Српска православна црква преузима претходну католичку жупску цркву Am Schöpfwerk у Бечу-Мајдлингу (12. бечки округ). Сама српска парохија постаће поново део своје првобитне парохије у Алтмансдорфу, из које је издвојена 1982. године. Четрдесет година након оснивања жупе Am Schöpfwerk, Храм Светог Фрање Асишког предаје се српској православној Епархији аустријско-швајцарској. Ово су једногласно одлучили католички жупски савет и савет за управљање имовином у сагласности са руководством Бечке надбискупије.

У време када је основана парохија 1982. године, у насељу 12. бечког округа Am Schöpfwerk је живело око 5.000 припадника Римокатоличке заједнице. Парохија је пројектована као саставни део новог стамбеног комплекса у 12. бечком округу. Међутим, услед демографског развоја у последњих неколико деценија, број католика је пао на нешто мање од 1.000. Истовремено се повећао удео становника православне вероисповести. Пренос жупске цркве изграђене 1979-81 у Мајдлингу – на Српску православну цркву је стога прихватљив и истовремено гарантује очување храма у виду хришћанске богомоље.

„Затварање католичке жупе је увек болно”, изјавио је Даријуш Шуцки (Dariusz Schutzki), викар за Бечки градски регион. „Истовремено, радује нас што ће храм бити сачуван као хришћанска црква, у конкретном случају Српска православна богомоља, која ће сада бити доступна бројној и младој српској заједници на овој новој локацији.”

У разговору са члановима жупског савета, Његово преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј је обећао да ће будуће преузимање цркве Am Schöpfwerk у Мајдлингу бити на задовољство и некадашњих католичких верника, јер Српска православна црква негује срдачне односе са свим сестринским црквама. То такође значи да ће православни епископ, у неизмерној захвалности за разумевање и подршку Католичке цркве у Бечу, и убудуће стајати на братском располагању браћи католицима у новој српској цркви Am Schöpfwerk.

Извор: Епархија аустријско-швајцарска

Синоћ, 10. априла 2022. године, у сали Светогеоргијевског дома под Горицом одржана је дијалошка трибина на тему „Лијечење болести зависности“. Учесници трибине били су др Љубинко Калуђеровић, психијатар – нарколог, свештеник Блажо Божовић и студент Дамјан Пејановић.

Доктор Љубинко Калуђеровић казао је да научници данас о болестима зависности говоре као о болестима мозга, јер различите супстанце дјелују на центар за награду у мозгу и стварају осјећаје задовољства, пријатности и среће. Човјек тако стиче потребу да стално понавља те осјећаје, за шта му је потребно све више и више одређене супстанце.

„Тада се ствара нешто што се зове болест зависности, гдје нема уопште простора за одлуку. Када је човјек у оквиру болести зависности, уколико се она формирала, човјек већ не одлучује да ли ће или неће да узме-он узима механички, он узима „зато што то мора“.“

Доктор је нагласио да човјеку који болује само квалитетан програм опоравка може да врати могућност одлучивања да ли ће да буде у оквиру одређене супстанце или неће. Многи програми подразумијевају духовно мијењање човјека. Центри за рехабилитацију практикују одвојеност и изолацију штићеника, која није лака, али ти програми дају најбоље резултате.

Казао је да када човјек уђе у болест зависности, долази до пропадања на свим пољима, пропада његова могућност да буде добар супруг, добар отац, и врло често се породични односи распадају.

Осврнуо се и на значај духовности у процесу лијечења, јер када говоримо о наркоманији, говоримо о болести која има био-психо-социо-духовну сферу. Нагласио је да не може човјек да буде духован само док је у рехабилитационом центру, а онда да изађе и настави по старом, већ да то што је добио треба да буде трајна вриједност и да излијечени оно што им је омогућило да остану чисти и да успоставе апстиненцију треба да упражњавају до краја живота.

Казао је да је заиста могуће опоравити се и живјети нормалан живот, наводећи и примјере својих породичних пријатеља који су после излечења успјели и на породичном и на професионалном плану.

„Трагедија болести зависности је та да човјек мора да прође кроз сва та пропадања, кроз сву ту муку да би схватио да се даље може проћи, али само онако како сви ми идемо, полако и уз све недаће са којима се свакодневно сусрећемо“, закључио је доктор Калуђеровић.

Јереј Блажо Божовић казао је да је Црква још од Миланског едикта оснивала своје болнице и заједнице, управо кроз те видове склањања људи са улице и упознавања са хришћанским животом и Живим Богом.

Молитва и духовни подвиг је само један дио излечења, поред осталих сегмената. Пост и молитва обично тешко падну, али треба остати пријемчив, како би се видјеле благодети молитве и духовног живота. Отац Блажо објаснио је да грчко име за молитву  „пροσευχή“ значи управо да оно што човјек жели, ка томе и хрли и иде. Тај моменат треба зависнику у почетку да се дометне. Кроз молитву, заједницу и пост, страсти које су подивљале, узбуктале, које су узавреле, добијају свој други смисао, враћају се реду у којем никад нису биле до тада. Догађа се рушење зависничке природе и зидање новог човјека.

Отац Блажо је констатовао да данашњи човјек који болује не само од болести зависности, већ и од депресије, анксиозности и многих других проблема, чак и када има жељу да се излијечи и промијени доста пута нема коме да се јави или то много кошта, и један проблем вуче други. У циљу превазилажења тог проблема, свештенство цркве Светог Ђорђа у поступку је оснивања једног савјетодавног центра који би окупио што већи број психолога, психијатара, дефектолога, свештеника који би помогли у ублажавању и рјешавању оваквих проблема. Навео је примјер таквог савјетодавног центра који је деведесетих година отворен у Београду и који је од тада имао више од осамдесет хиљада посјета, што би значило три до четири хиљаде посјета годишње.

Присјетио се и једног занимљивог мурала на згради старог Универзитета у Атини, који говори о сарадњи теологије и медицине. Наиме, на муралу су осликане науке у виду дјевојака које шетају, и теологија и медицина ходају руку под руку, што је и за њега представљало мотив да удруже снаге.

Господин Дамјан Пејановић подијелио је своје искуство опоравка у Земљи живих, заједници у оквиру Српке Православне Цркве. Казао је да зависници престају да буду способни да помогну себи.

Он је завршио програм у трајању од 30 мјесеци. „Тридесет мјесеци у почетку звучи нереално и немогуће, то изопштавање из живота, али мени који сам био потпуно промашен и у неком стању беспомоћности дало је прилику да посвједочим, баш вечерашњим појављивањем, да дрога нема последњу ријеч и да је могуће опоравити се, поново  имати породицу, пријатеље, имати каријеру за неки свој труд.“

Казао је да је сусрет са породицом могућ тек после шест мјесеци, када  породица поново може да се увјери да постоји решење. После годину дана, штићеник одлази на прву провјеру, када 21 дан проводи кући са својом породицом. У току програма постоје три овакве провјере.

Штићеници тамо имају прилику да „наоштре савјест“ која се вишегодишњим лошим животом отупила, и да љепше виде ствари. Након боравка у Земљи живих, штићеници не само што изађу здрави, већ и пронађу утемељење у Цркви.

По њему, битно је да се из суштине свог бића препустите нечему што оа сада нисте пробали, што је супротно дотадашњем егоцентризму и самодовољности. У заједници нема мјеста за самовољу и гордост. „Православна Црква сваког од нас понудула је да у своје биће учитамо неке нове контексте, а то је: дати се за ближњег, прихватити муку, носити свој крст, а не избјећи га, пошто је наркоманија један вид анестезирања стресне ситуације.“

„ У Цркви и у заједници ја сам научио да Крст треба да се понесе и да је то јуначки и да је трпљење уствари врлина, што је за мене било парадоксално“, нагласио је Дамјан.

У заједници раде свештеници, васпитачи, психотерапеути. Када процијене да је штићеник спреман да изађе, потруде се да човјек добије посао и да ако је потребно, оде у нову средину, пошто повратак у стару може да буде окидач за рецидив.

Отац Гојко захвалио је учесницима и присутнима, и најавио наставак дијалошких трибина, уз позив свим заинтересованим да упуте своје сугестије.

https://mitropolija.com/2022/04/11/dijaloska-tribina-droga-nema-poslednju-rijec-video/

У периоду од 27. марта до 10. априла 2022. године, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког и војног г. Арсенија и наређењем команданта 3. бригаде Копнене војске пуковника Драгана Антића, Верска служба 3. бригаде узела је учешће у вежби "Ватрени штит 2022" у ноћним условима на полигону Пасуљанске ливаде, известио је за Епархију нишку војни свештеник поручник Иван Ганић, 3. бригада Копнене војске, а преноси Информативна служба СПЦ.

Током припреме и увежбавања, на полигону Пасуљанске ливаде је монтиран богослужбени простор у пољским условима, намењен за окупљање и молитву христољубивих припадника Војске Србије.

На поменутој вежби учествовало је преко 1.000 припадника Копнене војске, Ратног ваздухопловства, 72. Специјалне бригаде и 63. Падобранске бригаде. Војни свештеници 3. бригаде и 31. пешадијског батаљона, Иван Ганић и Срђан Василијевић, заједно са помоћницима, заставником Игором Николићем и старијим водником прве класе Миланом Цветковићем, уз благодарност Богу пружили су духовну подршку  припадницима Војске Србије  уз служење светих Литургија, помена и молебана.

Уз помоћ Божју, Здружено-тактичка вежба Војске Србије Ватрени штит 2022 у ноћним условима успешно је реализована.

Извор: Информативна служба СПЦ

У понедељак, 4. априла 2022. године, у пријемној сали Радне коморе (Arbeitеrkammer) у четвртом бечком округу, одржана је редовна пролећна скупштина организације Савеза за слободну недељу (Allianz für den Freien Sonntag).

По благослову Преосвећеног Владике Андреја, у скупштини је учествовала гђа Теодора Мирковић, студент правних наука, као представник Епархије аустријско-швајцарске. Деловање те организације усмерено је ка остваривању права радника на слободан дан у току радне недеље, а иницијатива је потекла најпре од стране Римокатоличке цркве, Радне коморе, као и многих других невладиних организација.

Поред многобројних разлога да недеља и убудуће остане нерадни дан, за коначни успех ове иницијативе битна је и хришћанска перспектива, због тога што седми дан у недељи није само дан за телесни одмор после више радних дана, већ је недеља најпре Дан Господњи, који треба најпре да посветимо Богу, јер овај дан и јесте и једини – у оквирима Свете Литургије – који даје истински одмор души, према речима Спасовим: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити (Мт. 1,28).

Након срдачног дочека свих учесника ове редовне скупштине, седницу су отворили г. Филип Кулман (Philipp Kuhlmann) и координаторка овог савеза гђа Марија Етл (Maria Etl). После појединачног представљања чланова савеза, уследио је осврт на протокол са последње пленарне седнице, одржане у октобру прошле године, а одмах затим и приказ Дневног реда, предвиђеног за овогодишњи вишесатни скуп.

Од посебног значаја је свакако било представљање студије под називом Услови рада Амазон-достављача, коју је припремила гђа маг. Бјанка Шритвизер (mag. Bianca Schrittwieser), шеф одсека за правна питања при Радној комори. Ово предавање које се може посматрати и као најзначајнији део овог скупа, посебно је осветлало скривене потешкоће радника из области тзв. онлајн доставе, чији је положај посебно био отежан због пандемијске ситуације, те самим тим услед многобројних затварања у протеклих две године. Гђа Шритвизер је овим темељитим предавањем скренула пажњу на запуштена права радника, што је инспирисало све чланове овог савеза да продискутују и остале области у којима су иста недовољно остварена. Следила је општа дискусија.

