Божанском Литургијом у храму Светог Свештеномученика Петра Дабробосанског у Саставцима код Прибоја, у понедељак 17. септембра 2018. године, свечано је прослављена храмовна слава, на којој се благословом Божијим и молитвеним заступништвом Његовог угодника мученички пострадалог у вртлогу Другог светског рата, Светог Митрополита Петра, сабрао верујући народ овога краја.

Предстојатељ литургијског сабрања био је Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије, уз саслужење архијерејског намесника прибојског протојереја-ставрофора Драгана Видаковића, пароха прибојског протојереја Спасоје Вујанића, и протођакона Николе Перковића. Литургијска радост умножена је појањем ученика веронауке оближње основне школе 9. мај, који су својим чистим срцима и благоумилним гласовима прославили Оца, Сина и Светога Духа.

Честитајући храмовну славу сабраном народу Божијем, Преосвећени Владика је рекао да се ми поносимо што је Свети Петар јунак из нашег рода, и што је род наш српски плодан за вечност, јер даје светитеље који учествују у животима људи, у историји света, чују нашу молитву и заузимају се за нас пред Богом. Владика је истакао да је Свети Петар свој крст носио часно до краја, показујући тако и нама како да се односимо према своме крсту који носимо: – Различити су крстови, али од свакога од нас се тражи да крст носи, без обзира да ли он био велики крст или мали крст треба да га носимо часно, угледајући се на своје претке и молећи се њима да нам у томе припомогну. Ви се сећате како је онај Симон припомогао Христу да носи Крст, тако браћо и сестре и ми једни другима треба да припомажемо, неко је јачи од другога, неко има више снаге а неко мање, али кад смо заједно, припомогнемо један другоме и придржимо крст, и онда твој брат лакше носи, а и он ће теби припомоћи кад теби затреба.

Беседу Епископа Атанасија можете послушати овде:

Beseda-Sastavci.mp3

http://milesevskaeparhija.rs/sveti-petar-dabrobosanski-je-svoj-krst-nosio-casno/

Поводом увођења епископа Гриогорија у трон архијереја Епархије франкфуртске и целе Немачке, прочитајте цео текст интервјуа који је дао за Недељник, што је било његово прво појављивање у јавности после објаве да напушта Херцеговину
Мало је рећи да је одлука епископа захумско-херцеговачког да напусти Требиње и Мостар, и пресели се у Немачку, запрепастила многе.

Данас је почело устоличење владике Григорија у трон архијереја Епархије франкфуртске и целе Немачке.

По завршетку Сабора на ком је обанродована та одлука, владика Григорије је обилазио херцеговачка села и опроштајним беседама се поздрављао са народом.

Одмах потом је дао ексклузивни интервјуу за Недељник, што је било његово прво појављивање у јавности после изненадног одласка у Франкфурт.

Он је у том интервјуу говорио о разлозима одласка и дешавањима на Сабору, о свом односу са Александром Вучићем, о томе како је деведесетих организовао студентске протесте, како је изградио политичку независност Епархије захумско-херцеговачке, у каквом стању оставља ратом подељену Херцеговину, о књижевности, фудбалу...

Прочитајте шта је све рекао непосредно по одлуци о пресељењу. 

Недавно сте изјавили да је немогуће спречити одлазак младих и да они одлазе у Западну Европу јер се тамо осећају безбедно, док вас овде још увек питају да ли ће бити рата. Зашто ви одлазите у Западну Европу?

Одлазак у Немачку доживљавам као још једну мисију те, у извесном смислу, и изазов, а са свешћу да је и једно и друго могуће само уз Божју помоћ. Веома је важно за сваког човека то идење напред, у сусрет новим обавезама, дужностима, одговорностима те изазовима које живот пред нас поставља. Статичност већ сама по себи није добра и понекад су промене нужне како бисмо се тргли и померили из животне запарложености и привидне сигурности на коју смо навикли.

Док сам био млађи, владика Атанасије ми је често говорио да треба да се чувам рутине, те да нема ничег опаснијег него кад човек почне обављати ствари рутински. Иако нема простора да ту мисао овде нашироко развијам, суштина је, чини ми се, јасна. У неким случајевима промена је нужна и због тога да бисмо себи поставили нове циљеве који нас неретко изнова мотивишу да пружимо онај максимум који је у нашој људској моћи. У сваком случају, у свету су таква померања становништва сасвим уобичајена појава, али због нашег историјског контекста на миграције се на овим просторима гледа сасвим другачије. У свему томе забринут треба да буде онај коме нико не долази или кога у широком луку људи намерници заобилазе, избегавају. Много је битно да све промене које живот поставља пред нас гледамо увек с позитивне стране те да настојимо да из себе, а и из нових околности извучемо - ако је могуће - какво добро.

Није реткост да се нешто што нам на први поглед може изгледати недовољно добро у коначници може показати као крајње позитивно. Мислим да је увек у основи најважније то каква нам је намера, тј. да ли за нешто имамо лошу или добру вољу. Ја за почетак имам добру вољу да пођем у Немачку. Мој рођени деда Петар потпуно је мимо своје воље одведен као војник краљеве војске у ропство у Немачку. А ипак је увек говорио да је тамо научио пуно важних ствари које су му касније много помогле у животу. Дакле, из једне такве несрећне околности он је ипак извукао нешто добро и корисно за њега и његову породицу.

И на крају, иако је само по себи разумљиво - јер је најважније - да кажем и то да и тај наш силни народ који се последњих година нашао у Немачкој такође потребује и заслужује нашу бригу и пажњу, јер је Црква за њих важна, и то не само као спона са отаџбином и један од кључних чинилаца очувања националног идентитета и свести. Она им је потребна у првом реду као оно што Црква изнад свега треба да буде: место молитве и обраћања Богу. Нема човека који нема ту духовну жеђ и потребу. Питање је само да ли ћемо људе пуштати на кладенац где могу пити воду живу или ћемо их одгонити мутећи воду на извору, тукући се око њега, не у славу Божју него ради својих личних интереса. 
 

По медијима се спекулише да је прелазак у Немачку дошао на вашу молбу. Да ли је то тачно и како га доживљавате?

Када се, последњег дана саборског заседања, расправљало о судбини Епархије франкфуртске и све Немачке, између осталог, поставило се и питање ко би могао да се прихвати тог задужења и седне на тамошњи епископски трон. Будући да до решења, ни после вишечасовне расправе, нисмо успели да дођемо, владика будимљанско-никшићки Јоаникије предложио је да ја преузмем ту обавезу и одговорност, образлажући тај свој предлог чињеницом да у обављању архијерејске дужности имам вишедеценијско искуство, али да исто тако, због својих година, имам и довољно енергије и ентузијазма да се посветим новој мисији. Владичин предлог ми се учинио смисленим. Моја једина молба била је та да новог захумско-херцеговачког владику бирају међу херцеговачким монасима који познају тамошњи народ и прилике. Предложио сам оца Димитрија који је истински монах и испосник, молитвеник и смиреноуман човјек.

О томе сам одавно размишљао. Имао сам на уму да нови херцеговачки владика не мора бити вичан бизнису и политици. Јер много тога је изграђено, а епархија је економски стабилна и независна, па је самим тим и политички независна. Нови епископ има могућност да ради оно што најбоље зна - да се моли Богу и проповеда. То је била моја визија. Тако је за новог владику захумско-херцеговачког изабран монах Димитрије Рађеновић, пострижник и сабрат манастира Тврдош. Иако нисам имао прилику да ову аргументацију у детаље разлажем, видео сам већ након неколико изговорених реченица да у Сабору влада неко лепо надахнуће, које је врхунило у нечем заиста изненађујуће пријатном: Свети архијерејски сабор је, наиме, једногласно изабрао мене за Немачку, исто као и оца Димитрија за Херцеговину. И мени и њему је то уистину обавезујућа и дивна порука Цркве за наш даљи рад и живот.

Дакле, није било ниједног гласа ни речи против. Ово би требало да буде порука и свим спекулантима који непрестано причају о великој подељености у Сабору. Разлика има, али непремостивих подела нема. Разлике су добре и чак неопходне. Али поделе нису добре и зато их треба превладавати, а не призивати их скупа с ђаволом који на томе једино и ради. Овај пример једногласног избора двају владика добар је пример тога како Сабор може бити јединствен. 

Како бисте оценили претходни Сабор?

У одговору на претходно питање управо сам покушао дочарати своје главне утиске. Није новост за нас који смо у Цркви реч покојног владике Јована шабачког да је Сабор чудно и непредвидиво тело које сачињавају људи. Међутим, ми непрестано призивамо Духа Светога да дејствује, и он уистину, и поред свих наших људских слабости, чини чуда тиме што успева да утиче на наша мишљења и одлуке. На протеклом Сабору расправљало се о многим важним питањима, између осталог и о судбини КиМ. Иако је у почетку о овом питању било различитих мишљења и ставова, на крају смо дошли до потпуно усаглашеног става. Природно је да и Сабор, као и свако друго тело које сачињавају људи, буде поприште супротстављених мишљења и погледа, али најважније од свега је то да се та размимоилажења решавају мирно и у достојанственој атмосфери, те да из дискусија произлазе закључци који одражавају ставове свих чланова Сабора и, најважније од свега, да се допушта Богу да дејствује јер он не жели да нас спасава на силу, већ уз учешће наше добре и слободне воље.

Да ли је СПЦ довољно укључена у дијалог о Косову?

Најпре бих рекао да су за мене Црква и држава по много чему два различита простора. Свако има своје поља деловања. Оно где се сусрећу јесу људи и њихове душе, бића или личности. Ту се некако Црква и држава преплићу и заплићу. Немам утисак да СПЦ има претераног утицаја и моћи приликом доношења политичких одлука, али она нема ни такву претензију. Нема јасне информације колико се држава или државе интересују за мисију СПЦ тамо где она делује. Могу само да кажем то да, имајући у виду наше вишевековно искуство, кад год нису уважаване различите ингеренције Цркве и државе, него се једна уплитала у послове друге, то се никада није показало као добро. У то сам као у ретко шта сигуран и говорим и о једнима и о другима, тј. како о мешању Цркве у државну политику, тако и државе у црквену „политику".

Што се тиче нашег става о Косову и Метохији - он је јасан, принципијелан и црквен и сав је усмерен на заштиту и опстанак људи, на очување људског достојанства које ми доживљавамо као највећи Божји дар. То је за нас светиња. Човек, правда, истина - нема и не може бити земаљске силе која је изнад тога. Ми се позивамо на општељудско право за свакога па и за нас Србе (јер и ми смо људи, за име Бога!). То што се некоме не свиђамо не даје му за право да над нама чини неправду. Да и не говорим о томе колико непримерено из хришћанског угла делује када се помињу бројеви и расправља о томе има ли нас тамо или нема. Све да нас је остало један или два - дужни смо да чувамо достојанство и право преосталих, а камоли кад нас има двеста хиљада. (Узгред, разлог што нас тамо нема више лежи у неправди, а не у правди.) Зато у саборском саопштењу и стоји да се право не може градити на неправди. Ми се као Црква ту залажемо за оно за шта се залаже сав цивилизовани свет. Наравно, иако се о томе мало говори, подједнако нам је стало и до права Албанаца и сваког човека на свету.

Помало је непознат податак да сте ви као студент Православног богословског факултета били један од организатора студентских протеста 1992, и да је требало чак да држите говор на првом великом окупљању студената. Шта вам је најупечатљивије остало у сећању из тих дана?

Држао сам много говора пре тог завршног с кога сам „побегао" у манастир Острог. Младалачки бунт и воља да се мења свет по мени је нешто толико важно да не проналазим праву реч којом бих то истакао у довољној мери. Не мислите ваљда да је случајно што се деца у једном тренутку своје младости побуне против својих родитеља. То није нимало случајно, то је, усудио бих се рећи, од Бога дато да би човек постао човеком, иначе би остао недоношче које никад није успело да се одвоји од мајчине сукње или очеве сигурне руке. Како човек може уопште одрасти без тог бунта?

Без обзира на то што у свему томе увек постоје и неке „заблуде" и илузије, протести било које врсте су нужан део нашег сазревања и одрастања те би, уверен сам, стога било добро да млади људи чешће пролазе кроз такве етапе сазревања. На крају крајева, нужно је, између осталог, и кроз деловање омладине кориговати власт јер су власт и моћ највећа искушења данашњице. И увек је тако бивало, при чему мислим на сваку власт - и црквену и световну. Ја не видим напретка ни у Цркви а камоли у држави тамо где се нико не буни ни против чега. Помишљам понекад да је у таквим околностима завладало ништавило.

