Након молебана, Митрополит Амфилохије је рекао да се ништа случајно не догађа у људском животу и на овој земљи.

„Ево ово мјесто на коме се налазимо вјековима чека овај догађај данашњи – почетак градње храма Пресвете и Животворне Тројице“, казао је Митрополит црногорско-приморски.

Додао је да ће храм Свете Тројице бити копија храма из шестог вијека на Златици у Подгорици, из времена источноромејског цара Јустинијана.

„То је прва реплика од тога времена тога триконхоса. Тако ће он бити, не само мјесто сабирања православних хришћана у овоме граду и свих који чезну за живим Богом, него ће повезивати вјекове. Све што је од шестог вијека грађено на Балкану, на просторима, посебно, Црне Горе овдје добија своју пуноћу“, нагласио је Владика.

Рекао је да се храмови граде да би вјерни у њима примали Бога – Вјечну љубав која обједињује људе и све земаљске народе.

„Овај храм су нарочито очекивали преци наших исељеника из Боке Которске, из данашње Црне Горе, из Херцеговине, из Далмације. Више од вијека су га очекивали. Нису дочекали да га на земљи виде, али ја осјећам да се они на небу радују. Радују се штто ће се њихово потомство сабирати у овоме храму“, поручио је Митрополит Амфилохије.

Казао је да се нада да ће наредне године на храму засијати златни крст.

„Нека сте благословени сви ви, потомци наших исељеника, а и сви житељи овога града. Посебно бих хтио да заблагодарим вашем градоначелнику Хохеу Капитанићу, који нам је, уз сагласност власти овога града, дао ово дивно мјесто покрај школе да се на њему сагради небеска школа“, закључио је Митрополит Амфилохије

Главни извођач радова и архитекта храма биће г. Александро Рогановић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У пратњи архијереја био је мјесни парох протојереј Бранко Станишић и остала делегација Митрополије црногорско-приморске која ових дана борави у посјети Аргентини.

У веома срдачном разговору, г. Капитанић уручио је Митрополиту дозволе за градњу на плацу који је као градоначелник Ресистенције поклонио новоформираној Епархији буеносајреској – Српског Патријархата.

Господин Хорхе Капитанић обећао је током разговора да ће испред плаца гдје се гради храм израдити и прилазне путеве и обавијестио да је у плану да се испред будућег храма прави велики парк, као и позориште и зграда универзитета, и да се нада да ће уз помоћ општине храм Свете Тројице бити завршен за годину дана.

Митрополит Амфилохије и Владика Кирило су заблагодарили господину градоначелнику који иначе веома добро познаје историју свог бањског краја, као и историју Православне цркве.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

На обронцима Гледићких планина у атару краљевачког села Годачице налази се манастир Згодачица. Заштитник ове обитељи је Свети Димитрије. Да појаснимо, манастир Згодачица је добио име по истоименом манастиру који је срушен и спаљен од Турака у 16. веку и који је удаљен од данашњег неких три километра. У недрима ове светиње налазе се  мошти мученика из 16. века, откопане током обнављања старе цркве у селу Годачици. Милошћу Божјом њихово балагоуханије траје све ове године. Оно што манастир чини особеним не само у оквиру Српске Цркве већ и васцелог православља јесте начин његовог настанка.

Основан је на имању Николе (у монаштву Николај) и Ангелине (у монаштву Ангелина) Ћировић почетком седамдесетих година прошлог века. Наиме, овом благочестивом пару Бог је подарио петоро деце: оца Саву, дугогодишњег игумана овчарског-кабларског манастира Вазнесења (+20104.), оца Серафима (+2014., недавнопочившу мати Серафиму и мати Параскеву - још увек делатну на служби Господњој. Чедо Десанка, рођена као четврто дете по реду, одмах се по рођењу и крштењу упокојила.

Дакле, реч је породици коју с правом називају „мали Немањићи“, јер су све што имали даровали својој Цркви и отачаству.

У жељи да досегне оно о чему је учена и за чим је њена душа чезнула најпре је 1942. године у својој четрнаестој години родитељско гнездо напустила мати Серафима отишавши у манастир Љубостињу. Тих ратних година се и отац Сава упутио у манастир Жичу, а по бомбардовању Жиче у манастир Ралетинац. Мати Параскева је у манастир Жичу стигла 1948. године. Две године касније отац Серафим, по доласку из рата, следећи обрзац својих браће и сестара напушта свет и одлази у манастир Вољавчу на Руднику. Родитељи као изразито побожни људи  су одлазак деце прихватили као вољу Божју. Остали су да живе на свом имању,  ревнујући  и подвизвајући у раду и молитви. Врата њиховог дома су била отворена за све добронамерне људе, међу којима су предњачила духована лица.

Приликом једне посете тадашњи Епископ жички др Василије Костић сагледавши велечину ове породице је рекао: -Овде ћемо да зидамо манастир. Услова има... Доста плодне земље и сваког обиља. Деца да вам се врате из матичних манастира и да овде наставе свој монашки завет, да се врате. Нису то крушке да падају куд која. Нека пригледају своје добре родитеље у старости... 

На кућни праг су се вратили сви, осим оца Саве који је по благослову отишао у манастир Вазнесења због потреба те обитељи.

Огромним трудом и одрицањима у време јаке комунистичке диктатуре ова богољубива породица је успела да материјализује свој духовни сан. Засијале су се куполе манастира Светог Димитрија као потврда прегалаштва, тј. вредних руку побожних Ћировића. Удостојили су се да се 1981. године, за време Епископа жичког др Стефана Боце, црква освети и да се уврсти у збор манастира Српске Православне Цркве. Радост и благодарност Богу на овом дару је била неизрецива. Посебно су били ганути родоначелници ове обитељи Николај и Ангелина. Промислом Божјим крај свога живота ови боготражитељи су дочекали као монаси окружени својом децом, такође, носиоцима ангелског звања. Манастир је од тада кренуо да живи свој богослужбени живот и да приноси молитве Богу што чини и до данашњег дана.

У вечни покој и ка свом вољеном Христу отишао је најпре отац Николај 1984. године. Шест година касније, преминула је мати Ангелина. Отац Сава се преставио 2004. године, а отац Серафим 2014. године.

Недавно, на прелазу између празника Велике Госпојине и Нерукотвореног образа Господа Исуса Христа, упокојила се и монахиња Серафима. Ова 90-годишња слушкиња Божја завршила је свој земни пут и као сведок тешких искушења и патњи страдалне Србије.

Волела је да беседи о вермену проведеном у Љубостињи, о великим људима који су походили овај манастир, нарочито о владики Николају који је показивао изузетну нежност према монаштву. Умела је да каже: -Био нам је све. Пример врлинског живота, образац који се следи и огромна подршка! Када је био одведен из нашег манастира од стране Немаца за манастир Војиловицу, окренуо се према нама, љубостињским сестрама, и очинским тоном рекао: „Не плачите, златице, вратиће се ваш дека. Господ је са нама, кога да се бојимо?“

Ове речи су се снажно утиснуле у душу мати Серафиме и постале јој потпора и утеха у многим искушењима. Снажила се њима када год су бројне житејске скорби претиле да је духовно сколе и сломе. Велико поштовање је имала и према Јакову Арсовићу, сада већ канонизованом туманском светитељу - Светом Јакову Новом. Од њега је научила шта значи скромност и ревност. Говорила је да је имао широко образовање, да је говорио неколико светских језика, али да је изнад свега био ништи боготражитељ и анђелски небожитељ. Поглед му је био стално оборен. Јео је мало и одевао се у изношену и подерану ризу. Сматрао је себе за ништа, а био је духовни див. Била је поносна што га је познавала.

Напуштајући манастир Љубостињу много је патила, јер је тешко прихватила повратак кући и одлазак из те светиње. Сећајући се овог периода говорила је: -Данима сам неутешно плакала. Желела сам да останем у Љубостињи где сам уз игуманију и сестре ударила темељ мом монашком позиву.

У задужбини царице Милице научила је да дивно поје, да разуме црквени поредак и безпоговорно испуњава задата послушања. Објашњавала је да јој то није било тешко јер је још у родитељском дому нучила да мора да буде вредна и смерна. Захваљујући овим особинама успела да ратне четрдесете и језиве призоре убиства и мучења љубостињских сестара издржи и прекали се у искусну и храбру монахињу. Често је плакала када се сећала мука искушенице Милке, свирепо заклане и бачене у Мораву. По послушању, морала је да очисти крваве трагове и опере њену црнину. Те потресне слике носила је до последњег издисаја.

Издржала је осам тешких операција и често била здравствено веома угрожена. Међутим, увек је имала снаге и воље за молитву и рад. Никада се није жалила. Чак и кад је већ била веома времешна, настојала је да има врт који је сама окопавала и заливала. Знала је да остане у башти до сумрка, док све не уради како ваља. Говорила је да је рад на земљи благословен. Била је веома обазрива и педантана према свему, почев од књига, одржавања кандила и осталих црквених утвари, до чистоће кухиње и трпезе. Није волела расипање и немарност. Радовала се скромним, пристојним, богобојажљивим људима.

Последње дане је провела у јаким боловима, али није клонула јер њен јелеј вере ни тада није пресушио. Чак и тада када јој је напаћно тело отказало послушност, а жалац смрти стајао више њеног узглавља, благосиљала је присутне и говорила о значају молитве. На крају када је и говор престао, остао је само неми целив икони Господу и Његовој Мајци.

Испраћена је уз бројно монаштво, свештенство и духовне ауторитете наше Цркве. Отац Стефан Чкоњевић, игуман манастира, казао је да је на умору свакодневно примала причешће и трпељиво подносила муке с огромном љубављу и надом у Господа.

Боготржитељи и поклоници свете обитељи манастира Згодачице упамтиће мати Серафиму као непоколебљиву, ватрену монахињу из редова молитвених Ћировића и неуморну слушкињу на њиви Господњој.

Весна Васовић

Извор: Српска Православна Црква

АЕМ Црногорско-приморски Амфилохије

Поздрав из Буенос Аиреса, Аргентина

Допиру до нас у Аргентину (она није признала лажну државу Косова, као ни скоро све јужноамеричке земље) вијести да ће предсједник Србије г. Александар Вучић, деветог септембра, на празник Сабора српских светитеља, изнијети у Косовској Митровици своју одавно обећавану идеју о разграничењу Србије и шиптарске државе Косова. То ће учинити у име секуларне државе, одричући се „звона и прапораца“, односно става Српске Православне Цркве и заједно са њом огромне већине српског народа, ма гдје се он налазио.

При томе, слободни смо да подсјетимо, како њега, тако и домаћу и међународну јавност, да се то његово и његових ментора разграничење поклапа са границама од нациста окупиране Србије, с једне стране, а с друге стране са границама Мусолинијеве фашистичке Велике Албаније (до Косовске Митровице). Те исте границе је понудио Јосип Броз Енверу Хоџи (1943) на Конференцији у Бујану, тражећи да Албанија буде једна од социјалистичких балканских република, сличних СССР-у. То се није остварило, али је родило комунистичку аутономну покрајину Космет, којој су придодати дијелови Црне Горе краља Николе, односно Зетске бановине, као и дио Републике Србије (1959) од стране њеног тадашњег предсједника Стамболића (дио који је чак и под Хитлером припадао окупираној Србији). Тако се данас стварањем лажне државе Косово, повампирују нацифашистичка времена. Њу је најприје признала данашња власт авнојевске Црне Горе (2008), одричући се Црне Горе краља Николе и Зетске бановине међуратног периода (до 1945). Да би се то у наше дане остварило, Брозова Југославија је забранила повратак око 150 хиљада прогнаника са Космета, припремајући даље прогоне, све до најновијих (1999). Одрекавши се Метохије у име данашњег Косова, а тиме и истинске Црне Горе, данашња антипетровићевска Црна Гора припрема, очевидно, повратак граница Велике Албаније и на свом простору, од Рожаја до Добрих Вода изнад Бара и до Улциња. А Србија под влашћу Александра Вучића, прославља као добитак оно што је Србији припадало и под нацистичком окупацијом! Хајде што се Вучић одриче Пећке Патријаршије, јер су за њега мошти и столица Српских Патријараха – доситејевска „звона и прапорци“, али како схватити његово одрицање од Високих Дечана и у њима ћивота Св. Стефана Дечанског, вјечног краља српског народа?! Очевидно, тиме он следује своје црногорске учитеље, који су се, ради независности авнојевске Црне Горе, одрекли Краљевине Црне Горе и краља Николе, који се крунисао (1910) на Цетињу круном Стефана Дечанског. Чува се она и данас у ризници Цетињског манастира. Кључеви манастира Дечана и Пећке Патријаршије су у истом манастиру – у ћивоту Св. Петра Цетињског: ту их је похранио ондашњи Митрополит пећки Гаврило, потоњи Патријарх српски, примивши их на чување од краља Николе, као ослободиоца тих задужбина „његових славних предака“.

Да подсјетимо на крају оне који су то заборавили: Епископ рашко-призренски Серафим (1928-1945), одведен је у Тирану и након много страдања и понижења, тамо се упокојио у Господу у јануару 1945. године; игуман Пећке Патријаршије Јован Зечевић, убијен је 1944. године од балиста у Албанији; само 1941. године убијено је 14 свештеника и једна монахиња, међу којима је био и игуман манастира Девича Дамаскин Бошковић (и тада, као и недавно, тај манастир је спаљен и разрушен до темеља). Убијани су свештеници чак и на богослужењу. Сваке ратне године је у мученичкој Епархији рашко-призренској страдало по неколико свештеника, монаха и монахиња и хиљаде вјерних, међу којима је била и сопоћанска монахиња Пелагија. Однос г. Александра Вучића према данашњем Епископу рашко-призренском и према игуману манастира Дечана (чији су монаси Герман и Стефан такође убијени у вријеме нацифашистичке Велике Албаније), као и према Косову уопште, не припрема ли и њима исту судбину, као и свеукупним остацима српског народа на Косову и Метохији?

Поздрављајући из Аргентине, на првом мјесту брата Теодосија, свештенство, монаштво и сав косовскометохијски народ, који остаје вјеран Косовском завјету, изражавамо наду да ће се и они које је запала власт у Србији, у наше дане, угледати на државе Латинске Америке и двије трећине човјечанства, и да неће подлећи притисцима следбеника европског нацифашизма, на своју срамоту и стид часног српског народа.

Буенос Аирес, 6. септембра 2018.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Извор: Српска Православна Црква

ПОВЕЗАНА ВЕСТ:

ПОВЕЗАНА ВЕСТ: