У четвртак 28. априла 2022. године, у манастиру Вратна, Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион замонашио је искушеницу Мартину Милошевић давши јој име Анастасија по Св. Анастасији Српској.

Новопострижену монахињу привела је мати Павла, игуманија манастира Св. Петра и Павла у Требињу, а у вечерњој служби и монашењу учествовали су молитвено монаси и монахиње из разних епархија наше Свете Цркве.

Епископ Иларион је изразио посебну радост што је ово прво монашење у манастиру Вратна након двадесет пет година, а монахињи Анастасији је пожелео да својим молитвама допринесе умножавању манастирске свете обитељи као и да верно сведочи завете које је свечано положила.

фотогалерија

Од 2016. године благословом Епископа пакрачко-славонског г. Јована у манастиру Јасеновац прикупљају се руком осликане иконе светитеља из Другог светског рата. Тако се на овај позив са љубављу одазвало сестринство манастира Светог Ђорђа у Брњаку (Косово и Метохија) на челу са игуманијом мати Стефанидом, које су манастиру Јасеновац придариле икону Праведног Светог Павла Јапанског (Ћиуне Сугихара). Икона је у манастир стигла уочи празника Новомученика јасеновачких 2022, објавио је на инстаграму манастир Јасеновац.

Ћиуне Сугихара (1900– 1986) је био православац, а Јапанска Православна Црква га је канонизовала за светитеља. Био је дипломата – заменик конзула Јапанске империје у Каунасу, у Литванији. Током Другог светског рата, Сугихара је помогао око 6000 Јевреја да побегну из Европе издавањем транзитних виза тако да би могли да путују кроз јапанску територију, чиме је ризиковао свој и животе чланова своје породице. Његовом заслугом сигурну смрт избегли су Јевреји из окупираних Западне и Источне Пољске и остали становници Литваније. Држава Израел му је 1985. године доделила признање „Праведника међу народима“ због његових поступака. Он је једини човек јапанске националности који је почаствован тим признањем. Претпоставља се да је данас живо око 100.000 људи који су потомци прималаца Сугихариних виза.

Манастир Јасеновац изражава дубоку захвалност сестринству манастира Брњак на овој дивној икони и позива све који желе да подрже ову акцију и придаре икону да им се јаве.

Извор: Радио Слово љубве

Ове 2022. године навршава се 20 година од успостављања литургијског и канонског јединства Цркве у Северној Македонији са Српском Патријаршијом, а преко ње и са свим помесним православним црквама. Са благословом Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована тада почиње да излази часопис Архиепископије охридске и Митрополије скопске „Соборност“. Од Васкрса на званичној интернет страници Православне архиепископије охридске налази се лого „Соборности“, преко којег се може приступити садржају часописа (sobornost.poa-info.org)

Овде можете да приступите електронском издању часописа "Соборност".

У наставку вести преносимо у целини реч уредника часописа Епископа стобијског и викара струмичког г. Давида: "Пре шеснаест година, када сам преузео уређивање часописа „Соборност“, у кратком прологу сам, између осталог, изнео став логопедије по коме: свако време има своју колективну неурозу и сваки пут му је потребна терапија. Истакнута и често отворено видљива неуроза у нашој средини, нажалост, остаје раскол МПЦ, који се, истине ради, све више своди на одређене политичко-верске кругове. Ти зачарани кругови и даље мисле да су све своје проблеме „решили” настављањем државног прогона Православне Архиепископије охридске - без прекида и суптилно (нпр. одбијањем да спроведе одлуку Стразбура о регистрацији ПОА). Међутим, то не значи да су решили проблем смрти, који остаје нерешив ван саборности Цркве.

У односу на време од пре шеснаест година, данас се видно повећао и наставља да расте број људи који не дозвољавају корумпираном систему да им усмерава ум о Цркви и верским слободама. Критеријуми су пооштрени, а уместо славе политичара у пролазу заогрнутих сенком смрти, људи траже славу Божију. Часопис „Соборност“ је имао и имаће свој конструктивни и терапеутски допринос, пре свега на плану богословског образовања, али, зашто да не, и у смислу артикулисања верских слобода и других животних изазова, за све оне који желе да се упознају са аутентичним садржајима на савременом македонском језику.

Имајући у виду да су се у међувремену читалачке навике у много чему промениле и да све више људи чита садржаје путем својих мобилних електронских уређаја, одлучили смо да направимо онлајн издање „Соборности“ часописа Архиепископије охридске и Митрополије.

Важно је напоменути да онлајн издање „Соборности” има архиву старих бројева, коју читаоци могу да преузму у PDF формату, а преносиће се и линкови ка текстовима, који ће се убудуће објављивати у „Соборности” и на друштвеним мрежама, тако да ће периодика добити транспарентност, са једином сврхом да што већем броју читалаца олакша приступ новим садржајима. На овај начин „Католичност“ ће наставити своју свету мисију / да гласно говори и да сведочи спасоносну саборност и јединство Цркве.

Читаоцима желим да предложени текстови проблематизују своје личне ставове како би ушли у стваралачки дијалог са прочитаним садржајима и тако дошли до спознаје Истине, како би им она подарила божански мир и ослободила их у Цркви, коју ни врата пакла неће надвладати", рекао је Епископ стобијски и викар струмички г. Давид, а пренела Архиепископија охридска СПЦ.

Вест превела и приредила редакција Радија "Слово љубве"

Извор: Православна Архиепископија охридска

Предавању је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован, затим, многобројно свештенство, представници градске власти, декан Правног факултета проф. др Драган Вујисић са осталим професорима, као и велики број студената.

На Васкршњи понедељак, 25. априла 2022. године, у центру за рехабилитацију Станчић у Дугом Селу, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Свету Литургију служили су свештеник Богољуб Остојић и ђакон Александар Лукић, у молитвеном присуству Епископа хвостанског г. Јустина, викара Патријарха српског. У овом центру је, поред више стотина штићеника, тренутно смештено и 20 особа са инвалидитетом избеглих из Украјине. По завршетку Свете Литургије Владика Јустин се обратио Украјинцима речима утехе, подршке и охрабрења, честитао им Васкрс и пренео поздраве и благослове Патријарха Порфирија, известила је Митрополија загребачко-љубљанска.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Косовска Митровица – Над Храмом Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице сипи хладна киша. Ту, у парохијском дому, живи само породица свештеника Ненада Стојановића, старешине градске цркве. Једини су Срби у јужном делу Косовске Митровице, из којег је 2004. године истерана и последња српска душа.

Из „кућице” излази косовски полицајац и на српском језику, љубазно пита куда смо кренули. Легитимише нас и упућује ка вратима парохијског дома, од кога су после 17. марта 2004. остали само темељи. Фасада опала, назиру се цигле, опека, доградња коју је за 18 година већ појео зуб времена.

На капији се појави отац Ненад Стојановић. Управо се вратио са аутобуске станице где је одвезао родитеље, који су отпутовали ка Гњилану.

На гробљу које се налази с јужне стране храма, сахрањивани су имућнији Срби с краја 19. и с почетка прошлог века, а већина споменика је порушена у поменутом мартовском погрому.

Горела је и Црква Светог Саве, а остаће упамћено да се пар дана дизао густ дим, а мирис паљевине је стизао до северног дела града.

Споља се не види да је рука вандала покушала да затре православни траг, ту у делу које стари Митровчани зову „код бунара”, или „код цркве”, али кад се отворе дрвена, дотрајала врата, поново вас запахне устајали мирис гарежи, а у ушима одзвања јуришни поклич албанских екстремиста који се чуо и преко моста ка северној Митровици.

Они који нису 1999. године успели да отерају три свештеника са породицама и оно Срба који су остали да живе поред саме цркве, успели су да пет година касније протерају свештенике. Попа Вељу, оца Бору и Светислава, а деценијама су ту службовали и живели с породицама. Осим цркве запаљен је парохијски дом, звоници, пламтели су помоћни објекти и гараже.

„Унутрашњост цркве смо успели да обновимо. Месецима су зидови чишћени од гарежи, постављен је нов кров, врата, прозори, али још много има да се уради”, тихо говори отац Ненад, подсећајући да је обнова храма почела 2010, а да се први свештеник са супругом доселио шест година касније.

Прича како је верни народ и у разрушеној и нагорелој цркви палио свеће, долазио да се помоли Богу у светињи чије је подизање започето 1896, а завршено 1921. године, када је и освештана.

Саграђена је по пројекту Андре Стевановића, професора Београдског универзитета, у српско византијском стилу. У основи је крст димензија 15 пута 23 метара, висине је више од 25, док је дебљима зидова скоро метар.

У време мартовских демонстрација Албанаца, уништен је мермерни свети престо, крст са Христовим распећем, архијерејски трон, певнице, галерија за црквени хор...

Отац Ненад нам прича да је запаљен импозантни иконостас на којем су централно место заузимале црквене двери са позлатом. Нестале су у пламену иконе изузетне вредности и лепоте, а посебно се истицала Богородица са малим Христом, Исус Христос, Јован Крститељ… „Најбитније је да су се свештеници са породицама спасили. Евакуисао их је Кфор хеликоптером до некадашње српске касарне на Баиру. У несрећи је и звоник страдао, марокански војници који су тада чували храм, успели су да сачувају три звона. Два се налазе на звонику Храма Светог Димитрија у северном делу Косовске Митровице, а једно, тешко 500 килограма, чека боље дане. Обећана нам је помоћ. Неопходно је заменити кров како би се спречило пропадање”, говори отац Ненад, који је у храм дошао 2017. године, и који са попадијом Татјаном има петоро синова.

Најстаријем је 13 година, најмлађи има десет месеци.

На зидовима храма доминирају иконе Богородице, примећујемо крст који је освештан у Јерусалиму, а поклон је једне вернице, иконе које су поклонили игуман Зочишта отац Стефан, ту су дарови манастира Бањска, а ту је и много дарова осталих православних светиња са Космета, централне Србије и иностранства.

„Срећан сам што нас људи у све већем броју посећују, посебно о празницима. Посебно на Дан Светог Саве, као и на дан наше храмовне славе, 19. маја, када обележавамо пренос моштију Светога Саве. Радује ме што је на недељним литургијама све већи број оних који долазе не само из северне Косовске Митровице, него и са целог севера Космета. Има и странаца, када је лепо време”, казује отац Ненад, док нас води кроз храм васкрсао из пепела.

У порти се осећа мирис априла после кише. Процвала трешња, разбехарала се, раширила гране, уз сами парохијски дом који треба под хитно да се реновира. Барем да се облепе спољашњи зидови.

Таман кад хтедосмо да се латимо телефона, да сликамо, мимиком и тихим гласом нас отац Ненад упозори: „Немојте, ено тамо су осматрачнице КБС. Да не правимо проблем.”

Да, одмах уз зидове опасане жицом, јесте касарна КБС.

Око храма све албанске куће. Оно Срба што је живело уз цркву, продало је и куће и окућнице. Новопридошли Албанци дубоко загазили у порту. Један комшија Албанац отворио врата ка црквеном дворишту, па слободно може да уђе кад год му се прохте.

У порти овог православног храма, на 65 ари плаца, играју се само деца Ненада и Татјане Стојановић, попа и попадије, јединих Срба у јужној Митровици.

https://www.politika.rs/scc/clanak/505859/Otac-Nenad-i-njegova-porodica-jedini-Srbi-u-Juznoj-Mitrovici

Mи опстајемо и остајемо само ако смо везани за Христа и уколико смо свесни значења Косовског завета Светог кнеза Лазара

Епископ рашко-призренски Теодосије посветио je свој живот Косову и Метохији градећи и обнављајући светиње светске духовне и уметничке вредности. За празнични број „Политике” говори о вечно новој тајни Васкрса, положају и улози цркве, као и о појединцу у доба пандемије.

Какав је значај Васкрса за свет, за нови поглед човека у свету, за „највећу револуцију” човечанства, како Васкрс виде и објашњавају неки савремени православни теолози и филозофи?

Васкрсење Христово је кључни догађај у историји човечанства и истовремено пројава најдубље предвечне тајне Бога, који је у својој љубави постао човек да би нас увео у нови начин постојања. Васкрсење је зато и историјски и надисторијски догађај и заиста „највећа револуција” човечанства. Господ је дошао да на своја плећа узме природу човека, поставши човек по свему, осим по греху, да би палога човека исцелио и учинио причасником вечног живота. Као што је Св. Атанасије Велики рекао, Бог је постао човек да бисмо ми постали богови по благодати. Зато хришћанство није само нека моралистичка идеологија, нити је чак религија у класичном смислу, већ је оно нови живот, чији учесници постајемо сада и овде кроз Цркву као Тело Христово.

У нашем контексту, на косовскометохијском простору, празник се види и у сјају светиња у којима се прославља. Како ви видите ту особеност?

Тајна Христова у нашем народу посебно је пројављена на Косову и Метохији, у нашим светињама које сијају као духовни светионици, и у косовском завету као нашем духовном савезу с Богом. Тако је наш народ од једног племена постао крштени и заветни народ Божији. Зато је Косово и Метохија од велике важности, не само за православне Србе, већ и за све православне у свету. Наша косовскометохијска традиција надилази оно што је ограничено и тако има своју духовну димензију.

У каквом су стању храмови Косова и Метохије, како их ви видите овог Васкрса, с обзиром на сталну несигурност, нападе, пљачке, узурпацију имовине?

Након рата 1998–1999. и посебно првих послератних година, више наших храмова и манастира било је оштећено или потпуно уништено – укупно 150 објеката. Само део, првенствено оних светиња оштећених у погрому 2004. године, обновљен је у сарадњи са Саветом Европе. Неке смо обнављали уз помоћ Владе Републике Србије, међународних донатора или захваљујући помоћи људи добре воље. Ипак, још доста остаје да се уради како би се обновило све што је порушено и оштећено. У последње време, поред административних притисака приштинских власти, суочавамо се и са честим пљачкама наших цркава. Недавно је опљачкан парохијски дом наше цркве у Великом Ропотову. Полиција већином не решава ове случајеве. Истовремено имамо и проблем с узурпацијом црквене земље, за шта ће бити потребно више времена да се реши, посебно у условима када локалне институције не показују спремност да поштују ни сопствене законе, ни одлуке својих судова, ако су донете у корист СПЦ. Из перспективе васкршње радости, на наш положај и борбу гледамо с оптимизмом, који произлази из Христовог гроба из којег је засијао нови живот. Тако је, и поред свих тешкоћа, наша Црква очувала своју виталност и наду која долази управо од распетог и васкрслог Господа Христа.

Узимајући у обзир чињеницу да сте у храмовима Косова и Метохије духовно одрасли, од искушеника до епископа, како се личност преображава и мења у односу с овдашњим светињама?

С годинама човек стиче и искуство. Наравно, скоро 19 година, које сам провео као игуман манастира Високи Дечани, духовно ме је изградило и нераскидиво повезало с том светињом и братијом манастира. Истовремено, као епископ, сада осећам духовни позив и дужност да све оно што сам научио у Дечанима применим широм наше епархије, која и јесте једно велико општежиће у којем би сви требало да осећамо да смо део целине и да радимо једни за друге, служећи Богу тако што служимо ближњима. У хришћанству, личност се стално преображава и представља оно што апостол Павле зове „узрастање човека у пуноћу мере раста Христовог”.

Улога Епархије рашко-призренске и ваша лично заснива се на специфичној вези с верницима на Косову и Метохији. У многим случајевима ви сте им једина помоћ и утеха, како се носите с тим и како то може да утиче на живот једног монаха?

Црква на овим просторима вековима има улогу да служи ширењу благе вести васкрслог Господа. Сви ми као њени чланови позвани смо да служимо тој тајни, свако на свом месту и на свом пољу рада. Присуство Цркве на Косову и Метохији зато је велика утеха нашем народу, јер независно од тешких политичких и историјских реалности кроз које наш верни народ вековима пролази, ми опстајемо и остајемо само ако смо везани за Христа и уколико смо свесни значења Косовског завета Светог кнеза Лазара. Заиста је за малена ово царство земаљско и промењиво је, али је небеско увек и довека. Истински смисао нашег живота не огледа се само у материјалним постигнућима, већ у мери у којој смо се саобразили Христу и отворили своја срца да Бог кроз нас пројављује своју вољу у овом свету. То је посебно важно за монахе који су позвани да се одрекну себе и свега пролазног у свету и да целим својим бићем посвете себе служењу тајни Христовој. Осећамо зато посебну одговорност да останемо на бранику своје вере, отачаства и светосавског предања, јер знамо да само својим примером и животом можемо бити утеха и охрабрење свом народу.

