наше државе и вере. Мало ко то зна а она се пева свуда, по школама, црквама. „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави” чуло се на Фрушкој гори 1735. године. Ова песма је дело владике вршачког Јована Глигоријевића, који је касније постао и митрополит карловачки. Песму је забележио јеромонах Силвестер Вучковић и 1832. је пренео у Хиландар – подсећа владика Василије, надајући се да ћемо Кувеждин овим поводом успети да обновимо до 2020.

 

– Сада обнављамо источни део конака и напредујемо у послу, мада сам ту пре 32 године затекао само зидине и цркву без крова, што није било ништа необично јер су пре три деценије, уз неколико изузетака, фрушкогорски манастири били у лошем стању. Они малобројни били су како-тако очувани а из њих однето све, и библиотеке и иконе. Од оног што су Немци током рата понели нешто је враћено, већина не, али то се сада налази у Патријаршији, у депоима. Требало би по логици ствари да се врати овде где је припадало, мада није у реду ни да се у музејима у Митровици и Новом Саду, рецимо, у поставкама налазе предмети узети од нас. Кажем им: „Чујте, умемо и ми да чувамо као ви, или макар реците да је однето од нас...”

 

Не заборављамо Русе

– Карловци су прелепо место, пуно историје. Ту смо 1917. примили и Русе, предвођене теологом Антонијем Храповицким, потом митрополитом, и генералом Врангелом. Њима у част, дакле поводом стогодишњице доласка Руса у Сремску епархију на Банстолу подижемо Цркву Благе Марије, а за њу сам у Софији добио пројекат Подворја руске цркве из 1905 – истиче владика сремски.

 

Тек почетком деведесетих почиње већа обнова сремских светиња и јачање духовности, додаје наш саговорник. Последњих година веома много је урађено, али неки још нису потпуно обновљени, попут поменутог Кувеждина и манастира Ђипша. У случају манастира Бешеново, најтеже страдалог током Другог светског рата, тачније збрисаног, тек је започета обнова. Владика Василије је помогао да тридесетак монаха у фрушкогорским манастирима, које је затекао, добију подршку и нове црквене следбенике, тако да сада у Сремској епархији живи 160 монаха и монахиња, службује 140 свештеника, учи стотинак богослова.

 

Да воли да разговара и посећује места и градове у својој епархији потврђује и то што је прошле недеље, када смо га посетили и Владичанском двору, морао да помери одлазак у Инђију. За Ускрс је био у Карловцима.

 

– Не волим да седим овде, у канцеларији. Овде у двору готово само преспавам. Сваки празник проведем у другом месту, гледам како напредују радови у црквама, парохијским домовима, разговарам са свештеницима, монахињама, одем у њиву када видим да људи раде, будем и међу ловцима – објашњава владика како му изгледа један обичан дан.

 

Питање када је осетио да је његов животни пут везан за цркву се наметнуло само јер се враћамо у његову младост.

 

– То су божји путеви. Група момака с којима сам ишао у основну школу у мом родном месту Челинац у Босанској Крајини се одважила да крене у богослове. Имали смо једног дивног свештеника, проту Кајицу Костреша, који је био узоран човек, интелигентан, кога и данас старији у том крају често помињу. Помогао нам је да напишемо молбу и када смо дошли на пријемни у Двор у Бањалуку нисам прошао јер нас је било много. Сада знам, али онда нисам, да Синод одреди колико која епархија може да прими кандидата. Како сам плакао код куће, тужан што су ме одбили. Отац Лука је умро још раније, мајка Јованка ме је потом уписала у трогодишњу Школу ученика у привреди. Личило је на данашње дуално образовање јер сам радио у некој стругари. После 15 дана узмем своје папире из школе и одведе ме неки мајстор у договору с мајком у манастир 400 километара далеко од моје куће... Али када се оснивала Богословија у манастиру Крки молио сам владику да ме упишу тамо – враћа се наш саговорник у прошлост.

 

Другим путем је стигао где је желео – у цркву. Образовао се, увек све у служби духовног живота, цркве, вере. Будуће владике Василија и Митрофана су послали у Букурешт, тамо су дипломирали. Наш саговорник је постављен за суплента Богословије у манастиру Крка. Опет је хтео да се усавршава.

 

– Синод ме је пустио да одем да учим енглески језик и ја сам се обрео у Оксфорду. Тешко за мене, нисам имао никог свог да ме дочека. Али добротом Англиканске цркве приме ме и сместе ме у манастир Калифадерс. Дали су ми собу, обезбедили храну, могао сам да учим. Ја срећан, бићу у друштву вршњака, говорићу енглески, али нисам знао да су ту смештени они који су под заветом ћутања. Целог дана не проговоре ни реч, само кратко када смо на окупу по подне да пијемо чај мало причамо и то је све. А ја дошао да учим енглески – смеје се владика Василије и данас. Али, изненађењима никад краја.

 

– Једног дана стигао ми је телеграм. Ја помислим да нешто није како ваља с мајком, болешљива је и не смем да га отворим. Тек по подне се одважим и отворим писмо кад у њему вест да је ме Синод на предлог мог владике далматинског Стефана, касније жичког, изабрао за владику аутралијско-новозеландског – прича владика Василије. Хиротонисан је у септембру 1978. у Саборној цркви у Београду. Кад се све сабере од тада – четири деценије.

 

Да су га чекале обавезе у Инђији подсетило нас је и то што смо заједно изашли из његове канцеларије. У предворју га је дочекао будући млади брачни пар с молбом да их венча у Саборној цркви у Карловцима. Прихватио је и остао у разговору с њима.

 

Извор: Политика / Православие.ру

 

Саслуживали су архимандрит Козма игуман манастира Буково, протојереј-ставрофор Лука Јовић, пензионисани парох доњомилановачки, протојереј Зоран Јовић архијерејски намесник неготински, протојереј Милан Благојевић старешина кладовске цркве, протонамесник Душан Динић јасенички парох, јереј Марко Пајчин парох неготински и јерођакон Илија.

Владика је честитао Васкршње празнике и славу црквене капеле свим верницима и мештанима  Србова.

Домаћин славе ове године био је Драган Илић са породицом из Србова.

 

 

Извор: Епархија тимочка

У беседи након свете Литургије епископ Фотије је нагласио: -Васкрсење Христово је циљ хришћанског живота. Сваки дан непрестано треба да се трудимо да заступништвом Пресвете Богородице тежимо ка томе циљу.

По завршетку свете Литургије преломљен је славски колач, а потом је приређена заједничка трпеза љубави.

 

 

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Његово Преосвештенство на евхаријстијском сабрању је одликовао протојереја Милорада Тимотијевића правом ношења напрсног крста, свештенике Срећка Зечевића и Дејана Лукића протојерејским чином, док су достојанством протонамесника одликовани јереји Дејан Марјановић, Душан Мучибабић, Александар Сенић, Горан Стојановић и Душко Жујевић. Правом ношења црвеног појаса одликовани су јереји Слободан Савић, Дејан Марковић и Рашко Стјепановић. 

 

Свештеник Дејан Лукић је после прочитаног јеванђелског зачала је истакао: -Наша дужност да се одазовемо Божјем позиву и да будемо духовно радосни, јер Син Божји васкрсе из мртвих и зато нека се веселе небеса и земља нека се радује - како каже Прва књига Дневника. Радујмо се јер Син Божји не оста мртав у гробу, него васкрсе из њега. Не бојимо се садашњости јер знамо да је садашњост у рукама Господа. Не треба да паничимо ни гледајући у будућност јер као што Христос, Умрли и Васкрсли, неће умрети никада тако ћемо и ми са Њим, живети вечно. Знамо да припадамо Њему, што значи да припадамо бесмртности. Стога даклле, уђите у радост Господа свога; и први и други, и плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! - поручује нам Свети Јован Златоусти. 

 

После заамвоне молитве Преосвећени Владика са свештенством и верним народом преломио је славски колач и осветио славско жито. Заједничка славска радост после евхаристијског сабрања настављена је заједничком трпезом љубави захваљујући домаћину овогодишње епархијске славе, архијерејском намесништву крагујевачком и архијерејском намеснику протојереју-ставрофору Рајку Стефановићу и свештенству. 

 

протопрезвитер Срећко Зечевић 

 

Извор: Епархија шумадијска

 

У литургијској проповиједи Митрополит црногорско-приморски је рекао да се радује због обнове светиње манастира Мајсторовина.