У наставку су учесници скупштине размотрили финанцијско-материјална и организациона питања, а по заврштеку скупа, домаћини су за све учеснике приредили заједнички ручак. Организатори ни овај пут нису пропустили да захвале нашој Српској Православној Цркви и Епископу Андреју на подршци. Следећа скупштина је предвиђена за октобар у граду Линцу где ће се обележити 25-годишњица рада Савеза на просторима Горње Аустрије.

Извор: Епархија аустријско-швајцарска

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија на Велики петак у Цетињском манастиру, 10. априла 2015. године

Припремамо се, драга браћо и сестре, за овај суботњи дан, за кога чусмо да је он највећи од свих дана ове недјеље Страсне, као што је ова Страсна недјеља највећа у односу на све оне недјеље Великога поста, а Велики пост, да су то дани и велике тајне које нам се у њима дарују већи од свих оних тајни којима је човјек обдарен од настанка свијета па до данас. Дакле, пјевасмо пјесму: ,,Васкрсни Боже, помози нам, избави нас славе имена Твога ради.” Није случајно да се тај стих пјева управо данас, када Господ почива у гробу, у суботњи дан. Субота је од памтивијека, од стварања свијета, била дан одмора, и када је Бог завршио Своја дјела, стварање свијета и човјека, онда је починуо од свих дјеле Својих. А ево и Господ, који је изашао и наставио то дјело Бога Оца и Своје дјело и Духа Светога, Он је изашао на дјело Своје, од рођења у утроби Пресвете Дјеве, па онда редом кроз све оно што је учинио и што се са Њим догодило до овога светога дана, и Он је, дакле, у овај суботњи дан починуо од тих Својих дјела. Починуо је да би се седми дан, дан одмора, преобразио Његовим Васкрсењем, у осми незалазни дан, дан вјечни и непролазни, дан обасјан свјетлошћу Његовога Васкрсења.

Тај дан, укључујући и овај дан уласка у све дубине Своје творевине, тај дан је дан непобједив, неуништив. Зато није случајно речено да је јачи Онај који је у нама него све силе које су око нас. Пита мене када смо се враћали из Цркве наш брат Зоран: ,,Кад ће доћи Господ?”

,,Па брате Зоране, па Он је ту са нама?”

,,А гдје ту са нама? У нашем срцу?”

,,Ево Га ту, пред нама иде распет из бескрајне љубави Своје за нас.’’

И Он је рекао да нас неће оставити саме и то потврђује и Својим дјелима и Својим Распећем и Својим Васкрсењем: ,,Нећу вас оставити саме, послаћу Духа Утјешитеља који ће вас уводити у сваку истину!” ,,Са нама је Бог! Разумите народи, јер је са нама Бог!” Тако је пјевао древни пророк, тако пјева и Црква Божија кроз вијекове и потврђује се та велика и света истина ,,Бог са нама”, а то и значи име које је дато Христу, Емануил, што значи ,,са нама је Бог”. Дакле, и ова света ноћ потврђује да је са нама Господ. Неки кажу овдје код нас који служе неким својим идолима, одричући се ове велике светиње, ове силе Божије која нам је дата кроз наше претке, кроз нашега Светога Петра Цетињског, Петра II Ловћенског Тајновица, кроз Светог Јована Крститеља, чију руку овдје имамо као живо свједочанство Божијега присуства и Божије светиње са нама, кроз дио Часнога крста на коме је распет Господ, и то је велико чудо, то нам потврђује да је заиста са нама Бог,  дакле, неки који мисле да су они већи од Бога, да су моћнији од Бога, да су њихова дјела моћнија и дуговјечнија од Божијих дјела, они кажу: ,,Јача Црква од државе.”

Па природно! Држава је од јуче до сјутра, а ова Црква колико је држава испратила, велике империје, римска, који су гонили и прогонили хришћане, пун је календар мученика из тог времена, који су се понашали према хришћанима као што су се Пилат и првосвештеници јеврејски понијели према Христу! И зато су, да би Га избрисали, да би Га побједили у име државе, у име идеологије, у име других идеја, лажних идеја свога времена, прогонили Га, па Га разапели, па Га сахранили и рачунали: ,,Нема ништа више од Њега.” А тек онда кад је био најнемоћнији, кад је у земљу био сахрањен и у гроб, и кад се рачунало да никад више неће се појавити, тек онда се пројавила Његова сила и Његова непобједива моћ! Велике империје, велики цареви, моћни освајачи свијета до најновијих времена, и црвене, и црне, и каквих све није било, мале и велике државе које су заснивале своју моћ на људској снази, оне су трајале колико траје људска моћ, а људска моћ је немоћ! Све нам то потврђује колико је човјек немоћан јер му је дах у носу! А поготово безбожан човјек, који не гради дјела своја на Богу, на Христу као камену темељцу непоколебивом, који не гради своје државе, не гради своја царства и своја имовину на Ономе који је дародавац свакога знања и сваке имовине! Природно, док траје људска моћ трају и такве људске творевине и људска дјела и људске државе. Треба да их има, и Бог је благословио да их има, али само оне државе, и они државници и она царства и она дјела које људи стварају која се темеље не на пјеску, јер мудар човјек гради кућу своју на камену тврдом и од камена, а безуман човјек он гради на пјеску! И дуну вјетрови и све што је саграђено на пјеску развије се и нема трага од њега!

Дакле, нека државници савремени, који сад мисле да су моћнији и од Бога, и од Христа, нека се мало размисле, нека погледају шта се догађало са много моћнијим прије њих! Па размисливши, нека и они граде своје државе и своја дјела, нека граде на ономе што је вјечно и што је непролазно, на Божијој сили, заједно са Богом! А Црква управо и јесте спона, она је грађевина саграђена на Христовој љубави, љубави Распетога Христа, на сили Његовог Ваксрсења, на сили Божијој, непоколебивој! На оној сили која држи небо, земљу и сву творевину! На оној сили којом је Бог задахнуо и небо и земљу и људско биће и све што постоји, на тој сили нека граде и они, као што је Црква Божија то градила и гради, па зато и увијек и свједок у тим пролазним грађевинама људским и у тим пролазним људским дјелима и подухватима, дјелујући дјело Божије и градећи и себе и градећи и свијет на томе. Црква Божија опстаје не снагом мојом, неког владике, неког попа или неког вјерника, него управо снагом живога Бога, снагом Христа распетога, који је погребен, а са Њим покушали да униште свако добро и носиоца добра на овој земљи. Али сила Божија вјечна, свака повремена, а Божија свевремена!

Ево, и овај свети дан шта је друго него је свједочанство и призив свима нама људима, без обзира гдје се налазили, у које вријеме живјели и на ком мјесту били и киме и чиме владали, да се освјестимо, да се вратимо, да градимо своје грађевине, своје државе и своја друштва, да градимо на том камену непоколебивом, да градимо на Божијој љубави, на Христовој љубави која не тражи своје. Христос је по томе велики и моћан, што је самога Себе без остатка даровао. И највећи и најснажнији су они људи који не траже ништа за себе, него све дају другима! Такав је био Христос, Он је нама примјер. А и у животу највећи су они људи, било да је мајка, да је отац или ратник, највећи су они који жртвују себе за ближње своје. Учимо се од Христа Господа, учимо се тој великој, вјечној и непролазној љубави и кроз њу стичемо ту снагу Божију, носећи је и свједочећи је пред свима људима и пред свим земаљским народима.

Зато је дивна ова реченица светога пророка: ,,Васкрсни Господе и помози нам и обасјај нас свјетлошћу Твојом и ради имена Твога вјечнога и непролазнога.” Коме нека је слава и хвала, у вијекове вијекова. Амин.

https://mitropolija.com/2022/04/10/mitropolit-amfilohije-ucimo-se-od-hrista-gospoda-velikoj-vjecnoj-i-neprolaznoj-ljubavi/

http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=33136

На празник Благовести, 7. априла 2022. године, у храму Васкрсења у Бечу богослужио је Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј, уз саслуживање братства храма и оца Филипа Милуновића, секретара Епархије аустријско-швајцарске. Радост овог великог празника била је додатно увеличана доношењем моштију Преподобног Јустина Ћелијског, које је Владика свечано унео у храм у навечерје празника, као и кивот са моштима Светог Владике Николаја, који је донет на поклоњење верном народу, саопштила је Епархија аустријско-швајцарска.

У својој проповеди и беседи Владика је поучио народ о значају овог празника и приповедао о животима и делима Светог Владике Николаја и Аве Јустина. Кивот са моштима Аве Јустина остаће у храму, заједно са другим моштима Светих, које се чувају и поштују као сведочанство присуства благодати Божје у Светима и најава Царства које долази.

Извор: Eпархија аустријско-швајцарска

Црквена општина Петриња је у претходном периоду спровела низ активности чији је примарни циљ био осигуравање грађевинског материјала као најтраженијег вида помоћи, како би се оштећени објекти оштећени у земљотресу ставили у функцију. Поред грађевинског материјала, прикупљена су средства за куповину једне куће, кућних апарата и мотокултиватора, санацију оштећеног кровишта, известио је протојереј Саша Умићевић, парох петрињски, а пренела Епархија горњокарловачка.

Овом приликом парохија петрињска се срдачно захваљује Граду Новом Саду и Фонду за избегла и расељена лица Покрајинске Владе Војводине на челу са директором Фонда г. Душком Ћутилом, Митрополији загребачко-љубљанској, Хуманитарној организацији “Срби за Србе”, г. Kрешимиру Мацану из Загреба, као и свим племенитим људима који су пружили руку пуну љубави и милосрђа.

Средствима Града Новог Сада у износу од 26.000,00 евра извршена је куповина грађевинског материјала за породицу Милана Стојаковића из Маџара, Стеве Kараице из Тремушњака, Станка Шербеџије из Лушчана, док је за породицу Здравка Поповића из Лушчана купљена кућа у Доњој Бачуги и хектар пољопривредног земљишта.

Средствима Митрополије загребачко-љубљанске купљен је грађевински материјал за породицу Живка Рака из Мошћенице, Стеве Тркуље из Петриње, Николе Обрадовића из Доње Бачуге, Милана Kуловића из Лушчана, Небојше Бунчића из Великог Шушњара, док је на кући Иванке Боричић из Петриње санирано оштећеног кровиште.

Средствима ХО “Срби за Србе” у износу од 11.000 евра извршена је куповина грађевинског материјала за породицу Зорана Полимца из Банског Грабовца и мотокултиватора за породицу Зорана Драгића из Моштанице.

Средствима г. Kрешимира Мацана из Загреба прибављен је грађевински материјал за породицу Лазара Полимца из Банског Грабовца.

За Јована Јованчевића из Петриње, Божану Свилокос из Јошавице, Мићу Миљевића из Лушчана, Зорку Шапоњу из Мале Паукове, Ненада Ивковића из Дрљача, Љубицу Пречаницу из Горње Бачуге купљени су кућни апарати.

Парохија петрињска позива сав богољубиви народ да и у наредном периоду настави са помагањем народа Божјег на Банији.

Извор: Епархија горњокарловачка