Малтешки ред у Словенији данас окупља 35 витезова и преко 100 добровољаца, а ове године прославља 800 година постојања. Стога су одлучили да пођу на поклоничко путовање највећим светињама овог реда, икони Пресвете Богородице Филермосе, руци Светог Јована Претече и Крститеља, као и честици Часног крста. Група од 25 припадника Малтешког реда прво је посетила Плаву капелу у Народном музеју Црне Горе, поклониши се икони Пресвете Богородице Филермосе, а затим у молитвеној поворци приступила светињама које су похрањене у Цетињском манастиру. Након поклоњења светињама, поклонике су угостили Епископ диоклијски Методије, протојереј-ставрофор Обрен Јовановић и јеромонах Јустин Мреновић.

У име словеначке асоцијације витезова Малтешког реда г. Андреј Штер је поздравио домаћине и, захваливши на гостопримству и изразивши жаљење што Његово Високопреосвештенство Митрополит г. Амфилохије није присутан, уручио висока одликовања која су приређена поводом осам векова постојања Малтешког реда у Словенији:

-Уручујемо вам ова одликовања, јер су се Православна Црква и народ у Црној Гори увек борили против наших заједничких непријатеља, за одбрану вере и у име Христово. Примите, дакле, ову повељу и одликовања, као гарант наше повезаности са вама. Такође, примите позив да дођете у посету, да сте сви ви увек добродошли у Словенију. Највеће вам хвала, још једном, што са великим трудом и љубављу чувате највеће светиње нашег реда.

Владика Методије је са захвалношћу примио орден.

-Нема потребе да нам се захваљујете јер „чувамо“ ове три светиње. Оне више чувају нас него ми њих и то нас увек и заувек обједињује, то је нека дубља веза свих народа на земаљском шару, па и наша два народа, рекао је владика Методије и нагласио -Увек сте добродошли и треба да се осећате као код своје куће, јер овдје у Цетињском манастиру су пре свега домаћини икона Пресвете Богородице Филермосе, рука Светог Јована и дјелић Часног крста.

Владика је изразио наду да ће се икона Богородице Филермосе ускоро вратити где јој је место, под куполу Цетињског манастира и уручио гостима копију иконе.

-Да вас Пресвета Богородица чува, да јој се молите и за нас и да много, много година послужи часном Малтешком реду, пожелио је владика Методије обећавши скору посету Словенији.

Извор: Српска Православна Црква

Извор: Радио Слово љубве

Извор: Манастир Хиландар

На празник Св. Зосима и Јакова 21. августа 2018. било је изузетно торжествено. Пре свете литургије извршен је свечани чин освећења новог манастирског конака и пререзан славски колач и освећено жито у част светитеља.
Свету архијерејску литургију служио је епископ браничевски Г. Игнатије уз саслужење епископа тимочког Г. Илариона, многобројног свештенства, монаштва и неколико хиљада верника.
Епископ Игнатије је у беседи нагласио значај подвига као стремљења ка царству Божијем, посебно поменувши Св. Зосима и Јакова, које деле векови али обједињава Христос. Након свечаног ручка подељене су грамате захвалности.

извор

На сам дан празника јутарње богослужење је почело у 8 часова. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ Захумско-Херцеговачки и Приморски Господин Григорије уз саслужење Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа Захумско-Херцеговачког и Приморског Господина Атанасија, новизабраног Епископа Захумско-Херцеговачког и Приморског архимандрита Димитрија, свештеника и ђакона наше и других епархија Српске Православне Цркве од Америке до Аустралије. Црква је била препуна вјерног народа који се сабрао да заједничари у Тијелу и Крви Господњој на Славу Божију и на радост Небоземне Цркве. После прочитаног Светог Јеванђеља, надахнуто је бесједио Епископ Григорије који је још једном поучио вјерни народ како треба хришћански достојанствено живјети и радовати се.

После заамвоне молитве освећено је грожђе и преломљен је славски колач испред храма, након чега је славље настављено трпезом љубави у хотелу Леотар.

У вечерњим сатима Преображења Господњег улицама града Требиња кренула је свечана Литија у којој је учествовало више хиљада људи. Ове године као и многих предходних година својим присуством почаствовао нас је Његово Преосвешенство Епископ Будимљанско-Никшићки Господин Јоаникије, који је заједно са домаћином Епископом Григоријем и умировљеним Епископом Атанасијем те архимандритом Димитријем предводио овогодишњу свечану Литију. Од уважених гостију и ове године са нама је био Председник Републике Српске Господин Милорад Додик. На крају Литије пред мноштвом вјерног града Требиња Епископ Григорије је изговорио дирљиву опроштајну бесједу.

Обичај одржавања ове литије, која је постала симбол нашег града, започели смо давне 1992. године. Ова литија нас је, као наставак свете литургије, водила и још увијек води на гору Преображења. Tако нас је ова континуирана Служба Богу преображавала, исцјељивала, одобровољавала, упућивала ка Господу, а потом и једне ка другима. Тако је Требиње – наш чудесни мали град – постао град преображења и преображаја, његове улице постале су улице преображењске, док је требињски саборни храм постао стуб и тврђава у коју је свако било када током дана могао ући да заблагодари Господу, да пусти уздах и сузу и да добије опроштај и мир. Једном ријечју – да се преобрази. Дјеца, одрасли људи, сви који би ушли у тај храм па и у овај град могли су, ако су хтјели, осјетити тај додир преображењске свјетлости. А онда се над нама, као на гори Тавору, уздигао нови храм, Херцеговачка Грачаница, проповиједајући својом љепотом, а у њему је свој смирај и коначни преображај нашао бесмртни пјесник. Наши су манастири од разваљених пећина постали лучезарна свјетила којима идући у сусрет бивамо тајанствено озарени. У међувремену, међу нас је с острошке горе сишао наш брат и отац Василије и пустио свакога од нас да га загрли и цјелива. И наша пустиња је процвјетала, наше ријеке постале су крстионице кроз које су струјале воде освећења и преображења. И ми смо се, мили Требињци, заједно с градом и црквама тихо и нечујно преображавали и постајали браћа, сестре и пријатељи.

У долини у којој тече света ријека и рађају грожђе, смокве, нар и све остало лијепо и укусно, бивало је свакога новог Преображења све укусније и љепше. И зато људи из разних крајева желе да дођу на Преображење у Требиње, да се и сами преобразе, јер сви смо ми грешни и своја бића неријетко умјесто да преображавамо заправо изобличавамо. Увијек је било и увијек ће бити оних које је Преображење изобличавало али не зато што је тако хтио празник и преображени Исус – не, то је био увијек њихов избор и њихов рат против преображавања и поправљања. Сви ви који се сјећате разореног града, у коме бјеше све запустјело тих ратних година, вјерујем да ћете се сложити са мном да је овај град преображен. Али исто тако треба да имате на уму да преображавању нема краја и да смо још увијек на том путу, још смо у преображењским литијама и ходу ка бољем. Јер не треба никада да мислимо да је све апсолутно добро и да не може постати још боље. Зато стално идемо у сусрет Господу а Он нас пак усмјерава да идемо напријед, да се непрестано преображавамо, сусрећемо и волимо једни друге.

Драги народе, а поготово моји Требињци, живећи 25 година у овој благородној и благословеној долини Требишњице, у овом – како му само име каже – жртвеном пољу Требињу, често сам био, као и многи од вас, загледан у камену планину над нама – у наш Леотар. И сада сам потпуно увјерен да је тај камени лав симбол нашега града и да није – сигуран сам – Дучић случајно поставио ове камене лавице између којих пролазимо свакога дана. Јер након толико година служења у Херцеговини и Требињу схватио сам да је човјеку настањеном овдје задатак да буде лав. Тај задатак постављају му Леотар изнад нас и наши Његош и Дучић међу нама, тај задатак му, на концу, постављају наши преци пострадали за слободу и крст.

Стога ви, синови ових планина и поља, треба да се увијек и непрестано присјећате да сте позвани да будете храбри и непоколебљиви као лавови. А ја сам пак заувијек Богу благодаран што ми је допустио да столујем на трону који је установио највећи лав који је икада рођен међу Србима – Свети Сава. Благодаран сам на томе што сам прије готово 20 година уведен у трон на којем су столовали Свети Василије и Свети Петар новомученик и многи други. Посебно сам срећан што сам наслиједио правог духовног лава који не познаје страх, а каквом ми тек радошћу срце испуњава спознаја да долази један млади и дивни лав послије мене. 

Желио бих још да знате и то да сам одлуку да преузмем нову дужност донио сам , по благослову наше цркве и по својој слободној вољи. Када сам у двадесет и петој години оставио све и отишао у Острог, говорили су да сам вјероватно полудио. Ипак се испоставило да нисам, али када сам могао тада оставити све – није ми тешко ни у педесетој оставити част и власт и утицај који сам несумњиво стекао. Једноставно сам желио да се још једном у животу лишим власти и моћи, да направим мјеста другоме и бољем од себе и да, што је најбитније, одем тамо гдје је потреба и нужда већа и претежнија. Ако успијем у својој накани и учиним шта добро у новододијељеној епархији – биће то захваљујући Богу, а ако не успијем, биће то мој пропуст и кривица. У сваком случају, никада нећу моћи да будем несрећан и неиспуњен јер ће у мом срцу и овдје за мене увијек бити једина и света отаџбина Херцеговина.

Драги Херцеговци и Херцеговке, браћо и сестре, само вас једно молим – не дајте Цркву и светињу ни за шта. Чувајте домове и породице, будите духовно лавови, никада не губите љубав и храброст и увијек се запитајте у чијем сте друштву и да ли сте достојни лавова које малоприје поменусмо. А што се мене пак тиче – мада је то у овом контексту најмање важно – ја, по природи ствари, никада не могу одавде сасвим отићи јер овдје су моји најмилији гробови и моји најмилији пријатељи. Физички могу бити одсутан, али не и духовно и све што будем могао помоћи, колико то буде у мојој моћи, помагаћу, увијек.

На крају, желим још само да заблагодарим Богу ријечима: хвала ти, Боже, и опрости ми! И хвала вама, браћо и сестре, и опростите ми и ви. Својим непријатељима опраштам све увреде и клевете и не кунем их већ благосиљам. Останите у љубави Христовој и у љубави међусобној. На многаја љета и да благослов Божји буде с вама у све вијекове вијекова! Амин.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

 ”Манастири су осматрачнице српске савести”

Свети Јустин Ћелијски

”Волемо мртви бити него законе отаца својих погазити”

Срби из Славоније аустријској генералскоманди  у Вараждину у 18. веку

Сачекао сам ових дана да саслушам и прочитам све квалификације које су представници београдског режима лично изговорили и написали о Архимандриту Сави (Јањићу), игуману Манастира Високи Дечани у Метохији. Не памати се таква медијска хајка на једног монаха Српске Цркве! Ипак, кад је хајка, као што је ова против оца Саве Дечанца, свака реч лети на образ онога ко је изговара. И ту остаје! За историју и сведочанство!

Шта је циљ политичке и медијске хајке на оца Саву Дечанца? Није ваљда циљ да се ”увере” Срби, посебно она наша браћа и сестре на Косову и Метохији, да им је ”нека мањина главни непријатељи у Српској Православној Цркви” и да је та ”мањина” ”агентурно повезани” у Епархији Рашко-Призренској и Косовско-Метохијској са централом у Манастиру Високи Дечани. А на челу те ”опасне агентурне групе” је нико други до дечански игуман – отац Сава (Јањић)!!! И да је та ”агентурна мрежа део других агентурних мрежа”. Епохално, нема шта!

Свесно ризикујући, јавно сведочим да су напади на Епископа Рашко-Призренског и Косовско-Метохијског г. Теодосија и игумана Високих Дечана Архимандрита Саву, по ко зна који пут, потврдили истину да је пријатељство са политичарима непостојећа категорија и да су односи са њима искључиво омеђени њиховим интересима – ситним, јефтиним, дневним, површним и краткотрајним! Ту, дакле, нема ни Светиње, а ни опраштања! То се и ових дана потврдило.

Није било давно кад су се неки од данашњих хајкача тркмили да се сликају са Владиком Теодосијем и са нашим свештенством, монаштвом и верницима – са тим највећим јунацима наших дана – по српским цркавама и манастирима на Косову и Метохији. Кад год су донели какву помоћ нашим Светињама и народу на Косову и Метохији нису могли да утекну камерманима које су са собом водили. А сад, кад је речена реч из дечанског игуманског трона, дечански игуман је агентура ЦИА-е! Или кога већ! Па још и да ради за независно Косово! Е, па неће баш бити тако!

Трајно треба запамтити следеће речи које су данима упућиване не само Сави Јањићу него дечанском игуману – једној од најзначајнијих адреса нашег народа кроз историју: да црквена агентурна мрежа ”све време de facto штити пуну косовску независност”; да ”Јањић и остали бар 15 година воде политику која се залаже за албанско независно Косово”; да су припадници агентурне мреже на челу са дечанским игуманом ”део организованог и систематског плана агентурних мрежа”; да је о. Сава Дечанац ”шиптарски патриота и противник поделе Косова”; да ”отворено ради за независно Косово”; да ”ради у интересу ЦИА-е, а против Срба”; да је ”обрукао мантију коју носи”; да је човек који ”данима води бесомучну кампању против Србије”; да је ”издао своју веру”; да је ”пријатељ свих шиптарских функционера на Косову”; да се ”залаже да Шиптари добију све, а ми ништа”; да ”подржава Албанце”, да га ”треба разрешити” и да не набрајам даље. Само што није речено да у Дечанима има ”неки ђаур Сава” и да га треба медијски спалити!

Пишу ових дана, поред осталог, како је отац Сава Хрват по мајци! Не смета им што се на челу Владе Србије налази Ана Брнабић за коју се не зна да ли је крштена, али се сигурно зна да су јој деда по оцу и редом по тој линији до ње били и остали Хрвати. И што је она пре неки дан јавно потврдила! Узгред, познавао сам дивну мајку оца Саве (Јањића). Тачно је да је била римокатолкиња и то таква и толика да је оних шездесетих година ХХ века свом сину на рођењу дала име по Светом Краљу Драгутину.

Замислите такву Хрватицу, ту опасну римокатолкињу која је свом сину дала име по српском краљу! Вероватно је још тадашњи Драгутин, данашњи отац Сава, од материне утробе ”предодређен да буде агент ЦИА-е”! Он, судећи по томе, није заврбован, некад, негде и од неког, него се, чим је рођен, окренуо пут запада, Вашингтона и ЦИА-е! Та и таква мајка која је родила тако ”опасног агента” је примила православну веру, постила постове, ишла на Свете Литургије у требињску Саборну Цркву. Тој мајци су, кад се упокојила, опело служили двојица владика и више од 20 свештеника! Просто човек да пожели да све мајке Српкиње, а не само Савина, буду такве, па да своје синове подаре Богу да служе у манастирима као монаси! Савина мајка, слободно и истинито говорим, може и треба да буде узор свим будућим мајкама! Не значи ли то да треба да пљунемо и на Јелену Анжујску, јер је и онабила римокатолкиња?

За оне који не знају, Архимандрит Сава је рођен у Требињу, а у монаштву је већ тридесет година. Свој монашки живот је почео код чудотворних моштију Светог Петра Коришког у Манастиру Црна Река код Рибарића, који је тек недавно добио асфалтни пут.

Замишљам ових дана оца Саву (Јањића), тог часног, срчаног и честитог српског монаха из Метохије, који у манастиру живи три деценије, како некуда, кријући се, као ”агент” ЦИА-е или које већ тајне службе шаље неке извештаје из Дечана. Шта би он то у њима могао да напише? И шта они то већ не знају? Ту би своје место могли да нађу записи и наводи о убијеним, отетим и пребијеним Србима, опљачканим и спаљеним српским кућама, о нападима на српске повратнике, о проблемима у енклавама, тј. у савременим гету, о поломљеним и преораним српским гробљима и срушеним надгробним споменицима, о небезбедном животу, о отетој народној и црквеној имовини, о покушају отимања дечанске и друге црквене имовине и тако редом. И тако пуних 27 година од како је 1991. године монах Сава дошао на послушање у Манастир Високе Дечане! А и оно од како је дошао у Црну Реку!

Како би то отац Сава могао да ради? Устане ујутру из девет зора, па после читања молитава у својој монашкој келији иде на полуноћницу, часове, јутрење и Свету Литургију у Дечански Храм, па увече на вечерњу, а између тог служења Богу иде и ред служења ЦИА-и!

Истина, овај ”сајбер монах”, како су га прозвали крајем деведесетих година ХХ века, сад лако може да шаље извештаје, јер има интернет, имејл, твитер и фејсбук! Али, како ли је то радио из Црне Реке? Мора да је своје извештаје слао поштом из Рибарића и то препорученом!

Или, како ли је своје извештаје слао оне страшне 1999. године после потписивања тзв. Кумановског споразума? Мора да је онако чупав и брадат, у мантији и са монашком скуфијом ишао до једнонационалне и ”верски толерантне” Ђаковице, па су његови извештаји отуда летели као НАТО томахавци по Србији од марта до јуна 1999. године.

Како ли је само утицајан тај ђаур Сава Дечанац!!! Има само реч, али нема медије, партијске послушнике, општинске одборе, министре, посланике, коалиционе партнере, телевизију. И не излази из манастира! И тма и тушта се подигла на њега! Бране Србију и Српство од игумана Високих Дечана! Кукала нам мајка!

Чудим се, богме, и себи! Како за ових тридесетак година познанства са оцем Савом у њему нисам макар осетио, ако већ нисам препознао ”опасну страну агентуру”? Како ми није био сумњив? Још су ми чуднији дечански монаси, који су понос Српске Цркве? Како они, онако паметни, духовни, горостасни, образовани и молитвени, не провалише агентуру свога игумана него су пустили да нам се то тек сад саопштава од шефа државе испред његове и наше куће која се зове Патријаршија? Благо режиму коме је највећи противник дечански игуман, а најмања брига четири српске бабе – монахиње у Ђаковици!

Ко ли је, питам се, прошпијао оца Саву Дечанца? Да ли су то можда они Срби – останици, повратници и патници по енклавама којима годинама служи, за које се моли Богу, које исповеда и својом десницом причешћује, које бодри да остану и којима пуне две деценије дотура кору хлеба и, што је важније, прегршт наде да опстану на грдном судилишту насред кога је Содом запушио! Они са којима већ две деценије, гледајући смрт, дели и сведочи живот.

Ко зна, можда су га прошпијали и они Албанци које је 1999. године са тадашњим оцем Теодосијем и дечанском братијом спасавао и примао у Високе Дечане као невољнике без обзира на њихову веру и нацију! И које, својим присуством са братијом у Дечанима и баш са оне четири бабе у Ђаковици, мимо сваке логике сведочи да се нисмо одрекли Косова и Метохије.

Руку на срце, а знајући за нашу ситуацију на Косову и Метохији, човек просто да пожели барем по 20 таквих ”калуђерских агената” у сваком манастиру на Косову и Метохији, а и шире! Нека сваки од њих, као и отац Сава, подари тридесет година своје младости и снаге, поста и молитве у служби манастиру и Цркви, па нека буде шта ће бити! Ако су агенти такви као што кажу за оца Саву онда да их под хитно позовемо да дођу или да их надлежни што пре пошаљу у наше манастире.

Питам се: како је могуће да је отац Сава једини видљиви агент ЦИА-е или које ли већ службе? Како провалише само њега? Како су остали невидљиви, а он једини видљив! Остали, изгледа, ћуте и извештавају, а он јавно наступа! Јавља се, пише, твитује, говори о Косову и Метохији, па су га због тога ”открили”. Да није, којим случајем, јавно рекао то што је рекао и написао то што је објавио нико га не би прозивао! Баш је наиван тај отац Сава Дечанац!

Шта је лоше у томе што се дечански игуман јавно залаже против поделе (или ”разграничења”), размене територије и признања тзв. Републике Косово? И што сведочи став Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве! И то из Метохије! Зашто би такав став, како кажу, ”утврђивао косовску државност”? Зар су се хајкачи на оца Саву одрекли става и Устава по коме је Косово и Метохији део територије Републике Србије?

Шта је лоше у томе што игуман из Високих Дечана као, како је писао Свети Јустин Ћелијски, вековне ”осматрачнице српске савести” јавно указује да је тзв. разграничење са Албанцима заправо разграничење Срба и Србије са Пећком Патријаршијом, Високим Дечанима, Грачаницом, Девичем, Будисавцима, Зочиштем, Призреном, Гази Местаном, Црквом Самодрежом, са народом, насељима и гробљима јужно од Ибра? Шта је лоше у томе што је глас дечанског игумана један од оних гласова који вапије да 75 хиљада Срба јужно од Ибра жели да остане на својим огњиштима и у својој држави Србији? Игуман Сава јавно говори да то није разграничење са Албанцима него разграничење Србије са својим светињама и верним народом, са својим вековима и тапијама на Косову и Метохији јужно од Ибра.

Управо би такав став или, не дај Боже, чин ”разграничио” не Србе и Албанце, како говоре, него и Србе и Србе и то кроз оно што неки зову тзв. Република Косово као државолику творевину коју 2/3 човечанства не признаје као државу. Такав небивали чин би утврдио и запечатио не само тзв. косовску него, заправо, великоалбанску државност! Нико тако не би помогао остварењу плана и програма ”злогласне Албанске лиге”, како ју је називао руски конзул Иван Јастребов у своје време, као нека српска рука која би, не дај Боже, ставила свој потпис на неки такав ”споразум” и тако поништила векове и жртву Срба на Косову и Метохији.

Давно је речена мудрост: кад те гони цар – ти бежи! Кад те гони владика или поп – ти седи, јер ти неће ништа! На жалост, неки нису ни чули, а камоли научили ту древну поуку. Јер, свештенство никад није и неће бити партијски противник било коме, па ни председнику наше државе Србије Александру Вучићу коме не споримо ни легитимитет ни легалност. Али, свештенство је дужно да сведочи вековни и вековима потврђени став Цркве.

Уз дужно поштовање, али тешко могу да себи објасним где се налазимо кад је дошло време да је Канцеларија за Косово и Метохију стратешки важнија од Високих Дечана, а да је за Косово и Метохију рефентнији директор Канцеларије од дечанског игумана.

Дечански игуман Сава није могао ништа друго ни да каже од онога што је рекао. Јер, сваки је хришћанин, а посебно дечански игуман који има посебно место у нашој Цркви, позван да буде светлост свету и со земљи и зато је напад на њих заправо напад на читаву Цркву! Зато, радуј се оче Саво, јер сведочиш да со није обљутавела!

Извор: Митрополија Црногорско-приморска

„Покушавали смо да угасимо, али нисмо успјели, јер је захваћена била кровна конструкција. Пожар је заустављен прије манастирске библиотеке, што је веома битно“, истакао је монах Серафим.

У пожару je у потпуности је изгорио трећи спрат конака и манастирска архива.

Командир Ватрогасне јединице Вишеград Жељко Милошевић навео је да се пожар већ био распламсао кад су стигли, али да су успјели да га зауставе да се не прошири на спрат испод.

„Штета је огромна јер је изгорјело поткровље, које је било опремљено, и кров“, истакао је Милошевић.

Монах Гаврило Ђурић напомиње да су, ипак, на трећем спрату изгорјеле вриједне књиге манастирске библиотеке.

У гашењу пожара пристигло је Ватрогасно друштво из Рудог, које је помогло у спречавању преношења пожара на храм.

Командир Ватрогасне јединице Рудо Милун Топаловић рекао је да је приликом њиховог доласка пожар био захватио кровну конструкцију.

„Одмах смо приступили интервенцији, а пожар је локализован синоћ око 19.00 часова“, додао је Топаловић.

Начелник општине Вишеград Младен Ђуревић посјетио је синоћ манастирски комплекс и рекао да ће општина дати пуну подршку у санирању штете.

У акцију помоћи укључени су Хидроелектрана „Вишеград“, Цивилна заштита Вишеград, „Електропренос“ и „Романијапутеви“.

Након обављеног увиђаја биће познати узроци пожара и висина причињене штете.

Извор: Митрополија црногорско-приморска / РТРС