Живе речи утехе: Живе речи утехе

Епископ осечкопољски и барањски Херувим: Вуковар заслужује да живи у миру!

Wed, 18 Jul 2018 08:30:14 +0000

*Шта је обележило првих месец дана од како сте на челу Осечкопољске и барањске епархије?

– У тих месец дана епископског рада упознавао сам се са проблемима и тешкоћама са којима се наш народ сусреће, како духовним тако и животним, који су увек актуелни у животу сваког човека и сваког хришћанина појединачно. И сами знате да је живот овде веома тежак, и сусрећемо се с разним проблемима, али вера у Бога и Цркву даје нам гарант живота и опстанка на овим просторима.

*Рођени сте у Вуковару 30. јула 1987. године и најмлађи сте Епископ на овим просторима, што за Вас то значи?

– Ја по годинама јесам најмлађи, али с друге стране осећам и велику дозу одговорности према ономе што ми је поверено од стране наше Цркве, тј. од нашег Сабора. Велико је бреме епископске службе и, уопште, носити на својим плећима, и руководити народом у духовном смислу. Свакако да је ту и тежина мог позива који су ми Архијереји дали у залог, али увек се уздам у оне речи Јеванђеља да треба да носимо свој јарам, јер је бреме Хрисово лако ако схватимо суштину нашег послања.

*Шта је највише утицало на Ваш духовни развој?

– То је свакако Божији призив који сам добио да пођем путем богословских школа, а то је било у времену опредељења коју школу да упишем. То и одлазак у моју духовну мајку, манастир Крку, који је за мене универзитет духовности на овим просторима, оставило је највећи траг у мом животу. Наравно, дубок траг на мене оставио је и мој сусрет са мојим духовним оцем, Епископом Фотијем, са којим сам на неки начин упознао шта је то Јеванђеље, хришћанска вера и то каква је лепота у вршењу и испуњавању Божије заповести. Он је човек врлине који је пленио својим животом, и свакако је био сигурно пристаниште свима нама младим богословима.

*У Вашој првој беседи након устоличења рекли сте да је Вуковар место библијског страдања из чега се да закључити да према Вашем родном граду имате посебан сензибилитет?

– Наравно. Вуковар је место мог телесног рођења, школовања, и у њему сам проживљавао све тескобе града кроз период мог живота у њему. Нисам случајно рекао да је Вуковар место библијског страдања, јер он то заиста јесте. Уљуљкане међуљудске односе који данас постоје, и који нису добри, требамо градити у једном новом духу, а то су јеванђељске врлине, јер су оне трајне. Једино на такав начин можемо изградити позитивно друштво. Вуковар заслужује да буде једно мирно место као што је и био, а ми Срби ћемо томе допринети.

„ТРЕБАМО ШИРИТИ ЉУБАВ А НЕ МРЖЊУ“

*Вашем су хиротонисању, између осталих, присуствовали и хрватски надбискупи Ђуро Хранић и Антун Шкворчевић, који су истакнули да су због прошлог рата пољуљани међунационални односи који оптерећују екуменску сарадњу. Верујете ли да би ти међунационални односи и екуменска сарадња у неко догледно време могли бити, ако не превазиђени, барем бољи?

– Свакако да нада постоји. И сам долазак бискупа на моје устоличење је добар знак да ти наши односи треба да се изграђују. Ја сам их и у поздравној речи за трпезом назвао браћом у Христу, и заиста их тако доживљавам. Те наше отежавајуће односе требамо превазилазити Јеванђељем, а ми то најбоље знамо. Требамо ширити љубав, а не мржњу, и онда ће доћи и до бољих међуљудских односа.

*Уз, не тако давно, новоизабраног Епископа далматинског Никодима најмлађи сте Епископ у историји Српске православне цркве. Дувају ли то неки нови ветрови у СПЦ-у?

– Мислим да је Црква ту можда препознала енергију младог човека, јер кад је човек млад има и већи ентузијазам и више жели, али свакако да је мишљење старијих Епископа у саветодавном смислу веома битно јер од њих се требамо учити искуству, а са нашом младошћу надограђивати. То што сам најмлађи не сматрам неком великом предношћу, али свакако великом одговорношћу.