Прошле године сте подржали протесте младих у Београду. Шта разликује ове данашње генерације у односу на вашу?

Несумњиво је да су млади људи, без обзира на то којој генерацији припадали, веома важан чинилац у обликовању будућности. Уосталом, није тек тако настала изрека да на младима свет остаје. Људи који су на власти, ако имају имало разборитости и, надасве, ако имају визију, требало би да улажу у нашу омладину и да развијају њихове потенцијале који су разноврсни и којих има напретек. То у првом реду подразумева улагање у образовање, јер у темељу сваке просперитетне и здраве државе један од главних стубова чини управо напредан и добро организован образовни систем. Млади својом енергијом, ентузијазмом, неисквареношћу уистину свима нама могу и треба да буду коректив и зато и представљају једну обнављајућу енергију без које би се овај свет брзо урушио и угасио. 

На чело Епархије захумско-херцеговачке дошли сте 1999. године. Пре неколико година вратили сте њено седиште у Мостар, за који сте рекли да је слика и прилика Босне и Херцеговине и њене (не)функционалности. Да ли осећате да се нешто променило набоље од тада? Какав остављате Мостар а какво Требиње?

Мој последњи задатак у Херцеговини тицао се изградње, тј. обнове у рату порушеног Храма Св. Тројице у Мостару, а упоредо и обнове живота у Мостару. Мостар је био и остао моје Косово. Никада нисам помислио да нас је мало, да немамо шансе и сл. Увек сам ходао Мостаром као да шетам с хиљадама пострадалих, с онима који су тај град прославили, с уметницима, трговцима, радницима, јунацима. Чини ми се и да сам био сам (а нисам), не бих се ни за трен уплашио нити бих помислио или признао да Мостар није мој једнако као и свих других људи који у њему живе. Верујте, када би се неко трудио и хиљадама година - не може нас избрисати из Мостара. Тамошњи саборни храм је својевремено био највећи православни храм на Балкану и један од симбола Мостара, по којем је овај град, поред Старог моста, био препознатљив. Изградња Храма се, Божјом милошћу, приводи крају и, премда се то неће десити пре мог одласка из Захумско-херцеговачке епархије, испуњава ме радошћу чињеница да је тренутак завршетка изградње Саборног храма у Мостару веома близу. До јесени ће бити завршени грађевински радови.

Ово је још једна прилика да захвалим Богу и дивним људима који су нам помагали и још увек нам помажу! Када је реч о осталим градовима Епархије захумско-херцеговачке: Требиње је постало место сусрета и радости, Дубровник место помирења и дијалога, Невесиње је, захваљујући деловању наше епархије, добило, између осталог, болницу у којој раде врхунски стручњаци и у којој се лече грађани из целе некадашње СФРЈ. У Љубињу, Берковићима, Билећи, Гацку обновљени су стари или подигнути нови храмови, а цркве су живе, пуне народа.

Недавно сте рекли да никада нисте били на истој страни с Александром Вучићем и Томиславом Николићем. Недавно сте се и видели у Мостару с председником Србије, какав однос имате са властодршцима у Србији? Како изгледају ваши сусрети?

Наполеон Бонапарта својевремено је рекао да се не треба плашити оних који не мисле као ви и то вам кажу, већ да се треба плашити оних који не мисле као ви, а то неће или не смеју да вам кажу. Мислим да ова поука великог освајача и владара, који је завршио зна се како, није наодмет никоме од нас који на било који начин управљамо. Волео сам да понављам својим сарадницима: кад дође фаза да не смете да ми кажете оно што мислите да ми неће пријати, мењајте ме, макар силом! А врло лако дође час кад волимо да о себи слушамо само лепе речи. Иако је то пријатно, неописиво је опасно за човека на власти. Јер, засигурно, око њега ће све мање бити пријатеља, а све више ласкаваца који ће га одводити у пропаст.

А какав је ваш однос с властима у Босни и Херцеговини? Мислите ли да ћете им, и једнима и другима, недостајати?

То морате њих питати. Што се мене тиче, мислим да након овог искорака ка Немачкој немам више право да коментаришем тај однос. 

Управо је обележен 9. мај, имате ли утисак да српски народ има културу сећања над жртвама које је поднео, али и свест да је тада био на правој страни историје?

Култура сећања је веома важна у контексту очувања сопственог националног и културног идентитета. Ако не памтимо прошлост, ако је добро не упознамо, веома тешко ћемо умети да изаберемо прави пут којим ћемо се упутити ка будућности. Нажалост, нашем народу није у довољној мери својствена култура сећања. Од светих отаца сам научио да је заборавност страст ума. Опака страст којој смо ми толико склони. Дан победе над нацизмом важан је датум у новијој историји света и на разумевању његовог правог смисла треба код нас још много да се ради, не само због нас самих већ и због истине о нама као народу коју треба да сведочимо пред целим светом.

Митрополит Амфилохије нам је у једном интервјуу испричао како је, пошто се замонашио, планирао да оде на Свету Гору, али је одустао јер му је отац Јустин поручио: „Дођите овде, па како нама, тако и вама." Ко су били ваши духовни учитељи?

У првом реду то је био владика Атанасије, уз кога сам духовно и личносно стасавао и кога сам наследио на трону херцеговачких епископа. Још чувам писмо са Свете Горе које сам написао владици Атанасију 1997, у коме му захваљујем на свему, али ипак молим за благослов да останем у Хиландару или неком другом светогорском манастиру. И док моје писмо није још ни кренуло ка Тврдошу, пристигла је његова одлука којом ме поставља за старешину Саборне цркве у Требињу. Послушао сам га и сада смо, ето, ту где јесмо.

Којих разговора с умним људима се сећате и шта су најупечатљивије ствари које сте од њих научили?

Много је било таквих сусрета, али за ову прилику присетио бих се разговора с једним светогорским старцем кога ћу се заувек радо сећати. Он ме је једном приликом узео за руку и радосно посаветовао: „Григорије, немој никада да изгубиш храброст и љубав!" На крају крајева, сваки човек с којим се сретнемо и разменимо реч оставља на нас утисак и има могућност да нас обликује као личности. То је процес који траје цели живот. Сваки тренутак је битан, али неки сусрети и догађаји, некад и само једна реч или мисао усмеравају наш живот. 

Јесте ли били изненађени успехом - тиражом и одјеком - ваше збирке прича „Преко прага"? Говори ли то да смо жељни судбина обичних људи?

Не постоје „обични" и „необични" људи, сваки човек је универзум за себе и као такав достојан наше пажње и љубави, а истовремено поседује подједнако велики потенцијал да утиче на наше животе - било позитивно, било негативно. Ова књига настала је као израз једне веома снажне унутрашње потребе да се остави траг управо о таквим људима. Оног тренутка када је угледала светлост дана, почела је да живи свој, засебан живот, на који ја више не могу утицати, нити га мењати. У сваком случају, обрадујем се када чујем да су читаоци препознали суштину онога што сам хтео да им својим причама пренесем. 

Ко су, онда, били ваши књижевни учитељи?

Било их је много, зависи од тога о ком периоду живота је реч. Било како било, увек се радо враћам Његошу, Кочићу, Андрићу и Селимовићу. Њихова имена су урезана златним словима у историју наше књижевности и културе, и не само њих. У последње време на мој живот и писање нарочито утичу и Андреј Тарковски, потом Дитрих Бонхефер, немачки теолог који је имао довољно снаге и храбрости да се супротстави Хитлеру, а ту је и храбри, слободоумни теолог Ханс Кинг, један од мени најдражих теолога. Како сам пишем кратке приче, радо их и читам, тако да сам недавно прочитао књигу „Седам добрих година" генијалног јеврејског писца Етгара Керета, која ме је одушевила. Често се, наравно, враћам и Старом и Новом завету, те светогорском старцу Силуану, који је оличење побожности и прави пример исконске православне духовности и мудрости. 

Волите фудбал. Да ли ћете у Немачкој имати с ким да терате лопте?

Тамо, у Франкфурту, налази се један врхунски фудбалер из Требиња, Мијат Гаћиновић. С његовим оцем сам играо много пута, али ми смо већ остарели за прави фудбал. Спорт је, у мом случају, важан пре свега као једна врста повременог отклона од свакодневних брига и обавеза. У време када сам с владиком Атанасијем дошао у Херцеговину, овај спорт је имао важну улогу у нашем успостављању односа, комуникације с младим људима. Најпре смо им говорили о Богу и вери, а потом бисмо с њима играли фудбал, показујући им тиме да нисмо изнад њих, нити смо „недодирљиви", већ да сви заједно чинимо заједницу у којој нико није потчињен или мање вредан. То је деци и младим људима (али у подједнакој мери и одраслима) био позитиван сигнал и порука коју су с радошћу прихватали, мењајући слику о Цркви као једној крутој и строгој институцији с израженим хијерархијским поретком.

линк

„Шта ће да раде са храмовима у Боки Которској, гдје је Црна Гора, власт задобила, и то колико сам чуо принудно, тек 1945. године? Као независна држава ту власт у Боки је први пут у историји Црна Гора задобила тек 2006. године“, казао је он.

Митрополит Амфилохије је додао да је та независност за поштовање, али да није за поштовање то што власт на лажној идеологији темељи однос према Цркви Божјој.

„Поново пријете, данас је објављен у „Побједи“ текст, да ће да отимају све храмове православне, и то само православне. Зато што се они називају српским храмовима, хоће да их отимају. И поричу, чак, одлуку Венецијанске комисије у вези тог њиховог безумног нацрта закона, која је објављена још 2015. године“, казао јер Владика.

Владика је казао да они и даље инсистирају на том безумљу.

„И то инсистирају да одузимају само православне храмове. Да ли је то могуће, ако закон важи за све? Мораће онда да одузимају и римокатоличке цркве и исламске џамије које су подигнуте до 1918. године, а које се налазе на територији данашње Црне Горе“, нагласио је Владика Амфилохије.

Подсјетио је да је сва историја Цркве у знаку Христовог распећа, али и Христовог васкрсења. и поручио да би било добро да Влада Црне Горе престане да гони Цркву Христову.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Ево, о томе свједочи и црква Светог Саве Освећеног, по коме је он добио име. Та црква, која се овдје налази, је од његових времена“, казао је он.

Владика је рекао да су у тај двор Светог Саве одувијек долазили пећки Патријарси, све до друге половине 17. вијека до Патријарха Василија Бркића.

„Много је знаменито мјесто Будва, Цитадела, и овај храм Светога Саве, и оно предање о којему ми говоримо на овом научном скупу везано за великога војводу цара Душана, Николу Стањевића, који је такође из ових крајева, који је утемељио манастир на Стањевићима“; казао је Митрополит Амфилохије.

На будванској Цитадели данас је настављен дводневни Научни скуп „Седам вјекова манастира Свете Тројице – Стањевићи (1338-2018)“, који се одржава у склопу прославе јубилеја 680 година манастира.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је јуче у дневном листу ДАН коментарисао претходно објављени дио из Нацрта мишљења Венецијанске комисије и ОЕБС/ОДХИР-а о Нацрту закона о слободи вјероисповијести у Црној Гори и неколико пута је поновио да се ради о Нацрту мишљења, који је, по налогу Венецијанске комисије и ОЕБС/ОДХИР-а, припремило пет међународних експерата. С обзиром да је документ био јаван и да је објављен на званичној интернет страници Венецијанске комисије, оцијенио је као скандалозну чињеницу да је Министарство за људска и мањинска права три године прикривало од јавности њима познати Нацрт мишљења венецијанских експетара. С тим у вези, Влада Црне Горе је, на неуобичајено нервозан начин, свакако неприличан највишем органу извршне власти у једној држави, реаговала на његов коментар.

Чињенице су, ипак, следеће: Министарство за људска и мањинска права у Влади Црне Горе је 2015. године доставило Венецијанској комисији Нацрт закона о слободи вјероисповијести како би се то тијело изјаснило о њему. Нацрт закона је претходно, не само од Митрополије, него и од стручне јавности и представника највећих вјерских заједница, оцијењен неправедним, неуставним, дискриминаторним и неусаглашеним са међународним конвенцијама о вјерским слободама. Даље, Венецијанска комисија и ОЕБС/ОДХИР су задужили петорицу својих експерата да сачине мишљење о Нацрту закона. Венецијански експерти су свој посао урадили уз вишекратне консултације са Владом Црне Горе, која је неколико пута достављала неопходна објашњења, али и са другим субјектима, а међу њима и са представницима Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке.

Познато је да је, након сазнања о изузетно негативном мишљењу венецијанских експерата и то послије консултација са Венецијанском комисијом, Министарство за људска и мањинска права Владе Црне Горе повукло Нацрт закона о слободи вјероисповијести из даље процедуре пред Венецијанском комисијом, а то потврђује и Венецијанска комисија у свом саопштењу од 14. септембра. Министарство је Нацрт закона повукло из процедуре пред Венецијанском комисијом очигледно због тога што је било свјесно да ће на пленарној сједници Венецијанске комисије бити усвојено изузетно неповољно мишљење о том Нацрту.

Дакле, не да Нацрт мишљења Венецијанске комисије и ОЕБС/ОДХИР-а, које је са правног становништа коментарисао координатор Правног савјета Митрополије, није фалсификат, нити је ”исфабрикован”, као што се нетачно тврди у саопштењу Владе Црне Горе, него је ријеч о документу који је објављен на званичном сајту Венецијанске комисије у одјељку посвећеном Црној Гори (такође потврђено од стране ВК). Наведени документ, који Митрополија данас објављује на енгеском тексту у оригиналу и у преводу на српски језик, несумњиво је утицао да Министарство повуче свој првобитни неупотребљиви и дискриминаторни Нацрт закона о слободи вјероисповијести уз обећање да ће припремити нови и послати га Венецијанској комисији (такође потврђено у саопштењу ВК).

Дакле, једини разлог што Нацрт мишљења петорице експерата ВК није усвојен на пленарној сједници ВК је то што је Влада Црне Горе повукла Нацрт закона, који је разорен и, како је оцијенио представник Митрополије, ”сахрањен у правном смислу” од експерата Венецијанске комисије.

Из грубе и тенденциозне реакције Владе Црне Горе се лако закључује да је прва и основна намјера припреме и утврђивања рестриктивног и дискриминаторног прописа, који би угрозио највећи број вјерских и других права и слобода, била некакво ”дисциплиновање” Православне Цркве, што од почетка говоримо. Ријеч је о принципијелном ставу, јер стално подсјећамо јавност да би будући Закон о слободи вјероисповијести морао важити једнако за све, а не само за Православну Цркву, те да ће све слабости и сва рестриктивност тог закона имати посљедице и по све грађане који су вјерници и по све цркве и вјерске заједница.

Без обзира на вишегодишњу непримјерену кампању из Владе Црне Горе и Министарства за људска и мањинска права, усмјерену против Православне Цркве, уистину се надамо да ће Влада Црне Горе ”истрајати на заштити државних интереса, уз пуно поштовање слободе вјероисповијести и једнакости свих вјерских заједница у грађанској Црној Гори”, не заборављајући притом да се ”једнакост” може постићи само једнакоправношћу, а то у случају Црне Горе значи – поштовањем канонског поретка Православне Цркве и несумњиве чињенице да Митрополији црногорско-приморској и другим епархијама Српске Патријаршије по слободној вољи припада највећи број вјерника у Црној Гори.

Једино се као ”дрска и несумњиво злонамјерна” и као једна у ”серији непочинстава”, усмјерених против Православне Цркве, може оцијенити нервозна, исхитрена и неаргументована реакција Владе Црне Горе поводом објављивања превода Нацрта мишљења Венецијанске комисије о Нацрту закона о слободи вјероисповијести.

У прилогу достављамо изворни документ међународних експерата Венецијаске комисије и ОЕБРС/ОДХИР-а који је заведен као мишљење Бр.  820/2015 и ЦДЛ(2015)051 од 27. новембра 2015. године и односи се на Нацрт Закона о слободи вјероисповијести.

Документ је изворно објављен на званичној интернет страници Венецијанске комисије.

У прилогу је Нацрт мишљења на енглеском и српском језику.

Нацрт мишљења Венецијанске комисије – српски

Нацрт мишљења Венецијанске комисије – енглески

Извор: Митрополија црногорско-приморска