На крају свете Литургије настојатељ манастира Трескавца архимандрит Варнава (Дамјановић) поздравио је Његово Преосвештенство честитајући му 23 године борбе на уском и трновитом путу од примања монашког пострига у манастиру Гомионици давне и ратне 1995. године, пожелевши мумнога и блага љета и истрајност у духовном подвигу.

Извор: Српска Православна Црква

-У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, овде сабрани у овој нашој богомољи, посвећеној Светом архангелу Михаилу, у Чепину, принели смо жртву од свих и за све, помолили се Троједном Богу, Оцу, Сину и Светоме Духу и принели бескрвну жртву Господу за сва добра која нам је даровао. Радујем се данас што сам овде, у овој скромној, малој, али пред Богом великој хришћанској заједници, јер она носи Крст Христов и сведочи за Христа у овоме свету. Велика је мука овде била и овај свети храм који је срушен, поред ове богомоље, вапи ка своме васкрсењу, ка поновном обновљењу, да буде светило нашега народа у чепинском крају. Боже здравља, надамо се и молимо Богу да заиста засија светлошћу која приличи једном таквом храму, јер је ово мученички храм, храм који је сведочио веру, али нажалост, људима који су учинили такво злодело Христос није био мерило по коме треба да се мери целокупни наш живот овде на земљи. Ми се надамо да ће овај свети храм заблистати новом светлошћу, да ће његово постојање бити не на мржњу, него на љубав и да ће он одисати љубављу према свима, без обзира којој вери ко припадао, да ће бити на понос и радост и држави у којој живимо и на радост нашег народа у чепинском крају, али и у целој Епархији. Управо је овај мученички храм је посвећен Светом архангелу Михаилу учинио да се ова заједница очува и не буде заборављена.

-Исто тако, данас смо прославили Свету мајку Ангелину, велику светитељку из рода нашега, која је сведочила Христа, Распетога и Васкрслога, онаквога каквог ми непрестано треба да сведочимо у својим животима. Васкрсење и распеће су темељне одреднице нашега хришћанскога живота и у њима се пројављује љубав, врлина и наша вера. Христос је дошао на овај свет да би нам омогућио спасење и поновну заједницу са самим Богом и кроз свету Литургију, коју смо данас одслужили и коју сваке недеље служимо, потврђујемо да желимо бити са Богом. Ту нам се Христос даје на један жив, делатан, непосредан начин и сваки пут кад долазимо на света богослужења треба да се припремамо, да постимо и да приступамо светој Чаши. Ту се утврђујемо у вери, ту се утврђујемо у љубави, ту се утврђујемо у Јеванђељу и сваком врлинском животу. Једино кроз свету Литургију можемо да окусимо тај залог Царства Небескога, ту лепоту којом нас Бог милује и којом нас Бог воли. Управо та љубав се даје у светој тајни причешћа, јер Бог није оставио овај свет без некога залога, и кад је васкрсао рекао је да ће доћи и бити међу нама. Света тајна причешћа је тај залог, показатељ бриге Божје према роду људскоме.

-Данас смо, такође, чули у светом Јеванђељу, тамо на самом почетку где се говори да је Царство Небеско као човек цар који се обрачунава са својим непослушним слугама. То нас подсећа да ми, драга браћо и сестре, у овоме свету треба да се обрачунамо са својим грехом и са последицама које тај грех носи. На то нас упућује данашњи Јеванђелски одељак, да непрестано треба стражарити над својом душом, да се ослобађамо од греха, јер нас грех води у смрт. Христос је и дошао да би нам омогућио васкрсење, односно да би победио тај вечни жалац људскога рода - смрт. Непрестано се требамо трудити да у својим животима гајимо љубав једни према другима, да носимо бремена једни другима, јер љубав увек треба да изглађује све наше несугласице и нетрпељивоси. Једино љубављу градимо будућност и само том љубављу можемо да и овај храм, који је овде срушен, сазидамо, обновимо, да нам он улије наду у бољу будућност, у боље сутра. То је залог који су нам оставили наши преци, који не смемо да заборавимо, него треба тим путем да ходимо, јер су нам оставили добар пример како следити пут Христов, пут Јеванђеља и пут Крста. Нажалост, он је претрпео та мучења и страдања које је претрпео, али то не треба да нас обесхрабри, него да нас ојача; да нас ојача у вери да тај храм може поново да буде сазидан и обновљен, да буде светило нашега народа и наше Епархије. Да се наш народ може сабирати у њему, а да ова богомоља буде место где ће народ пронаћи своју утеху и разговор и, на неки начин, ту се сакупљати после светих богослужења.