*У слободно време бавите се пчеларством, а својевремено сте сарађивали и на реализацији емисије "Реч Православља" на Хрватском радију Книн. Колико данас имате времена за такве и сличне активности?

– Данас је једна нова околност и нове су обавезе тако да немам баш пуно времена за активности те природе као што сам некада имао. Пчеларство је био мој хоби у којем сам уживао, и тражио неки мој простор за одмор, а рад на радијској емисији је било моје изграђивање у једном другом облику мисије, а то је путем медија. Сматрам да је данас веома важно бити у медијима, па свакако и речју Јеванђеља, јер се и ту добија мисионарски простор који је неопходан за живот цркве.

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић: Обнова више од 600 храмова и манастира није девастација

Wed, 18 Jul 2018 08:24:55 +0000

У Побједи је од 25. до 29. јуна 2018. године у пет наставака и на пет новинских страница објављено штиво, чије се ауторство везује за др Анастазију Мирановић, донедавну директорку Управе за заштиту културних добара, а које је, у препознатљивом стилу приређивачице са иницијалима К. К. (по свему судећи, ријеч је о новинарки која се у јавности често појављује под псевдонимом Каћуша Крсмановић), насловљено као ,,Досије – угрожено сакрално насљеђе – девастација Манастира Острог и Режевићи“.

Ни ово новинарско сочињеније приређивачице К.К. се не разликује од њених ранијих једностраних и необјективних текстова о Митрополији Црногорско Приморској или уопште о Српској Православној Цркви. У прилог тог става говоре и наслови којим је К. К. у сарадњи са уредништвом Побједе опремила предметно штиво: „Атак на културни идентитет“ (1); „Комисије правиле извјештаје, а СПЦ рушила и дограђивала“ (2); „Амфилохијеви неимари не маре за рјешења о забрани градње“ (3); „И у Режевићима градили и дозиђивали по свом нахођењу“ (4) и „СПЦ у континуитету уништавала културну и историјску вриједност заштићене баштине“ (5).

Из ових наслова сваки објективан човјек, који критички размишља, може да закључи да се у овом случају не ради ни о новинарству, а ни о истраживачком новинарству него је, и то треба поштено рећи, ријеч о класичном примјеру једностране, агресивне и антицрквене пропаганде која се пласира под видом новинарства. Не треба подсјећати да такав приступ нема додирних тачака са етиком и новинарским кодексом. Управо се кроз овај „Досије“ може говорити о девастацији новинарске етике! Једна од страних ријечи која се годинама највише користи од дјелатника сличних К.К. јесте „девастација“ (у преводу, пустошење, опустошење) и њоме, заправо, желе да кроз своју безбожну диоптрију прикажу живот Митрополије Црногорско-Приморске и осталих православних епархија у Црној Гори током претходне три деценије.

Они под „девастацијом“ (односно, пустошењем или опустошењем) подразумијевају свеукупну духовну и градитељску обнову православних храмова и манастира у Црној Гори у претходне три деценије. Интересантно, али за њих те светиње нису биле девастиране, пустошене или опустпошене у времену социјализма и владавине Комунистичке партије када су рушене, погањене, пљачкане, обесвећиване, претваране у штале и јавне нужнике и када су заиста биле опустошене.

Али, девастација је за њих обнова преко 600 православних храмова и манастира који сијају као духовне звијезде православним вјерницима и које су, као никада у историји, пуне вјерног народа, а посебно дјеце.

Послије читања пет наставака „Досијеа“ нисам стекао утисак да презентовано и тако приређено и опремљено штиво може бити „Досије“ било чега, а камоли ,,о девастацији Манастира Острог и Режевићи“. У најбољем случају, пет великих „Побјединих“ страница приказаних као ,,Досије“ једино могу бити исјечак или дјелић, и то најмањи дјелић, досијеа – хронике о духовној и градитељској обнови Манастира Острога и Режевића и то из једног, нецрквеног угла који је у супротности са основном намјеном тих манастира. Искрено, лично бих био веома незадовољан да је свеукупна обнова Манастира Острога и Режевића – духовна и градитељска нераздвојно – током претходних тридесетак година стала само на пет Побјединих страница.

Не спорим да и тај дјелић хронике о духовној и градитељској обнови Манастира Острога и Режевића, који је објављен у Побједи, може бити дио правог и комплетног Досијеа. Зато Побједи, њеном уредништву и К.К. ваља и захвалити, јер нам је документ на основу кога је настао дјелић Побјединог досијеа до сада био непознат. Али, ипак су добрано обманули своје читаоце, јер су један дио или дјелић, који је доживио правоснажни правни фијаско, а што је прећутано, приказали као једину и неприкосновену истину о наводној „девастацији“ два манастира у Црној Гори.

Било како било, разматрања Анастазије Мирановић, објављена послије њеног разрешења са функције директорке Управе за заштиту културних добара, заслужује одговор без обзира на острашћеност К.К. у њеном приређивачком захвату. К.К. нас је обавијестила да је њен „Досије“ заправо ,,документ о девастацији Манастира Острог и Режевићи“, који је Мирановићева ,,презентовала прошле године“. Ипак смо као невољни конзументи пропагандно-антицрквеног штива К.К. остали ускраћени за елементарне информације: коме је, гдје је и за какве потребе презентован наведени документ? Вјероватно је то непознаница и за К.К.

Нису спорна поједина општа мјеста из предметног документа, који је завриједио пажњу Побјединог уредништва. Није спорно да је ,,Европа препознала значај и потребу очувања културних добара и унапређења ових вриједности и низом препорука, конвенција, упутстава нормирала дату административно-техничку, научну и правну проблематику“. Слажем се и са наводом да је ,,Црна Гора потписница већине тих докумената“ и да је ,,донијела сет закона којима штитимо наше културно насљеђе и културна добра ове државе“.

И, можда ће неупућенима у ову проблематику звучати необично, слажем се и са наводом да ,,проблем настаје у имплементацији“. Зашто је проблем у имплементацији? Зашто друге државе, па чак и оне из окружења, немају проблем у имплементацији тих прописа као што их има Црна Гора? И у тим државама постоје митрополије и епархије Српске Православне Цркве као што постоје у Црној Гори. Неће бити да је проблем једино у Цркви која је створила и очувала Светиње које данас, послије примарног – духовног, имају и секундарни – културни значај!

Црна Гора као држава, наравно, није могла да утиче на садржај међународноправних аката о заштити културних добара. Али, држава Црна Гора је без икакве сметње споља или изнутра, како се наводи, донијела „сет закона“ о заштити културних добара и културног насљеђа. Нажалост, донијети су закони који нису примјенљиви управо због недостатних стручних капацитета (на примјер, данас је лакше добити неку гласовиту награду него конзерваторску лиценцу од Министарства културе. Или, никоме данас јавно није доступан податак ко све у Црној Гори има конзерваторску лиценцу и томе слично. На све то смо благовремено указивали у јавној расправи приликом припреме Закона о заштити културних добара. Управо због тога је Митрополија организовала и стручни округли сто и објавила зборник „Црква, држава и културна добра“).

Даље, сваки правник зна да се, у случају појединачних културних добара и по моделу који је примијењен у Црној Гори, правна заштита над тачно одређеном покретном или непокретном ствари као будућим културним добром у правном смислу ријечи не успоставља општом правном нормом из закона или подзаконског акта него појединачном правном нормом из решења као управног, односно појединачног правног акта. Општи правни акт – закон – није у оваквим случајевима ништа друго до правни основ за доношење појединачног правног акта – решења – којим се, заправо, једна ствар, покретна или непокретна, проглашава за културно добро и над којом се успоставља државно-правни режим заштите који подразумијева одређено ограничење, али не и одузимање својинских права власника те ствари без обзира да ли се ради о физичком или правном лицу.

То је азбука споменичког права за коју, на жалост, многи још увијек нису ни чули, а камоли да су је научили или, пак, примијенили! Мантрање о наводној „девастацији културних добара“ је, одговорно тврдим, служило и служи да се у институцијама културе – од Министарства, Управе и установа попут Народног музеја и других – прикривају нерад, ненамјенско трошење буџетских средстава и незаконито поступање и непоступање. И, посебно, пустошење и касе и депоа! Цркви се, конкретно и највише Митрополији Црногорско Приморској, али и другим вјерским заједницама, како се види из Мирановићкиног текста, замјера што раде свој вјековни посао – граде, обнављају, уређују, чувају своје Светиње, служе Божје службе у њима и дочекују хиљаде и хиљаде вјерника и поклоника.

