Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетили су 15. октобра 2018. године манастир Жичу (фотогалерија).

Високе госте и њихову часну пратњу дочекао је Преосвећени Епископ жички г. Јустин са многобројним свештенством, монаштвом и верним народом. Владика Јустин упутио је првојерарсима Антиохијске Патријаршије и Српске Православне Цркве речи срдачне добродошлице:

-Ваше Блаженство Патријарше велике Антиохије, Сирије, Киликије, Иверије, Месопотамије и свегa Истока господине Јоване X, пастиру древне Цркве Светих првоврховних апостола Петра и Павла, Ваша Светости Патријарше српски г. Иринеје,

Благодаримо на великој радости и благослову који сте нам Вашим доласком донели.

У име свештенства, монаштва и верног народа желимо Вам добродошлицу у богомспасавану Епархију жичку и у свету обитељ манастира Жиче која се налази на врховима српске историје, на изворишту српске духовности и државности. На овом светом месту пре осам векова утемељена је Српска Црква и српска држава. Свети Сава Српски и његов брат Стефан Првовенчани, у монаштву Симон, подигли су тада Дом Спасов и украсили га светим иконама и фрескама са намером да он буде седиште Српске Цркве и крунидбено место српских владара.

Манастир је имао врло важну улогу у животу српског народа и Цркве. Један од најважнијих догађаја тога доба је добијање аутокефалности Српске Цркве.

Жича постаје седиште првог Архиепископа српског. Одавде архиепископ Сава, надахнут мудрошћу Духа Светога и богатим духовним опитом Свете Горе Атонске, уређује живот Српске Цркве! Већ 1220. године Сава је хиротонисао осморицу епископа, основао нове епархије, рукоположио свештенике и замонашио иноке. Донео је богослужбене књиге из Свете Горе, учинио да се препишу и умноже, па их је поделио манастирима и црквама.

На Жичком сабору 1221. године архиепископ Сава је крунисао свога брата Стефана Првовенчаног именујући га за „Краља свих српских и поморских земаља.“ Тога дана, у својој Беседи о правој /православној/ вери, која се може назвати Синодиконом Православља, Сава је потврдио пуноћу светопредањске апостолске вере и тиме заорао дубоку бразду из које су ницали свети плодови и ископао дубоки кладенац воде живе са кога се напајају поколења све до данас.

У Жичи су крунисани и остали владари из лозе Немањића. Сава је уредио односе Цркве и државе које су дисале једним духом и једном дужношћу у служењу народу водећи га кроз земаљско ка Небеском Царству. Наследник Савин, архиепископ Арсеније из манастира Жиче пренео је седиште Архиепископа у храм Светих Апостола у Пећи. Но Жича тиме није изгубила значај. Жича ће бити седиште Српске Цркве све до пада Српске Деспотовине под османлијску окупацију, али остаје чувар националне свести и светосавске традиције.

Судбина Жиче је истоветна са судбином српскога народа. Кад је страдао народ, страдала је и Жича. Кад се подизао народ, и Жича је васкрсавала из пепела. Пролазили су овуда многи завојевачи: са Запада на Исток, и са Истока на Запад. А Жича је увек била на путу! Најновије страдање Жича је претрпела за време Другог светског рата када су је Немци бомбардовали и спалили. Братство је поубијано и растерано, а владика Николај је одведен у Дахау у заточеништво. Уништена је библиотека и ризница. Манастир је обнављан и изграђиван после рата, све до данашњих дана. На жичком трону су током векова столовали многи знаменити и свети архијереји, истински чувари апостолског предања, непоколебиви стубови и учитељи Православља. Такав је и новопросијавши светитељ Епископ жички и охридски Николај, који каже да је „Жича, стара српска прича“. Још он каже да је „одавде наука блистала, одавде су краљеви добијали поуке, овде су долазили краљеви, архиепископи и епископи, овде се дају велики водећи примери, који су за морал, за јединство друштва и цркве.“

Пошто смо се у најкраћем упознали са историјом старе „српске приче“ и постојаним истрајавањем у очувању хришћанског имена, целивамо и Вашу свету десницу којом сте нам донели благослов ваше древне многонапаћене и данас искушаване свете Цркве. Ваше Блаженство, добро дошли са Вашом уваженом пратњом, Високопреосвећеним Митрополитима господом Василијем и Јосифом. Благословен који долази у име Господње! Велика је наша радост, живели на многаја и благаја љета!

У пратњи поглавара Антиохијске Патријаршије и Српске Православне Цркве налазе се Високопреосвећени Митрополити Акре г. Василије и Њујорка и Северне Америке г. Јосиф, Преосвећени Епископи шумадијски г. Јован и мохачки г. Исихије, као и чланови посланства Антиохијске Цркве: архимандрити Прокопије, Партеније и Алексије, ђакон Георгије Јаков и јерођакон Јован.

фото: ђакон Драган Танасијевић,

текст беседе владике Јустина: Епархија жичка

СПЦ

Сестринство манастира Покрова Пресвете Богородице прославило је своју храмовну славу. Започело је празничним бденијем, које је служио Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније уз саслужење и присуство великог броја свештеника нишке и крушевачке Епархије.

У поноћ је служен акатист Пресветој Богородици док су верници држали упаљене свеће, што је давало свечани тон богослужбеној атмосфери.

Око два часа после поноћи започело је служење Свете тајне јелеосвећења, а потом је, у четири сата ујутру, почела прва Света Литургија, док је од осам сати почела Света архијерејска Литургија, коју је служио Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније.

Епископ Арсеније је, у свом обраћању, након што је сестринству манастира и верницима честитао празник и славу, подсетио окупљене на значај празника Покрова Пресвете Богородице:
„Да затражимо Њен благослов и молитве у свим икушењима и свим недаћама овога земаљскога живота, јер Она је наша заступница, Она која стоји пред престолом Бога живога, пред Сином својим, молећи за цео свет и молећи за нас. И много пута у историји Цркве видели смо колико су молитве Мајке Божије јаке пред Сином њеним, Господом нашим, Исусом Христом.“

Vladika Arsenije - Beseda Djunis (14 10 2018).mp3

http://radioglas.rs/Newsview.asp?ID=23

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј казао је у обраћању медијима у Цетињском манастиру да се радује што је у Црној Гори заједно са Патријархом антиохијским и цијелог Истока Јованом X.

„Био сам пре 1969/1970 године управник у Острогу, те сам тада имао прилику да посетим готово целу Црну Гору из које је и моја мајка пореклом, тако да имам блискост са Црном Гором. Радује ме што је садашња Црна Гора у односу на тадашњу у погледу Цркве нешто што је нормално за Црну Гору, да има живу Цркву, да има свештенство, монаштво. Посебно ме радује што сам у прилици да будем овде заједно са Патријархом антиохијским, Патријархом древне хришћанске апостолске Цркве који нам свима доноси благослов свој и Његову жељу да у нашем народу владају слога, мир и љубав, оно што је нормално јер смо један народ, иако смо подељени. Али то не значи да смо раздељини. Треба једни друге да помажемо и да будемо народ какав Господ и наша историја очекује и жели“, поручио је Његова Светост.

Весна Девић/Рајо Војиновић

извор

Његово Блаженство Патријарх антиохијски и цијелог Истока Јован X и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј допутовали су на Цетиње и у Цетињском манастиру се поклонили кивоту Светог Петра Цетињског, руци Светог Јована Крститеља и честици Часног крста Господњег.

Патријархе је на Цетињу дочекао Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са господом Епископима будимљанско-никшићким Јоаникијем и диклијским Методијем, многобројним свештенством и монаштвом, професорима и ђацима Богословије Светог Петра Цетињског и вјерним народом Цетиња.

У пратњи Патријарха Јована налазе се архијереји Антиохијске патријаршије Митрополит акарски г. Василије и Митрополит њујоршки и цијеле Сјеверне Америке г. Јосиф.

У пратњи Патријарха Иринеја је Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије.

Са предстојатељима двију Цркава допутовали су и господа Епископи шумадијски Јован и ваљевски Милутин.

Митрополит Амфилохије је одликовао Патријарха Јована Златним ликом Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца и даривао га архијерејским инсигнијама – панагијом с ликом Богородице Филеримос и крстом који су рађени приликом освећења храма Светог Јована Владимира у Бару.

Таквим инсигнијама Митрополит Амфилохије је даривао и Митрополите који су дошли у пратњи Патријарха Јована – Василија и Јосифа.

Патријарх Јован даровао је Митрополиту Амфилохију архијерејски жезал који ће га, како је рекао „подсјећати да се моли Богу за Антиохијску цркву која данас страда“.