 

„Радујем се што се ова древна светиња обнавља обнављајући и нас својом обновом“, рекао је он.

 

Он је вјерном народу испричао како је почела обнова овога манастира с голе ледине.

 

„Прихвати се тога посла блаженопочивши отац Јоаникије (Зиндовић) и обнови се ова светиња, полако васкрсава. Гдје год нешто крене с Божјим благословом, то и напредује, нема никакве сумње. Обновљене су тако и многе друге светиње широм Црне Горе, које су биле пустолине по двјеста, триста година“, казао је Владика.

 

Владика Амфилохије је нагласио да је та обнова била могућа благодарећи чињеници да се није била угасила вјера у нашем народу.

 

„Вјера се била притајила, као ријека понорница. Црна Гора, споља гледано, јесте била обезбожила. Одагнат је народ од цркава Божјих, од светиња, али није се угасила та Божја свијећа у народној души. И благодарећи управо томе, било је могуће и да дође до обнове ове епархије, будимљанско-никшићке, древне светосавске епархије и онове толиких светиња по Црној Гори у ово вријеме новог страдања Цркве Божије“, објаснио је Владика Амфилохије.

 

Подсјетио да држава Црна Гора захтијева од СПЦ да се региструје.

 

„А ја њима кажем: ко би требао кога да региструје, Црква вас или ви Цркву? Јер, ова Црква је саградила Црну Гору, посебно благодарећи великим цетињским митрополитима. И Црква Божија је уграђена у биће Црне Горе. То што су ови наши неокомунисти то заборавили, није ни чудо. А они су од комунизма прихватили оно што је дошло главе комунизму, а то је безбожништво и отимање од других“, казао је господин Митрополит.

 

Митрополит Амфилохије је рекао да је човјек призван да буде бесмртно биће и да је у томе његово достојанство.

 

„Данас је Источни петак и сјећамо се и Мајке Божије која је родила Господа, подарила га тиме нама људима, Њега од Дјеве рођенога, преображенога на Гори таворској, васкрслога из мртвих и који ће опет доћи да суди живима и мртвима и Његовом царстви неће бити краја. И из свега чега се Он дотакне, чега се дотакао, и људске душе и тијела, и људи и народа, родио се нови живот“, поручио је Митрополит Амфилохије.

 

Након причешћа вјерних, на крају богослужења Владика Јоаникије је рекао да је Господ својом смрћу и својим васкрсењем обновио људску природу.

 

„Обновио је нашу савјест, наше заједништво вратио нас самима себи, вратио нас у наручје Оца нашега небескога, вратио нас једне другима. Заправо нас је уздигао и у тој радости ми се сабирамо на овај свети дан, славимо ову свијетлу седмицу сваки дан као васкрсење Христово, славимо као један дан. А у овај петак посебно помињемо чудо извора живоносног источника у Цариграду, гдје је подигнут велики храм још у петом вијеку. Ту је чудотворна вода, исцјелитељна. Заправо, наша света вјера даје исцјељење и душе и тијела од разних наших болести, немоћи, траума, мука. А оно што је најважније, наша света вјера нас обједињује у љубави“, рекао је он.

 

Владика Јоаникије је казао да је Митрополит Амфилохије својим дјелом означио вријеме у коме живимо, цијелу једну епоху.

 

„Зато што је Богу служио и само Богу славу узносио. Од људи је понекад био и оспораван, али ипак и помаган и подржаван. И зато што је имао такав став и опредјељење, Бог му је дао и да обиљежи ову епоху, и у Црној Гори а и шире. Зато се данас веома радујемо, драга браћо и сестре, што смо се овдје сабрали, у овој обновљеној светињи. Знамо да је први камен обнове у овој светињи положио високопреосвећени Митрополит, заједно са блаженопочившим претходним игуманом Јоаникијем“, казао је Владика.

 

Објаснио је да је повод данашњег сабрања је жеља Бјелопољаца да се посебно захвале Митрополиту Амфилохију.

 

„На подручју Бијелог Поља у последње вријеме су обновили четрнаест кућа. Црквена општина је покренула једну велику акцију… Помагали су Бјелопољци, али је увијек помогао и наш бисокопреосвећени Митрополит састрадавајући са сиротињом и са онима којима је милост Божија и помоћ потребна“, казо је он.

 

Додао је да није било могуће помоћи свима.

 

„Јер има много оних којима је потребна и наша љубав и пажња и помоћ. Али, дали смо свој допринос, а посебно желимо да се захвалимо високопреосвећеном Митрополиту који је од почетка до краја и у обнови ове светиње и осталих светиња, и нарочито за обнову кућа наше браће и сестара. Нека га Бог благослови и нека му Бог да снаге да носи своје бреме. Он носи Црну Гору на својим плећима. Није му то бреме лако, али Бог му даје снаге па издржава“, закључио је Владика Јоаникије.

 

Митрополит Амфилохије и Владика Јоаникије посјетили су данас и манастир Вољавац код Бијелог Поља, као и цркву Светог Јована Крститеља у бјелопољском селу Сутиван.

 

У Владичанском двору у Новом Саду, г. Пастор је честитао празник Васкрсења Христовa владици Иринеју, уз најлепше жеље. Сусрет Епископа бачког и г. Пастора протекао је у срдачној атмосфери, у разговору у којем је наглашен значај непролазних вредности ˗ љубави, праштања, толеранције, мира, међусобног уважавања и разумевања.

 

Извор: Епархија бачка

 

У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит црногорско-приморски је подсјетио да се Влашка црква налази на темељима најстарије цркве која је подигнута на Цетињу и да је назив Влашка добила по томе што су се овдје становници, чобани из Старога Влаха (околине данашње свете Студенице) доселили прије Црнојевића и саградили прву цркву.

 

Архиепископ цетињски се присјетио дјетињства када је и сам чувао овце по планини Бјеласици и сазнања да су се овце увијек сабирале око мјеста гдје су други чобани сипали со.

 

-Као што ова бесловесна животиња трчи и тражи со тако и хришћани православни такође трче на она мјеста гдје је била со духовна. Ево и ми смо дошли овдје гдје је први пут осољена долина Цетиња да примимо ту Небеску со коју нам је Бог подарио. А гдје би другдје ако не овдје у овој древној цркви и краљевском граду која сабира све светиње око себе, и почива на Честици часног Крста на којем је расапет Господ а преко кога се сусрећемо са самим Господом. Ту је и рука Св. Јована Крститеља која је крстила Господа у Јордану. Мошти Светог Петра Цетињскога који се такође осолио Небеском сољу и наставио предање оних древних епископа, апостолско-светосавског трона зетско- црногорскога, трона Митрополије и предао га нама да га чувамо и идемо стопама његовим и наших отаца, Св. Јована Владимира, Св. Климента и Наума, Кирила и Методија преко нашега оца Светога Саве, архиепископа и просветитеља. Идући за њима, ми уствари идемо за  онима који су њима предали ту Божанску со и истинску, праву вјеру све до светих апостола, казао је владика.

 

Подсјетивши да је  Господ Небеска со и Хљеб живота који силази са Неба и да свако ко од Њега једе не умире већ вјечно живи и  да смо и ми со земљи, он је истакао да хљеб и храна којом нас је Бог обдарио се претвара у хљеб живота самим тим што је Бог са нама и међу нама.

 

-Зато је оставио благослов да се и ми данас сабирамо око хљеба као и први Његови ученици и сви хришћани кроз вјекове. На почетку је то обични хљеб и вино које се призивом, силаском Духа светога, који је сишао на Божју цркву и апостоле, којим је рођен и Син Божији на земљи, претвара у тијело Христово. Преко хљеба ми познајемо Бога да је Он са нама и хранимо се тјелесним хљебом а у исто вријеме задобијамо хљеб вјечнога живота. Силу Божију добијамо и њоме се причешћујемо, Тијелом и Крвљу Господа нашега и тако црква остаје жива и живоносна кроз вјекове. Ево и ми се данас сабрали овдје, гдје је Божја со прије толико вјекова пала први пут, да се причестимо заједно са онима који су се овдје кроз вјекове сабирали и који ће се сабирати и у будућим временима, казао је у својој пастирској бесједи Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије сабранима у Влашкој цркви на Цетињу.

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска