Живе речи утехе: Живе речи утехе

Зајечар: Архијереји Игнатије и Иларион на Крстовдан богослужили у Саборном храму

Mon, 01 Oct 2018 20:29:55 +0000

Светом архијерејском Литуријом коју су служили Преосвећени Епископи тимочки г. Иларион и Епископ пожаревачко-браничевски г. Игнатије, прослављен је Крстовдан 27. септембра 2018. године у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Саслуживали су свештенослужитељи Епархије тимочке и браничевске. Сабраном верном народу беседу је произнео Епископ Игњатије, подсетивши на значај овог великог хришћанског празника. Светој литургији је присуствовао и г. Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Владе Републике Србије.

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

Епископ пожаревачко-браничевски др Игнатије, који је недавно изабран за Декана Православног богословског факултета у Београду, у оквиру посете Епархији тимочкој поводом Трећег фестивала хришћанске културе, претходног дана је у духовно – мисионарском центру Гостопримница одржао предавање и представио новообјављена дела оца Георгија Флоровског у издању Епархије браничевске.

Извор: Епархија тимочка

На данашњи дан прије 29 година на Цетињу сахрањени земни остаци краља Николе Петровића

Mon, 01 Oct 2018 20:09:47 +0000

Митрополит Амфилохије: Жртвена љубав је мјера људског достојанства

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Чули смо данас, браћо, на оном светом мјесту, на коме стоји вјековима, непоколебљиво, онај „олтар прави“ подигнут, по пјеснику, „на камен крвави“, – ријечи, у којима је садржана света истина о суштини живота и правој мјери непролазног људског достојанства.

Чули смо ријечи које стољећима одјекују са оног мјеста, а које гласе: Љуби Господа Бога свим бићем својим, и ближњега свога као самога себе. Чествовање пак Часнога крста подсјетило нас је данас на жртву као коначну мјеру те и такве двоједне љубави, кроз јеванђељске ријечи: „А од те љубави нема веће да ко живот свој положи за ближње своје“.

Права и истинска љубав значи жртвовање себе за друге, а не жртвовање других себи и својој саможивости. Није ли и сам онај олтар пред којим стојимо, саграђен на „камену крвавом“, подигнут управо у част те свете жртвене христолике љубави? А и сви они који су служили у њему вјековима, служили су, у ствари, тој жртвеној љубави сједињујући своју крв с крвљу божанског носиоца те свете истине: голготског мученика, Христа Бога живота.

Том истом жртвеном љубављу освештан, данас се радује прах Немањића и прах Хребељановића; радује се овдје и прах Црнојевића Ива, древног господара Зете.

Данас су се на Цетињу „узиграле душе прађедовске“. Данас се на њему радује прах свих оних који су вјековима служили тој светој и великој истини и живот свој њој приносили. Веселе се и радују. Јер, ево дочекујемо данас на Цетињу господара Црне Горе и Брда, краља Николу I, седмога и посљедњега владара из светородне лозе Петровића. Изданка оне лозе која је својим дјелима и подвизима, такође посвједочила горе наведену истину, за коју рекосмо да је мјера достојанства.

Зачетник ове светородне лозе је чувени и опјевани владика Данило. То је онај владика Данило у чија уста владика Раде ставља потресне ријечи, у којима је садржана његова патња и патња његовог народа:

„Сирак тужни без иђе икога

моје племе сном мртвијем спава,

суза моја нема родитеља

нада мном је небо затворено

не прима ми плача ни молитве… “

У овим ријечима је сва дубина владике Данила, који је живот свој, по ријечима пјесме његовог потомка, управо стиглог на Цетиње, жртвовао за „вјеру, пјесму и слободу“.

Сличан њему био је и његов смјерни насљедник, митрополит Сава. Као и насљедник овога, онај мудри и храбри и самопожртвовани митрополит Василије, који је своје кости оставио у братској Русији, у древном граду Петрограду, гдје и данас почивају.

Послије пак, њих, на столицу митрополита и господара Црне Горе дошао је Свети Петар Цетињски, тај дивни украс, не само ове светиње која чува његове мошти, и не само Црне Горе и седморо Брда, него читавог српског племена.

Свети Петар је био велики јунак и пророк, велики испосник и мученик, као и страдалник-пјесник и писац посланица. То је онај Петар I Петровић Његош, који, дошавши с пута по Русији, гдје је тражио помоћи за свој несрећни народ, овдје, на капији Цетињског манастира, налази објешеног посљедњег свог калуђера. Турци су му народ били разагнали по горама, ни траве жућенице није било да би се прехранио. А он му донио с пута по свијету, врећу кромпира, да би га усрећио и нахранио!

