Живе речи утехе: Живе речи утехе

Епископ шумадијски Јован и викарни Епископ мохачки Исихије богослужили у Брајковцу (звучни запис)

Fri, 20 Jul 2018 14:19:12 +0000

Епископима су саслуживали: духовник манастира Драче јеромонах Онуфрије (Вранић), духовник заједнице “Земља живих” протојереј Бранко Ћурчин, архијерејски намесник колубарско-посавски протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, старешина храма Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу протојереј-ставрофор Марко Митић, гост из Епархије бачке протонамесник Стефан Франовић, парох рудовачки протонамесник Родољуб Војиновић, протођакон Иван Гашић, као и ђакони: Никола Урошевић и Стеван Илић.

Литургији је присуствовао и директор Канцеларије за односе са црквама и верским заједницама господин др Милета Радојевић са својим сарадницима. Свечаност Сабрања увеличана је појањем “Србских Православних појаца”.

Надахнутом беседом Епископ Исихије подсетио нас је на значај данашњег празника као и на помоћ и заштиту коју је Пресвета Богородица кроз векове пружала свима, па и данас, онима који јој молитвено припадају.

По завршетку Свете Литургије Владика Јован се захвалио свима који су на било који начин помогли брајковачку обитељ, истичући господина Милету Радојевића, директора Канцеларије за односе са црквама и верским заједницама, као онога ко је увек имао слуха за заједницу “Земља живих”.

Након Литургије уследио је пригодан културно-уметнички програм у коме су учешће узели женска секција сатава “Србски Православни појци” и господин Милош Николић, обрадовавши присутне тактовима својих најпознатијих композиција.

Након Свете Литургије за присутне је припремљена Трпеза Љубави, трудом штићеника заједнице у Брајковцу и њиховог старешине протојереја-ставрофора Александра Новаковића.

Пројекат “Земља живих” се од 2005. године реализује на територији Епархије бачке, под покровитељством и старањем братства манастира Ковиљ и садшњег Митрополита загребачко-љубљанског Господина Порфирија. Неколико година касније и Епархија шумадијска се укључује у рад заједнице отварањем куће у Брајковцу, трудом и залагањем братства храма Св. влкмч. Димитрија у Лазаревцу. За то време, преко две хиљаде људи прошло је кроз овај пројекат, а преко триста особа је успешно завршило читав програм. Терапија се спроводи нефармаколошким методама, без употребе лекова. Сам терапијски процес има неколико фаза и од важности за штићенике је да прођу кроз све етапе процеса излечења. Успешна рехабилитација се остварује после две и по године боравка у заједници и годину дана ресоцијализације. За све ове године постојања остварена је значајна сарадња са Министарством здравља, Министарством унутрашњих послова, Српским лекарским друштвом, Клиничким центром у Новом Саду, специјалним болницама за болести зависности у Београду и Нишу. Остварена је и сарадња са Канцеларијом УН за борбу против дроге и криминала. Не можемо ни овога пута да не споменемо захвалност брајковачких штићеника Владики Јовану који је своју љубав заједници, много пута посведочио, како духовном тако и материјалном помоћи.

Извор: Епархија шумадијска

Нови број Гласника за јун 2018.

Fri, 20 Jul 2018 14:16:59 +0000

НАЈАВА: Слава и монашење у Туману

Fri, 20 Jul 2018 11:18:51 +0000

Манастир Тумане прославиће 26. јула свог небеског покровитеља Св. арханђела Гаврила.

Славска свечаност почеће празничним бденијем које ће се бити служено 25.07. у17. часова.

На сам дан празника са благословом епископа браничевског Г. Игнатија биће замонашен сабрат нашег манастира искушеник Зоран.

09.00 монашење

09.30 Св. Литургија

11.00 резање славског колача

11.30 славско послужење

Добро дошли!!!

извор

Икона Светих мученика шајкашких дарована Епархији пакрачко-славонској

Fri, 20 Jul 2018 10:15:52 +0000

После поклоњења часним моштима Светих мученика Јасеновачких и окрепљења за трпезом љубави, коју су припремиле сестре чуварке ове велике свесрпске и свеправославне светиње, делегација из Епархије бачке је посетила Епископа Пакрачко-славонског г. Јована.

