Извор: Телевизија Храм

Током бесједе, Eпископ Фотије је позвао на саборност и јединство, те истакао да је храм мјесто човјековог духовног преображаја.

У чину освештања храма учествовали су Преосвећени Епископи горњокарловачки Герасим, бихаћко-петровачки Сергије, осјечкопољски и барањски Херувим, као и свештенство архијерејског намјесништва добојског.

Владика Фотије је за заслуге у изградњи храма Орденом краља Драгутина – Преподобног Теоктиста одликовао посланика у Народној скупштини Републике Српске Горана Јеринића, начелника општине Станари Душана Панића и Јадранка Меденицу из Станара.

За кумове храма изабрани су Горан Јеринић, Душан Панић, министар здравља и социјалне заштите Републике Српске Драган Богданић, народни посланик Војин Митровић и Јадранко Дениз.

Освештању су присуствовали Предсједник Републике Српске Милорад  Додик, замјеник министра одбране БиХ Борис Јеринић, посланици у Народној скупштини Републике Српске, предсједник општине Топола из Србије Драган Живановић са делегацијом, представници општине Станари.

Освештање земљишта и постављање крста на мјесту изградње овог Спомен-храма, за 250 страдалих бораца Крњинског краја, у Станарима обављено је на Васкрс 2010. године, а у прошлој години општина Станари издвојила је 200.000 КМ за градњу храма.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

„Другим светским ратом ми губимо велики број наших сродника овде на земљи, али добијамо их на небу. Ми често кажемо да нас ливњака нема осамдесет у Ливну, али када би бројали има нас преко 1500 душа, јер увек рачунамо наше претке који почивају у цркви свете великомученице Марине“ каже млади ливањски парох Предраг Црепуља. Борис Пажин из села Велики Губер поред Ливна посведочио је да је на Огњену Марију 1941. године страдало једанаест чланова његове шире породице: „Директно ми је страдао прадеда, деда и стриц. Стриц који је отишао у Немачку 1939. године, а вратио из Немачке 1941. године, сутрадан су га усташе одвеле на ливаду и убили“ рекао је Пажин. У оближњем селу Голињеву сада живе католици и муслимани, а до Другог светског рата су живели православни Срби. „На жалост, већ на почетку рата 1941. године, свих 230 православих Српских мештана је побијено на разним стратиштима на Ливањском пољу, што у Прологу, што у јамама на планини Камешници, тако да након Другог светског рата у овом селу није било никог од православног живља“ – рекао је др Милош Дамјановић из Удружења „Огњена Марија Ливањска“.

Село Челебић је на Огњену Марију 1941. остало без 403 православна Срба

„Село Челебић је било мешано село, православно и католичко, био је исти број православаца и католика. Ми смо одувек живели лепо са нашим комшијама. Оно што је лоше у свему томе је то да ми увек у добром времену добро живимо са тим људима ал наиђе тако неки период када се нешто деси и то нико не може да објасни. Ми Срби села Челебић нисмо страдали од Хрвата из неких других села, него управо од наших комшија са којима смо живели, заједно радили, заједно косили, заједно све послове сеоске радили“ прича Никола Петровић, председник Ливањског удружења ,,Огњена Марија Ливањска“ и додаје да су односи између Срба и Хрвата били толико добри да нико није ни помишљао шта може да се деси и шта ће се десити. Ходајући ураслом стазом којом је као дечак ишао у школу од првог до четвртог разреда, Никола се присећа како су се ту играли као деца и како су учили школу у којој је, каже, било много пропуштених часова, а један најважнији час, историјски час никада није ни одржан. „То ми никада неће бити јасно. О Србима који су страдали 30. јула 1941. године, педесет година нико никада ништа није рекао. Зашто?“ – поставља питање на које нема одговора. Након 50 година од зверских убистава православних Срба ливањског краја, почетком 90-их година њихови потомци су се уз помоћ спелеолога спуштали у  јаме Ливањског поља у којима су убијени њихови преци. Бранко Лаганин, из Ливањског села Велики Губер рекао је да је био до свих јама у којима су усташе бацали Србе. „Био сам ја на свим тим стратиштима, и у Прологу и у свим тим јамама и спуштао се доле у њих, било је јама и од 40 метара где смо се спуштали где се могло остати 15, 20 минута па до пола сата, јер су ту температуре биле 5 до 7 степени усред лета, тако да је било прилично тешко издржати али све се то одрадило у једној импозантној акцији у којој су сви житељи православне вере са ових терена учествовали свим срцем и свом душом“ -  испричао је Бранко. Тада су есхумиране кости побиjених. Њихове кости су умивене, осунчане и похрањене у новоизграђену крипту покраj цркве Успениjа Пресвете Богородице у Ливну. На жалост, 1992 године потомци злочинаца су минирали крипту и на таj начин учинили нови злочин над остацима невиних жртава. Срећом, било је Срба који су ризиковали главу и дошли да сакупљају кости, да их пси не развлаче и оне су опет похрањене у новоизграђену капелу посвећену Светој Великомученици Марини у којој су ове, 2018. године свештеници пореклом из ливањског краја служили Литургију, а након Литургије и парастос  ливањским мученицима. Удружењење Огњена Марија ливањска традиционално окупља прогнане Србе из Ливањског краја на овај празник у славу пострадалих предака, чувајући на тај начин сећање на њих уз наду у Васкрсење мртвих и веру да се такви злочини више никада и никоме неће поновити, а да ће срушени домови прогнаних Срба бити обновљени како би расељени Ливњаци након више од две деценије изгнанства могли да наставе живот у свом завичају.

Извор: Телевизија Храм

У архипастирском слову Високопреосвећени је казао да данас празнујемо Блажену Марију Магдалину, Благу Марију како је назива наш народ, која је била први живи свједок Христовог васкрсења.

Подсјетио је да се, по свједочанству Светих јеванђелиста, Васкрсли Господ првој јавио Благој Марији и да је послао да ту тајну, велику истину јави другим ученицима.

„Од тада је Марија Магдалина до данашњега дана била први и вјечни свједок Христовог Васкрсења. Истине без које ни људски живот, ни ова земља, ни све што се на њој догађа нема никаквог смисла, јер ако Христос не васкрсе, по ријечима апостола Павла, онда је узалуд и наш живот и наша вјера“, рекао је Митрополит.

Указао је да би човјек као биће, био роб смрти и пролазности да није Христос Васкрсао, да Његово тијело које је умрло, као свако људско тијело, није васкрсло као што је посвједочила и свједочи Блага Марија кроз вјекове.

Послије Свете службе Митрополит је са свештенством, монаштвом и вјерним народом освештао конак Манастира Светих мироносица.и одржао кратак помен ктиторима, приложницима и добротворима манастира и ђенералу Иву Ђуровићу.

„Два значајна догађаја су нас сабрали данас на ову гозбу љубави Христове, на Свету литургију: то је спомен блажене и благословене Марије Магдалине, првог свједока Христа Бога Васкрслога из мртвих, и други догађај то је стогодишњица страдања и упокојења ђенерала Ива Ђуровића, пред чијим домом се и налазимо, који је пострадао за вјеру и отачаство прије 100 година“, казао је Архиепископ цетињски Амфилохије.

Исказана је спремност Митрополије да помогне родбини да се ове године пренесу земни остаци ђенерала Ђуровића и да се похране у Дупилу гдје су и његови преци.

Иво Ђуровић је ђенерал и министар војске краља Николе Првог Петровића, који је прије 100 година прогнан из Црне Горе, утамничен од Аустроугарске, и свој живот је окончао у аустријском логору.

„Сјећамо се те изузетне личности историје Црне Горе из времена Краљевине Црне Горе, који је не само потомак најчаснијих људи у овоме крају, него је у исто вријеме по мајци и потомак Петровића. Данас спомињемо и све ктиторе, осниваче, приложнике овога Светога храма и Манастира Светих мироносица, нарочито оних, овдје похрањених, који су живот свој жртвовали за вјеру и отачаство које је опјевао и Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац“, бесједио је владика и закључио да се Црква увијек сјећа оних који су живот свој жртвовали за ближње своје, за вјеру праву и отаџбину своју.

Митрополит је казао да овај данашњи догађај није само спомен онога што је било и значајних личности из историје Цркве и Црне Горе, него је овај сабор наставак Светога дјела које је овдје започето прије толико вјекова.

Подсјећајући да је овдје владао Михаило Војислављевић, по предању овдје је његов гроб, па послије њега Свети Јован Владимир, Свети Симеон Мироточиви, свети Немањићи, Балшићи, Црнојевићи, Митрополит је казао да су Петровићи заједно са Црмничанима и ослободили Црмницу од турског ропства и да данас помињемо и 70 Дупљана који су живот свој положили за крст часни и слободу златну, за вјеру и отачаство:
„Ово сабрање је завршетак и спомен, живо сјећање на оне који су себе уградили у оно што је часно и честито у историји, а у исто вријеме са освећењем овога конака започињемо обнову Манастира Светих мироносица.“
Говорећи о обнови Манастира који је био велико духовно средиште и који је у вријеме Отоманске империје срушен, владика је истакао да су остале многе књиге које су за преписиване у том манастиру и које се чувају по библиотекама у Русији и Њемачкој.

Сестра Лукија је намјесница ове свете обитељи, а игуманија је мати Теодора из манастира Рустово која је дошла у свој родни крај и она је, како је истакао Митрополит, попут Марије Магдалине кренула за Господом да буде, заједно са другим сестрама, ако Бог да, свједок Христовог Васкрсења и обновитељка своје душе и древне светиње која је била украс Дупила и читавог овог простора.

„Данас смо благословили овај овај конак – дом који је наша Лукија приложила са својом породицом Цркви Божјој, приложивши Цркви своју душу и своје биће“, истакао је владика и изразио наду да ће се, ако Бог да, што скорије подићи Црква Светих мироносица а за спомен Ива Ђуровића.
Митрополит је заблагодарио свима који су себе уградили у славну прошлост Дупила, а посебно је заблагодарио Стеву Ђуровићу за показану хришћанску љубави и пожртвованост показану приликом обнове храмова у Дупилу и цијелој Црмници, а нарочито за Храм Светог Јована Владимира у Бару и уручио му архипастирску похвалницу.
„Црква Божија краја нема, започела је прије двије хиљаде година, а ја бих рекао и прије тога, започела је за вријеме пророка Илије, Мојсија и прије. Тада је започела и она непрекидно само дјела, ради, ствара и гради“, истакао је Митрополит црногорско приморски Амфилохије и закључио да оно што је Божије не може да ишчезне, увијек се нађу душе Богом озарене које светиње изнова обнављају.

Весна Девић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Детиња душа, жедна Живога Бога, од најранијих дана се ту у манастиру, напајала и хранила духовно, кроз богослужења и искуство старијих сестара. Сестринство је било малобројно! Манастир прилично сиромашан и у материјалној оскудици. Поред цркве брвнаре у манастиру је био један мали конак са три просторије. Одавде је Зорица завршила основну школу. Потом је донела одлуку да остане у манастиру и да прими монашки лик. Када је напунила 19 година живота, блаженопочивши Епископ жички Василије, замонашио је искушеницу Зорицу, под монашким именом Аквилина. Заједно са сестринством манастира, на челу са тадашњом игуманијом мати Ефросинијом, монахиња Аквилина је изграђивала манастир. Подигнута је нова зидана црква посвећена Преподобној мати Параскеви 1967. године, анови већи конак 1974. године.

Смиреном нарави  и кротким духом, монахиња Аквилина је освојила љубав сестара и оболеле игуманије Ефросиније, која ју је назначила за свога живота за наследницу у старешиновању, видевши у њој доброг домаћина и управитеља. Блаженопочивши Епископ Стефан је 1990. године именовао монахињу Аквилину за игуманију манастира Вољавче. Мудро и са љубављу је мати Аквилина водила манастир и управљала њиме и сестринством. Својом добротом је завредила пажњу мештана и целе околине до града Чачка и Краљева, те су се верници везали за ову светињу и свесрдно је у разним облицима помагали, долазећи на света богослужења, доживљавајући овај манастир као своју кућу.

Мати Аквилина је боловала од диабетиса (шећерне болести). Иако је ова њена болест била тешка, нико је није видео да је нервозна или љута, нико није трпео због њене болести. Носила је болест са смирењем и захвалношћу Богу. На дан Светог пророка Илије, са радошћу је, на болничком оделењу у Београду, из руку свештеника примила Свету тајну Причешћа, и тако наоружана, душом својом кренула у загрљај Господу, кога је свим срцем љубила и верно Му служила.

Опело мати Аквилини, у манастиру Вољавчи, 04. августа 2018. г. служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин, уз саслужење свештеномонаха и свештеника Епархије жичке у сабрању бројног монаштва, свештеника и верног народа, поштоваоца ове светиње и игуманије Аквилине.

Владика је посебно истакао монашки подвиг мати Аквилине, наглашавајући да монашки подвиг прате бројна искушења, али је она у свему јеванђелски ревновала и истрајавала, знајући да је Господ рекао да ко верује у Њега има живот вечни, и да је још рекао: “Тамо где сам ја тамо ће бити слуга мој.“ Још је Владика рекао да је највећа радост, кад монах одлази у достојанству, које је обећао Господу Богу. Радостотворна туга је, јер је више нећемо видети у овом животу, али она је испунила свој завет достојним монашким животом као невеста Христова, и одлази Њему Женику, који је својим крстоваскрсним подвигом  кроз проливену крв, пропутио и нама пут у живот вечни. Владика је посећивао у болести мати Аквилину и каже да ју је тешио у њеној болести, а она опет са смирењем тешила њега у његовим тешкоћама и борбама. “Тешећи се храбрили смо се увек речима Господњим“.

“Нека јој је миран и благословен пут ка Царству небеском, да се тамо настани и одомаћи да и нас кад за то дође време прими да се сви заједно радујемо са Оцем и Сином и Светим Духом кроз све векове и сву вечност“ завршио је Владика.

Вјечнаја памјат игуманији Аквилини!

Духовник архимандрит Јаков Лазовић

                                                                                    и Љубинко Костић, протојереј ставрофор

Извор: Епархија жичка

Председник Вучић је поручио да Србија више неће бити само уточиште, већ и заштита, да ће стајати уз свој народ и да неће дозволити да буде прогањан и убијан.

Парастос свим жртвама служио је патријарх српски Иринеј. Обраћајући се окупљенима, рекао је да је једина кривица настрадалих то што су били Срби и што су припадали православној вери.

"То је био страшан дан наше историје, један од најстрашњих од постојања на овим просторима", рекао је патријарх и додао да је најтрагичније то што "они нису пострадали од руку непознатог народа, нити од руку неке непознате религије, већ од браће хришћана".

"То страдање је било такво да се небо застидело од лудости људских. Ако има неког ко је затајио и могао да то зло заустави, то је била црква", рекао је поглавар Српске православне цркве алудирајући на Католичку цркву.

Навео је да се мржња која је насталау прошлости наставила и у време "Олује", истакавши да је трагично то што је она присутна и данас.

"Како Бог опрашта грехе, ми смо позвани и надамо се да ће то опроштење некога да наведе да размисли о томе што је било и да пожели да се такво зло никада више не догоди, не само код нас, већ и свим другим народима", изјавио је патријарх.

Указао је да ниједно зло никада није донело добро ниједном народу.

"Ни ово страшно зло неће донети добро никоме и једини пут и начин је да се ослободимо последица зла, да се Богу молимо, покажемо хришћанску љубав и опростимо", рекао је Иринеј који је оценио да не види такву исту жељу на другој страни.

Своје сећање на август 1995. пренели сведоци из избегличке колоне која је стигла у Србију.

Организован је и пригодни уметнички програм који ће да подсети на голготу коју су прогнаници прошли пре 23 године.

Присутнима ће се обратити председник Републике Српске Милорад Додик, а потом и председник Републике Србије Александар Вучић.

Дану сећања присуствују премијерка Србије Ана Брнабић и министри у Влади Србије, народни посланици, представници Војске и СПЦ.

Поред председника и премијера Републике Српске Милорада Додика и Жељке Цвијановић, ту је и члан Председништва БиХ Младен Иванић као и представници опозиције у РС.

Хрватска војска је 4. августа 1995. године на подручју тадашње РСК почела операцију "Олуја", у којој је убијено или нестало око 2.000 Срба, а протерано више од 220.000. 

Извор: Радио-Телевизија Србије

Извор: Епархија тимочка

- Нисмo oвдe дa бисмo прoцeњивaли пoлитичкe рeзултaтe и исхoдe рaтa нити дa бисмo утврђивaли ткo je крив зa жртвe, нeгo дa сe пoмoлимo зa њих - рeкao je митрoпoлит у oбрaћaњу присутнимa.

Kaзao je кaкo сви ‘припaдaмo jeдинствeнoм људскoм рoду, a oпeт и сувишe чeстo jeдни нa другe устajeмo, и тo нe сaмo кaдa припaдaмo другим нaрoдимa и другим вeрaмa’.

- Нa oвoм мeсту мoлeћи сe Бoгу зa свe кojи су нeвинo пoстрaдaли истoврeмeнo сe мoлимo дa сe злo зaустaви и дa нe идeмo нeпрeстaнo унaзaд трaжeћи кривцe, дa нaшe кoмeмoрaциje и сeћaњa нa стрaдaњa нe буду врaћaњe у прoшлoст кoje трaжи узрoчникe, нeгo дa буду с jeднe стрaнe пoмeн и oпoмeнa дa будeмo истински и прaви људи и дa учинимo свe, мa кoликo нaс тo кoштaлo, дa сe злo нe пoнoви и мeђу нaмa и у oднoсу нa другe нa oвим прoстoримa - дoдao je.

- Нeдaвнo сaм рeкao дa je Хрвaтскa зa нaс лeгитимнa и jeдинa прaвнa држaвa у кojoj живимo; зa мнoгe je тo oтaџбинa, зa нeкe другe дoмoвинa. Нeмa другe мoгућнoсти нeгo дa пoштуjући прaвни пoрeдaк oвe држaвe чинимo свe дa мoжeмo бити нaзвaни њeним дoстojним грaђaнимa. Aли истoврeмeнo тo знaчи дa трeбa дa уживaмo свa прaвa у тoj држaви, дa кaд сe зaкидajу будeмo спoсoбни дa укaжeмo нa тo зaкидaњe, aли истoврeмeнo дa сe бoримo, кoликo je тo у нaшoj мoћи, зa прaвa других мaњинa у другим држaвaмa, дa имaмo oсeћaњa зa њих, зa њихoвe прoблeмe, нeдoумицe… Moлeћи сe зa брaћe и сeстрe нaшe кojи су пoстрaдaли у Oлуjи и пoслeдњeм рaту нa oвим прoстoримa и другдe, мoлeћи сe и зa свe другe нeвинe жртвe, нaдилaзимo свaку нaшу oгрaничeнoст и пoстajући у Христу слoбoдни људи, мoжeмo, нe сaмo рeћи, нeгo и истински дoживeти дa je свaки чoвeк нaш брaт - рeкao je митрoпoлит.

Пoмeну су присуствoвaли сaбoрски зaступници Mилoрaд Пупoвaц и Бoрис Mилoшeвић, aмбaсaдoркa Србиje у Хрвaтскoj Mирa Никoлић, држaвни тajник у министaрству зa oкoлиш Mилe Хoрвaт, прeдсjeдник ВСНM-a Зaгрeбa Сaшa Mилoшeвић, прeдсjeдник ‘Прoсвjeтe’ Mилe Рaдoвић, брojни мaњински виjeћници и aктивисти српских oргaнизaциja.

Извор: Митрополија Загребачко-љубљанска