Свет већ две године изолује пандемија вируса корона, да ли су се ваше активности промениле, бриге повећале, однос према људима променио?

Засигурно, пандемија је променила ритам нашег живота. Многи нама драги људи отишли су из овога света, неки су прошли тешке дане болести и готово да нема никога ко није изгубио некога од ближњих. Ипак, живот тече даље. Пандемија је било и раније, као и ратова и других страдања, али Црква живи и наставља свој пут с надом у васкрслог Христа и дубоком свешћу да се човеков живот не исцрпљује само у овом времену и простору. Ми смо овде ипак само пролазни путници на путу ка Царству Божијем, и из те перспективе све што се дешава потребно је сагледавати. Без те перспективе, човеков живот би био јако трагичан. Ипак, у духовном светлу све изгледа другачије. Наравно, наше је првенствено да покажемо одговорност у времену сваког страдања и да помогнемо онима који су у невољи. Треба да се одговорно односимо према онима који су осетљивог здравља и да знамо да ни болест ни рат не смеју да униште у нама крстоваскрсну радост живота који се у Христу даје у својој пуноћи.

Кад је почетком 20. века на КиМ завладала епидемија куге, свештеници Пећке патријаршије изнели су чудотворну икону Богородице Пећке и сви су је, иако су међунационални и међуверски односи и тада били лоши, дочекали с надом у спас и излечење. Има ли данас вере која надилази поделе и да ли радост Васкрса прескаче зидове у нашим животима и срцима?

У свим нашим манастирима и многим парохијским црквама у време пандемије су читане посебне молитве. Помињали смо и помињемо многе који су болесни или који су се упокојили. Црква молитвено састрадава свом верном народу и носимо бремена једни других. Поштујемо медицину и лечимо се кад је потребно, свако по својој савести и потреби. Али, не смемо да заборавимо Христа – истинског лекара душа наших, који нас лечи од најопасније болести, од смрти која је одвојеност човека од Бога и који нам помаже да постанемо свесни Царства Божијег. Првенствено, то би требало да је улога наше Цркве.

Живимо у веома тешком времену, ратови, економске кризе, сукоби међу народима, политичка неслагања међу људима. Како нас Црква учи да се понашамо у таквим околностима?

Христос је дошао да нам објави Царство Божије, које је другачије од пролазних царстава овог света. Он није донео неку социјалну или политичку идеологију и није дошао да нас учи да градимо мир кроз конференције и само људским напорима, већ да сами својим животом будемо оруђе мира и разумевања међу људима. Многи то не разумеју и очекују од Цркве да се оглашава као политичка организација о свему што се око нас дешава. Улога Цркве није да подели људе, већ да их повеже у свести да смо сви позвани да будемо удови Тела Христовог. Наша улога није да подстичемо револуције, оправдавамо или осуђујемо моћнике овог света, већ да сведочимо Царство Божије које није од овог света и у којем је, како смо читали у недељу у Светом еванђељу, први – онај који свима служи. То је једна сасвим другачија перспектива од оне коју нуде идеологије овог света. Отуда је наше да састрадавамо и да помогнемо онима који страдају. Да им помогнемо да носе свој крст, а не да им судимо и да им пресуђујемо. Ако некада и реагујемо, то би требало да чинимо не ради политичке или идеолошке конфронтације, већ да бисмо помогли нашем верном народу и очували живот Цркве. Чињеница је да хришћанство није формула како да се у овом времену и простору зауставе сви ратови и економске кризе. Улога Цркве Христове јесте да нас уведе у нови начин постојања, у којем, живећи и у постојећим околностима, бивамо весници новог живота и васкршње радости.

Која је ваша основна васкршња порука, између подељених светова, између различитих страхова и себичних интереса?