Више пута сам нагласио да нико у Цркви нема проблем да оствари сарадњу са надлежним државним органима по питању извођења радова на Светињама које имају статус културног добра или раније споменика културе. Почетком деведесетих година ХХ вијека (на примјер, за вријеме док се на челу Републичког завода за заштиту споменика културе налазио проф. Александар Чиликов) остваривана је коректна сарадња између те државне институције и Митрополије, црквених општина и манастира. На почетку сваке године су, у домену могућности, договаране приоритетне активности.

Али, све се промијенило када је струка обезвријеђена и када су одговорни у институцијама споменичке заштите своје надлежности схватили на негативан и погрешан начин. Нико, а посебно не К. К, данас неће да отвори питање тешке и сурове девастације или опустошења тог органа за заштиту културних добара. Зашто нема досијеа о томе колико је стручњака напустило Завод или колико их је остало? С једне стране, непрестано се говори о културном богатству Црне Горе, а с друге стране људи одлазе из тих институција из разних разлога. Зашто се не отвори питање одговорности челних људи Министарства културе и Управе за заштиту културних добара (до именовања Анастазије Мирановић) за скоро милион евра потрошеног или, боље, поједеног новца за хонораре члановима тзв. „Стручних тимова“, који су се бавили катастрофалним и неупотребљивим Елаборатима у поступку тзв. ревалоризације културних добара?

Да ли је Митрополија било коме од тих „стручњака“, посебно плаћених и добрано награђиваних о трошку грађана и поред својих високих плата и привилегија, сметала да у Законом прописаном року од три године заврше поступак тзв. ревалоризације културних добара? Зашто се против тих лица, од тадашњег министра и његових помоћника и других чланова организоване криминалне групе, не покрену кривичне пријаве због тога? Да ли се од Цркве очекује да их именује? Да ли се причом о наводној ,,девастацији“ цркава и манастира скреће пажња са похаре Народног музеја Црне Горе, али и других музејских установа широм Црне Горе?

Наравно, најлакше је да се кривица свали на другога, а посебно на Цркву и то се у Црној Гори ради већ годинама, али, мора се признати, прилично неуспјешно, па такав приступ има само контраефекат. Прво, у то нико озбиљан не вјерује. Друго, православне цркве и манастири су из дана у дан све пунији вјерног народа. У Побјединим наставцима „Досијеа“ се на више мјеста наводе „предузете активности“ у вези Манастира Острог и Режевићи и то од „стручних тимова“ и инспектора за културна добра, а посебно се наводе бројни покренути прекршајни и кривични поступци против Митрополије као правног лица и Митрополита г. Амфилохија као одговорног лица у правном лицу у 2014. и 2015. години.

Али, прескочена је поражавајућа истина: ниједан прекршајни или кривични поступак није окончан осуђујућом пресудом против Митрополије и Митрополита г. Амфилохија. Кривичне пријаве су одбачене као неосноване од стране Тужилаштва, а прекршајни поступци су завршени са потпуним правничким фијаском Управе за инспекцијске послове због катастрофалног нерада Управе за заштиту културних добара!

Било би смисленије да је Побједа о томе направила досије! Или, можда, досије о девастацији ћириличног писма у Побједи! Више је него смијешан навод у ,,Досијеу” да ,,већинским дијелом сакралних културних добара ове државе управљају субјекти који су регистровани ван њених граница“, па је та ,,чињеница“, гле чуда, једини проблем ,,у адекватном спровођењу правних радњи којима би се процесуирале непримјерене интервенције на одређеним културним добрима“.

Прво, због нерада Министарства културе и Управе за заштиту културних добара, Црна Гора је 2013. године остала без културних добара у правном смислу ријечи и о томе постоје правоснажне пресуде. Друго, ако је ријеч о ,,субјектима који су регистровани ван граница Црне Горе“ онда се питамо како су против таквих субјеката, који наводно нису регистровани у Црној Гори, подносили кривичне и прекршајне пријаве? Треће, никада ниједан суд у Црној Гори није стао на становиште које се износи од неправника у ,,Досијеу“, јер само неправници могу да саопштавају такве глупости.

Суштина је у сљедећем: споменицима културе, који су тај статус стекли решењима која су донијета прије више деценија је 2010. године, на основу члана 142 Закона о заштити културних добара, признат статус културног добра и продужена им је правна заштита кроз та решења за период од три године од дана ступања тог закона на снагу, тј. до завршетка њихове ревалоризације у року од три године.

Ревалоризација као важан друштвени посао, који је био повјерен Управи за заштиту културних добара и Министарству културе, није завршена у прописаном року и тако се дошло до тога да су ранији споменици културе изгубили правни статус културних добара, а тиме и правну заштиту као културна добра. Осим тога, у тим решењима нису одређене заштићене околине непокретних и покретних културних добара. И, на крају, логичко питање: ако су црквена добра попут Острога и Режевића тако и толико девастирана, опустошена и уништена, како се тврди у ,,Досијеу“, како их и даље третирају као ,,културна добра“?

Не могу, а да не закључим, да циљ оваквих и сличних текстова није у функцији заштите културних добара и свеукупног културног насљеђа у Црној Гори. На такав начин се не доприноси заштити културног покретног и непокретног насљеђа. Такође, ни медијском лармом се не може прикрити, а ни амнестирати (не)поступање појединих државних органа и службених лица у њима. Јавни интерес у погледу заштите културних добара се не може, како неки мисли, остваривати тако да се вјековним ствараоцима и чуварима светиња које, послије духовног, имају и културни значај, онемогућава њихова мисија.

Одговорно тврдим да у архиви Митрополије постоји више стотина дописа Митрополије који су, током претходних деценија, упућивани у Завод за заштиту споменика културе, а потом и у Управу за заштиту културних добара. На један дио је одговорено, а на највећи број никада!

Црква је била, јесте, а и биће отворена за стручну и закониту сарадњу са надлежним државним органима. Министарство културе и Управа за заштиту културних добара, као и друге државне институције које су надлежне у остваривању заштите културних добара, не могу бити у функцији било које идеологије него се искључиво морају кретати у оквирима заштитарске струке и важећих прописа.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Хор школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин из Новог Сада у Словачкој

Wed, 18 Jul 2018 08:22:04 +0000

У петак 13. Јула 2018. године, хор је наступио у Православном храму Рођења Пресвете Богородице у Вернару, где им је добродошлицу пожелео протојереј Јозеф Немчик, заједно са верницима и председником месне заједнице, господином Владимиром Ондрушом.

Отац Петар Сорока се, пред сам наступ, обратио са неколико поучних речи о византијској музици и њеном значају. Присутни су у наставку, могли да чују неколико композиција на црквенословенском језику, као на пример: Возбраној Војеводје и Богородице Дјево. По завршетку концерта, председник месне заједнице је рекао: „Срдачно вам захваљујемо, што сте дошли у нашу општину, да нам појете на овај начин. Никада овако нешто нисмо чули, и када сам за време извођења затворио очи, као да сам се нашао у манастирима Свете Горе у Грчкој“. Присутне је у тој мери потресло древно појање на словенском језику, да су многима кренуле сузе на очи. Нешто касније је прота Милан Герка, архијерејски заменик Митрополита Растислава, рекао: „Могло би се рећи да су слично појали и Свети Ћирило и Методије, који су нам донели веру у Моравску. Ово појање би требало да нам буде блиско, иако се данас код нас, под утицајем Запада, пева мало другачије“.

Наредног дана су се сви учесници фестивала, сабрали на извору реке Грон, недалеко од општине Телгарт. Са овог места су заједно отишли на Краљев Врх, који је са својих 1946 метара надморске висине, највиши у широј околини. На самом врху, појце је дочекало веома непријатно, ветровито време са маглом, али ни ове ванредне временске прилике их нису спречиле, да отпевају неколико словачких и русинских песама.

Овај величанствени викенд на Горегрону, крунисан је Литургијом у богослужбеном простору Православне Цркве у Телгарту, коју је служио прота Петер Сорока, уз одговарање и појање нашег хора. Отац Петар је у својој проповеди, упоредио православне Телгарчане са исцељеним слепцима из Јеванђеља, као оне, који будући окружени неправославним живљем, виде праву веру духовним очима. Поредивши их са неумама, које су повезане једна са другом, прота их је храбрио да и они буду у једномислију и вери, на путу ка Царству Небеском.

Посета Горегрону, хора Свети Јован Дамаскин Црквене општине новосадске, била је од великог значаја за овдашње православне вернике, који су, према историјским подацима, потомци русинских Влаха који су се асимиловали у словачко становништво. Православни живаљ је, у општинама Вернар, Телгарт и Шумиац, упркос политичким превирањима 1968. године, задржао веру својих предака до данас. Нека би их Бог још дуго година чувао и крепио.

Извор: Радио Беседа

Митрополит Амфилохије: Сви злочини од убиства Романових до данас врхуне у том страшном злочину! (ФОТО+ЗВУЧНИ ЗАПИС)

Tue, 17 Jul 2018 15:21:43 +0000

Митрополит је данас поводом 100 година од мученичке кончине Светих Царских страстотерпаца Романових са свештенством, монаштвом и вјерним народом служио Свету архијерејску литургију у манастиру Рустово у Паштровићима изнад острва Свети Стефан.

„Данас прослављамо цара Николаја и царицу Александру, Алексеја престолонаследника, Олгу, Марију, Анастасију и Татјану. Откривени су само остаци од њих, али они су засијали Божјом силом и свјетлошћу у Божјем царству небеском и представљају примјер жртвене љубави за свој велики росијски народ, али за сво човјечанство“, истакао је Високопреосвећени.

Ријетки су у историји човјечанства цар и царица који су се одрекли земаљске власти, као што се одрекао круне цар Николај јер није хтио да ниједна кап крви буде проливена због њега и његове власти у Русији.

„Али зато су га безбожници ондашњи, као што то раде данашњи безбожници, жртвовали мислећи да ће тиме избрисати сјећање на њега и на његову жртву. Међутим, њихови трагови, као и трагови свих злочинаца и до њега и послије њега, до данас, смрде нечовјештвом, богоубиством и човјекоубиством а њихов траг остаје све свјетлији, чудеснији и примјер њихове жртве остаје примјер за свеукупно човјечанство. Њихова жртва која је Христолика као што је Христос себе жртвовао за живот свијета тако су се цар Николај и царица Александра и деца њихова жртвовали за живот и спасење велике православне Русије и свих земаљских народа, на првом мјесту свих словенских народа“, нагласио је Митрополит.

Подсјетио је да је зато у Рустову прије десетак година и подигнута црква посвећена Светим царским мученицима, као и памјатник код манастира Дајбабе гдје су у камену исклесани њихови свети ликови.

„Цар Николај у Црну Гору је долазио и док је био жив. Благодарећи њему је подигнута црква Светога Василија Острошкога у Никшићу и онај царски мост који везује Никшић – стару Ерцеговину са Црном Гором. Благодарећи њему 1910. када је крунисан краљ Никола Први Петровић је положен камен-темељац цркви Свете Тројице између Владиног дома и Биљарде. Тај камен темељац се чува у Митрополији као и пројекат да се храм сагради изнад Цетињског манастира по благослову ондашњег Митрополита црногорско-приморског Гаврила, потоњег Патријарха српског. Он је сасијекао горе ону камену стијену и ту припремио да се гради храм Божије љубави, храм Свете Тројице.“

Наглашавајући да је и од ове садашње власти, предсједника државе, предсједника Владе Црне Горе, тражио и тражи и даље да испунимо то завјештање краља Николе Првог јер на камену пише Овај храм се подиже за вријеме краља Николе Петровића подиже га августа мјесеца 1910. године цар Николај Романов, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је рекао да ће тај камен темељац бити уграђен у храм Свете Тројице изнад Цетињског манастира и да ће се у њему, ако Бог да, смјестити три велике светиње које су такође преко царске породице Романов стигле до нас.

Говорећи како је те светиње (Рука Св. Јована Крститеља, честица Часног Крста Господњег и икона Пресвете Богородице Филермосе) Марија Фјодоровна поклонила краљу Александру Карађорђевићу, великом добротвору који је примио стотине хиљада најугледнијих Руса тога времена и преко 30 епископа Руске заграничне цркве на челу са Антонијем Храповицким Митрополитом кијевским – кандидатом за московског Патријарха 1918. прогнаних од бољшевика, Митрополит је казао да је и краљ Александар мученички пострадао.

„Убијен је у Француској. Прва жртва нацифашизма европског и тоталитаризма а у исто вријеме и он је жртва бољшевичка, јер су замјерили што је примио велики број прогнаних Руса. То је била његова кривица као и то што је обједињавао Балкан и саградио Југославију која се распала на пет-шест колонија евро-америчких“, казао је владика и осврнуо се на и мученичку смрт Драже Михајловића који је, како је истакао, такође на данашњи дан пострадао од исте те безбожне идеологије и који је иако га и данас нападају, добио орден и од Трумана и од Шарла де Гола.

„Све су то жртве које су се жртвовале за добро човјечанства, за будућност и сваки напредак на челу са Царским страстотерпацима Николајем и Александром и њиховом дјецом као јагањци закланом за Христа чија се крв помјешала са крвљу Голготског мученика – Јагњета Божјег закланог за живот свијета“, закључио је Митрополит Амфилохије.

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас је стаду Христовом прибројао малог Давида и вјенчао његове родитеље Марка и Јовану Жану Милачић.

Након што је освештан је и пререзан славски колач у част Светих Царских страстотерпаца Романових, сабор у славу Бога и част Царских мученика је настављено за трпезом љубави.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свети мученици Романови - Ктиторска слава никшићког храма (ЗВУЧНИ ЗАПИСИ)

Tue, 17 Jul 2018 15:02:09 +0000

Свети мученици Романови Светом Архијерејском Литургијом прослављени у Крушевцу (ФОТО)

Tue, 17 Jul 2018 14:44:20 +0000

По благослову Епископа беседу је произнео свештеник Ненад Драгићевић, нагласивши да је "основни постулат у Цркви љубав, која је једина мерило живота у њој". На крају свете службе, братсво Саборне цркве је за Епископа и верни народ припремило Трпезу љубави у црквеној сали.

Извор: Епархија крушевачка

Првојерарх Српске Цркве у пратњи Епископа нишког Арсенија посетио Куршумлију (ФОТО)

Tue, 17 Jul 2018 14:23:48 +0000

У Пролом Бањи одржан је округли сто на коме је разговарано о организацији прославе 850 година од изградње Немањиних задужбина, као и научном симпосиону који би се бавио њиховом обновом. Договорено је да у наредном периоду Министарство културе оформи радну групу која би се бавила прикупљањем потребне документације о манастирима и организациом смпосиона у току наредне године.

Извор: Српска Православна Црква

Најава: Дочек Патријарха Иринеја и хиротонија Епископа диоклијског Методија (ВИДЕО)

Tue, 17 Jul 2018 09:26:00 +0000

Животопис архимандрита Методија (Остојића) новоизабраног викарног епископа диоклијског

Tue, 17 Jul 2018 09:24:00 +0000

Методије (у свијету Љубиша) Остојић се родио 1. априла 1976. године у Сарајеву, од православних родитеља Милинка и Драгице (рођене Милићевић) као треће дијете.

Осмогодишњу школу ”Петар Докић” и прва два разреда Гимназије ”Друга гимназија Огњен Прица” завршио је у Сарајеву одакле је усљед ратних збивања са породицом преселио у Подгорицу.

У Подгорици је завршио преостала два разреда Гимназије ”Слободан Шкеровић”. За вријеме живота у Сарајеву завршио је основну-нижу музичку школу ”29. Новембар”. Послије завршене гимназије 1994. године уписао је Економски факултет Универзитета Црне Горе у Подгорици, на којем је и дипломирао 2001. године.

Године 2002. дошао је у Цетињски манастир у својству искушеника, гдје је и замонашен на празничном бденију 11. јула 2004. године са именом Методије (по Светом Методију Словенском).

У чин ђакона рукоположен је 2005. године на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Жабљаку (одакле и потиче његова породица) од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија.

У чин презвитера рукоположен је на Бадњи дан 2008. у Цетињском манастиру, такође од стране Митрополита Амфилохија. Одликован је чином протосинђела 22. новембра 2009. године у манастиру Сланци код Београда од стране Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија.

У периоду од краја 2007. године по благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија био је на послушању келејника Његове Светости Патријарха српског г. Павла, и на том послушању остаје до његовог упокојења.

За намјесника Цетињског манастира постављен је 1. фебруара 2010. године, а у чин архимандрита рукопроизведен је на Петровдан 2013. године у Цетињском манастиру.

Исте 2013. године дипломирао је на Православном богословском факултету ”Светог Василија Острошког” у Фочи, Универзитета у Источном Сарајеву са дипломским радом на тему ”Васпитни значај монаштва”.

На Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2015. године одбранио је мастер рад на тему ”Зетски Митрополит Вавила (1494 – 1520) и његов допринос српској духовности и култури” код ментора проф. др Предрага Пузовића.

Од 2012. године члан је Патријаршијског Управног Одбора Српске Православне Цркве у име Митрополије црногорско-приморске. Такође члан је Епархијског савјета и Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске.

Академску 2016/17. годину провео је на Аристотеловом Универзитету у Солуну учећи грчки језик, ради уписа докторских студија на Теолошком факултету поменутог Универзитета.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Камп пријатељства у Милешеви

Tue, 17 Jul 2018 08:23:21 +0000

Камп организује манастир Хиландар у сарадњи са Председништвом Републике Србије и бројним донаторима, међу којима је и општина Чајетина. Учесници кампа су деца из Далмације, са Косова и Метохије и југа Србије, предвођена г. Милошем Стојковићем, повереником манастира Хиландар за хуманитарни рад. Са децом је био и г. Милутин Гетсби, филмски продуцент из Америке српског порекла, који је познат и као организатор и покровитељ многих хуманитарних активности за помоћ српском народу.

Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије је на манастирској капији дочекао госте, пожелевши им добродошлицу. Преосвећени Владика је упознао поклонике гроба Светог Саве са историјатом манастира, показао им чувени милешевски фрескопис који се врхуни у композицији Мироносице на гробу са прелепим Белим Анђелом чија лепота надилази дела великих светских сликара.

У пријатном разговору са г. Гетсбијем, Владика је посебно нагласио да ће Милешева 2020. године прославити осамстогодишњицу свог трајања и у том циљу Епархија милешевска наставља да организује разне манифестације које нас постепено уводе у пуноћу прославе јубилеја.

Милутин Гетсби се Епископу захвалио на срдачној добродошлици и указаном гостољубљу, рекавши да је у Србију дошао после 33 године и да му је жеља да настави да помаже српски народ и српске светиње, и да је то главни задатак који је поставио испред себе.

Извор: Српска Православна Црква

Туманске тинктуре и мелеми

Tue, 17 Jul 2018 08:23:00 +0000

Вредни монаси новопројављене светиње почели су са производњом тинктура и мелема

манастир тумане

Велики успех свештеника Српске Православне Цркве

Tue, 17 Jul 2018 08:19:59 +0000

У Дому Народне скупштине у Београду 13. јула 2018. године одржана је свечаност поводом завршетка школовања 61. класе Генералштабног усавршавања Школе националне одбране и 7. класе Високих студија безбедности и одбране. Протонамесник Васо Поповић је први свештеник Српске Православне Цркве који је завршио Школу националне одбране - високе студије безбедности и одбране (четврти ниво усавршавања) - Универзитета одбране у Београду.

Извор: Српска Православна Црква

Павловдан у Кућанцима, родном селу патријарха Павла

Tue, 17 Jul 2018 08:16:11 +0000

Тим поводом многобројни верници и поклоници окупили су се у Кућанцима како би прославили празник и спомен на Светог апостола Павла и Павла, српског патријарха. Са свештенством Епископије пакрачко-славонске, монаштвом и гостима, свету Литургију служио је Његово Преосвештенство Владика славонски г. Јован.

Окупљеном народу, након прочитаних одељака из Светог Писма, поучном беседом обратио се Преосвештени Владика говорећи о празнику, делима Светих апостола а посебно о животу и делу апостола Павла, подсећајући при томе на различите службе у Цркви Христовој поверене нам преко Његових ученика. Након причешћа светим Даровима у којима су удео узели скоро сви окупљени, оци су с благословом Преосвештеног Владике освештали славски колач и жито.

Извор: Српска Православна Црква

Навечерје празника Светог Саве горњокарловачког

Tue, 17 Jul 2018 08:09:43 +0000

Вечерњим богослужењем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим уз саслужење архимандрита Наума, протопрезвитера Саше Умићевића и ђакона Будимира Кокотовића.

Свештеномучениче Саво, епископе горњокарловачки моли Бога за нас!

Извор: Епархија горњокарловачка