-Нека би Господ дао да молитве Светог архангела Михаила и мајке Ангелине буду нама утеха и нада да ова заједница може опстати, да ова заједница треба да опстане и да сведочи Свету радост Васкрсења и Распећа. Живели, Бог вас љубио и благословио и свако вам добро даровао. Амин.

Вођен пастирском бригом, након завршетка свете Литургије, у пратњи надлежног пароха Зорана Гојића и г. Миле Хорвата, државног секретара у Влади Републике Хрватске, епископ Херувим је обишао Парохијски дом у коме се налази привремена богомоља, као и рушевине некадашњег храма надомак Парохијског дома.

Повезана вест:

Помозимо обнову храма-мученика у Чепину

Извор: Српска Православна Црква

Сабрани народ испред новообновљеног храма дочекао је своје архипастире, Епископа захумско-херцеговачког г. Григорија и архимандрита Димитрија, изабраног Епископа, који су обавили свечани чин освећења храма, а потом служили Божанску Литургију. Храм је био испуњен верним народом који је са сузама у очима слушао речи беседе свог владике Григорија који се сетио тешких и страшних година кроз које је парохија у Коњицу пролазила и свих невино пострадалих парохијана.

Владика је позвао вернике да се надају и верују у спасење и бољу будућност и посебно се осврнуо на пароха Милана Бужанина и његову породицу која је пружила највећу жртву за обнову храма и парохијског живота. Владика је том приликом одликовао свештеника Милана Бужаниниа правом ношења напрсног крста. 

После свете Литургије приређен је свечани ручак током којег су подељене захвалнице свим донаторима и поздрављени су сви гости који су у великом броју узели учешће у историјском догађају.

Извор: Српска Православна Црква

Поред Преосвећеног Епископа ваљевског г. Милутина, молитвено сабрање предводили су Епископ британско-скандинавски г. Доситеј и умировљене владике Георгије и Константин. Саслуживало је свештенство из више епархија, а појао Црквени хор „Хаџи Рувим“ са диригентом Милицом Степановић Бабамилкић.

Поред снажне братске љубави, четворицу архијереја везује и то што су им архипастирске службе биле, а владики Доситеју још увек јесте, везане за од матице удаљене олтаре. Епископ Милутин службовао је у Аустралији, док су епископи Георгије и Константин годинама управљали епархијама у Канади и Немачкој. Такође, изузев владике Константина, сви су ране ђачке године провели у монашкој школи манастира Острог.

-Поред кивота Светог Василија Острошког учили смо богословске науке, а највише смо се учили духовности од великог чудотворца. Господ нас је послао у свет, у разне земље, а по Његовом благослову ево нас данас овде да заједнички одслужимо Литургију. Ја сам као епископ осетио јаку силу духовну. Кад је више епископа, снажније су и молитве и јаче радујемо анђеле и сав небески свет. Нека Бог да што више оваквих сусрета, а мојој браћи подари добро здравље, дуг живот и да нам увек у добру дођу, речи су којима је Епископ ваљевски г. Милутин изразио радост због служења са браћом архијерејима. Такође, он је пренео окупљенима дивљење гостујућих архијереја према мноштву народа у храму Васкрсења Христовог. -Овде је народ добар и у великом броју долази у храмове и то је за епископа велика радост, истакао је владика Милутин.

Беседу, надахнуту личношћу Преподобне мати Ангелине Српске коју прослављају сви православни, нарочито ми Срби, произнео је протонамесник Живојин Кнежевић: -Света мајка Ангелина, поред Свете Петке, велика је покровитељка српског народа. Ми, данашњи Срби, мало знамо о њој и њеној улози у животу нашег народа. Она је била, и данас је ту, за све који траже помоћ у Цркви Божјој, где је Господ оставио сва благодатна средства спасења. Како је Свети отац Јустин говорио, све свете тајне и све врлине налазе се у Цркви Православној. Али, ми често заборавимо где да тражимо помоћ ту где за све има лека. Зато се трудимо да се одазовемо позиву звона да се саберемо у светом храму у нашем граду! Немојмо чекати да невоља буде оно што ће нас призвати, већ љубав Божја, којом је створио свет. Сетимо се увек Свете Ангелине и свих српских светитеља, који коленопреклоно моле Творца и Спаситеља нашег да помогне свима. Није лако бити православан, али имамо њих у „Небеској Србији“ да нас својим молитвама снаже и чувају.

Приликом Литургије велики број деце примио је свету тајну причешћа. Посебно интересантно видети била су честитања имендана девојчицама које носе име Ангелина, а којих је у Саборном храму било неколико.