Господ наш је рекао: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свијет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји.” Ово су кључне речи за сваког од нас. Мир који нам Христос даје није од овога света и не почива на компромису између истине и лажи, између светлости и мрака. Истина Христова је само истина и светлост, а лаж и мрак су одсуство те истине и светлости. Зато, честитајући свима ове васкршње празнике, користим прилику да вас све позовем да будемо и сами благовесници овог мира Христовог, у нашим породицама, на послу, где год живели. Тако ћемо истински отворити своје срце да учествујемо у пуноћи радости тајне Васкрсења Христовог.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Извор: Политика

http://www.spc.rs/files/u5/untitled-1_57.jpg

Епархија захумско-херцеговачка обавештава јавност да ће се од Васкрса ове године епархијска интернет презентација налазити на следећој адреси: eparhija-zahumskohercegovacka.org.

Јуче на службу Великог петка у цркви Светог Василија Острошког у паришкој општини Пјетрфит гдје живи велики број Срба у Паризу одслужена је прва служба у новом манастиру Српске православне цркве.

У бившем манастиру католичког сестринства који је прилогом брачног пара Доклестић купљен, а који су сву своју имовину у Паризу и Лондону завјештали Митрополији црногорско приморској почеле су службе у страсној седмици Великог поста.

Црква је посвећена светом Василију Острошком на радост многобројних Срба који живе у Паризу. Служби су присуствовали посланик округа Сен Дени г. Стефан Пеу, изасланица бискупа Сен Денија, госпођица Ана Мари Петижон, г. Радомир Милић из Подгорице угледни члан округа Сен Дени који већ педесет година живи у Пјетрфиту као и Срби из овога паришког округа.

Прву службу су одслужили по благослову Митрополита црногорско приморског г. Јоаникија протојереј ставрофорБорис Б. Брајовић и протођакон Владимир Јарамаз уз пјевницу коју су предводили Никола Ракићевић, Мара Стругар, Митар Мирковић и предсједник Савеза Срба у Француској и један од најугледнијих личности у Француској поријеклом из Грбља г. Ђуро Ђетковић.

У својој бесједи на крају службе протојереј ставрофор Борис Б. Брајовић је нагласио да је крсноваскрсна молитва Великог петка у овом новом светилишту посебно добија на значају кад се зна да се послије толико година у Француској почиње црквени живот у новом храму.

Црква Светог Василија Острошког за Србе у Француској је тако наставак литијског хода из Црне Горе који је све Србе у свијету а посебно у Француској подстакнуо на ново промишљање духовног живота. Служба изношења плаштанице обављена је у порти манастира светог Василија Острошког који је привремено одређен за молитвене службе.

https://mitropolija.com/2022/04/23/prva-sluzba-u-crkvi-svetog-vasilija-ostroskog-u-parizu/

Васкршња порука Митрополита црногорско – приморског г. Јоаникија богољубивом свештенству, преподобном монаштву и цијелом благочестивом народу Митрополије црногорско – приморске уз најрадоснији поздрав: Христос Васкрсе!

 Васкрсе Исус из гроба као што прорече, даде нам живот вјечни и велику милост.

Христово богочовјечанско дјело спасења обиљежено је његовим васкрсењем и побједом над смрћу. У свјетлости Христовог васкрсења, гледамо на његово оваплоћење, на проповјед Јеванђеља и многа чудеса која је учинио. Христово добровољно страдање, примање клевета и крајњег понижења, крсне смрти и погреба можемо прихватити и славити само у свјетлости његовог васкрсења из мртвих. Оно  је свјетлопобједни свршетак јединствене и непоновљиве, космичке драме у којој се Господ Исус Христос јавио као побједник над ђаволом, гријехом и смрћу. Ова трострука Христова побједа донијела је слободу и спасење роду људском. Због тога је Христос назван новим Адамом. Грјеховним падом праоца Адама људски род се покори смрти, а кроз Христа Новог Адама вјерни примају изобиље благодати,  с њиме и у њему добијају живот вјечни.

Овај кључни догађај наше вјере зовемо Пасхом, преласком из смрти у живот. Христово свједочење: Ја сам васкрсење и живот (Јн 11, 25)  добило је очигледну и пуну потврду у његовој и нашој Пасхи. Из његове људске природе која је силом са њом сједињеног Божанства побиједила смрт изливају се извори вјечног живота са којих пијемо пиће бесмртности.

Иако се догодило у давна времена васкрсење Христово није као многи други историјски догађаји остало заробљено у прошлости него има непролазни смисао и вјечно дејство. Као што су га у давнини доживљели апостоли који су заједно са Пресветом Богородицом и женама Мироносицама постали свједоци и саучесници Христове побједе над смрћу, тако се и сви хришћани од тада па кроз све наредне вјекове испуњавају живоносном силом, мудрошћу и храброшћу од Христа васкрслога. Сви крсноваскрсни догађаји Пасхе Христове прожети су божанском љубављу која људске слабости укрјепљује и немоћи надопуњује. Колико су страхова, збуњености и неповјерења показали апостоли у вријеме Христовог страдања па их Спаситељ због тога није оставио ни презрео, него их је сабрао својим васкрсењем. Озарио их је својом славом, испунио мудрошћу и неустрашивошћу да по свему свијету шире његово Јеванђеље.

Васкрсење је празник нове твари и новог живота, празник саборности и братског заједништва. На пасхалним богослужењима преиспуњеним радошћу и свјетлошћу доживљавамо светотајинско јединство вјерних у Христу. Заједница вјерних којој је глава Христос је жива Црква Божија, богочовјечански организам васкрслога из мртвих. Хришћани су његово тијело и сапричасници његовог тридневног васкрсења. То свједоче и доживљавају својом вјером и примањем Светих Тајни Тијела и Крви Христове, сједињењем са Христом побједитељем смрти.

Радујући се овом свијетлом празнику, драга браћо и сестре, измиримо се  међусобно и у љубави Божијој загрлимо и цјеливајмо једни друге да бисмо достојно славили Пасху Господњу и нашу. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубави међу собом  (Јн 13, 35). Ове Спаситељеве ријечи ми православни хришћани треба не само да запамтимо него и да их увијек на дјелу свједочимо. Хришћанска љубав није теорија ни учење него дјело. То је посвједочио Спаситељ наш Господ Исус Христос који је своју живоносну крв пролио за сваког човјека и за све народе свијета. Ми свакодневно имамо безброј прилика да чинимо добро ближњима својим одричући се себичности, а свједочећи љубав и прослављајући Бога који нам се јавио као извор вјечног живота и безграничне љубави.

Кроз Христа васкрситеља добили смо слободу да се Богу обраћамо као своме небеском Оцу. Помолимо се сви заједно у слободи славе дјеце Божије да Господ излије свој мир и благодат на дјецу и омладину, на старе и младе, на цијелу своју Цркву и на све оне којима је милост и помоћ Божија потребна. Отворимо наша срца и душе према онима који другачије мисле и нека разлике међу нама буду повод и изазов за добар и плодоносан дијалог, а не за мржњу и подјеле. Ка општем добру слободних народа треба ићи кроз уважавање људског достојанства и сретање различитих мишљења, а не кроз искључивост и завођење једноумља чему је  исувише склон, од Бога отуђени, данашњи свијет.

Гледајући око нас на дубоке подјеле, на свеопшту забринутост због нарастања неспоразума и умножавања сукоба у цијелом свијету позивамо наш благовјерни народ у Црној Гори да што прије превазиђе своје старе и нове подјеле. У братском миру и међусобном поштовању је залог нашег опстанка и сваког напретка. Просвијетљени пасхалном радошћу позвани смо да оплемењујемо друштво, да ширимо оптимизам и љубав, да будемо свјетлост овоме свијету. Оснажимо се братским јединством у љубави Христовој, чувајмо духовно насљеђе светога Саве и Његоша, светог Василија острошког и светог Петра цетињског, чувајмо светиње, не заборављајмо љепоту и полет Литија које су обновиле нашу црквеност и саборност.

Молећи се за мир и братску слогу у Црној Гори не заборављамо ни драгу нам многострадалну Украјину. Нека Господ који је по ријечи апостола једне и друге саставио уједно и крстом својим убио непријатељство (Еф 2, 14 -16)  учини мир међу духовним потомцима светог кнеза Владимира – русима и украјинцима. Нека оружје зараћене и завађене браће што прије узмакне пред дијалогом, да би се вратио мир и спокојство благословеној Украјини и цијелом њеном народу. Саосјећајући са њиховом несрећом врата наших срца и домова биће отворена за све украјинце који су избјегли у Црну Гору. Спремни смо да им помогнемо у сваком погледу, а понајвише да им пружимо братску љубав и утјеху све док их Бог не обрадује повратком њиховој отаџбини.

Пасха Господња обасјала је дубине ада, освијетлила горње и доње свјетове, а из људских душа прогнала таму, страхове, очај и безнађе. Засија смисао живота и сваког људског труда. Христос се открива као пут, истина и живот (Јн 14, 6) сваком човјеку који у складу са својим божанским назначењем тежи ка савршенству, љепоти и знању, који се бори за правду и боље друштво стварајући и умножавајући добро.

Дијелећи са вама, драга браћо и сестре, свеопшту пасхалну радост честитамо вам свијетели празник васкрсења Христовог са вјечно радосним поздравом:

Христос васкрсе!

Ваистину васкрсе!

Цетиње

О Васкрсу 2022. г.

https://mitropolija.com/2022/04/22/vaskrsnja-poruka-mitropolita-joanikija/

“Смрт, бол, зло и патња су присутне на овом свијету, али није њихова задња ријеч, задња ријеч је ријеч живота и љубави”, поручио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински, гостујући у емисији “Линк” Радија Црне Горе.

Говорећи о Васкршњем посту, свештеник Перовић је објаснио да је циљ да вјерник дође до сазнања да колико год да се чисти, остаје човјек са манама: “Ако не долазиш до сазнања да си грешник, већ да си велики што си успио да испостиш, онда си на некој раскрсници.”

Коментаришући статус Цркве у Црној Гори, сматра да тек треба времена да једни друге разумијемо те да вјерује да ће статус Српске православне цркве бити дефинисан, тако да се зна ко шта ради.

“Ја мислим да ту нема краја и да смо на непрестаном часу који траје. Има и она трећа тема, а вјерујем да идемо у том правцу да се институционално ствари посложе како треба, у складу са Уставом ове земље, да су ствари раздвојене, али не до супротстављања, већ да су раздвојене да се зна ко шта ради па да фино сарађујемо”, казао је он, не желећи да коментарише потписивање Темељног уговора.

Црква, према његовим ријечима, може да допринесе превазилажењу подјела.

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински, истакао је да су ових дана цркве препуне и нагласио да се у свим храмовима СПЦ моле да рат у Украјини престане: “Свакодневна молитва у свим храмовима СПЦ је да престане рат у Украјини, не улазећи у то ко је први почео и зашто, то је већ најдоње блато овог свијета. А најдубљи и највећи уздах сваке вјерујуће душе је да рат престане.”

https://mitropolija.com/2022/04/22/o-gojko-perovic-molimo-se-da-rat-prestane-ne-ulazeci-u-to-ko-je-poceo/

Епархија диселдорфска и немачка објавила је Васкршњу посланицу Епископа диселдорфског и немачког г. Григорија и викарног Епископа хумског г. Јована, коју преносимо у целини у наставку вести:

„Драга браћо и сестре у Христу,

желимо вам благословен и радостан Васкрс! Поздрављамо вас радосном вешћу: "Христос васкрсе! Ваистину васкрсе"!

Читава творевина пуна је радости, јер смрт није могла задржати Исуса у гробу. Није било могуће да Господар живота остане заробљен у смрти. Ова жива радост, која свој извор има у Христу, испуњава данас наша срца. Иако много људи страда због рата, насиља, болести и сиромаштва, искрено се надамо да ће сви они васкрснути у самоме Христу, у један нови, мирни, ненасилни, здрави и Божијом благодаћу испуњени живот. Истовремено позивамо све чланове наших православних заједница, као и све хришћане и све друге људе, да своја срца отворе за најузвишенији дар у нашим животима - љубав. На тај начин сви ћемо примити светлост Васкрсења Христовог.

Исус је ради нас и ради читаве твари победио смрт, која је тако изгубила своју снагу и страхоту. Стога желимо да се данас, на овај најрадоснији дан у години, сви заједно помолимо за светлост васкрсења, едаби она одаглала сваку таму и зло.

Са најбољим жељама и радосном вешћу - Христос васкрсе! Ваистину васкрсе“.

Епископи Григорије и Јован

Извор: Епархија диселдорфска и немачка