Слободан Јаковљевић рођен је 7. октобра 1985. године у Бајиној Башти. По свршеној основној школи упутио се у средњу богословску школу „Свети Петар Дабробосански“ у Фочи. Након средње школи, по благослову блаженопочившег Епископа жичког Господина Хрисостома (Столића) уписује основне а потом и мастер студије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Блаженопочивши Епископ Хрисостом даје му архијерејски благослов да упише и докторске студије. Слободан Јаковљевић у међувремену ступа у ђаконски а потом и свештенички чин. Након више научних радова објављених у разним теолошким гласилима и уз сарадњу са ментором проф. др Владимиром Вукашиновићем, оцу Слободану је Наставно-научно веће Православног богословског факултета у Београду на седници одржаној 22. јуна 2015. године одобрило тему докторске дисертације под називом Литургичко-историјска анализа утицаја Архијерејских чиновника (НБС 640, Деч 135, МСПЦ Орг 3- II-2, ПБ 21, Савина 7) и Литургијара (МСПЦ Орг 121, Музеј Румјанцова 401) рачанских скриптора на развој литургијског поретка Српске Цркве XVII и прве половине XVIII века. Веће друштвено-хуманистичких наука Универзитета у Београду одобрило је тему дисертације 7. јула 2015. године (под бр. 61206 – 3139/2-15).

Јереј Слободан Јаковљевић је у излагању пред комисијом и многобројним монаштвом, свештенством и колегама истакао значај рачанских скриптора за опстанак средњевековног богослужбеног живота Српске Патријаршије. Као што је проф. др Зоран Ракић приметио, теза је најобимнија и најуспелија квалитетом синтеза и приказ рачанских скриптора и рукописа још од скромних почетака које је започео чувени Јован Скерлић пре безмало сто лета. Теза је осветлила културни, уметнички и теолошки аспект толико битне преписивачке школе која је успела да опстане под османлијском тиранијом. Рад у који је уложен низ година садржи детаљну анализу рукописа, попис скриптора и самих рукописа. Најбитнији део је онај у коме се на компаративистички начин аутор бави поретком трију Литургија у периоду 17. и почетка 18. века, кроз поређење рачанских рукописа са руским и малоруским рукописима и штампаним издањима, затим српским штампаним литургијарима из 16. века и рукописима других српских скриптора истраживаног периода.

Трочлана комисија у саставу ментор проф. др Владимир Вукашиновић, проф. др Ненад Милошевић и проф. др Зоран Ракић (Филозофски факултет Универзитета у Београду) саслушали су кандидата и својим коментарима и питањима употпунили духовни ужитак слушаоцима одбране тезе. Након испитивачког дела комисија се повукла и потврдила да је теза одбрањена изневши описну оцену summa cum laude.

Следећи корак је објављивање докторске тезе у оквиру едиције Историја српског богослужења. На овај начин биће олакшан рад свим потоњим истраживачима овог значајног периода у историји развоја Српске Православне Цркве и њеног развоја богословске, богослужбене и културно-историјске (уметничке) мисли.

Извор: Епархија жичка

Од 5. до 8. септембра 2018. године у манастиру Преображења Господњег у Бозеу (Италија) одржава се 26. међународна конференција о православној духовности на тему „Расуђивање и хришћански живот“ у организацији овe монашке заједнице. Њен духовник о. Енцо Бјанки и организатори скупа позвали су скоро стотину учесника, а међу њима и Епископа западноамеричког г. Максима да одржи предавање на тему „Расуђивање у време кризе: критеријуми Светог Максима Исповедника“.

У раду симпосиона учествују високи представници помесних Православних Цркава, Римокатоличке Цркве, Англиканске Цркве и протестантских заједница, познати богослови и црквени историчари. Поруку Патријарха српског г. Иринеја присутнима је пренео Епископ далматински г. Никодим.

Захваливши на позиву, епископ Максим је у свом предавању изразио задовољство што може да учествујена скупу истакнутих научника који се баве овако важном темом. Он је изнео своја запажања о учењу Светог Максима, који свагда, а посебно у време трансхумане технологије коју карактерише запажено одсуство расуђивања, има да понуди важне увиде за савременог човека. Тема постаје још занимљивија када се узме у обзир да је овај монах-перипатетик и плодни богослов припадао периоду (580-662) интензивних теолошких, философских и политичких дебата, при чему је дар расуђивања био пресудан за одређивање духовног правца и за јасно изражавање истина вере. Живећи у време не само трајне догматске кризе (оригенизам, моноенергитство итд.), него и политичке кризе повезане са експанзијом муслимана на Блиски исток, Свети Максим је током целог живота трпео оптужбе и клевете како по питању вере, тако и живота. Током седам година, двапут му је суђено у Константинопољу (655.г. и 662.г.), трипут је прогањан, потом и мучен због посвећености учењу о двема вољама и енергијама у Христу. Ипак, упркос свима нападима, Свети Максим је одолео искушењу да узврати истом мером онима који су га клеветали.

Епископ Максим је у свом предавању изложио три учестала и међусобно повезана појма која користи Свети Исповедник: „криза“ (суд), „дијакрисис“ (расуђивање) и „критеријум“ (мера, гномон). Истакао је да је за суочавање са сваком кризом са расуђивањем неопходно поседовање богословских и духовних критеријума на основу којих се може просудити шта сачињава теолошки легитимну перспективу и шта је теолошки неопходно за само esse црквеног јединства. Истовремено, Свети Максим је држао да за процену садашњости треба имати визију будућности. По предавачу, управо на овој тачки – однос између будућности и историјског просуђивања – лежи срж Максимове теорије и праксе расуђивања.

Мноштво је аспеката мисли Светога Максима који показују да за њега само оно што је позитивно – попут љубави, добра, разлике и сл. – има есхатолошку будућност, док оно што је негативно – попут поделе, мржње, зла и сл. – припада садашњем веку и не опстаје у вечности. Пресудна за Максимово разумевање расуђивање јесте премиса да су бића обдарена једним „телосом“ – циљем или задатком – и док се „телос“ не оствари, ми не можемо говорити о „истини“ ниједног бића.

Последично, за Светог Максима расуђивање се тиче „краја“. У то је укључено и питање воље (слободе, самоодређења) и драме (историје). У тим смислу, епископ Максим је истакао да је Крст (као суд) важан критеријум провере и процене, тако да Светитељи нису избегавали крст у виду подвижништва. Иако је широка лепеза појмова који описују аскетски живот, Максим Исповедник све њих ставља у перспективу будућности. Злопамћење је окрутни вид одвајања и као такво спречава нас да волимо браћу, док опроштај води љубави, чак и према непријатељима, а тиме у превазилажење „садашњег века“. Својим личним примером праштања и незлопамтивости Свети Максим је показао да је будућност (љубав) уградио у свој живот и расуђивање. Љубав „приволева вољу да прати природу и да не оступа од свог (есхатолошког) закона природе“.

У закључку, епископ Максим је указао да из светомаксимовске визије произилази једно расуђивање које прераста у „ерминевтику надахнуту будућношћу“. Ово расуђујуће оверавање садашњих и прошлих догађаја на основу будућности јесте важно оруђе у рукама теологије и Цркве у суочавању сад модерном кризом смисла.

Своје излагање аутор је закључио коментаром на следећи одломак из дела Светога Максима Исповедника:

„Тајна Оваплоћења Логоса садржи у себи смисао свих загонетки и образа(ца) (Светог) Писма, и такође познање свих видљивих/јављених твари. Ко је, пак, познао тајну Крста и Погреба (Христовог), познао је логосе/принципе свега напред реченога. Но ко је посвећен у неизрециви смисао (Тајну) Васкрсења, тај је познао и циљ ради кога је Бог првоначално све привео у биће“. (Главе о теологији и икономији 1,66).

L'Osservatore Romano у броју од 7. септембра 2018. године доноси скраћену верзију излагања Епископа западноамеричког г. Максима:

Извор: Српска Православна Црква

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки Господин Иринеј, рођен је 11. фебруара 1947. године од оца Михаила Буловића и мајке Зорке, рођене Буловић, у Станишићу, у Бачкој, добивши на крштењу име Мирко. Основну школу завршио је  у родном месту, а Гимназију у Сомбору 1965. године. Дипломирао је на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду 1969. године. За време студија примио је монашки постриг од свог духовног оца, преподобног Аве Јустина Ћелијског, добивши монашко име Иринеј, по светом Иринеју Лионском.

По благосиљању славског колача и кољива, у име свих присутних и у своје лично име, прота Владан, честитао је имендан владици Иринеју, са жељом да још дуго година у здрављу душе и тела, а на спасење свих нас, служи Господу.

Извор: Епархија бачка

Понедељак 27. августа 
18:00 - Празнично бденије у Успенском храму. 
Уторак 28. августа 
09:00 - Света Литургија са опходом око цркве и благосиљањем славских дарова – Слава храма. 
Среда 29. августа 
09:00 – Помен оснивачима, свештенослужитељима, ктиторима и парохијанима светог храма. 
Субота 1. септембра 
18:00 - Бденије у Успенском храму и у наставку округли сто на тему – Личност Пресвете Богородице у богослужбеној и духовној поезији наше Цркве. 
Учествују: протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, протојереј Владан Симић, а стихове чита ђакон Иван Васиљевић. 
Субота 8. септембра 
04:00 – Полазак у Јасеновац на Сабор светих новомученика Јасеновачких. 
Недеља 9. септембра 
09:00 - Света Литургија у Успенском храму. 
20:00 – Историјски архив Градa Новог Сада – Представљање књиге Синише Михајловића Баладе о логорашима. 
О књизи ће говорити: - Епископ бачки г. др Иринеј Буловић - Петар Ђурђев директор Историјског архива Града Новог Сада - Вера Милосављевић приређивач књиге - Модератор протојереј Жељко Латиновић. 
Четвртак 13. Септембра 
Сабор Светих новомученика Јасеновачких. 
07:00 – Јутрење и у наставку света Литургија у Успенској цркви. Постављање иконе Светих новомученика Јасеновачких у Успенској цркви. 
Субота 15. септембра 
18:00 - Бденије у Успенском храму и у наставку предавање јеромонаха Рафаила Бољевића на тему – Личност Богородице у домостроју спасења. 
Недеља 16. септембра 
09:00 - Света Литургија и после постављање плоче Александри Серђуковој на стасидију у Успенској цркви. 
20:00 – Змај Јовина Гимназија – Представљање књиге Александре Серђукове Заветно служење руској култури. 
О књизи ће говорити: - Директор Гимназије г. др Радивоје Стојковић - Епископ бачки г. др Иринеј Буловић - Алексеј Арсењев - Професор Ненад Спасић - Вера Милосављевић приређивач књиге - Модератор протојереј Жељко Латиновић. 
Четвртак 20. септембра 
18:00 - Празнично бденије, благосиљање славских дарова поводом славе Успенског хора Антифон и концерт хора Антифон. 
Петак 21. септембра 
09:00 - Света Литургија – Слава хора Антифон. 
  
                                                                             Братство Светоуспенског храма 

Извор: Радио Беседа

Борис Милинковић је рођен 12. јуна 1980. године у Горажду, Босна и Херцеговина, од оца Ратка и мајке Данице рођ. Јовичић. Основну школу похађао је у Горажду и Београду, а Средњу електротехничку школу завршио је у Теслићу. Дипломирао је на Богословском факултету Универзитета у Источном Сарајеву, у Фочи, на тему: „Просветно-педагошки рад епископа др Никодима Милаша“. У чин ђакона рукоположен је 27. септембра 2001. године, у храму Св. Архангела Михаила у манастиру Крка, а у чин свештеника 30. септембра 2001. године, у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Шибенику. Од школске 2002/03. до краја 2010/11. Године предавао је у Богословији Света Три Јерарха у манастиру Крка. Професорски испит положио пред комисијом Светог Архијерејског Синода 7. децембра 2009. године у Београду одбранивши рад на тему „Однос Цркве и државе у вријеме Светог цара Константина Великог“.

Служио је на парохијама у Кистању, Дрнишу и Книну у Епархији далматинској, а од 15. јула 2011. године парох је у Инђији, Епархија сремска. Од 4. фебруара 2013. године обавља дужност архијерејског намесника сремско-карловачког. Говори енглески језик. Ожењен Сузаном, са којом има Филипа (2002), Ану (2004) и Ангелину (2015).

Предмет истраживања докторске дисертације Папа Григорије VII Хилдебранд и његово поимање световне и духовне власти јесте истраживање ширег контекста и сврхе реформи које је спроводио папа Григорије VII, као и разматрање папиног схватања односа између световне и духовне власти. Ово је посебно значајно када се у виду има чињеница да је тема комплексна, као и да је ово прва обимнија студија о папи Григорију VII на српском језику. Дисертација је урађена по методолошким и научним начелима. На тај начин је остварен циљ дисертације и успешно је показано да су реформске активности у Цркви на Западу у доба понтификата Григорија VII битно утицале на будућа богословско-историјска дешавања у Цркви на Западу.

У српској богословско-историјској научној средини ова дисертација представља значајан допринос разумевању историјских феномена на територији Западне Европе у периоду после Великог раскола (1054). Са друге стране, овом дисертацијом је на досадашња достигућа истраживача са Запада дат теолошко-историјски осврт истраживача који потиче из православне богословске средине.

Извор: Српска Православна Црква

У суботу, 1. септембра 2018. године, служена је торжествена Литургија у славу и част Успења Пресвете Богородице у манастиру у Хилместиру, тако да су прослављању могли да присуствују и они који због радних обавеза нису стигли на сам дан празника када је началствовао Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј, администратор Епархије франкфуртске и све Немачке.

Светом Литургијом је началствовао отац Александар Перковић, парох каселски, док су саслуживали ђакони Горан Аврамовић из Падерборна и Илија Шлепегрел из Бремена. Молитве је у олтару узносио високопреподобни архимандрит Василије Гролимунд, светило наше вере и Цркве у Европи.

За певницом је на српском језику појало сестринство манастира предвођено високопреподобном игуманијом мати Диодором. Службу Господу су узвеличали гласови наших мирјанки из Хановера и Диселдорфа. Високопреподобна игуманија мати Емилијана из манастира Свете Нине такође је узносила молитве Господу и појала песме славе и хвале Творцу свега света.

Славски тропар је отпојан једним устима после ломљења славског колача који је припремила гђа Новка Ћеранић из оближњег Хилдесхајма.

Отац Александар Перковић из Касела, чијој парохији припада и манастир у Хилместиру, подсетио је на четири деценије манастира, који окупља све под омофор Пресвете Богородице, честитао је свима празник и славу и изјавио радост што су се у толиком броју сабрали у овај суботњи дан.

Верни су имали прилику да се поклоне честици моштију Светог Владике Николаја која се чува у манастиру Успења Пресвете Богородице.

У манастирској порти су млади из културно-уметничког друштва из Хановера извели сплет српских игара, што је светковању дало још лепшу и свечанију слику.

Др Ивана Ружић, која при  цркви Светога Саве у Хановеру води фолклор, постарала се са неколико мајки да деца организовано колима дођу из Хановера и да на најлепши начин после литургијског сабрања покажу лепо лице наше вере, Цркве и српске културе и традиције.

За трпезом се вернима обратила игуманија манастира Успења Пресвете Богородице мати Диодора, игуманија мати Емилијана из Америке и отац Александар Перковић. Празниковање је завршено вечерњим богослужењем.

Извор: Српска Православна Црква