У резиденцији епископа славонских, у Пакрацу, Епископу Јовану је икону Светих мученика Шајкашких уручио господин Петар Ћурђев, директор Историјског архива Града Новог Сада. Састанку са Епископом Јованом су, поред господина Ђурђева, присуствовали протојереј Жељко Латиновић, протонамесник Милорад Мировић, господин Никола Бањац, генерални секретар Скупштине Војводине, и господин Александар Јаћимовић из Новог Сада.

Икону је на иницијативу протојереја Бранка Ћурчина, потомка храбрих шајкаша, а захваљујући благодарности господина Борка Илића из Новог Сада, осликао Далибор Кекић дипломирани теолог из Чуруга.

На икони су представљени Свети мученици који су страдали у тзв. Рацији која се збила у јануару 1942. године. Рацију су организовали хортијеви нацисти у местима бачког потисја и подунавља, Бечеју, Чуругу, Госпођинцима, Жабљу, Ђурђеву, Мошорину, Тителу, Шајкашу, Ковиљу и Новом Саду. Том приликом су страдале хиљаде недужних мушкараца, жена, деце и стараца. Убијани су у црквама, у домовима, на улицама, бацани су под лед залеђене Тисе и Дунава, само зато што су били Срби и православни.

Сада се на највећем српском стратишту и највећем светилишту, поред моштију Светих Јасеновачких мученика и поред икона светих мученика српских које су донете са различитих страна, налази и икона Светих мученика Шајкашких.

Извор: Храм Свете Тројице у Пакрацу

Владика Херувим примио званичнике Републике Србије

Fri, 20 Jul 2018 10:13:47 +0000

Сусрету су присуствовали и заменик дирекотра Управе др Марко Николић и председник Удружења Милутин Миланковић мр Славко Максимовић. После важног и конструктивног разговора везаног за обнову храмова и константну помоћ коју Република Србија даје епархијама Српске Православне Цркве изван матичне државе, делегација је у пратњи владике Херувима посетила кућу Милутина Миланковића, где се упознала са радом едукативног центра који носи име знаменитог научника.

Уследила је посета Катедралном храму Светог великомученика Димитрија у Даљу и храму Рођења Светог Јована Претече у Сарвашу, у којима су гости упознати са тренутним активностима на обнови ових светиња. На крају посете, епископ Херувим је упознао госте са стањем самог Епархијског двора и пратећих зграда. Установљено је да је потребна санација и обнова појединих помоћних објеката.

Овом приликом је констатована потреба за оснивањем издавачке делатности Епархије осечкопољске и барањске, чиме би се заштитила историјска грађа и појачала духовна обнова и мисијска делатност Епархије, а све у сврху очувања верског и националног идентитета нашег народа на овим просторима.

Извор: Српска Православна Црква

У Соко Граду почела 18. МОБА

Fri, 20 Jul 2018 10:09:25 +0000

Преко 150 деце из више земаља дошло је и ове године на традиционално летње саборовање у Манастир Светог Николаја у Соко Граду, у Епархији шабачкој, да на богослужењима, као и кроз рад, дружење и културно-образовне програме упознају културно историјско наслеђе земље и народа од кога потичу, рекао је отац Живорад и подсетио да је Моба акција СПЦ - Епархије шабачке - намењена српској средњошколској и студентској омладини из земље и дијаспоре, првенствено да боље упознају веру, језик и историју српског народа, те је овај догађај од великог значаја за очување верског, културног и националног идентитета и повезивање српског народа, пре свега његове омладине из читавог света. Моба се одржава до 3. августа 2018, са могућношћу да сва деца која буду желела да продуже боравак у Соко Граду, могу остати још месец дана, навео је отац Живорад.

Извор: Радио Слово љубве

Владика Иларион: Васцелим својим бићем узносимо благодарност Господу на свему! (ФОТО)

Thu, 19 Jul 2018 10:27:30 +0000

Његовом Преосвештенству саслуживали су христољубиви клирици Епархије тимочке: Високопреподобни архимандрит Козма (Радовић), игуман свештене Светониколајевске обитељи манастира Буково; протопрезвитер-ставрофор Трандафил Јанковић, архијерејски намесник неготински; протопрезвитер Зоран Јовић, парох неготински; протонамесници Вукашин Симоновић, парох брзопаланачки и Душан Динић, парох јасенички; презвитер Славиша Видови, парох вражогрначки, као и јерођакон Илија (Јовановић), сабрат Светониколајевске обитељи манастира Буково. Благољепију литургијског сабрања допринело је милозвучно појање хора при неготинском саборном храму Свете Тројице, док је апостолско чтеније произнео катихета Бранислав Илић.

Пре Свете Архијерејске Литургије, владика је освештао обновљену цркву брвнару (једну од три цркве брвнаре у неготинском крају), стару 220. година, чиме је употпуњена духовна и васкрсна радост овог недељног дана.

У својој надахнутој Архипастирској омилији, Владика Иларион је поучио сабране о значају активног учествовања у богослужбеном животу литургијске заједнице којој припадају. Усрдна молтва је насушна потреба сваке хришћанске душе, јер као што тело не може да живи без дисања, тако и душа не може да живи без благодарствене молитве, подсетио је Владика Иларион. Као израз духовног очинства, Владика је похвалио пастирски труд и благословена дела надлежног пароха, протонамесника Душана Динића, који према пастирским потребама ускоро одлази на нову градску парохију и ново послушање као свештенослужитељ светог олтара при Светогеоргијевском храму у Кладову, које му Епископ по богомудрој одлуци поверава.

Након литургијског сабрања у порти древног брестовачког храма уследио је богат културно-уметнички програм, док је добротом и љубављу историјског архива града Неготина, приређена изложба фотографија брестовачке цркве брвнаре. Трудом надлежног пароха протонамесника Душана Динића, а љубављу и добротом благочестивог народа Брестовца, богослужбено сабрање је настављено трпезом хришћанске љубави.

Ово је била прва званична Архипастирска посета Брестовцу од како се Владика Иларион налази на трону Епископа тимочких.

катихета Бранислав Илић

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свечано прослављен имендан архимандрита Козме (Радовића), игумана манастира Буково (ФОТО)

Thu, 19 Jul 2018 10:22:14 +0000

На празничној литургији владика је рукопроизвео у чин чтеца Александра Николића из Зајечара, студента Православног Богословског факултета.

У својој беседи владика је честитао празник и имендан оцу Козми, пожелевши да Господ њему и братству подари оно што је непходно за спасење, веру, наду и љубав, и да својим животом сведоче прави и истинити пут Божији и тако буду пример осталима, уз молитве Господу да се братство умножи. Владика је произнео молитве светим бесребреницима да буду лекари наших душа и тела, како бисмо упознали и имали савршену љубав хришћанску према свима, да не будемо од оних који се дуго моле и чине дубоке поклоне, или се граде да су пуни љубави према другима, а далеко су од тога. Потребно је да наше срце буде здраво, а потом и мисли и осећања, па ће и наш живот бити усмерен ка Царству Божијем.

Извор: Манастир Буково

Протосинђел Методије (Марковић) одбранио магистарску тезу (ФОТО)

Wed, 18 Jul 2018 21:09:14 +0000

Протосинђел Методије (Марковић), рођен је 07. септембра 1987. године, у Врању, а своје прво богословско образовање, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа врањског Г. Пахомија, стекао је у Богословији Српске Православне Цркве "Свети Кирило и Методије" у Нишу. Московску Духовну академију отац Методије завршио је у периоду од 2006. до 2009. године, а затим 2010. године уписује постдипломске студије на Богословском Институту "Сан Бернардињо" у Венецији, где борави до 2012. године. Монашки постриг примио је 01. септембра 2012. године, у манастиру Светог Николе у Врању, где је истог месеца од стране Епископа врањског Г. Пахомија, именован на дужност намесника ове свете обитељи. У академској 2014/2015. години, борави на Универзитету у Падерборну (Немачка), како би усавршио немачки језик и слушао теолошка предавања на Институту "Јохан Адам Милер", а академску 2017/2018. годину проводи у Болоњи, где је и одбранио магистарски рад на поменутом Факултету.

Извор: Епархија врањска

Монашење у манастиру Светог Сергија Радоњешког на Румији (ФОТО)

Wed, 18 Jul 2018 19:01:00 +0000

„Бог је призвао да дође из матушке Русије да би овдје у подножју горе Румије примила монашко звање, у новој обитељи преподобног оца нашега Сергија Радоњешког. То је за њу благослов, а и радост ангелима на небу, посебно преподобној матери нашој Ефросинији која сада има своју нову кћер. Нека њено житије буде теби, сестро Ефросинија, путеводитељ“, рекао је Митрополит Амфилохије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Владика Јоаникије богослужио у манастиру Заграђе (ФОТО)

Wed, 18 Jul 2018 09:11:00 +0000

Епископ осечкопољски и барањски Херувим: Вуковар заслужује да живи у миру!

Wed, 18 Jul 2018 08:30:14 +0000

*Шта је обележило првих месец дана од како сте на челу Осечкопољске и барањске епархије?

– У тих месец дана епископског рада упознавао сам се са проблемима и тешкоћама са којима се наш народ сусреће, како духовним тако и животним, који су увек актуелни у животу сваког човека и сваког хришћанина појединачно. И сами знате да је живот овде веома тежак, и сусрећемо се с разним проблемима, али вера у Бога и Цркву даје нам гарант живота и опстанка на овим просторима.

*Рођени сте у Вуковару 30. јула 1987. године и најмлађи сте Епископ на овим просторима, што за Вас то значи?

– Ја по годинама јесам најмлађи, али с друге стране осећам и велику дозу одговорности према ономе што ми је поверено од стране наше Цркве, тј. од нашег Сабора. Велико је бреме епископске службе и, уопште, носити на својим плећима, и руководити народом у духовном смислу. Свакако да је ту и тежина мог позива који су ми Архијереји дали у залог, али увек се уздам у оне речи Јеванђеља да треба да носимо свој јарам, јер је бреме Хрисово лако ако схватимо суштину нашег послања.

*Шта је највише утицало на Ваш духовни развој?

– То је свакако Божији призив који сам добио да пођем путем богословских школа, а то је било у времену опредељења коју школу да упишем. То и одлазак у моју духовну мајку, манастир Крку, који је за мене универзитет духовности на овим просторима, оставило је највећи траг у мом животу. Наравно, дубок траг на мене оставио је и мој сусрет са мојим духовним оцем, Епископом Фотијем, са којим сам на неки начин упознао шта је то Јеванђеље, хришћанска вера и то каква је лепота у вршењу и испуњавању Божије заповести. Он је човек врлине који је пленио својим животом, и свакако је био сигурно пристаниште свима нама младим богословима.

*У Вашој првој беседи након устоличења рекли сте да је Вуковар место библијског страдања из чега се да закључити да према Вашем родном граду имате посебан сензибилитет?

– Наравно. Вуковар је место мог телесног рођења, школовања, и у њему сам проживљавао све тескобе града кроз период мог живота у њему. Нисам случајно рекао да је Вуковар место библијског страдања, јер он то заиста јесте. Уљуљкане међуљудске односе који данас постоје, и који нису добри, требамо градити у једном новом духу, а то су јеванђељске врлине, јер су оне трајне. Једино на такав начин можемо изградити позитивно друштво. Вуковар заслужује да буде једно мирно место као што је и био, а ми Срби ћемо томе допринети.

„ТРЕБАМО ШИРИТИ ЉУБАВ А НЕ МРЖЊУ“

*Вашем су хиротонисању, између осталих, присуствовали и хрватски надбискупи Ђуро Хранић и Антун Шкворчевић, који су истакнули да су због прошлог рата пољуљани међунационални односи који оптерећују екуменску сарадњу. Верујете ли да би ти међунационални односи и екуменска сарадња у неко догледно време могли бити, ако не превазиђени, барем бољи?

– Свакако да нада постоји. И сам долазак бискупа на моје устоличење је добар знак да ти наши односи треба да се изграђују. Ја сам их и у поздравној речи за трпезом назвао браћом у Христу, и заиста их тако доживљавам. Те наше отежавајуће односе требамо превазилазити Јеванђељем, а ми то најбоље знамо. Требамо ширити љубав, а не мржњу, и онда ће доћи и до бољих међуљудских односа.

*Уз, не тако давно, новоизабраног Епископа далматинског Никодима најмлађи сте Епископ у историји Српске православне цркве. Дувају ли то неки нови ветрови у СПЦ-у?

– Мислим да је Црква ту можда препознала енергију младог човека, јер кад је човек млад има и већи ентузијазам и више жели, али свакако да је мишљење старијих Епископа у саветодавном смислу веома битно јер од њих се требамо учити искуству, а са нашом младошћу надограђивати. То што сам најмлађи не сматрам неком великом предношћу, али свакако великом одговорношћу.

*У слободно време бавите се пчеларством, а својевремено сте сарађивали и на реализацији емисије "Реч Православља" на Хрватском радију Книн. Колико данас имате времена за такве и сличне активности?

– Данас је једна нова околност и нове су обавезе тако да немам баш пуно времена за активности те природе као што сам некада имао. Пчеларство је био мој хоби у којем сам уживао, и тражио неки мој простор за одмор, а рад на радијској емисији је било моје изграђивање у једном другом облику мисије, а то је путем медија. Сматрам да је данас веома важно бити у медијима, па свакако и речју Јеванђеља, јер се и ту добија мисионарски простор који је неопходан за живот цркве.

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић: Обнова више од 600 храмова и манастира није девастација

Wed, 18 Jul 2018 08:24:55 +0000

У Побједи је од 25. до 29. јуна 2018. године у пет наставака и на пет новинских страница објављено штиво, чије се ауторство везује за др Анастазију Мирановић, донедавну директорку Управе за заштиту културних добара, а које је, у препознатљивом стилу приређивачице са иницијалима К. К. (по свему судећи, ријеч је о новинарки која се у јавности често појављује под псевдонимом Каћуша Крсмановић), насловљено као ,,Досије – угрожено сакрално насљеђе – девастација Манастира Острог и Режевићи“.

Ни ово новинарско сочињеније приређивачице К.К. се не разликује од њених ранијих једностраних и необјективних текстова о Митрополији Црногорско Приморској или уопште о Српској Православној Цркви. У прилог тог става говоре и наслови којим је К. К. у сарадњи са уредништвом Побједе опремила предметно штиво: „Атак на културни идентитет“ (1); „Комисије правиле извјештаје, а СПЦ рушила и дограђивала“ (2); „Амфилохијеви неимари не маре за рјешења о забрани градње“ (3); „И у Режевићима градили и дозиђивали по свом нахођењу“ (4) и „СПЦ у континуитету уништавала културну и историјску вриједност заштићене баштине“ (5).

Из ових наслова сваки објективан човјек, који критички размишља, може да закључи да се у овом случају не ради ни о новинарству, а ни о истраживачком новинарству него је, и то треба поштено рећи, ријеч о класичном примјеру једностране, агресивне и антицрквене пропаганде која се пласира под видом новинарства. Не треба подсјећати да такав приступ нема додирних тачака са етиком и новинарским кодексом. Управо се кроз овај „Досије“ може говорити о девастацији новинарске етике! Једна од страних ријечи која се годинама највише користи од дјелатника сличних К.К. јесте „девастација“ (у преводу, пустошење, опустошење) и њоме, заправо, желе да кроз своју безбожну диоптрију прикажу живот Митрополије Црногорско-Приморске и осталих православних епархија у Црној Гори током претходне три деценије.

Они под „девастацијом“ (односно, пустошењем или опустошењем) подразумијевају свеукупну духовну и градитељску обнову православних храмова и манастира у Црној Гори у претходне три деценије. Интересантно, али за њих те светиње нису биле девастиране, пустошене или опустпошене у времену социјализма и владавине Комунистичке партије када су рушене, погањене, пљачкане, обесвећиване, претваране у штале и јавне нужнике и када су заиста биле опустошене.

Али, девастација је за њих обнова преко 600 православних храмова и манастира који сијају као духовне звијезде православним вјерницима и које су, као никада у историји, пуне вјерног народа, а посебно дјеце.

Послије читања пет наставака „Досијеа“ нисам стекао утисак да презентовано и тако приређено и опремљено штиво може бити „Досије“ било чега, а камоли ,,о девастацији Манастира Острог и Режевићи“. У најбољем случају, пет великих „Побјединих“ страница приказаних као ,,Досије“ једино могу бити исјечак или дјелић, и то најмањи дјелић, досијеа – хронике о духовној и градитељској обнови Манастира Острога и Режевића и то из једног, нецрквеног угла који је у супротности са основном намјеном тих манастира. Искрено, лично бих био веома незадовољан да је свеукупна обнова Манастира Острога и Режевића – духовна и градитељска нераздвојно – током претходних тридесетак година стала само на пет Побјединих страница.

Не спорим да и тај дјелић хронике о духовној и градитељској обнови Манастира Острога и Режевића, који је објављен у Побједи, може бити дио правог и комплетног Досијеа. Зато Побједи, њеном уредништву и К.К. ваља и захвалити, јер нам је документ на основу кога је настао дјелић Побјединог досијеа до сада био непознат. Али, ипак су добрано обманули своје читаоце, јер су један дио или дјелић, који је доживио правоснажни правни фијаско, а што је прећутано, приказали као једину и неприкосновену истину о наводној „девастацији“ два манастира у Црној Гори.

Било како било, разматрања Анастазије Мирановић, објављена послије њеног разрешења са функције директорке Управе за заштиту културних добара, заслужује одговор без обзира на острашћеност К.К. у њеном приређивачком захвату. К.К. нас је обавијестила да је њен „Досије“ заправо ,,документ о девастацији Манастира Острог и Режевићи“, који је Мирановићева ,,презентовала прошле године“. Ипак смо као невољни конзументи пропагандно-антицрквеног штива К.К. остали ускраћени за елементарне информације: коме је, гдје је и за какве потребе презентован наведени документ? Вјероватно је то непознаница и за К.К.

Нису спорна поједина општа мјеста из предметног документа, који је завриједио пажњу Побјединог уредништва. Није спорно да је ,,Европа препознала значај и потребу очувања културних добара и унапређења ових вриједности и низом препорука, конвенција, упутстава нормирала дату административно-техничку, научну и правну проблематику“. Слажем се и са наводом да је ,,Црна Гора потписница већине тих докумената“ и да је ,,донијела сет закона којима штитимо наше културно насљеђе и културна добра ове државе“.

И, можда ће неупућенима у ову проблематику звучати необично, слажем се и са наводом да ,,проблем настаје у имплементацији“. Зашто је проблем у имплементацији? Зашто друге државе, па чак и оне из окружења, немају проблем у имплементацији тих прописа као што их има Црна Гора? И у тим државама постоје митрополије и епархије Српске Православне Цркве као што постоје у Црној Гори. Неће бити да је проблем једино у Цркви која је створила и очувала Светиње које данас, послије примарног – духовног, имају и секундарни – културни значај!

Црна Гора као држава, наравно, није могла да утиче на садржај међународноправних аката о заштити културних добара. Али, држава Црна Гора је без икакве сметње споља или изнутра, како се наводи, донијела „сет закона“ о заштити културних добара и културног насљеђа. Нажалост, донијети су закони који нису примјенљиви управо због недостатних стручних капацитета (на примјер, данас је лакше добити неку гласовиту награду него конзерваторску лиценцу од Министарства културе. Или, никоме данас јавно није доступан податак ко све у Црној Гори има конзерваторску лиценцу и томе слично. На све то смо благовремено указивали у јавној расправи приликом припреме Закона о заштити културних добара. Управо због тога је Митрополија организовала и стручни округли сто и објавила зборник „Црква, држава и културна добра“).

Даље, сваки правник зна да се, у случају појединачних културних добара и по моделу који је примијењен у Црној Гори, правна заштита над тачно одређеном покретном или непокретном ствари као будућим културним добром у правном смислу ријечи не успоставља општом правном нормом из закона или подзаконског акта него појединачном правном нормом из решења као управног, односно појединачног правног акта. Општи правни акт – закон – није у оваквим случајевима ништа друго до правни основ за доношење појединачног правног акта – решења – којим се, заправо, једна ствар, покретна или непокретна, проглашава за културно добро и над којом се успоставља државно-правни режим заштите који подразумијева одређено ограничење, али не и одузимање својинских права власника те ствари без обзира да ли се ради о физичком или правном лицу.

То је азбука споменичког права за коју, на жалост, многи још увијек нису ни чули, а камоли да су је научили или, пак, примијенили! Мантрање о наводној „девастацији културних добара“ је, одговорно тврдим, служило и служи да се у институцијама културе – од Министарства, Управе и установа попут Народног музеја и других – прикривају нерад, ненамјенско трошење буџетских средстава и незаконито поступање и непоступање. И, посебно, пустошење и касе и депоа! Цркви се, конкретно и највише Митрополији Црногорско Приморској, али и другим вјерским заједницама, како се види из Мирановићкиног текста, замјера што раде свој вјековни посао – граде, обнављају, уређују, чувају своје Светиње, служе Божје службе у њима и дочекују хиљаде и хиљаде вјерника и поклоника.

Више пута сам нагласио да нико у Цркви нема проблем да оствари сарадњу са надлежним државним органима по питању извођења радова на Светињама које имају статус културног добра или раније споменика културе. Почетком деведесетих година ХХ вијека (на примјер, за вријеме док се на челу Републичког завода за заштиту споменика културе налазио проф. Александар Чиликов) остваривана је коректна сарадња између те државне институције и Митрополије, црквених општина и манастира. На почетку сваке године су, у домену могућности, договаране приоритетне активности.

Али, све се промијенило када је струка обезвријеђена и када су одговорни у институцијама споменичке заштите своје надлежности схватили на негативан и погрешан начин. Нико, а посебно не К. К, данас неће да отвори питање тешке и сурове девастације или опустошења тог органа за заштиту културних добара. Зашто нема досијеа о томе колико је стручњака напустило Завод или колико их је остало? С једне стране, непрестано се говори о културном богатству Црне Горе, а с друге стране људи одлазе из тих институција из разних разлога. Зашто се не отвори питање одговорности челних људи Министарства културе и Управе за заштиту културних добара (до именовања Анастазије Мирановић) за скоро милион евра потрошеног или, боље, поједеног новца за хонораре члановима тзв. „Стручних тимова“, који су се бавили катастрофалним и неупотребљивим Елаборатима у поступку тзв. ревалоризације културних добара?

Да ли је Митрополија било коме од тих „стручњака“, посебно плаћених и добрано награђиваних о трошку грађана и поред својих високих плата и привилегија, сметала да у Законом прописаном року од три године заврше поступак тзв. ревалоризације културних добара? Зашто се против тих лица, од тадашњег министра и његових помоћника и других чланова организоване криминалне групе, не покрену кривичне пријаве због тога? Да ли се од Цркве очекује да их именује? Да ли се причом о наводној ,,девастацији“ цркава и манастира скреће пажња са похаре Народног музеја Црне Горе, али и других музејских установа широм Црне Горе?

Наравно, најлакше је да се кривица свали на другога, а посебно на Цркву и то се у Црној Гори ради већ годинама, али, мора се признати, прилично неуспјешно, па такав приступ има само контраефекат. Прво, у то нико озбиљан не вјерује. Друго, православне цркве и манастири су из дана у дан све пунији вјерног народа. У Побјединим наставцима „Досијеа“ се на више мјеста наводе „предузете активности“ у вези Манастира Острог и Режевићи и то од „стручних тимова“ и инспектора за културна добра, а посебно се наводе бројни покренути прекршајни и кривични поступци против Митрополије као правног лица и Митрополита г. Амфилохија као одговорног лица у правном лицу у 2014. и 2015. години.

Али, прескочена је поражавајућа истина: ниједан прекршајни или кривични поступак није окончан осуђујућом пресудом против Митрополије и Митрополита г. Амфилохија. Кривичне пријаве су одбачене као неосноване од стране Тужилаштва, а прекршајни поступци су завршени са потпуним правничким фијаском Управе за инспекцијске послове због катастрофалног нерада Управе за заштиту културних добара!

Било би смисленије да је Побједа о томе направила досије! Или, можда, досије о девастацији ћириличног писма у Побједи! Више је него смијешан навод у ,,Досијеу” да ,,већинским дијелом сакралних културних добара ове државе управљају субјекти који су регистровани ван њених граница“, па је та ,,чињеница“, гле чуда, једини проблем ,,у адекватном спровођењу правних радњи којима би се процесуирале непримјерене интервенције на одређеним културним добрима“.

Прво, због нерада Министарства културе и Управе за заштиту културних добара, Црна Гора је 2013. године остала без културних добара у правном смислу ријечи и о томе постоје правоснажне пресуде. Друго, ако је ријеч о ,,субјектима који су регистровани ван граница Црне Горе“ онда се питамо како су против таквих субјеката, који наводно нису регистровани у Црној Гори, подносили кривичне и прекршајне пријаве? Треће, никада ниједан суд у Црној Гори није стао на становиште које се износи од неправника у ,,Досијеу“, јер само неправници могу да саопштавају такве глупости.

Суштина је у сљедећем: споменицима културе, који су тај статус стекли решењима која су донијета прије више деценија је 2010. године, на основу члана 142 Закона о заштити културних добара, признат статус културног добра и продужена им је правна заштита кроз та решења за период од три године од дана ступања тог закона на снагу, тј. до завршетка њихове ревалоризације у року од три године.

Ревалоризација као важан друштвени посао, који је био повјерен Управи за заштиту културних добара и Министарству културе, није завршена у прописаном року и тако се дошло до тога да су ранији споменици културе изгубили правни статус културних добара, а тиме и правну заштиту као културна добра. Осим тога, у тим решењима нису одређене заштићене околине непокретних и покретних културних добара. И, на крају, логичко питање: ако су црквена добра попут Острога и Режевића тако и толико девастирана, опустошена и уништена, како се тврди у ,,Досијеу“, како их и даље третирају као ,,културна добра“?

Не могу, а да не закључим, да циљ оваквих и сличних текстова није у функцији заштите културних добара и свеукупног културног насљеђа у Црној Гори. На такав начин се не доприноси заштити културног покретног и непокретног насљеђа. Такође, ни медијском лармом се не може прикрити, а ни амнестирати (не)поступање појединих државних органа и службених лица у њима. Јавни интерес у погледу заштите културних добара се не може, како неки мисли, остваривати тако да се вјековним ствараоцима и чуварима светиња које, послије духовног, имају и културни значај, онемогућава њихова мисија.

Одговорно тврдим да у архиви Митрополије постоји више стотина дописа Митрополије који су, током претходних деценија, упућивани у Завод за заштиту споменика културе, а потом и у Управу за заштиту културних добара. На један дио је одговорено, а на највећи број никада!

Црква је била, јесте, а и биће отворена за стручну и закониту сарадњу са надлежним државним органима. Министарство културе и Управа за заштиту културних добара, као и друге државне институције које су надлежне у остваривању заштите културних добара, не могу бити у функцији било које идеологије него се искључиво морају кретати у оквирима заштитарске струке и важећих прописа.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Хор школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин из Новог Сада у Словачкој

Wed, 18 Jul 2018 08:22:04 +0000

У петак 13. Јула 2018. године, хор је наступио у Православном храму Рођења Пресвете Богородице у Вернару, где им је добродошлицу пожелео протојереј Јозеф Немчик, заједно са верницима и председником месне заједнице, господином Владимиром Ондрушом.

Отац Петар Сорока се, пред сам наступ, обратио са неколико поучних речи о византијској музици и њеном значају. Присутни су у наставку, могли да чују неколико композиција на црквенословенском језику, као на пример: Возбраној Војеводје и Богородице Дјево. По завршетку концерта, председник месне заједнице је рекао: „Срдачно вам захваљујемо, што сте дошли у нашу општину, да нам појете на овај начин. Никада овако нешто нисмо чули, и када сам за време извођења затворио очи, као да сам се нашао у манастирима Свете Горе у Грчкој“. Присутне је у тој мери потресло древно појање на словенском језику, да су многима кренуле сузе на очи. Нешто касније је прота Милан Герка, архијерејски заменик Митрополита Растислава, рекао: „Могло би се рећи да су слично појали и Свети Ћирило и Методије, који су нам донели веру у Моравску. Ово појање би требало да нам буде блиско, иако се данас код нас, под утицајем Запада, пева мало другачије“.

Наредног дана су се сви учесници фестивала, сабрали на извору реке Грон, недалеко од општине Телгарт. Са овог места су заједно отишли на Краљев Врх, који је са својих 1946 метара надморске висине, највиши у широј околини. На самом врху, појце је дочекало веома непријатно, ветровито време са маглом, али ни ове ванредне временске прилике их нису спречиле, да отпевају неколико словачких и русинских песама.

Овај величанствени викенд на Горегрону, крунисан је Литургијом у богослужбеном простору Православне Цркве у Телгарту, коју је служио прота Петер Сорока, уз одговарање и појање нашег хора. Отац Петар је у својој проповеди, упоредио православне Телгарчане са исцељеним слепцима из Јеванђеља, као оне, који будући окружени неправославним живљем, виде праву веру духовним очима. Поредивши их са неумама, које су повезане једна са другом, прота их је храбрио да и они буду у једномислију и вери, на путу ка Царству Небеском.

Посета Горегрону, хора Свети Јован Дамаскин Црквене општине новосадске, била је од великог значаја за овдашње православне вернике, који су, према историјским подацима, потомци русинских Влаха који су се асимиловали у словачко становништво. Православни живаљ је, у општинама Вернар, Телгарт и Шумиац, упркос политичким превирањима 1968. године, задржао веру својих предака до данас. Нека би их Бог још дуго година чувао и крепио.

Извор: Радио Беседа