Поздравно слово Митрополита Амфилохија:

Ваше Блаженство, Патријарше велике Антиохије, древне Цркве светих првоврховних апостола Петра и Павла,

Ваша Светости, Патријарше српски г. Иринеје,

Велику радост данас имамо овдје у овом престоном, краљевском граду Цетињу, вашим доласком и оним што сте нам донијели у овај град. Ово је ваш први долазак на Цетиње и у Црну Гору, али ваш претходник Теодосије је дошао прије вас и овдје смо изнели икону коју смо добили од њега, коју је поклонио овој светињи а која нас благосиља. Овдје су долазили и остали патријарси православни, и цариградски, московски, јерусалимски, а ево раније и антиохијски а сада велики благослов Божији је и Ваш долазак у овај краљевски град.

Велики дар Божији који сте нам донијели као свједок оне најстарије међу најстаријим хришћанским црквама – Антиохијске патријаршије, благослов великих ваших претходника међу које посебно да поменемо Светог Јована Златоустог чију Литургију сваки дан служимо и данас смо је служили у овом Светом храму.

Послије Јерусалимске Цркве – мајке Цркве свих Цркава, Антиохијска црква (Патријаршија) заузима друго мјесто у свеукупном хришћанству а и у православљу.

Овдје смо цјеливали мошти Светога Петра Цетињског који носи име онога Петра који је утемељио Цркву свете Антиохије. Цјеливали смо овдје и дио Часнога Крста Господњег, цјеливали смо и Десну руку Светога Јована Крститеља, ону руку која је крстила Господа у ријеци Јордану.

Па ево и сада, цјеливамо и Вашу руку свету којом сте нам донијели благослов Цркве Светога Петра и Павла из велике Антиохије. То је велики благослов за све нас, за овај краљевски град, за овај храм. Велики је благослов за Црну Гору малу по простору, али Црну Гору која је изњедрила многе мученике и светитеље кроз историју.

Овдје су у једном од наших манастира и мошти наследника Светога Саве, нашега Арсенија. Ту су мошти Светог Василија, Светог Стефана Пиперског, Светог Симеона Дајбабског, Свете двојице свештеника мученика и 40 ђака мученика у Подгорици у Момишићима. Све те мошти заједно са нама се радују вашем доласку јер оне су и постале мошти и светитељке управо што су светитељи сљедили пут који смо научили од вашег претходника – Петра и Павла и Светога Јована Златоустог.

Добро дошли заједно са вашом пратњом, Вашим Митрополитима од којих је владика Василије већ бивао овдје код нас и на освећењу храма у Подгорици и освећању храма у Бару.

Велика је наша радост, добродошли на многаја и многаја и благаја љета.

Бесједа Патријарха Јована:

Ваша Светости, возљубљени брате у Христу Патријарше српски Иринеју,

Мој брате у Христу Митрополите црногорски Амфилохије,

Браћо моја архијереји, монаси и народе,

Много смо срећни што смо данас са вама у овом храму, са вама овдје у Црној Гори. То је за нас велики благослов. Кад смо стигли у овај манастир видјели смо на лицима људи какву имају љубав и колико су срећни свети оци свештеници, монаси и народ. Осјетио сам да њихова лица кажу „добро дошао, наш брате у Христу, овдје код нас“. И тако смо, са нашом делегацијом, осјетили да смо једна породица и да припадамо једној заједничкој Цркви. То је Црква наша православна.

Ми смо данас са вама овдје на позив Његове Светости Патријарха Иринеја да дођемо у мирну посјету Српској православној цркви. Претходних дана били смо у Београду са Његовом Светошћу. Били смо јако срећни и носимо многе утиске колико је лијепа ваша земља. Наша мирна посјетаје због свједочења да смо браћа, да имамо љубав, да покажемо да смо једна породица, да се заједно молимо и да сви припадамо православљу. Ми смо једна породица и ништа не може да нас удаљи једне од других.

Није то од сад да Српска црква има односе са Антиохијском. Кроз историју смо убијек имали јак и дубок однос са Српском црквом. Ми волимо вашу Цркву, ми смо браћа у Христу. То је тако одувијек, а сада то потврђујемо. Као што рекосте, Ваше Преосвештенство, ова земља гдје смо дошли је земља мучеништва и земља светитеља. Као и наша Антиохија, и ваша је змља је изњедрила много мученика и светитеља, до данашњега дана. Велики је благослов за нас што смо дошли у вашу епархију, што смо цјеливали Светог Петра Цетињског, руку Светог Јована Крститеља и дјелић крста Господа нашега.

Такође желим да вам кажем, мој брате у Христу Митрополите Амфилохије, гледам испред мене иконе на иконостасу и сав овај народ око мене, њихова лица, њихову љубав – и видим да сам овдје као у Антиохији. Наше предање је исто, наши светитељи нас уједињују. На иконостасу видимо иконе које гледамо и у Антиохији. То потврђује да је наша вјера заједничка, да смо једно у Христу. 

Ваша Светости, са Митрополитом Амфилохијем се познајем одавно. Више пута смо се сретали на међуправославним састанцима. И молимо се Богу за вас, Ваше Преосвештенство, на многе године. Долазимо вама из Антиохијске цркве коју су основали Свети Петар и Свети Павле. Желим да вам кажем колико нам је данас тешко, колико имамо тежак временски период. Желим да вам кажем да је живот нашег народа неодвојив од наше земље и наше вјере. Бог жели да ми будемо тамо и, наравно, нећемо да напуштамо нашу земљу. Неодвојиви смо од ње, јер волимо нашу Цркву и нашу земљу.

Такође, ми знамо колико тежак период сте прошли ви овдје, тешка времена за вашу Цркву, како сте чували вјеру. Молимо вас да се молите за нас, Ваша Светости, Ваше Преосвештенство, браћо архијереји, свештеници и народе. Молите се за наш наро, вашу браћу у Антиохији. Доносимо вам нашу љубав у нашим срцима, љубав сабрања наших архијереја, свештеника, монаха и вјернога народа у Антиохији. Молимо вас да се молите за наш народ у Антиохији и, такође, за оба Митрополита Алепа Јована и Павла, који су отети и ништа не знамо за њих, јер сви ћуте. Рањени смо, али смо утемељени у нашој земљи и не желимо да изађемо из ње.

Благослов Светих апостола Петра и Павла овоме народу, желимо вашем народу, Ваше Преосвештенство, добробит и мир, и да живите много година.

Патријарси Јован и Иринеј са пратњом сада су у посјети манастиру Острог, а у Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици стићи ће око 16 часова, гдје ће им такође бити приређен свечани дочек.

Весна Девић/Рајо Војиновић

Фото: Драган Николић

извор

Брак је општа друштвена тема и разни стручњаци су позвани да се њоме баве, тим пре што се брачна заједница данас налази у озбиљној кризи. Из угла хришћанске вере, брак је светотајински однос Христа и Цркве и, уз Божју помоћ, све што доводи у питање његов опстанак могуће је пребродити, једна је од порука предавање „Став савременог друштва према институцији брака“, које је у оквиру циклуса „Православље и млади“ у Ваљевској гимназији одржао свештеник из Новог Сада Велимир Врућинић. Организатор трибине, са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина, била је Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву.

У Храму Светог Николе у Баошићима у четвртак, 11. октобра свечано и лутургијски је прослављена 161. година од упокојења Свештеноисповједеника бокешког и далматинског Кирила Цветковића – знаменитог Бокеља и великог борца за вјеру православну.

Светом литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Предраг Видаковић уз саслуживање протојереја- ставрофора Вида Вуковића, протојереја Гојка Мрачевића, јереја Небојше Вуловића, ђакона Драгомира Видаковића, као и пароха баошићког јереја Илије Мотике.

Да Света Литургија буде још свечанија побринуо се отац Никола Тодоровић заједно са дјецом, полазницима вјеронауке,садашњим и некадашњим као и парохијанкама баошићким које иначе пјевају за пјевницом у славу Божију сваке недеље и празника.

О унијатима, погубности њиховог пада и вјере као и покушају од стране епископа далматинског бококоторско-дубровачког Венедикта Краљевића да се Бока- которска и Далмација поунијате као и о отпору тадашњег српског живља на челу са протосинђелом Кирилом Цвјетковићем, говорио је у проповједи парох кумборски отац Гојко Мрачевић.

Прота Гојко је објаснио како је лукаво и “ испод жита“ српски народ покушан да буде увучен у унију и остане наизглед православни, а у ствари преко лажних латинских учитеља преобучених у православне свештенике, призна римског папу за свог врховног поглавара и самим тим се одрекне своје вјере. Отац Кирил који је представљао главну тачку ослонца далматинским Србима у одбрани од Уније, међу првима је открио погубне намјере Епископа Венедикта да поунијати Далматинску православну епархију и то је саопштио народу:

„Свети Кирил који је овде одрастао, у манастиру Савина примио монашки чин и са 26 години рукоположен у свештеника за Боку и Далмацију, открио је шта нам се спрема. Открио је да се школују унијатски свештеници – калуђери, пуштају браду да би споља изгледали као наше свештенства и монаштва и да треба да дођу и отварају школе гдје би се учила католичка вјера.“

Отац Гојко Мрачевић је говорећи о овоме велико светитељу, свештеномученику и подвижнику преподобном калуђеру из Баошића, казао да његов подвиг био раван оцима који нису дали да уђемо у Унију и признамо папу као патријарха, послије раздвајања двије Цркве за вријеме окупација Млетачке и Турске.

Подсјетио је да је након побуне шибенских Срба, те организације атентата на неке лажне калуђере и испоснике римске, Свети Кирил био оптужен као организатор и осуђен. Са робије је изашао послије 25 година – 1846. године. Од тада па до краја свог живота био је у румунском манастиру Бездин гдје се и данас налазе његове мошти у Храму Ваведења Пресвете Богородице.

Прота Гојко је закључио да је послије 160 година Бог прославио оца нашега Светога Кирила и да ми данас треба да се угледамо на њега и да морамо знати што смо, ко смо и што треба да останемо.

Посебан благослов за Храм Светог Николе и вјернике на Светој литургији је била честица моштију Св. Симеона Богопримца.

Послије Литургије пререзан је славски колач у славу и част Св. Кирила и постављена трпеза љубави за све присутне вјернике. Трпезу су припремиле попадија и парохијанке уз подршку Удружења жена Баошића.

Свети Кирил Цвјетковић је рођен у Баошићима 1791. године у свештеничкој фамилији а крштен је 15-ог септембра исте године у Цркви Светог Николе. Скоро 25 година је тамновао у затворима тадашње Аустро-Угараске гдје је био најстрашније мучен. Издржао је све, побједио и надживио многе непријатеље своје, и Господ га је наградио вјечним животном и славом да свједочи живима о тврдој вјери и колико је Бог милостив према онима који га се не одричу ни за какву славу земаљску.

попадија Миомира Мотика

линк

Сусрет Епископа будимског и администратора темишварског г. Лукијана са шефом српске дипломатије г. Ивицом Дачићем

Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан примио је 9. октобра 2018. године у Епископском двору у Темишвару првог потпредседника Владе Републике Србије и министра спољних послова г. Ивицу Дачића који је претходно учествовао на конференцији Безбедоносни изазови на Балкану' и састао се са министром спољних послова Румуније г. Теодором Мeлешкануом.

Преосвештени Епископ г. Лукијан упознао је уваженог госта са стањем српске националне мањине у Румунији као и са добрим односима које Епархија темишварска има са државом Румунијом и Румунском Патријаршијом. Министар г. Ивица Дачић изразио је задовољство због добрих међусобних односа два народа који деле исти животни простор и повезани су истом православном вером. Пријему је присуствовао и генерални конзул Републике Србије у Темишвару г. Владан Тадић.

Овом приликом министар Дачић поделио је са епископом Лукијаном утиске са конференције Безбедоносни изазови на Балкану, као и са састанка са министром спољних послова Румуније г. Теодором Мелешкануом.

-И дан-данас желимо да се дође до компромиса на Косову. На Косову је створена Србија, тамо је био први српски главни град, тамо је Српска патријаршија. На Косову је била чувена битка са Турцима у којој се бранила Европа. Ми смо пет векова били под Турцима. Они су протеривали Србе и доводили исламизиране Албанце и сходно томе број становника је данас другачији. У 14. веку главни град Србије био је на Косову. То је Призрен у којем данас живи свега 23 Срба. Шта је то него етничко чишћење... Ако се руше цркве, пале манастири, уништавају гробља, како ми то можемо да прихватимо? Ми смо веома захвални Румунији на разумевању, која није признала једнострани акт Приштине, поручио је министар Ивица Дачић на конференцији.

На састанку са румунским шефом дипломатије је констатовано да су односи између две земље традиционално добри и пријатељски и да представљају модел добросуседства у региону. Румунија спада међу пет чланица Европске уније, односно четири чланице НАТО које нису признале једнострано проглашену независност Косова, што представља чињеницу од посебног значаја за Србију. Саговорници су констатовали да је билатерална економска сарадња између Србије и Румуније у успону, а робна размена, као најзначајнији сегмент економских односа, у континуираном је порасту. Сусрет двојице министара био је веома добра прилика за дијалог о бројним питањима чија реализација предстоји у непосредној будућности и сасвим сигурно је дао веома значајан импулс добрим односима двеју земаља, непосредно утичући на његов успешан ток и реализацију, као и конкретне договоре и потенцијалне заједничке пројекте који ће у наредном периоду произићи.

Извор: Српска Православна Црква

Извор: Митрополија црногорско-приморска