Он је часним крстом мирио браћу, завјетујући их и заклињући и проклињући да не жртвују друге себи и своме самољубљу, него да се у име Часнога крста жртвују за ближње своје. Заиста, дивни украс Црне Горе, светиња племена српскога и словенског и цијелог рода људског.

Светог Петра је наслиједио његов синовац владика Раде, велики пјесник и господар Црне Горе, онај чији гроб је красио Ловћен, и коме су погажени аманет и завјештање.

То је онај Петар II Петровић, који је, као нико прије и послије њега на овим просторима, опјевао судбину људску, испивши до дна чашу њене жучи и отрова.

Но, у исто вријеме, он је као нико прије и послије њега, на овим просторима, афирмисао неуништиво људско достојанство. Он, који је у своме посљедњем завјештању оставио посвједочену своју вјеру у велику истину живота да је „Слово Божије све из ништа створило, и да је закону Његовом све покорно“.

Доживјевши сву трагику људског постојања, он је постао дубоко свјестан чињенице да „над свом овом грдном мјешавином, ипак умна сила торжествује“.

Послије Петра II Петровића Његоша дошао је за господара књаз Данило. Оштар као мач, он је покушао да уведе реда у своју малу али духом крепку државу. Његов кратки боравак на челу Црне Горе, био је подстицај и надахнуће његовом синовцу, потоњем књазу и краљу Николи Петровићу, који је послије њега преузео управу Црне Горе.

Краљ Никола је скоро шездесет година владао Црном Гором, дијелио са својим народом зло и добро, храбрио Црногорце примјером, ријечју и пјесмом. Кад је требало – и мачем.

Један од најзначајнијих носилаца свесрпске идеје свога времена, краљ Никола је био не само владар, познат и признат у Европи, него и пјесник и мудрац међу европским владарима.

Преко својих племенитих ћерки ородио се са европским дворовима. Тако се његова крв сјединила са италијанском лозом Савоја. Потомци његове дивне и честите ћерке Јелене (Италијани је памте само као – la bella Elena), одају му и данас, заједно с нама, посљедњу пошту.

Исто тако, преко своје друге ћерке, књегиње Зорке – дивне Црногорке, сјединио је српску лозу Петровића са лозом Црног Ђорђа.

И представници те лозе, Карађорђевићи, одају данас пошту своме врломе претку, овдје, на Цетињу.

Његова племенита крв се сјединила и са лозом Романових, оне владарске куће, која је вјековима управљала судбином велике Русије, али и утицала на судбину Европе и цијелога свијета.

Данашње присуство потомака те лозе на дочеку и испраћају краља Николе, свједоче о нераскидивим везама између великог руског племена, и мале, али славне Црне Горе.

А и Црногорци потврђују, и прије и послије краља Николе, да су вјерни једнородној Русији, и да нијесу изневјерили завјет Светога Петра Цетињског: „Проклет био сваки Црногорац који се одрекао мајке Русије!“

Вјеран духу својих предака, спреман на жртву за Црну Гору и цио српски народ, краљ Никола пјева у једној од својих пјесама:

„Ах, удио нама паде

За род рват спрам крвника,

А на чело, мјесто круне,

Носит вјенац мученика. “

У овим ријечима сажета је његова судбина као и судбина његовог народа. Заиста му је круна била опточена много више трњем него цвијећем. Трновит му је био животни пут, још трновитији његов крај у туђини. Но, био је он човјек дубоке хришћанске вјере, као и сви његови претходници.

Остале су класичне његове ријечи, којима изражава своју вјеру у бесмртно људско достојанство:

„Ко би сумњо у виђело

Код обадва здрава ока,

Од живота бесмртнога

Одрекла се само стока.“

Вјеран Православљу и предачким светињама, Краљ је пјевао својим Његушима и Цетињанима, налазећи у пјесми извор снаге и за себе самог:

„Вјера, пјесма и слобода.

Свјетила су наша била

Од кад нам се под Ловћеном

Лоза страшна подњивила.

Сва знамења испод Шаре

Сва знамења и светиње

Скупљена. су под Ловћеном,

Међу нама, на Цетиње. “

Краљ Никола је био чувар круне Светога Стефана Дечанског и један од ријетких носилаца идеје Немањића (то и јесу она „знамења и светиње испод Шаре“), надахњиван њоме у својим ослободилачким подухватима прошлог и овог вијека.

Био је до краја живота поносан тиме што је од руског цара добио сабљу Св. краља Милутина. Ево је, заједно с њим, поново на Цетињу!

Био је и носилац, попут његовог претка Петра II Петровића Његоша, велике и свете косовске мисли. Оне мисли и идеје, која такође његује жртвену љубав као мјеру људског достојанства. Њено основно начело гласи: „Земаљско је за малена царство, а небеско увјек и довјека“.

Зато није нимало случајно, што је краљ Никола, поред познате химне „Онамо, ‘намо“ (у којој пјева о Призрену и Дечанима као „старини милој“ којој ће „доћ“) пјевајући о Црној Гори и њеном односу према српском Косову, записао:

„Косово је твоје горе

Населило јунацима,

Рањенијем и славнијем

Преживјелим остацима.

У њима је ковчег оста.

Лазаревих аманета

И слободе завјештаји… “

Ето, томе и таквоме краљу Николи, ми данас и овдје одајемо пошту: данас, кад се испуњава његово предсмртно завјештање и посљедња жеља.

Ратни вихор и ново вријеме, са својим потребама и захтјевима, однијели су овог, Богу и роду, вјерног старца, да у туђини, ојађен и збуњен, али пун наде у вјечну правду Божију, пребира своје посљедње овоземаљске дане.

Ми данас и овдје на Цетињу, пред Богом и историјом одужујемо дуг према краљу Николи, господару Црне Горе и Брда.

Данас се враћају његови земни остаци и земни остаци његове честите краљице Милене, као и њихове дјеце – Вјере и Ксеније, њиховом Цетињу, да им овдје, „гдје је зрно клицом заметнуло“, ту „нађе и починка“.

Молимо се Господу да упокоји душе њихове у мјесту свијетлом, гдје нема туге и уздисања! А земља коју су љубили, и за коју су се, према својим моћима, жртвовали, нека им буде блага и лака!

Свима пак овима, који су на било који начин допринијели, да се овај историјски, морални и духовно-човјечни дуг према краљу Николи и његовој породици, испупи, припада изузетна благодарност.

Благодарност, на првом мјесту његовом непосредном потомку Николи II и сину му, малом Борису, живим изданцима и потомцима светородне лозе Петровића.

Благодарност, такође, представницима и члановима породице Романових, као и породице Савоја; благодарност овдје присутним члановима породице Карађорђевић.

Посебну захвалност Српска црква дугује о. Јанкину, руском свештенику из Нице и Сан Рема и Руској париској архиепископији, која је краља Николу и краљицу Милену, годинама чувала и молитвено их испратила и допратила до њиховог посљедњег починка.

Достојан је поштовања и дирљиви испраћај приређен краљевској породици од грађана Сан Рема, Пуље и Барија у Италији.

Благодарност на крају и свима овдје присутним што сте дошли да одате дужну пошту овом врлом српском владару и пјеснику, с правом названоме и „цар јунака“. Тиме, не само што свој дуг према њему достојно одужујете, него и показујете да у вама живи непролазна истина о жртви и жртвеној љубави, као коначној мјери људског достојанства; и да ће она живјети у људским срцима, све док буде било неба и земље, и вавјек вијека – Амин!

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит Амфилохије за „Дан“: Премијер јавно води рат против СПЦ, насамо не говори тако!

Mon, 01 Oct 2018 19:56:06 +0000

– Не разумијем откуд такав Марковићев негативан став према Митрополији, а који нијесам уочио приликом нашег првог незваничног сусрета. Не знам зашто он сада форсира нешто што је с оне стране логике, и државне и сваке друге. Откуд то њему? Он се досад није бавио тим питањима, али сада се изразио у духу антиправославне политике. Мислим да га је забољела изјава нашег патријарха Иринеја. која је без сумње била и јака. Но, ако завиримо мало дубље у оно што се сада дешава са Православном црквом у Црној Гори видјећемо да је она прогоњена, иако не у мјери у којој је то рађено у НДХ. Треба знати да је и Анте Павелић стварао хрватску православну цркву, али је био трезвенији него ови данас овдје код нас. Јер, Павелић је није стварао од ничега, као што овдје стварају такозвану ЦПЦ, од рашчињеног свештеника Васељенске патријаршије. Разлика је у томе што је Павелић био религиозан за разлику од ових овдје који стварају ЦПЦ. Они су чак и гори од Павелића, а религијски су тотално неписмени, без иједног часа вјеронауке, без знања ичега о цркви. За њих је Црква партија, без обзира како се звала. Та партијска свијест је завладала у Црној Гори насиљем, и са собом носи страх. И плод тога је њихово поимање њихове цркве. Партијским образом формирани људи, они који су обољели од опаке болести брозоморе, не могу да схвате да је Црква Божија, да не припада никоме до самоме Богу. И то је основно. Надам се да ће власт схватити да ово што сада раде борећи се против Цркве, која је створила ову Црну Гору, јесте ударање у темеље црногорске државности, изјавио је митрополит Амфилохије.

Коментаришући недавну полемику око мишљења Венецијанске комисије на Нацрт закона о слободи вјероисповијести из 2015. године, митрополит подсјећа да је Влада и повукла тај нацрт управо због отпора Венецијанске комисије и ОЕБС-а.

– Но, да ли су они тај документ директно доставили Влади, не знам, али, неспорно је да је Влада знала за њега. Уосталом, како бисмо ми у Митрополији знали за њега да није био јавно публикован на њиховом сајту. Ипак, сада је много важнији однос државе према Митрополији црногорско-приморској, а који је потпуно несхватљив, не само за нас овдје, већ и за Европу. Они желе да ураде нешто што није урадио ни Јосип Броз, желе да одузму православној Митрополији имовину, храмове, и то оне настале до 1918. године. Притом, заборављају да, рецимо до 1918. године, Бока которска и стотине римокатоличких и православних храмова уопште нијесу били у Црној Гори. Па шта ће урадити са тим храмовима? Након ослобођења Косова и Метохије, Дечани, Грачаница и Пећка патријаршија припадали су Црној Гори. А, садашња власт предала је то групи злочинаца Шиптара због својих интереса. Поред тога, ова власт се декларише као секуларна, што ће рећи одвојена од Цркве. А, имовина Цркве је само њена имовина, док је државна имовина само државна. Треба знати да је за вријеме Краљевине Црне Горе православље било државна вјера, и с те стране је однос државе према Митрополији и према Цркви био другачији. Но, и тада се раздвајала црквена од државне имовине. Данас, секуларна држава и једна власт која нема везе с Црквом нити са Краљевином Црном Гором позива се управо на њу. А, по тадашњем Уставу краљ је био господар Црне Горе и на том престолу могао је сјеђети само православни хришћанин. Ми ништа од тога данас немамо, већ имамо људе који сами за себе кажу да су атеисти. Зато је прича потпуно несхватљива за нормалног човјека, јер желе да се понашају као краљ Никола, а далеко су од једног крштеног и миропомазаног краља, каже митрополит Амфилохије.

Он је упозорио да је сада Православна црква, Митрополија која овдје постоји 800 година без прекида, коју нико за тих осам вјекова правно није доводио у питање, дошла малтене ван закона.

-Чак и оно што причају да је погрешно урадио краљ Александар, није тачно. Не, напротив, он је по закону тадашње државе, одпуке Синода и ондашњег митрополита Митрофана-бана и Митрополије карловачке, која је након укидања Пећке патријаршије, такође живјела самостално, као и свих осталих епископија некадашње Пећке патријаршије, а које су тада биле обједињене у једној држави, на основу тих одлука је као владар потврдио одлуке Цркве о обнови Пећке патријаршије. Митрополија није престала тада да постоји, напротив. И сви њени храмови и сва имовина и даље су остали њени, као и данас, оцијенио је митрополит.

Нагласио је и да се једино Митрополија данас гони и прогони, и тражи се да се региструје, као да тек настаје.

-Иако немају ни закон који тражи регистрацију, траже да се региструјемо, и то се дешава након осамостаљења Црне Горе. Ми смо се чак 2012. године пријавили, Иван Брајовић је тада био министар унутрашњих послова. Али, он је хтио да се ми пријавимо као да постојимо од недавно или од 1920. године, а то је апсолутна лаж и погпуна бесмислица. Зато они и форсирају ту секту, која нема везе никакве нити с Православном црквом нашег времена нити с Митрополијом црногорско-приморском из времена краља Николе. У нормалним државама гдје се поштују закони, такви се стављају под суд због злоупотребе имена. Та невладина организација коју они сада форсирају као неку своју цркву, та безбожна партија, они који не вјерују у Бога, желе ту да пронађу своју цркву. Чак и они који се изјашњавају као Црногорци припадају нормалној цркви, па зато и постоји Митрополија црногорска која није ни име своје промијенила, већ је само придодато оно приморска, а које је носила раније, и које је поново примила Уставом од 1931. године када је Епископија бококоторска присаједињена Митрополији црногорској наглашава, митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

Одговарајући на питања око забрана богослужења на темељима старих хришћанских цркава у Улцињу, митрополит упозорава да је то продужетак онога што се догађало током Другог свјетског рата и онога што се догодило током стварања такозваног независног Косова.

-Повампирује се идеја стварања велике Апбаније, која је на Косову постала сада већ опипљива реалност. То потврђују и ове границе до Косовске Митровице, јер тај сјеверни дио припојен је Косову тек негђе 1959. године за вријеме Стамболића, атогђе Александар Вучић сада жели поставити границе дотад није припадало Косову. То су границе велике Албаније која је покривала Рожаје, Плав, Гусиње, Улцињ, до Добрих Вода… Па и на Скупштини је вођен рат око рушења Цркве Свете Тројице на Румији, а који воде исти ти који сматрају да то припада Албанији. Не знам колико пута смо на тој цркви налазили натпис УЧК. И, чуцно је да садашња црногорска власт не види и не сматра да се тиме повампирује фашистичко поимање граница на овим просторима. А, то је очевидно, закључује митрополит Амфилохије.

Ж. Јањушевић

Група људи прогони православну цркву

Коментаришући недавну забрану богослужења свештенику Митрополије црногорско-приморске у Улцињу, у Старом граду, на темељима древне хришћанске цркве, митрополит Амфилохије каже да тај, као и љетошњи догађај, када ни њему није дозвољено да служи на Свачу, није размимоилажење са свим становницима Улциња, већ са једном групом људи који прогоне вјековну Православну цркву.

-Додуше, они су осјетили да то могу да раде с обзиром на то да се то ради на једном ширем, државном плану. Тако је било и у Свачу, гдје се човјек представио као муслиман, али на првом мјесту Албанац, па је слично било и у Улцињу, гдје су реаговали у складу са својим схватањима државе и државних права, каже митрополит Амфилохије.

Подсјећа да је свештеник Божовић већ 20 година служио на том мјесту у Старом граду, а да се овако нешто догодило први пут.

-Па и ја сам на том мјесту двапут служио до сада, као и на Свачу, и нико досад није постављао питање, каже митрополит Амфилохије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протопрезвитер Далибор Милаковић: Беседа у недељу по Светом Воздвижењу

Mon, 01 Oct 2018 19:49:41 +0000

Љепоти и свечаности овог евхаристијског торжественог – молитвеног сабрања, свакако је допринијело и појање мјешовите пјевнице Саборног храма коју води Ратка Вујачић, али и учешће црквеног хора Саборног храма „Свети Апостол и Јеванђелиста Марко“ који већ дуги низ година води мр Људмила Радовић. Вјерном народу пастирским словом обратио се протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Непосредно пред Свету Тајну Причешћа отац Далибор је најавио да ће се у идућу недјељу 7. октобра прославити годишњица освећења храма. Прослава годишњице освећења ће почети Светом архијерејском литургијом, коју ће служити Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством, са почетком у 8 часова.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Представљена књига протојереја Андреја Ткачова "Анђео у олтару"

Mon, 01 Oct 2018 19:47:28 +0000

На представљању говорили су јеромонах Игњатије из Сретењског манастира, домаћин – јереј Владимир Марковић, старешина топчидерског храма Светих Апостола и секретар Старатељства - и Никола Дробњаковић, уредник куће "Бернар". Књига протојереја Ткачова је књига о савременим питањима и проблемима и клирика и лаоса Цркве, закључено је на сабрању.

Извор: Православие.ру

Трибина: Пупинова борба за српско наслеђе

Mon, 01 Oct 2018 11:01:52 +0000

Говоре: Александра Нинковић – Ташић и Драгослав Бокан
Фестивал хришћанске културе Зајечар 2018
29. септембар 2018. године

епархија тимочка

Трибина: Зашто помажем Србима на Космету – Арно Гујон

Mon, 01 Oct 2018 10:54:39 +0000

епархија тимочка

У Крушевцу одржан IV међународни филмски фестивал „Снажни духом“

Sun, 30 Sep 2018 18:14:57 +0000

Како је Крушевац за четири дана трајања Фестивала православног филма постао јединствено место на свету на којем је отворен дијалог не само између аутора филмских остварења и публике, већ и онај важнији, на унутрашњем плану. Тема дубоко сакрална: На којој тачки се сусрећу човек и Бог?

Не, свет се није одрекао Бога

Фестивал православног филма који се традиционално, четврту годину заредом, одржан у Крушевцу, учинио је, чини се, више по питању недоумица савременог човека него ли што је то пошло за руком свеукупној филмској понуди у овој 2018. години. За четири дана трајања фестивала, филмови из Украјине, Белорусије, Русије, Казахстана, САД, Енглеске, Аустралије, Републике Српске и Србије без обзира на изабрану тему и форму, кандидовали су велику тему: Да ли су и у којој мери у криву они који су поверовали да се се може живети само од хлеба? На плану унутрашње комуникације отворен је озбиљан дијалог.

Стављајући личност у први план, филмови приказани на овом фестивалу захтевали су од својих јунака, а посредно и од публике да се загледедају у суштину бивствовања и изаберу пут између борбе и посрнућа, делатног милосрђа и нихилизма, живота и смрти. Изазов за савременог неверујућег човека, потврда исправности својих начела за оне који никада нису одустали од хришћанских порука. Играни и документарни филмови имали су заједничку пропозицију: одгонетање смисла снаге духа и промишљање о томе када почиње посрнуће човека. У појединим играним филмовима обрађене су библијске теме, али и у онима у којима нису, драме људског живота попримале су библијске размере захтевајући од јунака да усмере поглед ка небу. Живи су морали да одговоре на питање шта је живот. Нека од остварења из корпуса документарних филмова своје јунаке стваљали су у историјску раван, у ковитлац догађаја који су имали довољно снаге, попут октобарске револуције која ће сахранити последњу православну монархију, да промене свет. Неки су пак, попут француског филма о Косову својеврсно сведочанство о страдању једног народа чија драма је како је то Андрић рекао почела на Косову пољу. Неки, пак, су суочавали човека са природом и захтевали од њега да пронађе и кроз њу спозна смисао.

Изазов и тежак задатак за чланове жирија који су морали да направе избор и прогласе најбоље. Након марљивог рада и вишедневног већања проглашени су и победници којима су у здању Крушевачког музеја уручене награде, диптиси наших светиеља. Диптихом са иконом Светог Саве гласовима публике награђен је филм "Са подножја брда", у режији Јане Пољаруш, Тамаре Цоцорије и Константина Кутеева. Исти филм жири је оценио као најбољи у категорији играног филма те је Тамара Цуцорија у Русију понела још један, диптих са иконом св. Николаја Чудотворца. За најбољи документарни филм проглашено је француско остварење редитеља Арно Гујона " Косово: хришћанство у опасности“ које је овенчано наградом, диптихом са иконом Василија Острошког. Гран при Фестивала припао је филмском остварењу " Сведоци љубави" редитељке Наталије Гугујеве, Рускиње награђен диптихом са иконом Светог Кнеза Лазара.

Град Крушевац и Културни центар доделили су и Захвалнице украјинском ТВ каналу " Интер" и режисерима филма "Бомбе од којих је плануо свет", Ани Безљуднаји и Антону Никитину. Захвалницу је доделила и Међуокружна организација слепих и то режисеру Владимиру Тјуљкину за филм "13 километара".

Након четири дана трајања фестивала који се одржао под покровитељством Града Крушевца а у организацији Епархије крушевачке, "Вифсаида" и Културног центра, гледаоци, учесници и жири окупљени у некадашњој престоници Србије могли су да закључе једно: исте духовне вредности, византијска естетика и јединствен цивилизацијски, вредносни модел православних народа непроменљива је кроз векове константа без обзира на националне варијетете. Како другачије разумети образложење које је за најбољи документарни филм срочила и на српском прочитала Рускиња која о Косову, успоставиће се, не зна ништа мање од Срба који памте како је један Милан Ковачевић сахранио сина погинулог у Балканским ратовима: „Реци Лазару да смо осветили Косово“. Значај нашег Косова разумеју православни народи, у истој мери у којој несрећа не зна за националност како је одушевљење публике објаснила ауторка награђеног филма који приказује животни пут руског параолимпијца. Као мало сведочанство и потврду реченог, у наставку ћемо пренети и цело образложење Олге Поповe Пле из Русије.

„Часни оци, поштовани гости и драги пријатељи,
Нећу дужити са мојим импресијама овим местом и људима какве само у овој земљи, нама толико блиској, може срести један Рус, једна Рускиња. Мислим да сама чињеница да се овај фестивал одржава са таквим успехом говори више и речитије од мојих утисака. Прећи ћу на важнији део који многи са великим очекивањем прижељкују да чују. То је име победника у конкуренцији за најбољи документарни филм приказан на овом фестивалу. Избор је био велики, задатак пред нама нимало лак. Ипак нешто је морало превагнути. Наш фаворит, победник, најбољи документарни филм који смо одабрали је француско остварење Арно Гујона. Мислим да није потребно посебно представљати овог човека. Прича о њему, његовој неуморној и марљивој мисији, његовој назарећанској посвећености српским страдалницима која га је са једног краја Француске одвела на српско Косово и тамо га оставила да сведочи, суживоти и помаже, позната је и изван Србије.
Нешто мање познат је детаљ да је Арно видео у Грацаници баш оно сто су духовним видом гледали Срби расути по васељени, пре и после Балканских ратова, кроз векове, поразе, победе и сеобе. Видео је у фрескама ,биће, ковитлац векова, матицу постојања, код, уточисте, колевку, пређу... Тамо је, биће, препознао и примио православље. И од када су звона звонила на цркви Нотр Дам у Паризу у част витешке борбе одигране 28. јуна 1389. до сада, глас о косовском, куликовом пољу носио се и преноси по свету. Сада га преноси Гујон. Отуда, због његове мисије, његовог чвања српског зрна соли, због несебичности ипроношења гласа о малом али несаломивом народу чија је света земља испод земље са моштима њихових краљева, ова награда иде Арноу Гујону. Честитам“.

Образложење вредно пажње. Фестивал православног филма је завршен, али теме које покренуо извесно је да ће наставити свој живот у сваком од нас. До следећег фестивала.

Догодине у Крушевцу!

Наташа Јовановић

епархија крушевачка

Трибина: Границе духовности у уметности

Sun, 30 Sep 2018 10:30:41 +0000

ФЕСТИВАЛ ХРИШЋАНСКЕ КУЛТУРЕ 2018
Трибина: Границе духовности у уметности са посебним освртом на филм и музику
Говоре: Зоран Костић Цане и Дејан Дабић

Позориште „Зоран Радмиловић“ Зајечар
28. септембра 2018. године

епархија тимочка

Митрополит Амфилохије: У овом животу се молимо Господу да нам подари познање истине, а у оном вјечном да нам подари живот вјечни!

Sat, 29 Sep 2018 17:57:41 +0000

У бесједи након богослужења Митрополит Амфилкохи је је рекао да се у овом животу молимо Господу да нам подари познање истине, а у оном вјечном да нам подари живот вјечни.

„Само они који овдје познају истину, они ће се са њом срести и у вјечности. Који се овдје причесте онога хљеба живота који силази с неба, и који од њега једу, они ће се срести и са оним који сједи с десне стране Бога и Оца са својим тијелом, призивајући свако људско биће, створено по лику и по подобију Божјем, да се присаједини Њему“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

Додао је да је данашњи догађај у Шкаљаримо једно од чуда Божјих.

„Саво, који је прије осамдесет година отишао одавде, и који се упокојио прије седамдесет и пет година, ево га вратио се назад, вратио се и своме Ристу, попу, вратио се Милици, вратио се и Олги, своме потомству. Зар то није чудо“, рекао је Владика.

Истакао је да је то чудо спојено са једним другим чудом – устоличењем првога Епископа из нашега народа и наше Цркве у Латинској Америци – Владике Кирила (Бојовића).

„Његово устоличење је и било повод да унук Савов оде у Аргентину и да нађе земне остатке свога ђеда и да их донесе да их данас овдје цјеливамо и похранимо у овоме гробљу. Многи су прије и послије њега отишли у те крајеве и тамо су остали и остаће до судњега дана. Али Бог је хтио, јер је Саво очевидно имао нешто изузетно што је учинио, да га врати овдје његовима. Увјерен сам да се он радује на небесима и да грли овдје кости свога сина Риста, своје супруге и своје снахе, а да се грли заједно са њима на небесима“, казао је он.

Владика је рекао да је Саво Кривокапић познао овдје на земљи истину Божју.

„И удостојио се вјечнога и непролазнога живота, заједно са својим потомством“, казао је Митрополит Амфилохије.

Савов унук протојереј-ставрофор Миомчило Кривокапић, aрхијерејски протопрезвитер которски је након сахране ђедових земних остатака захвалио свима који су помогли да се они пренесу из Аргентине у Котор.

„Посебно морам да се захвалим Мишу Стевановом Кривокапићу који је помогао у проналажењу гроба. Али, радост је била највећа у томе што је заиста све кренуло онога дана када је било устоличење Владике Кирила. Тада је све кренуло. Јесте адвокат био припремио много тога. Али, не би све то тако једноставно прошло, и у администрацији, и у граду Рохас, и у амбасади, и посебно на аеродрому. Хвала Богу, десило се чудо, као што и Миттрополит рече и ђедове су кости дошле заједно с нама, и ево сад су положене поред његове супруге Милице, поред сина попа Риста и попадије Олге“, казао је прота Момчило Кривокапић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит Амфилохије: Вријеме Информбироа – наставак братоубилачког рата!

Sat, 29 Sep 2018 17:55:26 +0000

Казао је да су се црногорска племенска братоубијања двадесетих година прошлог вијека претворила у династичка зеленашко-бјелашка, а ова касније у четничко-партизанска.

„То братоубилаштво 1941 – 1945. године било је суштински из истога надахнућа као и оно из 1948. Само што је сад било између стаљиниста и с једне и с друге стране. Сада су једни стаљинисти постали титоисти, а једни остали вјерни своме учитељу, заједничком учитељу који их је надахнуо на револуцију. што значи на братоубилаштво под плаштом антифашизма“, нагласио је Владика.

Митрополит Амфилохије је рекао да сматра да такве братомржње није било чак ни у Совјетском Савезу.

„Да није било Стаљина и совјетске армије, никада се Тито не би устоличио у Београду. И откуд сад толика мржња међу онима који су заједно крварили и ратовали… Отуда што је мржња у бити, у самом коријену идеологије коју су они прихватили. То је основна компонента те идеологије“, казао је Владика Амфилохије.

Митрополит Амфилохије је рекао да је комунизам велика идеја.

„Али, начин и метод којим је он оствариван је злочиначки, утемељен на богоубиству и братоубиству“, казао је Владика.

Бивши црногорски предсједник Момир Булатовић казао је да жели да његова ријеч поводом ове књиге буде стидна ријеч.

„Направили смо огромно зло. Просто је невјероватно да смо тако нешто урадили. Када прочитамо књигу Драгана Радевића, када видимо те документе, онда не можемо друго него да схватимо да је то – зло у нама. Нама се 1948. десило да исплива зло. И десило се то под неким високим циљевима, под неким чудима. А то зло, схватио сам то захваљујући документима из књиге и из мојих дружења с Драганом Радевићем, постоји и данас. И вјерујте ми, има га. Негдје је мало прикривенио, али може да букне“, казао је Булатовић.

У име издавача Књижевне задруге Српског народног вијећа говорио је књижевник Будимир Дубак.

Он је рекао да је књига писана на основу до сада строго чуваних докумената.

„Приликом читања овог потресног штива стиче се утисак да је Радевић објелоданио чињенице готово сасвим познате, које су у овој књизи само добиле потврду истине која у народу већ има статус усменог предања о мрачним странама Титове тираније“, рекао је Дубак.

Аутор књиге Драган Радевић рекасо је да је на основу докумената о Голом отоку закључио да су највећи цинкароши били Црногорци.

„Научили смо да у свему предњачимо. С друге стране, међу голооточким мученицима владао је доживотни страх претворен у забвјеру ћутања“, казао је он.

Он је захвалио промотерима, издавачу, свима присутнима и свима који су заслужни да књига изађе из штампе.

Модератор промоције био је протојереј Предраг Шћепановић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епископ нишки Арсеније: Крст је зарад љубави према нама постао знак победе и спасења!

Sat, 29 Sep 2018 17:52:56 +0000

Након Свете Литургије и сечења славског колача, Преосвећени је окупљеном верном народу беседио о проналажењу Часнога Крста у Јерусалиму, „ …Крста који је највећи знак и симбол хришћанства и у коме је благодат и сила Божија. Не зато што је то само знак крста, него зато што је то Крст на коме је Христос принео себе на жртву за спасење рода људскога, на спасење читаве Божје творевине.“

Извор: Епархија нишка

Епископ Атанасије (Ракита): Крст је доказ да Бог не одустаје од нас!

Sat, 29 Sep 2018 17:49:16 +0000

– У Крсту имамо сагледавање свих аспеката живота, ми се подсећамо на само неке од њих према тренутку свог властитог пута и живота. Нема тренутка у нашем животу, без обзира на то колико смо грешни, када Бог одустаје од нас. Бог никад не одустаје од нас, а Крст је доказ. Ма колико дубоко да смо пали, овај дан Воздвижења Часног Крста нас подсећа и позива нас да се сетимо да Бог није одустао од нас, ни од убице, ни од издајника, ни од очајника. Јесу то греси: издајство, завист, мржња, али Господ ни тад није одустао од нас, зове нас и тада да се осврнемо, да се суочимо са собом, са својом трулежношћу, да устанемо и да се обновимо. И када нас је свет одбацио, и када нас сматрају за безвредне и штетне, и онда Богу значимо и Он нас прихвата, поучио је Владика сабрани народ.

Извор: Епархија милешевска

Ваљево: У част рођења Светог Нектарија Егинског

Fri, 28 Sep 2018 20:45:46 +0000