Извор: Српска Православна Црква

Извор: Српска Православна Црква

Саслуживали су протојереји-ставрофори Мирко Николић, Саша Кузмановић, Душан Колунџућ, Јован Клајић, Душан Марковић, Добривоје Филиповић и Драгомир Живанић, јереји Горан Тодоровић и Марко Шукунда, као и ђакони Радован Арсеновић и Срђан Лукић. На литургијске прозбе и возгласе одговарали су богословска омладина и свештенство под вођством професора богословије Светог Арсенија Сремца Предрага Миодрага.

Уследила је литија и помен за свештенике који су служили на мирковачкој Водици. Владика Херувим је освештао славска обележја и обратио се сабраној заједници:

-У Име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, сабрани овде, пред цркве Светог великомученика Пантелејмона, у чије се име и сабрасмо, а опет у име Свете Једносушне Тројице, јер је Бог диван у светима Својим, како данас смо и чули у прокимену Апостола. Заиста је Бог диван у светима Својим, јер је овај дивни светитељ Цркве Божје просијао као најсветлије кандило које непрестано гори у црквама нашим и у душама нашим. Овај дивни светитељ кога смо данас прославили носи назив великомученик, који је својим животом сведочио веру Христову и мученички страдао за Христа, за Јевнђење и за Цркву Божју. Он је био родом из Никомидије, лекар по струци. Једне прилике када је исцелио слепог човека, његови ближњи, сродници и пријатељи су га оптужили да је хришћанин и онда га је цар Максимијан, тадашњи владар Римског царства, ставио на велика мучења и он је мученички пострадао за веру Христову. У његовом дивном житију пише да када је стајао пред царем Максимијаном Херкулијем он је телом био пред земаљским царем, а умом пред Небеским Царем, јер је знао да његово страдање јесте страдање за Христа и за Јеванђеље које је Христос проповедао. Управо та вера га је одржала и он је процветао као најлепши цвет у Цркви Божјој и прославља се као светило наше Свете Цркве.

Радујем се данас што сам овде, поред овога дивнога храма и дивнога места, богопројављенога, где тече чудотворни извор, где смо се сабрали да прославимо Име Божје, да прославимо овога дивнога угодника Божијег, Светог великомученика Пантелејмона. Као што је Свети великомученик сведочио веру Христову, исто тако и ми треба да сведочимо Христа, непрестано, свакога дана и свакога тренутка. Како дишемо, исто тако треба да сведочимо, свакога секунда и тренутка исту ту веру Христову, какву је имао и Свети великомученик Пантелејмон. Међутим, поставља се питање како да ми стекнемо та небеска блага овде на земљи, јер ова земља нас води једном другом философијом живота, једном материјалистичком филозофијом која нас удаљује од самога Бога. Само светом Литургијом и литургијским животом у Цркви можемо стећи врлински живот и стицати небеска блага, онако како је то стицао и наш великомученик Пантелејмон, због кога смо се данас овде сабрали. Управо та небеска блага је он стицао и ми треба непрестано да их стичемо  у нашем овоземаљском животу. Да оставимо тај материјалистички живот који нам се намеће, а да се препустимо врлинском јеванђелском животу, јер преображење једино јеванђелски народ може да сведочи за Христа и да буде народ светосавски, народ светосимеонски, онако како су нам то наши Оци оставили. А оставили су нам добар пример дивнога земаљскога подвига какав треба ми да следимо и каквим ми треба да живимо. Не само да су нам они оставили, видимо да је и Свети великомученик Пантелејмон истог тог Христа проповедао и сведочио.

Ми смо кроз историју имали дивне светитеље који су истим тим Јеванђељем, истим тим путем врлине ходили. Тако и ми треба да ходимо и да непрестано имамо Христа у себи, да непрестано, кад год долазимо на света богослужења, а требамо што чешће да долазимо, учествујемо у светој тајни Причешћа, да се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, јер је то једини прави и истински пут нашега живота и стицања врлина у овоземаљском животу. Ту се сусрећемо са Богом најближе, најпотпуније, најсавршеније, јер је света Литургија пуноћа живота у Цркви. У њој је све сливено и у њој је све испуњено. Лепо вас је данас видети овде, сабране у овако великом броју да сведочимо Христа, да сведочимо Јеванђеље Христово, да ширимо љубав, мир, јер је то једини начин нашег живота и опстанка на овим просторима. Нека би Господ дао да се, молитвама Светог великомученика Пантелејмона, наша вера умножи, да се љубав међу нашим народом умножи, да нема више међусобне заваде и неслоге, већ да влада слога, мир и љубав, од сада и кроз сву вечност. Амин.

Радост празничног дана била је још већа због чињенице да је, неуморним радом протонамесника Немање Клајића, Парохијски дом у Мирковцима ушао у завршну фазу радова и да свештеничка породица већ живи у њему. Имајући све ово у виду, Епископ је благоволео да освети Парохијски дом. Евхаристијско славље се наставило у црквеној сали, која је, такође великим трудом проте Немање Клајића, стављена у функцију пре неколико месеци.

Извор: Српска Православна Црква

Саслуживало је више свештеника и свештеномонаха Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, а у молитвеном сабрању учествовали су и бројни вјерници.

Прије богослужења Владика је у првине монашког образа обукао искушеника косијеревске обитељи брата Милана, коме је дао монашко име Андреј.

Током свете Литургије Епископ Јоаникије унапредио је у чин архимандрита јероманаха Арсенија, игумана Косијеревске светиње. Владика је пригодним словом о. Арсенију честитао произвођење у највиши степен монашког чина, који је још већа и одговорнија служба.

На указаној части и повјерењу Његовом Преосвештенству владици Јоаникију захвалио је архимандрит Арсеније.

Ријечима архипастирске бесједе обратио се Владика будимљанско-никшићки, говорећи о древној немањићкој задужбини манастиру Косијереву, који је кроз вјекове сабирао народ, кријепио га и снажио у најтежим временима наше мукоторпне историје.

„Остало је забиљежено да су косијеревски калуђери кроз сва времена достојно носили свој крст, бреме своје службе и свог народа и да Турци, иако су понекад пљачкали и вршили насиља, никада нијесу порушили манастир Косијерево. Огријало је сунце ову светињу у она времена када су донесене мошти Светог Арсенија из Бјелопавлића у манастир Косијерево на Требишњици. Тиме је честити краљ Никола хтио да охрабри своје Херцеговце и награди овај дио ослобођене Херцеговине за велике жртве које су дали за слободу. Тада су Црногорци и Херцеговци дисали једним духом и није била постојала подјела Србин, Црногорац – то су нова, несрећна времена донијела, а са том подјелом и велику срамоту, која нам се догађа из дана у дан“, рекао је Владика.

Ипак, забиљежено је, нагласио је Епископ Јоаникије, да се у манастиру Косијереву, приликом доласка светих моштију Светог Арсенија, наследника Светог Саве, сабрала цијела Херцеговина и Црна Гора и да таквог славља није било од Косова.

„Наступила су тешка времена Аустроугарске окупације и били су паметни наши преци, знали су колико су Швабе кивне овој светињи, јер је она брисала границу коју су они жељели да утврде, па су на вријеме склонили мошти Светог Арсенија и понијели их преко Бањана и Никшића у манастир Острог, гдје су почивале током окупације, а у то вријеме тамо су почивале и мошти Светог краља Стефана првовјенчаног. У Острошкој светињи сабрале су се тада многе светиње да кријепе наш народ у најтежим временима, која су била гора од турских. Први који су светињу оскрнавили и порушили били су браћа хришћани, западни католици, како кажу, цивилизвана и културна Европа и Беч. Они порушише нашу светињу, па је калуђер, који се једини затекао да чува светињу, Герасим Вујовић рекао да то нијесу хришћани, него јуде и сатане кад могу да руше светињу Божју, светињу овог народа“, бесједио је Преосвећени Епископ Јоаникије.
Та времена су прошла, али, оцијенио је Владика, убрзо су наступила нова тешка времена. Тек што се обновио манастир Косијерево, услиједише нова страдања светиње.

„Страдање удари по самом тијелу, по самом животу манастира. Несрећни наши комунисти, несрећни изроди овог народа, било је међу њима патриота, али сваки онај ко је дигао руку на свештеника, а било је таквих много, побише косијеревске и добрићевске калуђере све до једног: Теофана Беатовића, Дамјана Томића, Арсенија Кнежевића, Тимотеја Ковача, јеромонаха манастира Добрићева, свештеника Риста Јарамаза, Васа Поповића вучедолског и многе угледне људе, за те злочинце кажемо да су били изроди. Свако ко је дигао руку на брата и посебно на свештеника, на духовно лице био је изрод и остао изрод“, поручио је Његово Преосвештенство.

Закључио је да треба да будемо захвални косијеревским калуђерима, који су остали вјерни Христу до своје кончине и свештеницима овог краја, који су своју вјеру запечатили мученичком крвљу.

Из те жртве, закључио је Епископ, обнавља се косијеревска светиња молитвама Светих свештеномученика и новомученика, који нас грију и охрабрују са Неба, снаже и подстичу да ову светињу, која нас је вјековима чувала и духовно кријепила, обнављамо.

„Данас имамо ту радост да смо добили новог архимандрита ове свете обитељи о. Арсенија, игумана и новог монаха о. Андреја. Нека буде са Божјим благословом, нека ова светиња цвјета и у потпуности обнови“, рекао је Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
Након богослужења услиједила је трпеза братске љубави уз пригодан програм.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка