Овим ријечима благодарења нови Епископ Захумско-херцеговачки и приморски Господин Димитрије, из трона Светог Саве, Светог Данила, Василија Светог и Светог Петра, заблагодарио је Господу и свој пуноћи Цркве Његове, сабране на једном мјесту, која га је претходно хиротонисала и устоличила.

Светом архијерејском Литургијом, у Недјељу седамнаесту по Духовима, са чином рукоположења и устоличења, у Преображењнком храму у Требињу, началствовао је, Његова Светост, Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, Господин Иринеј, уз саслужење Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Митрополита дабробосанског Хризостома, Епископа милешевског Атанасија, Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, Епископа франкфуртског и све Њемачке Григорија, Епископа рашко-призренског Теодосија, Епископа западноамеричког Максима, Епископа славонског Јована, Епископа бихаћко-петровачког Сергија, Епископа тимочког Илариона, Епископа осјечко-пољског и барањског Херувима, Викарног епископа мохачког Исихија, Викарног епископа диоклијског Методија, Умировљеног епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија, уз саслужење свештештенства, ђакона, монаштва и вјерног народа Цркве широм васељене. Током Свете евхаристије, великом мноштву хришћанима сабраним у требињском храму али и око њега обратио се Патријарх Иринеј, упутивши честитке и благослове новом владики. Света Литургија завршена је приступном бесједом Епископа Димитрија, која је својом једноставношћу, а садржајношћу, усмјереношћу и свеобухватношћу, историчношћу, а истовремено надвременошћу, љубављу и благодарношћу, недвосмислено представила приступ Животу новоустоличеног архијереја.

Храмовна Трпеза са које се раздјели Тијело и Крв Господа нашег Исуса Христа, прострла се затим дуж читаве порте храма, и шире требињским перивојима и улицама и даље по градовима и селима, брдима и долинама Херцеговачким и крајевима приморским, разносећи благослов и радост.

Овом величанственом догађају присуствовали су и многи вјерски и великодостојници држава, међу којима и бискуп дубровачки, монсињор Мате Узинић, бискуп мостарско-дувањски, монсињор Ратко Перић, муфтија мостарски, Салем ефендија Деовић, предсједник и премијерка Републике Српске, представници Влада Републике Србије и Републике Српске, чланови дипломатских корова, градоначелници Мостара, Требиња, Будве, начелници и други представници градова, представници братства Паштровића.., који су, такође, били присутни и на свечаном ручку, приређеном овим поводом у требињском хотелу „Леотар”, а током којег су неки од наведених гостију, уз поздраве, новоизабраном владики Димитрију уручили и пригодне дарове.

Нека би дао Господ да и међу нама у Цркви херцеговачкој остане све благообразно и уредно (1.Кпр. 14, 40), као што је и било; пошто Бог није Бог нереда него мира (1.Кпр. 14, 33). 

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Ваша Светости, оци и браћо архијереји наше помјесне Цркве, преузвишени оци бискупи, уважени господине муфтијо, господине предсједниче Републике Српске, госпођо предсједнице Владе Републике Српске, господо великодостојници државе и друштва БиХ, Србије, Црне Горе и Хрватске; часни оци презвитери и ђакони, драга браћо и сестре, богољубиви монаси и монахиње, љубљени народе Божији!

Хумска земља и Травунија, Неретва и Паганија, и још шире области, познатије од владавине Херцега од Светог Саве – Стефана Вукчића Косаче – као Херцеговина, вијековима су представљале границу Истока и Запада; некада на размеђини западног и источног Царства, онда на размеђи црквених јурисдикција Истока и Запада, на међи Рашке и Босне, Босне и Угарске, Угарске и Османског царства, Османског царства и Венеције, касније и Османског царства и Аустроугарске, била је коначно и сама у себи разграничена свим овим древним разграничењима, чак и у срцима својих становника. Знајући то, мислим да на нама свима овдје окупљенима није да пренебрегавамо некад заиста трагичну историју ових крајева и негирамо разлике међу нама, него да их покушамо доживјети као изазов и благослов сјећајући се Солжењицинове мисли, која је колико јеванђелска, толико, чини ми се, и општељудска: Постепено ми је – каже он – откривено, да линија која одваја добро и зло, не пролази границама држава, нити између класа, нити између политичких партија (a ми бисмо могли рећи нити линијом наших овдашњих разграничења и разлика) већ кроз свако људско срце… Зато се ја данас молим Господу да нестану унутрашње границе у нама, да побиједи добро и да будемо препознати као миротворци, отворени за сталну сарадњу и дијалог, као носеће стубове мира и развоја на овим просторима.

Крштење ове земље, учи нас сâмо Свето Писмо, започели су још у првоме вијеку Свети апостоли Павле и Тит о чему свједоче многи наши манастири који стоје на темељима из ранохришћанског доба, као и многа црквишта, крстионице и гробља из тих времена.

Бурни догађаји шестога и седмога вијека, долазак Словена у ове крајеве, мисија свете браће Ћирила и Методија и црквени расколи доносе тектонске промјене на овом тлу на коме ће дукљанску династију Војисављевића смијенити Немањићи. Из своје пријестонице у Благају, овом земљом је владао Немањин брат Мирослав, који је познат по препису Јеванђеља, нашој најстаријој књизи. Свједок тога времена je његов братанац Растко – бесмртни принц херцеговачки; као први архиепископ српски Свети Сава, успио је издејствовати аутокефалност наше цркве и успоставити нашу Епархију прије тачно 800 година.

Од те 1219. године и престоног Стона и пељешког Јадрана, па преко Залома, Полимља и Лима, до Тврдоша и Оногошта, Острога, Дужи и Мостара, па опет Тврдоша, Требиња и данашњих дана, историја ове земље и њених људи је у знаку крста, страдања и васкрсавања.

Као што су Светог Саву надахњивали одјеци апостолске проповиједи којом је натопљена ова древна земља, проповиједи оних који су чули, сагледали и рукама опипали оваплоћену Ријеч живота вјечнога (уп. Ι Јов. 1, 1-2), тако је охристовљена ријеч и лик Светог Саве надахњивала и овдашње епископе, међу којима су и Свети Сава Други и Свети Данило Хумски као и Свети Василије Тврдошки и Острошки. Одатле се мисао прелијевала и светом Петру Цетињском, нераскидиво везујући Херцеговину и Црну Гору у јединствен духовни простор, и рађајући просвјетљујућу искру у нашем народу, те је тако Херцеговина са Дубровником у деветнаестом и почетком дведесетог вијека била носилац културног и друштвеног препорода и слободарских идеја. Наши великани су бриткост ума изражавали кроз најљепшу поезију, као Шантић и Дучић, или кроз правно-политичке огледе, као Богишић, кроз описе историјских догађаја и стварности, као браћа Ћоровићи, или су просто били пионири просветног и сваког другог напретка као свештеници: Мићо Љубибратић, Прокопије Чокорило, Јоаникије Памучина, Нићифор Дучић, Стеван Правица и многи други, све до Светог владике Свештеномученика Петра Зимоњића. Херцеговина и данас, са својим особеним географским положајем, са богатством карактера људи који у њој живе и у њу долазе, иако мала по величини, надамо се, може поново бити један од покретача свеопштег препорода.

Зато ће се и убудуће наша Епископија трудити да охрабри младе људе и теологе који улазећи у дијалог са стручњацима из области философије, економије, правних наука, медицине, психологије, умјетности и технике, треба да буду спремни да свакоме који од нас тражи разлог наше наде, са кротошћу дају одговор, имајући добру савјест (уп. 1. Петрова 3, 15), и да на глобалном научном и културном плану покушају наћи улогу хришћанске теологије и етоса који из ње проистиче, у обликовању стварности у којој живимо.

Колико је то у мојој моћи пажњу ћу посветити образовању и васпитању младих људи и дјеце, поштујући њихову богодану слободу и интегритет, знајући да су они једини прави и достојни насљедници непрекинуте историјске нити ових простора и нашег опстанка и битовања, које је постојано једино ако је утврђено и на вјери и на знању. Његоваћемо и Херцеговцима урођену саборност, бринући се о старима и немоћнима, позивајући све на солидарност, социјалну одговорност и истинску бригу једних о другима. Ова ће одговорност за ближње, надамо се, водити заједници и друштву у којој ће честитост, марљивост и поштење бити цијењени и довољни  за  живот достојан човјека.

Tрудићу се да нам такозване велике теме, па биле оне сасвим легитимне и вриједне промишљања и дјелања, као што су поменуте теме социјалне правде или на пример теме политичке културе и поштења, не заклоне брата и сестру који живе поред нас и потребују помоћ, разумијевање или просто живу ријеч утјехе. Управо супротно, конкретан човјек који живи поред нас и његово добро, биће мој једини мотив за друштвену ангажованост, како је то уосталом бивало и до сада у вријеме мојих непосредних и вољених претходника, а наших заједничких отаца, учитеља и препородитеља ове Епископије, Владике Атанасија и Владике Григорија.

Ваша Светости и  браћо архијереји,

Од првог хумског епископа Жичке аутокефалне архиепископије Илариона, па до данашњег дана седамдесетједан епископ је служио овом свештеном Трону.

Благодарим на указаном повјерењу и одговорности, понављајући ријечи Светих Отаца за које они кажу да се односе на самог Господа и његово страдање: не противрјечим, нити се противим (Ис. 50,5; 53,7); него приклањајући се под крепку руку Божју, са Светим Григоријем Богословом свједочим да, као што се није добро отимати за архијерејство, исто тако га не треба ни одбацивати (Св Гр Бгсл, беседа 3.). Са друге стране, благодарити Богу за ову службу ријечима није могуће, а вјероватно ни примјерено. Благодарити за ову службу значи живјети за другога! Ако ме љубиш, напасај овце моје, каже Господ срцезналац Апостолу Петру. Рекао би човјек, ни веће службе и Тајне због које је сам Син Божији пролио Крв Своју, нити једноставније заповијести; али, чини ми се да је управо такав и читав хришћански живот – ми љубав према Богу показујемо, мјеримо и провјеравамо односом према ближњима. По апостолу Јовану то значи не љубити ријечју ни језиком него дјелом и истином (уп.1.Јов.3,18).

У томе је за мене велика утјеха. Од свих нас се тражи једно исто, живот у љубави према Богу и ближњима. Највећа мисија и програм Цркве тако би требало бити дејство и сијање те Христове љубави у Тијелу Његовом које смо ми. Зато и говори Господ: Као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јов. 13, 34-35).

Свештенство, тако, не заступа Христа који је одсутан и коме је потребан замјеник на земљи, него заједно са народом, посебно када смо окупљени на Светој Литургији, светотајински актуализује Христово константно, непрекидно и вјечно присуство у Цркви. Јер, Тијело Христово никада није без своје Главе, Његова Невјеста Црква не може, ни у времену ни у вјечности, бити удова, јер има бесмртног Женика. Зато сви ми имамо непогрешиво јеванђелско правило: Знате – каже Господ – да они који се сматрају владарима народâ господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе (Мр. 10. 42-45).

Као што видимо, у Цркви Христовој не постоји други извор првенства, славе и моћи осим силе Крста и тајне крстоликог служења о којој Свети Златоуст додаје још и то да: хиротонија не води у власт, не преуздиже у висину, не даје господарење; оне које је Отац провјерио, њих је по својој власти удостојио да служе браћи својој (PG 48,950).

Драга браћо и сестре,

Нека би дао Господ да и међу нама у Цркви херцеговачкој остане све благообразно и  уредно (1.Кор. 14, 40), као што је досад и било; пошто Бог није Бог нереда него мира (1.Кор. 14, 33). Наше различите службе и дарови треба да буду основа заједнице а не повод за отуђење, јер, различити су наши дарови, али је Дух исти. И различите су наше службе, али је Господ исти. И различита су дејства, али је исти Бог који дејствује све у свима нама“ (уп. 1.Кор, 12, 4-6). Пазимо дакле добро да образ Божији и икона Христова у нашим ближњима не буде засијењена било чиме; било претпостављеним њиховим гријехом, било нашом умишљеном праведношћу. Наш сопствени живот увијек вреднујмо јеванђелским заповијестима, а на живот ближњег гледајмо очима Онога који дође у свијет да живот свој положи за пријатеље своје (Јов. 15, 13) и спасе грешнике од којих сам први ја (1. Тим. 1, 15).

Пошто радост ове педесетничке службе захтијева, али и обичај налаже, у овом тренутку у коме нам сам Свети Дух све дарује и сабира своју Цркву, ипак је и дозвољено и примјерено заблагодарити за Његове дарове, видљиве и невидљиве. Говорићу ријечима и у духу ријечи једног свима нама познатог и савременог учитеља Цркве, оца Александра Шмемана, које ћу покушати да учиним и ријечима свих нас овдје сабраних.

Свако ко је способан да благодари, достојан је спасења и вјечне радости.

Благодаримо Теби, Господе, што си изволио да примиш службу ову, Евхаристију, која се приноси Светој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, и која испуњава наша срца радошћу, миром и праведношћу у Духу Светоме (Рим. 14,1).
Благодаримо Теби, Господе, што си нам открио Себе и дао нам предукус Твога Царства.
Благодаримо Теби, Господе, што си нас сјединио једне са другима у служењу Теби и Твојој светој Цркви.
Благодаримо Теби, Господе, за све наше претходнике кроз историју, за мученике, свештенике, монахе, ратнике, раднике, задужбинаре и домаћине, честите и марљиве домаћице, заточнике слободе, правде и поштења, који су и нама пропутили и показали пут Богочовјека. 
Благодаримо Теби, Господе, за обнављање ове епархије крајем прошлог вијека, и за двојицу архијереја Атанасија и Григорија, мојих љубљених отаца и претходника из тог времена; они су нас кроз ријечи, а највише кроз примјер, поучили да смо сви слуге, али и да сви имамо одговорност за ову велику Тајну Сабрања у коме стојимо, која је Христос у нама – нада славе (уп. Кол. 1, 27).
Благодаримо Теби, Господе, што нам помажеш да надвладавамо све тешкоће, напоре, страсти и искушења, установљавајући међу нама мир и узајамну љубав у заједници Светог Духа.
Благодаримо Теби, Господе, и за допуштена страдања кроз  која пролазимо; она нас очишћују од себичности и подсећају на „једино потребно“, на Твоје вјечно Царство.
Благодаримо Теби, Господе, што си нам дао ову земљу гдје можемо слободно да Ти служимо и славимо Свето Преображење у овом храму у Требињу, Вазнесење у Чапљини, Педесетницу у Мостару и Гацку, Благовијести у Дубровнику и Житомислићу, Мајку Божију у  Тврдошу, Завали, Добрићеву и на Корчули, Свете Апостоле у Петропавлову, Светог Василија, заштитника Херцеговине, у Мркоњићима, Светога Саву у Билећи, Светог Димитрија  у Невесињу, Светог Лазара Косовског у Дабру, Божић у Љубињу, а Васкрс у мученичким Пребиловцима.
Благодаримо Теби Господе, и за живу Цркву расијану по свим овим мјестима – скупа свештенство и народ. Као што је хлеб овај који преломисмо био расијан по горама а сабран постаде један, тако нека се сабере Црква Твоја са свих крајева земље у Царство Твоје! (Дидахи, ΙΧ, 4) 
Благодаримо Теби, Господе, за наше породице –  за наше родитеље: за њихову жртву, за љубав али и за њихову пажљиву строгост. Благодаримо Ти за очински савјет и братски загрљај, за сестринску сузу и мајчинску бригу, а нарочито Ти благодаримо за дјецу, која нас уче како да славимо име Твоје у радости, покрету и светој граји.
Благодаримо Теби, Господе, за све пријатеље које смо срели на нашем животном путу. Нека би наша узајамна оданост и поштовање остали неокрњени у времену и постали извор наше вјечне радости.
Благодаримо Теби, Господе, за наше монашке породице, за сабраћу монахе, јер као облуци у мору, вођени  промислом и љубављу Божијом, обликовали смо и обликујемо једни друге едаби се и Христос у нама уобличио (Гл. 4, 17).
Благодаримо Теби, Господе, за сестре монахиње; њихова служба Цркви, љубав према свима и мјера у свему открива нам једну скоро заборављену, а у њима опет обновљену, аутентичну господственост и племство духа.
Благодаримо Теби, Господе, због свега и за све.
Велики си Господе, и чудесна су дјела Твоја, и нема ријечи достојне да опјева сва чудеса Твоја!
Господе, добро нам је овдје бити. Амин.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

1. Да ли је цео православни свет у опасности, како упозорава Свети Синод Руске Православне Цркве, после одлуке Светог Синода Васељенске Патријаршије о постављењу двојице „егзарха” за Кијев? Да ли та опасност, уствари, већ постаје стварност јер се у истом саопштењу Светог Синода Руске Православне цркве констатује и да је „процес према изјавама Васељенског Патријарха неповратан и биће настављен”?

У вашем питању је делимично дат и одговор. Заиста, први пут у историји Православне Цркве над њом се надвија реална опасност од новог великог раскола, овог пута не између хришћанског Истока и Запада него унутар самог Истока. Ако би дошло до тога, – а ја се надам да, упркос свему, неће доћи, – то би био већи и тежи раскол од свих претходних у историји Цркве, квантитативно већи и од раскола из 1054. године, с обзиром на данашњу бројност помесних Православних Цркава и њихову раширеност у свету. Морам, узгред и укратко, да разјасним појаву двојице цариградских „егзараха” у Кијеву. Они, наиме, нису тамо постављени него послани на неко време, у конкретној мисији спровођења плана о додељивању аутокефалије украјинским расколницима више боја и врста, а против воље законите, канонске Цркве у Украјини, једине која у тој земљи јесте Православна Црква, призната од свих Цркава, почев од Цариградске Патријаршије. Реч егзарх има разна значења у разним контекстима, али овде значи просто изасланик, легат, представник.

Да бисмо разумели о чему се ту ради, морамо замислити ову слику: у Скопље долази делегација са обалâ Босфора да испита модус и процедуру додељивања аутокефалије тамошњој Цркви која је у расколу са свим Црквама, укључујући, на првом месту, саму Цариградску Патријаршију, а ћутке заобилази канонску Цркву и њеног поглавара, архиепископа Јована, иначе јединог којега признају сви, па и споменута делегација и они који су је послали. Могуће је замислити и још већи оксиморон: слична делегација стиже на Цетиње, ту се настањује на неко време и почиње да разрађује процедуру давања аутокефалије Мирашу Дедеићу (самозваном Михаилу) и његовој расколничкој секти, иако га је претходно сама Цариградска Патријаршија рашчинила због његових канонских преступа, док законити епископ, митрополит Амфилохије, добро познат и у самом Цариграду и у православном свету уопште, не бива удостојен ни посете и поздрава, а о читавој „миротворној” и  „ујединитељској” операцији сазнаје из новина и са малог екрана.

Ви на крају питате да ли је процес у Кијеву неповратан. И ја знам за такве изјаве, али сматрам да у историји нема неповратних процеса, чак ни када су окончани, акамоли када су у току и тек треба да буду окончани. Понављам: надам се у Бога, заједно са огромном већином православних хришћана широм света, да Цариградска Патријаршија, историјски гледано Мати свих словенских Цркава, неће прећи фатални Рубикон и да ће светињу јединства Цркве ставити изнад овоземаљских „примата”, антагонизама, интересâ, утицајâ...

2. Да ли ће се Српска Православна Црква на било који начин одредити према овим догађајима и одлукама везаним за Украјину? Многи медији већ „лицитирају“ на чију ће страну стати Српска Црква: Москве или Цариграда...

Медијско лицитирање је лишено смисла. Српска Православна Црква не прихвата постојање два различита – притом завађена – Православља, једног „фанариотског”, а другог „московског”, већ верује у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Христову Цркву. Стога она чини све што може у служби јединства Цркве, односно мира и љубави међу помесним Црквама, и не опредељује се на начин који је присутан, па, можда, и једини могућ у сфери политике, идеологије и такозваних интереса.

Укратко: нисмо за Москву него за пуно поштовање вековног канонског поретка и нисмо против Цариграда него против сваке иницијативе која би, чак независно од добрих намера, сигурно изазвала још теже потресе и поделе од оних које већ имамо. Наш циљ јесте – заувек истерати злог духа из нашега Дома у који се незван уселио, а не и нехотице очистити и украсити наш Дом да би се у њега уселило седам других злих духова, горих од њега (сравни Мат. 12, 43 – 45 и Лук. 11, 24 – 26).

3. Колико је остварив позив Светог Синода Руске Православне Цркве да поглавари помесних православних Цркава иницирају братску свеправославну расправу о црквеној ситуацији у Украјини? Да ли се у Српској Цркви разматра овај позив и да ли сте у контакту са другим помесним Православним Црквама у вези са тим?

Свеправославно саветовање на ову тему није могуће зато што такво саветовање сазива Васељенски Патријарх као предстојатељ Цркве која је прва по части и рангу, а он сада заступа тезу да има право да сâм, без учешћа осталих сестринских Цркава, само са својим Синодом, решава проблеме ма где у Православљу, без обзира на јурисдикцију и ставове аутокефалних Цркава (лично, уверен сам да ту тезу неће прихватити ни једна једина Православна Црква).

Такво саветовање, по мени, није ни потребно јер сви православни патријарси и Синоди, па и шира јавност у православној васељени, знају о чему се ради, што на основу службених разговора са делегацијама како Цариградске тако и Московске Патријаршије што на основу општедоступних информација.

4. Ако неканонске црквене структуре у Украјини на овај начин добију аутокефалност, постоји ли могућност да се слично догоди и у Македонији, где такође постоје канонска Црква и непризнате структуре?

Знам да знате шта значи скраћеница ЕПП: економско-пропагандни програм. Али да ли знате шта значи АПП? Ево шта: ако прође, прође. Овде важи АПП: ако тако нешто прође у Украјини (а не може да прође, осим са несагледивим последицама), проћи ће не само у Македонији (сад већ ваљда „Северној”) него и у Црној Гори, Абхазији и где год наручиоци и извршиоци замисле, чак, можда, и у Грчкој.

Молим се Богу и позивам ваше читаоце православне вероисповести да се и они моле Богу да нас сачува од таквог искушења.

Извор: Српска Православна Црква / Политика

Промоцијом едиције „У спомен и славу Светог Јована Владимира“ у 10 томова у крипти храма почело је свечано обележавање друге годишњице освећења Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару.

Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије прво се присетио самог почетка када је деведесетих година прошлог века до њега дошла Читанка о Светоме краљу Јовану Владимиру Светог владике Николаја, како је одмах било организовано њено прештампавање и отварање прве књижаре која носи име Светога Краља у Подгорици.

-Оно што је тад започето, то је и настављено и ево, ту је ових девет књига у којима је сабрано све што је икада написано о Светом Јовану Владимиру и прије Светог владике Николаја и послије њега, а највише је текстова са великог међународног научног скупа одржаног септембра 2016. године, чак два тома, рекао је Митрополит, нагласивши да су на научном скупу учествовала звучна имена из Русије, Грчке, Бугарске, Македоније, Албаније…

Владика се осврнуо на ток догађаја повратка цркве на Румији, о легенди у народу која каже да ће, када се сакупи довољно камења на врху Румије, црква ту и долетети. Тако је и морало бити. Присетио се древне традиције издизања крста Светог Јована Владимира на Румију, забране тог обичаја и његовог поновног оживљавања. Поменуо је оптужбе како се са храмом нарушава заједништво становника Бара, а супротно од тога, храм даје ону свеправославну димензију овом граду и овом народу.

-Најљепша поема и најљепша књига, то је управо овај храм. У њега се преточило и оно што је написано и оно што није написано о Светом краљу Јовану Владимиру, закључио је митрополит Амфилохије.

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, надовезао се на Митрополитове речи. -Све што радимо од кад угледамо свијет па док се не вратимо Богу на истину, разапети смо између својих жеља и ограничења, по чему се види да смо само људи. Иако никоме није падало на памет да ће ових књига бити 10, сасвим спонтано дошло је до овог броја, рекао је отац Гојко, ставивши акценат на паралелу између 10 томова књига и 10 векова јубилеја Светога Јована Владимира.

Отац Гојко је посебно нагласио важност да се Свети Јован Владимир прикаже као супруг Косарин, да се стави акценат на њиховој љубави, управо због тога што смо сведоци данашњег времена када се деци протурају погрешна учења кроз разне уџбенике и школске програме. Отац Гојко се осврнуо на старозаветну причу о стварању света, на Песму над песмама, затим на Његошеве стихове о љубави између мушкарца и жене и све то повезао и уткао у причу о Владимировој и Косариној чудесној љубави.

Проф. др Васиљ Јововић се осврнуо темељно на све оне који су заслужни за реализацију овог значајног зборника, а своје обраћање завршио стиховима песникиње Милице Пакрач Успаванка љубави.

Отац Јован Пламенац је говорио о свом првом сусрету са Светим Јованом Владимиром, преко покојног оца Богића Фемића, сетивши се како се кроз тридесет година његов светоназор променио и сазрео. Присетио се проналажења моштију Светога Краља, осврнуо се на градњу цркве на Румији. -Никада нећу заборавити пророчке ријечи митрополита Амфилохија, које је изговорио када смо први пут изнијели крст на врх Румије. Тада кад је на Митрополита пао први зрак излазећег Сунца, он је, поменувши легенду о камењу сакупљеном на Румији, рекао: `Сигуран сам да има довољно камења да се сагради црква.` И тако, девет година касније, показало се да камења заиста има довољно, рекао је отац Јован којиј је указао на посебне заслуге археолога мр Младена Загарчанина, који је након оца Јована темељним излагањем упутио све присутне у ток његовог истраживања и рада на лику и делу Светог Јована Владимира.

Излагања су употпуњена богатим културно-уметничким програмом, а заједничарење је настављено трпезом љубави.

СПЦ

Саслуживало је четрнаест свештеника и четири ђакона. Вече пре величанственог сабрања празнично бденије су служили старешина младеновачког Светоуспенског храма протојереј Слободан Кеџић и ђакон Небојша Поповић. Лепоти богослужења допринели су Србски православни појци. Владика је пре полагања светих моштију у часну трпезу поучио верни народ о значају освештавања храма и обзнанио да ће у светом престолу међулушке цркве бити честица моштију Светог великомученика Лазара Косовског. -Благодатно дејство светиње просијава и обасјава сваког човека, који отвара своје срце према Господу и предаје се Божјој милости, поручио је владика Јован.

С обзиром на то да је храм Светих Јоакима и Ане комплетно саграђен (градња је почела 2005. године), велелепно украшен, делимично фрескописан, да је започета изградња импозантне палионице свећа, уређење стаза око цркве, као и порте уопште, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован је за заслуге у пастирском раду рукопроизвео умировљеног пароха првог међулушког јереја Владана Марића и пароха трећег међулушког јереј Петра Лесковца у чин протојереја. За исте заслуге, старешина новоосвештане цркве и парох други међулушки протојереј Зоран Алексић одликован је правом ношења напрсног крста.

У богонадахнутој беседи Епископ Јован је верни позвао места да, пошто је изградио храм, ради посебно на обнови сопствених личности саобразно Творцу. - Да се и сабирамо у нашим храмовима, у лађама спасења и бродовима којима се крећемо ка будућем веку и непролазном дану. Бог нам је овај живот дао не да га преспавамо, него да радимо, али не да деламо по свом уму, него по уму Цркве Христове, по уму Божјем. Нека вас молитве Светих Јоакима и Ане и Светог великомученика Лазара Косовског штите и нека би њиховим молитвама радост ушла у срца ваша, а благодат Божија у све нас и домове ваше. Дотичимо се светиње, да би се светиња дотакла нас, поручио је владика Јован.

После заамвоне молитве Епископ је преломио славски колач, а домаћин је била Црквена општина међулушка на челу са председником г. Милисавом Петковићем.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован уручио је, за пожртвовану и делатну љубав према Српској Цркви, орден Светог Саве другог степена г. Сави Степановићу из Париза. Владика је потом одликовао орденом Крагујевачких мученика првог степена др Милету Радојевића, директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама у Министарству правде у влади Републике Србије, а орденом Крагујевачких мученика другог степена г. Милисава Петковића, председника Црквене општине међулушке. Орденом Вожда Карађорђа награђени су: постхумно Славољуб Адамовић (председник Црквене општине међулушке у два мандата), као и господа Владимир и Влада Јанковић из Међулужја.

Архијерејске грамате признања уручене су: Ранку Спасићу, Предрагу Милојевићу, Ненаду Петровићу, Ману Рибару, Владану Милићу, Милошу Станковићу, Милети Миленковићу и Предрагу Никодијевићу. Архијерејским граматама захвалности награђени су: Олгица Лаконић, Саша Тодоровић, Бојан Тодоровић, Марко Тодоровић, Радомир Петровић, Славиша Гаџић, Горан Мировић, Небојша Андријевић, Митар Дубоњац, предузеће Фриговент и Владимир Тодоровић. Архијерејске захвалнице добили су: Милован Јаковљевић, Божидар Стојановић, Ивана Јовановић, Злата Јешић, Горан Младеновић, Радован Симић, Драган Јанићијевић, Горан Тодоровић, Предраг Мирић, Зоран Некић, Срђан Стојановић, Божидар Стојановић, Младен Миленковић, Стојан Јанковић, Сава Јовановић, Јован Јанковић, Саша Јеринић, Дима Димић, Братислав Јанковић, Војислав Томић, Бојан Некић, Станислав Глигоријевић, Предраг Крстић, Слађан Јанковић и Иван Јовановић.

Након евхаристијског сабрања у порти је изведен пригодан културно-уметнички програм, а потом се приступило трпези љубави коју је братство међулушке цркве са својим верницима са љубављу припремио. Протојереј-ставрофор Зоран Алексић је захвалио свима који су помогли да храм Светих Јоакима и Ане буде саграђен и подсетио на значај и улогу уградње себе у Цркву. Др Милета Радојевић је захвалио на одликовању и подсетио на значајне и потресне моменте из историје Епархије шумадијске и Српске Цркве уопште.

Извор: Српска Православна Црква

Уџбеник је штампан по благослову предсjедника Катихетског одбора Српске Православне Цркве Митрополита дабробосанског г. Хризостома, а у издању Катихетског одбора Српске Православне Цркве у Републици Српској и Федерацији Босне и Херцеговине. Аутор уџбеника је Јован Благојевић, а уџбеник је урађен по свим савременим дидактичко-методичким стандардима и у складу са Наставним планом и програмом Православне вјеронауке од два часа седмично. Састоји се из седам наставних тема и 35 наставних јединица, на укупно 120 страна формата Б5.

Садржајем је овај уџбеник највећим дијелом усресређен на теме из Старог завјета. Осим старозавјетних тема, прве наставне јединице су посвећене православном хришћанском учењу о Светој Тројици, док се посљедње наставне јединице дотичу периода којим започиње вријеме Новог завјета. На тај начин уџбеник је усклађен са Наставним планом и програмом којим је предвиђено да се током другог разреда средњошколског образовања, у области православог катихизиса постави полазна основа за разумијевање величанствених истина Новог завјета, тешко схватљивих без познавања Старог завјета. У том контексту основни мотив који се провлачи кроз представљене наставне јединце јесте сагледавање Старог завјета као васпитача за Христа. Дакле, овај уџбеник би требао учинити наставу Православне вјеронауке занимљивијом, док би вјероучитељима могао помоћи у ефикаснијој и квалитетнијој реализацији наставних садржаја из Православне вјеронауке у другом разреду средње школе.

др Славољуб Лукић

Извор: Српска Православна Црква

Посебна радост била је у Доњем Острогу гдје је у цркви Свете Тројице Светом Литургијом началствовао архимандрит Прокопије Тајар из Антиохијске патријаршије, распете и мученичке Сирије. Саслуживали су му протојереј Витомир Костић из Београдско-карловачке архиепископије, јереј Драженко Ристић шавнички парох и острошка сабраћа јеромонаси Јеротеј и Владимир. Велики број монаштва и вјерног народа сабрао се на Светој Литургији, а они који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће. Заједничарење свештенства, монаштва и вјерног народа настављено је у манастирској гостопримници, а потом за трпезом љубави. Света Литургија одслужена је и у Горњем Острогу.

Извор: Манастир Острог

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска