Живе речи утехе: Живе речи утехе

Отворен научни скуп „Свети Јован Златоуст данас“

Fri, 19 Oct 2018 12:41:36 +0000

Прво саопштење за медије Организационог одбора Међународног научног скупа „Свети Јован Златоусти данас“.

Од 18. до 21. октобра 2018. године у Административном центру Владе Републике Српске у Источниом Сарајеву биће одржан Међународни научни симпосион на тему „Свети Јован Златоусти данас“. Организатори симпосиона су Православни богословски факултет „Свети Василије Острошки“ и Митрополија дабробосанска. Најављен је долазак еминентних теолога, филозофа, стручњака за књижевне и културолошке аспекте личниости и дела Светог Јована Златоустог из Србије, Грчке, Хрватске, Бугарске, Шпаније, САД, Немачке.

У току три дана одржавања симпосиона своје радове ће представити више од 20 учесника, а радни језици симпосиона јесу српски, енглески и грчки. У јеку немилих догађаја и кризе односа међу појединим Православним Црквама, одржавање овог научног скупа надилази само теолошки и локални значај и може имати улогу у проналажењу и учвршћивању међуправославног разумевања и јединства.

Отварање симпосиона одржано је 18. октобра 2018. године у 18 часова. Радни део симппосиона подељен је у низ тематских сесија. Симпосион се забршава завршним предавањем у суботу, 20. октобра, а у недељу, 21. октобра 2018. године, заказана је света архијерејска Литургија којом ће се научни скуп претворити у литургијско славље.

протојереј-ставрофор др Дарко Ђого,

званични портпарол

Међународног научног скупа

„Свети Јован Златоусти данас“

Извор: Српска Православна Црква

Митропилит Амфилохије: Свети Стефан Штиљановић био и остао дивни Христов свједок!

Thu, 18 Oct 2018 19:25:36 +0000

У архипастирској бесједи након Светог јеванђеља, Митрополит Амфилохије је казао је да је свако људско биће призвано да буде обасјано вјечном божанском светлошћу, али да је мало оних који су изабрани – који се одазивају Божјем призиву а којих је било кроз вјекове, до Христа, за вријеме Христа и послије Њега.

Након службе Божије заједничарење је настављено уз хришћанску трпезу љубави припремљену трудом домаћина.

Извор: Радио Светигора

Викарни Епископ диоклијски Методије: Христос се уподобио људској природи и оваплотио се да би спасио род људски!

Thu, 18 Oct 2018 19:23:15 +0000

После прочитаног Светог Јеванђеља, у коме се говори о винограду и посленицима, сабраном народу обратио се Владика Методије, „Царство небеско које се овдје помоње је заправо Господ Бог наш, Он се уподобио људској природи и оваплотио се да би спасио род људски. Господ је најмио посланике у виноград свој, да проучавају и проповиједају писмо и Ријеч Божију, али се односи и на сваку душу људску која је призвана да обрађује виноград душе своје.“ Владика Методије је тумачио и часове које Господ помиње у овој причи,

„Неке је најмио у првичас, а неке у трећи. То значи да су неки од дјечијих дана, то је први час, неки у младости, то је трећи час, неки у зрелости а неки и у једанаести час, у старости својој су се покајали и повјеровали у Јеванђеље“, истакао је владика Методије. По причешћу вјерних, освештан је и пререзан славски колач у част Светог благовјерног Кнеза Стефана Штиљановића – Паштровића и његове супруге Јелене. После литургије у порти цркве уследила је кратка духовна академија, на којој је празничну бесједу одржао ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије. У току академије Цетињски богослови отпојали су неколико црквено-народних и приморских пјесама.

Сабране на празничном ручку поздравио је старешина цркве Светог Томе у Бечићима, протојереј-ставрофор Остоја Остојић. Он се захвалио Владици Методију, који је служио литургију по благослову Митрополита Амфилохија, свештенству и монаштву и вјерном народу, који се сабрао да прослави овај свети дан у Бечићима и Паштровићима, мјесту рођења Светог благовјерног Кнеза Стефана Штиљановића Паштровића.

На указаној части и гостопримству заблагодарио је на крају ручка Владика Методије, благословивши проту Остоју Остојића, и све његове парохијане.

Извор: Радио Светигора

Најава: Освећење обновљене цркве Светог Стефана Штиљановића у Ђенашима

Thu, 18 Oct 2018 19:13:50 +0000

Централном догађају ће претходити предавање у петак, 19. октобра у Академији знања у Будви на тему „Васпитна улога савремене жене – хришћански аспекти, које ће, са почетком у 19 часова одржати монахиоиња Теодора, и8гуманија манастира Рустово и протиница Оливера Балабан и у суботу, 20. октобра свечана литија са моштима Светог Стефана Штиљановића од цркве Светог апостола Томе у Бећићима до цркве Светог Стефана у Ђенашима, која ће кренути у 16 часова. Након литије биће служен молебан Светом Стефану Штиљановићу. У 19 часова, такође у суботу протојереју-ставрофор Гојко Перовић одржаће у згради школе вјеронауке Тудоровићима предавање о култу Светог Стефана Штиљановића.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Човјекољубље“ саградило кућу за породицу Стевановић

Thu, 18 Oct 2018 19:09:39 +0000

Овога пута међу бездомним породицама нашла се осмочлана фамилија Стевановић која није крила задовољство због тога што су коначно досањали свој сан – да њихова дјеца имају свој кров над главом. Новосаграђена кућа је заиста постала дом радости и искрене дјечије среће.

Овом приликом су протојереј Бранко Вујачић предсједник Фонда и јереј Миомир Вулевић управник Народне кухиње при подгоричком Храму Христовог Васкрсења, освештали кућу а домаћини су за донаторе и пријатеље ове акције припремили топао дочек пун захвалности и љубави.

„Данимир и Вера су испунили Божији благослов `Рађајте се и множите и напуните земљу` и тако показали вјеру у Бога слушајући и творећи Његове заповијести, јер су оне наше смјернице а истовремено и храна за душу“ казао је отац Бранко након освећења куће.

Захваливши се донаторима и свима који су допринијели да се сагради овај дом, протојереј Бранко Вујачић је још једном пожелио породици Стевановић срећу и призвао благослов Божији.

Средства за изградњу овог благословеног дома Фонд је обезбиједио уз помоћ многобројних донатора и људи добре воље. Изградња је приближно коштала 26.000 евра. Извођач при изградњи овог објекта била је грађевинска фирма „Eurozox“ из Спужа, која је једним дијелом и донирала овај подухват. Најзначајнија средства су прикупљена од прилога из касица које су распоређене у продајним објектима пријатељских фирми а које су на тај начин лако доступне сваком добронамјерном човјеку. Кроз успјешност ове акције показала се још једном хуманост нашег народа на дјелу и озбиљна забринутост према угроженом ближњем.

Владимир Милуновић,

Координатор Добротворног фонда МЦП

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Храмовна слава у касарни Речне флотиле у Новом Саду

Thu, 18 Oct 2018 19:05:05 +0000

Управо у тој светињи, обасјаној јутарњим зрацима сунчеве светлости - у среду, 17. октобра 2018. године, служена је света Литургија којом је началствовао презвитер Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник команде Прве бригаде Копнене Војске Србије, а саслуживали су протопрезвитери Боро Видовић и Милан Малинић, као и презвитер Селимир Вагић, војни свештеник Речне флотиле. Литургијском сабрању су присуствовали командант Речне флотиле и капетан бојног брода Андрија Андрић, поручник фрегате Драган Спасојевић, бригадни генерал Жељко Петровић, припадници и пријатељи Речне флотиле, Копнене Војске и Војске Србије, као и многобројни грађани. Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, отац Ђорђе је истакао да Војску и друге службе чини народ. Тај обични народ је основа и основни материјал за регрутовање у све службе у друштву. Од тога народа Светога Стефана Штиљановића и пре тога Светога Саве, наша браћа и сестре који су на служби овде, у јединици Речне флотиле у команди у Новом Саду, имају овај храм да их подсећа да треба водити рачуна о сопственом животу, о души својој. Човек се храни духовном храном и пићем, и то је оно што га опредељује као човека, рекао је војни свештеник Ђорђе Стојисављевић.

Током свете Тајне причешћа коришћен је путир који се чува у Покретној капели Шајкашког батаљона, која датира из 1875. године. Покретна капела је у власништву Светоархангелског манастира у Ковиљу и са благословом Епископа бачког г. Иринеја поверена је храму у касарни на Лиману на чување и привремено коришћење.

После Литургије одржана је литија, у близини храма засађено је стабло липе - дар Јавно комуналног предузећа Градско зеленило, а потом је служен помен руским морнарима пострадалим у разминирању Дунава, и то у моментима саме завршнице најсмртоноснијег рата у људској историји - Другог светског рата.

На платоу испред храма благосиљани су славски колач и кољиво, а протопрезвитер Боро Видовић је честитао славу надлежном свештенику, оцу Селимиру и припадницима Речне флотиле који посећују храм и узимају активно учешће у богослужбеном животу.

У овом свечаном тренутку и на месту службе Богу и отаџбини, а у години обележавања стогодишњице од Великог рата, као и присаједињења Бачке, Баната, Барање и Срема Краљевини Србији, поручник фрегате Драган Спасојевић је подсетио како су савезници Србије у Првом светском рату говорили о правдољубивој Србији, о њеном слободољубивом народу и јуначкој Војсци.

Свечано су откривена два постамента.

Рузмарине моје росно цвеће, тебе народ више видети неће, што би дике оде у војнике, што би шкарта оде да се карта... Где је наша Војводина? Жива нам је сахрањена, али осташе деца њена – ови стихови песме 1300 каплара исписани су на првом постаменту подигнутом у спомен и вечну славу цвету српства на олтару отаџбине, уписаног у Књигу вечног живота, бесмртном ђачком батаљону 1300 каплара. Други постамент подсећа на стогодишњицу од васпостављања славе Речне флотиле Краљевске морнарице - У вечну славу и част хероја Српске Војске који подигоше заставу отаџбине на јарбол заробљеног аустроугарског ратног брода Бодрог.

У име припадника Речне флотиле, командант Андрија Андрић је захвалио свима који су увеличали данашњу празничну радост. Богослужбени простор у касарни Александар Берић је освештан прошле године, на Васкршњи уторак. Речна флотила је носилац традиције Шајкашке флотиле и Шајкашког батаљона.

Свети Стефан Штиљановић, патрон храма у касарни на Лиману, заслужан је за обнављање Шајкашке флотиле.

Извор: Радио Беседа

Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X у Нишу

Thu, 18 Oct 2018 17:15:31 +0000

Свечани дочек у порти Саборног храма Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу предводио је Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније са свештенством и свештеномонаштвом Епархије нишке, верним народом, припадницима Војске и Жандармерије, ученицима Богословије и великим бројем школске деце у присуству градоначелника градова Ниша, Пирота и Прокупља, председника нишких градских општина, команданта Копнене војске Србије, команданта Жандармерије, начелника Полицијске управе и других званичника.

У храму препуном верног народа, који се окупио да искаже састрадалну љубав и солидарност са хришћанима Сирије и Блиског Истока, узимајући архипастирски благослов најблаженијег Патријарха древне апостолске катедре великог града Антиохије и сведочећи јединство православне вере, свечани чин доксологије служио је високопреподобни архимандрит Серафим, настојатељ манастира Суково код Пирота. Након доксологије, Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније одржао је поздравно слово изразивши посебну радост због прве посете једног антиохијског патријарха Епархији нишкој.

-Оно што вековима повезује наша два народа и наше помесне Цркве јесте икона Пресвете Богородице Тројеручице, пред којом је Свети Јован Дамаскин био исцељен, додавши јој у знак благодарности трећу руку, коју је Свети Сава донео у манастир Хиландар на Светој гори Атонској, рекао је владика Арсеније.

Његово Блаженство Патријарх Антиохијски свега Истока г. Јован X поручио је присутнима, у своје лично и у име часног посланства, да њихова браћа из Антиохије носе у срцима љубав према српском народу и Српској Цркви, посебно исказујући радост што се његова мирна посета завршава управо у древном Константиновом граду, чему се Свјатјејши Патријарх г. Иринеј, као некадашњи Епископ нишки, посебно радовао.

У пратњи првојерараха Антиохијске Патријаршије и Српске Православне Цркве били су Високопреосвећени Митрополити Акре г. Василије, Њујорка и Северне Америке г. Јосиф, Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Преосвећени Епископи бачки г. Иринеј, шумадијски г. Јован, врањски г. Пахомије, тимочки г. Иларион и мохачки г. Исихије, као и чланови посланства Антиохијске Цркве: архимандрити Прокопије, Партеније и Алексије.

Звични записи беседа поглавара Антиохијске Патријаршије и Српске Православне Цркве налазе се на интернет страници Епархије нишке.

Извор: Српска Православна Црква

Ходочашће верног народа из Ветерника

Wed, 17 Oct 2018 13:24:01 +0000

У суботу, 13. октобра, обасјани претпразничном радошћу недељног дана Господњег и празника Покрова Пресвете Богородице, група поклоника стигла је у манастир Покрова Пресвете Богородице – Ђунис, и узела молитвено учешће у празничном бденију и акатисту Пресветој Богородици.

Наведеним богослужењима началствовао је Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније, а саслуживали су презвитери и ђакони из свих крајева наше помесне Цркве. У својој надахнутој омилији Владика Арсеније је посебно указао на благословену личност Пресвете Богородице, као наше усрдне молитвенице пред престолом Божјим. Да затражимо Њен благослов и молитве у свим искушењима и свим недаћама овога земаљскога живота, јер Она је наша заступница, Она која стоји пред престолом Бога живога, пред Сином својим, молећи за цео свет и молећи за нас. И много пута у историји Цркве видели смо колико су молитве Мајке Божје јаке пред Сином њеним, Господом нашим, Исусом Христом, подсетио је Епископ нишки Арсеније.

На сâм дан празника Покрова Пресвете Богородице верни народ ветерничке парохије узео је молитвено учешће на светој Литургији у древном крушевачком храму светог Првомученика и Архиђакона Стефана, који је у народу познат као црква Лазарица. Свету Литургију је служио настојатељ храма, презвитер Жељко Марковић, који се након прочитаних еванђелских чтенија сабранима обратио надахнутом беседом о значају активног литургијског живота.

У празничној радости, путовање је настављено посетом манастиру Љубостиња, Врњачкој Бањи, као и свештеној обитељи манастира Жича.

Извор: Радио Беседа

Најава: Директан видео пренос дочека Патријараха антиохијског Г. Јована X и српског Г. Иринеја у Нишу

Wed, 17 Oct 2018 13:19:04 +0000

Извор: Радио Глас

Патријарх Јован: Оно што смо доживјели овдје задржаћемо засвагда у срцу!

Wed, 17 Oct 2018 13:12:30 +0000

На крају посјете Митрополији црногорско-приморској, Његово блаженство Патријарх антиохијски г. Јован Х казао је у ексклузивној изјави за радио „Светигора“ да је захвалан Свјатјејшем Патријарху српском г. Иринеју и Високопреосвећеном Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију што је у програм његове посјете СПЦ уврштена и Црна Гора.

„Ја и архијереји који су са мном и сва наша пратња, ову посјету дубоко смо доживјели у срцу од јутрос када смо дошли у вашу земљу, поклонили се светињама, светим мјестима од Цетињског манастира, Острога до овог последњег у Цркви Светог васкрсења Христовог гдје се скупило много народа са много љубави да узму благослов.“

Подсјећајући да долазе из Патријаршије Светих апостола првоврховних Петра и Павла, Патријарх Јован је казао да су током посјете доживјели да је наш народ, народ Цркве српске, жив духовно да има живу вјеру и да се клања се васкрслом Христу.

„Ми смо двије цркве које имају историјске везе од памтивијека, једна је иста православна вјера. Осјећемо да смо једна Црква, једна заједница, једна породица духовна као што смо то доживјели и у Београду ова четири дана. Захваљујемо Свјатјејшему и братији што су нас загрлили пуним срцем“, навео је Патријарх Јован.

Истичући да су нашем народу пренијели љубав вјерника Антиохијске патријаршије, Патријарх је казао да ће нашу љубав и пренијети својим вјерницима у Антиохији.

Блажењејши Патријарх је рекао да је овом посјетом дато једно свједочанство свеукупном православном свијету:

„Свеједочанство љубави и јединства. То је свједочанство за читав свијет да смо јединствени и да сви дјеламо за добро православља.“

Подсјетио је на заједнички принете молитве за Сирију, Средњи исток, за страдалну Антиохијску патријаршију која је данас под гоњењем.

„Ово што смо доживјели овдје, ово ћемо засвагда задржати у своме срцу“, казао је на крају своје посјете Црној Гори Његово Блаженство Патријарх Великога Божјега Града Антиохије, Сирије, Арабије, Киликије, Иверије, Месопотамије и свега Истока.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит Амфилохије за руски „Први канал“: Одлука Васељенског патријарха је неканонска

Wed, 17 Oct 2018 13:01:11 +0000

Коментаришући канонске аспекте последње одлуке Цариградског патријарха и Синода цариградске патријаршије, митрополит Амфилохије је објаснио да се Цариградски патријарх ,,у тој одлуци позива, као што се у последње вријеме позивају и други епископи Цариградске патријаршије, на право обраћања Помјесних цркава Цариградској патријаршији. То је такозвани «Енклитон»“.

– Када се у некој од Помјесних цркава појави проблем са неким епископима, они имају право да се обрате Цариграду, и тада Цариград може да донесе своју одлуку у вези с тим питањем. Међутим, имају ли они у стварности то право? Тим прије на начин на који је то сад урадио Денисенко. Васељенски патријарх то оправдава неким историским чињеницама и црквеним канонима, као нпр. 9, 17. и 28. каноном IV Васељенског сабора, који су настали у древна хришћанска времена и усклађени су са стањем Цариградске патријаршије и њене улоге баш у тим временима.

На основу чега јој је тада било дато то право? Прије свега, то право се тиче митрополија које се налазе под канонском управом Цариградске патријаршије. Није се тицало цијеле Цркве. Даље, то право се заснива на канонима Васељенског сабора, према којима је Васељенски патријарх добио тај статус као епископ града Цариграда, имераторског града, града који је резиденција цара и Царског савјета. Међутим, данас више не постоји царска престоница. Цариград није царска престоница од 1453. године. И због тога је право на које се позива Васељенски патријарх под знаком питања. Православна Црква не доводи у питање његов статус првога по части унутар Православне Цркве, али то му не даје право да се на овај начин мијеша у живот било које Помјесне цркве, па и руске. Васељенски патријарх се позива на једну одлуку из 1686. године, по којој је, наводно из милости, Московском митрополиту било дато право да поставља Кијевскиг митрополита, под условом да он на Литургији помиње Цариградског патријарха.

Међутим, и Кијевска, и Владимирска, и Московска Русија биле су у то вријеме иста Русија. Немогуће је одвојити Кијевску Русију од Московске или Владимирске.

Од тада је прошло 300 година, и никада Цариград није постављао питање коме припада црквена власт у Украјини. Први пут је то питање поставио данас. То је нешто што не може бити прихваћено. Чудим се како га није зауставила негативна реакција свих Помјесних цркава, древних патријаршија Истока – Јерусалимске, Александријске, Антиохијске. Антиохијски патријарх је управо био код нас. Сигуран сам да ће он дати свој став по овом питању. Недавно је био у Одеси и тамо је рекао своје мишљење заједно са митрополитом Пољске православне цркве, чији је став по овом питању сасвим јасан. Наша Помјесна црква је са Сабора упутила Цариграду једно веома добро документовано писмо у вези с тим питањем. Цариград на наше писмо није одговорио. Недавно се наш патријарх срео у Солуну са Васељенским патријархом. И наш патријарх му је тада предочио став наше Цркве. Нажалост, одговорили су овако како су одговорили.

У сваком случају, ова одлука је, као што сам већ рекао, катастрофална и за решавање овог врло важног питања за Православну Цркву у Украјини. Ова одлука не рјешава то питање, већ га само компликује. Одлука ствара проблем мијешања у живот друге Помјесне цркве, и то не само руске, већ било које. И истовремено доводи у питање јединство Православља. То се већ одразило на Православље, посебно на православну дијаспору, после оне конференције православних епископа. Према мојим информацијама, епископи у Латинској Америци већ одбијају да учествују на заједничким православним конференција, у том правцу се крећу ствари и у Европи, и сигуран сам да ће до тога доћи и у Сједињеним Америчким Државама. Полако већ почиње.

Али улога првог међу патријарсима није да разједињује друге, већ да их сједињује.

А оваквим својим поступцима Цариградски патријарх управо разједињује. Он не рјешава ово питање, већ проблем гура све дубље.

– У посљедње вријеме много се прича о мијешању великих сила у унутрашња питања Православне Цркве. Можете ли конкретно рећи о којим је државама ријеч и шта оне желе да постигну?

– Сад се то види и у самој Украјини. Управо је украјинска власт главни играч у питању добијања аутокефалности. Не треба губити из вида да су се и раније државе мијешале, другим ријечима постојала је сарадња, симфонија државе и Цркве. Али тада су то биле хришћанске државе, хришћански владари. Тада је држава била заштитник хришћанске православне вјере. Владари су, почев од византијских и московских царева, па до наших краљева, били православни хришћани. У Уставу Црне Горе је чак писало да насљедник краља Николе мора да буде православни хришћанин.

Сада је све другачије. Све су то свјетске државе, посебно настале после распада Совјетског Савеза. И управо је Совјетски савез створио све ове противречности унутар рсуког народа, унутар словенских народа на територији бивше Руске империје. Тема тзв. УПЦ није настала данас. Настала је управо с појавом совјетске власти 20-их година ХХ вијека. Тада су се појавили и тзв. “самосвети”, који су се сами себе проглашавали за Кијевске митрополите. А Кијевски митрополит (Антоније Храповицки, који је сахрањен у Београду) тада је био кандидат за патријарха Московског. Упокојио се 1936, а био је, заједно са више од тридесет епископа, принуђен да напусти Русију. Српска православна црква помогла им је да створе тзв. Синод руске заграничне православне цркве, који постоји до данас. Али данас је обједињен са Московском патријаршијом.

Значи, једно су савремене државе и савремена власт, а сасвим друго је вријеме кад је Цариград био престоница Источног римског царства, или кад је Москва била престоница Руског царства, као насљедника Византије. А та епоха, епоха симбиозе Цркве и државе, тзв. ,,Константиновска епоха” почела је од цара Константина Великог. А, по мом мишљењу, завршила се убиством царске породице 1918. године. Другим ријечима, тај империјални период хришћанства на Западу је догматизован у личности Римског епископа – папе. За Исток је он био и остао искушење.

Међутим, после пада Цариграда 1453. године више није било визатијског цара, који ће цариградском епископу обезбиједити статус, који је он имао још од времена цара Константина. После је та улога Византијског царства преко Кијева и Владимира прешла на Москву, т.ј. руским царевима. Али руски цар и његова породица су убијени 1918. године. И тиме се завршила ,,Константиновска епоха”.

И данас Црква мора да се врати устројству које је имала прије цара Константина, а не да имитира оно што је било у претходним временима, када смо имали симбиозу државе, Цркве и народа. Црква треба да се с поштовањем односи према свему што се од тада дешавало, али не и да се ограничава само тим историјским искуством.

Први Рим је отпао од вјере, Други Рим је пао и нестао 1453. године. После убиства царске породице и Трећи Рим је изгубио оно своје мјесто у животу Цркве, које је заузимао у прошлости. И због тога начин на који је Црква живјела и функционисала за вријеме царева треба оставити у прошлости. И с те тачке гледишта Цариград је урадио нешто на шта није имао право. Прије свега, ова држава – Украјина – плод је лењинско-стаљинског комунистичког секуларизма. И ова ситуација, болна за украјински народ, хришћански народ, такође је производ унијаћења Украјинаца у XVI вијеку и онога што се с овим народом дешавало 20-их година ХХ вијека.

Треба имати у виду и смисао самог назива Украјина. Он је сличан нашој ријечи Крајина – крај. Поставља се питање – крај чега? А с друге стране, Кијев је у прошлости био Мајка-Црква Руске цркве. Затим је центар био премјештен у Владимир, а потом и у Москву. Та непрекидност трајања, тај непрекидни континуитет Православне цркве у Русији почиње у Кијеву, затим иде кроз Владимир и завршава се у Москви. И који је смисао данашње жалбе на нешто што је било у XV, XVI вијеку? Не смије се данас украјинско питање рјешавати на тај начин. Њега заправо треба рјешавати у складу са савременим уређењем те државе, секуларне државе, сличне свим другим секуларним државама на Западу. То су потпуно други односи између држава и нација.

Сличан проблем се појавио у Македонији. Тамо су секуларне власти, комунисти, створили тзв. Македонску православну цркву. Тако се и овдје у Црној Гори труде комунисти, насљедници Титовог режима, да створе тзв. Црногорску православну цркву. Црногорске власти су за вријеме комунизма убили овдје 129 свештеника, комунистичка власт убила је митрополита Јоаникија. И ова је власт прва поставила питање о тзв. Црногорској православној цркви. Безбожна власт, атеистичка власт, секуларна власт у секуларној државим гдје је Црква одвојена од државе, мијеша се у унутрашња питања Цркве. Исто то се дешава и у Украјини и у другим државама које су настале после бољшевичке револуције.

Црква треба да се труди да уједини друштво и да некако ријеши болно питање Православне Цркве у Украјини.

Тамо као Украјинска црква постоје и тзв. унијати, грко-католици, затим тзв. аутокефална Украјинска православна црква и самопроглашена Кијевска патријаршија. Први пут се Цариград, наводно на основу права Енклитона, права жалбе, мијеша у живот друге Помјесне цркве, и то још 300 година након што је престала да важи његова црквена јуриздикција над Украјином.

Ријеч је, дакле, о потпуно неразумној појави. Ја се још увијек надам да постоји могућност да се тај Томос не изда, и да не може бити издат без сагласности канонске Цркве.

Цариград је као канонску Цркву на територији Украјине признавао само Московску патријаршију. А сад је Цариград признао епископе, који су рашчињени и анатемисани чак од стране једне од Помјесних цркава. Просто је непојмљиво да је Васељенски патријарх могао учинити такво што.

Што се тиче мијешања, хоћу да кажем да је јасно да то нису само власти Украјине, и да су та мијешања усмјерена против Русије, и у суштини – против Православља.

Успјели су из тих крајева да разједине све. Само је још Православна Црква остала. И сад се те силе, демоснке силе овог свијета, спремају да разједине и Православну Цркву. И успјели су да у томе искористе древну Цариградску патријаршију, да би она искористила право, које јој је припадало у царским временима. У бици за Украјину, т.ј. у подривању темеља Русије види се рука Америке.

Причају о мијешању Русије, али како се она мијеша, ако је она сама тамо рођена? Кијевска Русија је тамо рођена и непрекидно се развијала 1030 година. То што западне земље, Европска Унија, и прије свега Америка, распламсавају и подржавају братоубилачке ратове, као што су то радили и код нас на Косову, показује да је све ово што се дешава у Украјини други чин косовске трагедије. Групу злотвора и криминалаца, који брукају албански род, прогласили су властодршцима Косова и признали тзв. независно Косово, а Православна Црква Божја, наша вјековна култура и српски народ одатле су прогнани. Оно што су почели комунисти, продужио је НАТО својим бомбардовањем Србије и Црне Горе. Оно што је у Русији почело доласком бољшевика и убиством царске породице сад доноси ове горке плодове.

Ја дубоко жалим што Цариградски патријарх није схватио колико су дубоки и озбиљни ови проблеми. Он је кренуо из добре намјере – да сједини, али ово није пут сједињења, већ само пут продубљивања потешкоћа које су захватиле Украјину, исто као што је и пут стварања дубоког раскола у Православној Цркви, који неће донијети никакве добре плодове, не само код Руса и Украјинаца, већ ни код нас.

Јер тај Денисенко је једини који је признао Мираша Дедеића, којег је Цариградска патријаршија рашчинила и анатемисала. Ми смо о томе извијестили Цариградског патријарха, али он није на то одговорио. Наравно, он не признаје Дедеића. Али овим чином, прихватајући оне који све расколе у другим мјестима признају као канонску структуру, он мимо своје воље учвршћује расколе, који подривају јединство Православне Цркве. И то на основу етнофилетизма, који је Црква већ раније осудила. Чак и Критски сабор (штета што Московска патријаршија није учесвовала, али без обзира на то, његове одлуке важе) потврдио решења Сабора из 1872. године, који је осудио етнофилетизам ка јерес и као змијски отров, који руши јединство Цркве.

Цариград је потврдио и потписао ово рјешење великог Сабора, а сад управо на основу етнофилетизма, украјинског етнофилетизма који је секуларне природе, и на основу захтјева лица која су се формирала под удицајем бољшевизма (као Макарије), а сада су поклоници бандероваца (украјинских фашиста и бивших нациста) ствара цркву. Да ли је то нормално? Па није. А да не говорим о томе што је Денисенко, као украјински митрополит, претендовао на трон Московског патријарха, па кад га нису изабрали, он је сам себе прогласио патријархом. Такво је његово безумље. Како то може да се прогласи нормалним бес загласности Мајке-Цркве? А Мајка-Црква у Украјини није Цариградска патријаршија, него је то већ више од 300 година – Московска патријаршија.

– Недавно је Мило Ђукановић изјавио да је Руска црква ударна песница руских империјалних интереса. Шта је под тим мислио?

– То морате њега питати. Вјероватно је мислио на то да се Црногорска митрополија, која овдје постоји већ 800 година, односи према Руској цркви и Русији онако како се према њима односила вјековима, а посебно у вријеме митрополита Данила.

Да није било те, како он каже ,,империјалне Русије”, не би било ни Црне Горе. Ни 1878. године, ни касније. Руски цар Николај II спасио је Србију и Црну Гору 1915. и 1916. године, кад је Црна Гора била приморана да капитулира, а краљ Петар је са цијелом српском војском одступао преко Косова до албанског приморја. Тада је руски цар савезницима поставио ултиматум, запријетивши им, да ако не не помогну српској војсци да се спаси (а аустро-угарска војска им је била за петама), Русија ће потписати сепаратни мир с Њемачком и Аустро-Угарском. И зато су савезници морали да пошаљу Србима бродове. Да је Николај II потписао сепаратни мир, не би био убијен, не би убили његову породицу. Кајзер је послао Лењина и подигао револуцију у Петрограду 1917. године. Цар и његова породица су убијени од стране бољшевика, а заправо су их Њемци убили. Царска породица и царска Русија су својим животом платили спасење својих савезника – Србије и Црне Горе.

– Дакле, о чему се ради? Каква је то ,,империјалистичка Русија”?

– Црна Гора се од 1700. године до данас стварала напорима Русије. И њена просвета, и читаво уређење, све до краља Николе 1918. године, и Митрополија само настављају ту традицију. И никаква империјалистичка Русија се овамо не мијеша. К нама долазе руски епископи, с којима смо недавно у манастиру Дуљево подигли споменик царским страстотрпцима, на ком су уклесани њихови ликови. То је можда најљепши споменик царској породици. Ако је то империјализам…

Ја понекад кажем да су то санкције Митрополије против Русије…

Господин Ђукановић је у борби против ,,руског империјализма” постао играчка у рукама западноевропске, америчке империје и блока НАТО – оних који су бомбардовали Црну Гору, Србију и Косово, које је било дио Црне Гора кад је она била независна краљевина. А сад је Ђукановић признао Косово, а Руси су покушали да спасе јединство нашег народа и државе. Нажалост, тада Русијом није владао онај, који влада данас, већ његов претходник, који то није разумио. Зато ја не знам на шта Ђукановић мисли кад говори о ,,империјализму”.

Додао бих још ово о одлуци Цариграда: ова одлука доноси катастрофу Цариградској патријаршији и јединству Православне Цркве. Зато се ми надамо, да ће се у најскорије вријеме, како је то тражила Московска патријаршија, ово питање ријешити на свеправославном нивоу.

Питање Украјине не може да ријеши ниједна Помјесна црква, јер је то питање толико опширно, да захтијева учешће свих Православних цркава. Ово је питање важније од свих о којима се одлучивало на Криту. И због тога чуди став Цариграда, јер се он увијек обраћао другим Помјесним црквама (нпр. за вријеме раскола у Бугарској цркви 1994. године Цариград је позвао представније других Помјесних цркава да канонским путем ријеше проблем раскола), а овдје су се појавиле приче, да ће се, по угледу на украјински преседан, залазећи на територију друге Помјесне цркве, рјешавати и питање везано за Македонску православну цркву.

Васељенског патријарха спречава само то што још није испуњен његов захтјев – одрицање од назива ,,Македонска православна црква” (у Украјини му назив ,,Украјинска православна црква” не смета). Он је, ипак, Грк, и бојим се да ће се због тога код њега у македонском питању пројавити грчки етнофилетизам.

Ствар је у томе што би то била Македонија, која би се темељила на Александру Македонском и Цару Филишпу, а то је опет питање враћања на комунистичке митове. Као и у Црној Гори, неокомунисти настављају да их развијају. Они су тражили да се Црногорска митрополија, т.ј. Српска православна црква поново региструје, као да ми постојимо од јуче. Закон из 1987. године предвиђа регистрацију само нових вјерских заједница, а не регистрацију традиционалних цркава и вјерских заједница. А сад су наши неокомунисти почели то да траже, и малтене нас прогоне. Код нас живе руски монаси и монахиње, свештеници из Републике Српске и Србије. Не дају им боравишне дозволе, јер нису држављани Црне Горе. То је исти метод који је спроведен у Македонији.

Такозваног митрополита црногорског, ког су створили неокомунисти, Дедеића, којег је Цариградска патријаршија рашчинила, признаје само Филарет. И већ много година служе заједно. Како ће сад поступати Цариград, ако је признао Филарета, ког је рашчинила Московска патријаршија? Онда ће морати да призна и онога ко с Филаретом саслужује, а кога је сам Цариград раније рашчинио.

Тако да су наша браћа у Цариграду слабо просудила.

Молим се Господу да им Он помогне.

Такође се молим и да Московска патријаршија и наша браћа у Украјини са смирењем стрпљиво превазиђу нездрави раскол, који није ништа друго, до плод свега што се дешавало, посебно 20-их година ХХ вијека. Црква је једина сила, која је обједињавала те народем а сад демонске силе свијета овога и деструктивне силе унутар Цркве и моћници овога свијета остварују праве империјалистичке циљева. Рат у Украјини већ траје, а сад Цариград треба да потврди да тај рат иде протв Цркве и јединства народа Божјега, и против Русије, као највеће православне земље. То није добро, и ничега доброг ту нема ни за Цариград. Није имао право да начини овакав корак. Постоји још нада да ће се људи вратити разуму и истинском канонском поредку.

Као што сам већ рекао, оваквим поступцима Цариград доводи у питање своје првенство. Понављам, он заснива своја дејства на томе што је то царска престоница, а она не постоји од XV вијека. Она више није ни у Русији, ни у Византији. Нема више ни Руске, ни Источноримске империје, али Црква је остала. И она мора да гункционише на здравим јеванђелским начелима, онако како је функционисала прије цара Константина.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Мошти Сурдуличких мученика Алмашком храму у Новом Саду

Wed, 17 Oct 2018 12:47:30 +0000

Да све буде по поретку и благообразно, како веле стари, побринули су се хор Свети Стефан Дечански, као и катихета Давид Бајац, који су својим умилним појањем показали сву важност неговања музичке вештине у богослужбеној пракси Цркве.

Овај дан је био од нарочитог значаја за парохијане Алмашког храма, јер је Вископречасни прота Миливој, по заамвоној молитви, изнео мошти Светих мученика сурдуличких на целивање. Затим је, током пригодне беседе, обзнанио лаосу Божјем да ће се убудуће, током читаве литургијске године, а по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја, у Алмашком храму савршавати вечерње богослужење – средом и петком, са изношењем моштију. Средом ће се у склопу вечерњег служити Акатист Часном Крсту Господњем, због посебног карактера подвига мучеништва, а петком – Молебни канон Пресветој Богородици, због Богородичине иконе која се у Алмашком храму чувала до 1848. године и која је уживала особито поштовање народа.

Извор: Радио Беседа

Октобарски број „Светигоре“: Сила благодатна која закриљује васиону

Wed, 17 Oct 2018 12:41:27 +0000

У уводном дијелу 273, октобарског броја „Светигоре“, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске оставио је своје поздравно слово Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирилo, досадашњи уредник часописа, који је био десет година на његовом кормилу, како каже у свом осврту Оливера Балабан. Сам владика Кирило остаће уписан у историју као први епископ Српске православне цркве за Јужну Америку, на чију катедру је недавно постављен – „Да заиста буде апостол Христа Бога нашега“, „Под Јужним крстом“, како гласе бесједе са његовог устоличења. А ђакон Владимир Јарамаз оставио је записе о догађајима из Јужне Америке тих дана.

Пошто је овај број изашао из штампе уочи великог Богородичиног празника, Покрова Пресвете Богородице, „Светигорa“ ја пренијела бесједу Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфиолохија у вези с тим празником „Покров Пресвете Богородице, сила благодатна која закриљује васиону“. Следећа бесједа је епископа Теодосија „Не бој се, стадо мало“, изговорена у Штрпцу 9. августа 2018. године на молебну за мир и спасење Косова и Метохије. И трећа бесједа „Блажени кротки, јер ће наслиједити земљу“ везана је за Косово, а изговорио ју је нови „Светигорин“ уредник, епископ диоклијски Методије, у Котору на хуманитарном концерту „Котор за Космет“. У вези с темом Косова можете прочитати и „Помагање сецесије Космета – припремање крвавог рата“, службену биљешку о посјети делегације СПЦ римокатоличкој организацији „Пакс Кристи Интернационал” у Белгији и Холандији 1994. године.

Ново издање гласила Митрополије црногорско-приморске доноси и три разговора. „Повратак ђеда Сава у отаџбину“ назив је разговора са протојерејем-ставрофором Момчилом Кривокапићем. „Блага вијест на више од седамдесет језика“ је интервју са протојерејем Немањом Кривокапићем, парохом которским и професором у Богословији Светог Петра Цетињског, који посједује занимљиву и завидну збирку Библија – њих око 150, и то на 70 различитих језика. У трећем разговору „Ћирилицу су створили свети људи“ саговорник је академик проф. др Предраг Пипер.

А како су овог августа била исписана ћирилична сабрања Трга од ћирилице открићете из подробног „Светигориног“ прегледа и извјештаја о томе. Такође се можете информисати о Седмици Православне књиге у Варни, фототипском издању инока Саве Дечанца и игумана Стефана од Паштровића из 1597. године и сазнати нешто више о Сабору у Великом Преславу 893. – судбоносној прекретници у историји православних Словена.

Ту су и два путописа. Један потписује Татјана Марјановић „Косово и Метохија“, а други Весна Санковић „Када планина позове“. На самом крају су хронике из свијета, помјесних цркава, отачаствене цркве и Митрополије црногорско-приморске.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Патријарси се поклонили светињи студеничкој

Wed, 17 Oct 2018 10:49:10 +0000

Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј стигли су 15. октобра 2018. године у поподневним часовима у манастир Студеницу (фотогалерија).

После посете манастиру Жичи патријарси Јован и Иринеј са пратњама свечано су дочекани у манастиру Студеници. Мештани тог планинског краја заједно са својим свештенослужитељима и манастирском братијом уприличили су лепу добродошлицу. Још пре него што су манастирска звона најавила улазак драгих гостију у манастирску порту, сплетови народних песама и игара донели су свима ведро расположење и осмехе на лица. Уз појање песама Богородици, којој је и посвећен студенички храм, сабрање је кренуло на поклоњење моштима светитеља Симеона, Анастасије и Симона.

Иако су у току опсежни рестаураторски радови, скеле нису успеле да сакрију лепоту фресака и домете средњовековног сликарства којим су зидови украшени. Обраћајући се драгим гостима, игуман студенички архимандрит др Тихон (Ракићевић) је изнео садржајну беседу:

-Ваше Блаженство Патријарше велике Антиохије, Сирије, Киликије, Иверије, Месопотамије и свегa Истока господине Јоване X, пастиру древне Цркве Светих првоврховних апостола Петра и Павла, Ваша Светости Патријарше српски г. Иринеје,

Благодаримо на великој радости и благослову који сте нам учинили Вашим доласком у свету обитељ манастира Студенице, чији је храм ктитор Стефан Немања посветио Успенију Пресвете Богородице. Сложени историјски догађаји, културни и духовни утицаји који су обележили Немањину владавину као и идеје водиље, добиле су свој израз у камену манастира Студенице. Она је темељни храм за уметнички стил градитељства познате рашке школе на коме су истрајавали српски градитељи кроз читав наредни век.

Немањин син краљ Стефан Првовенчани описао је свога оца у пословима изградње нашег манастира речима: „био је као неки небопарни орао који се истргао и у вис узлетео.“ Када је највећи део изградње манастира Студенице завршен, 1186. године, Стефан Немања се одрекао власти и замонашио - постао је монах овог манастира са именом Симеон. Упокојио се на Светој Гори, а Свети Сава је пренео његове свете мошти овде у Студеницу. Када је Свети Сава, претходно ватопедски и хиландарски монах, постао игуман Студенице то је ојачало везе манастира са светогорском традицијом.

Током периода када је Свети Сава био игуман, геополитичке прилике у региону удаљавале су Србију од источно-ромејског културног и духовног утицаја. Ипак, 1209. године у Студеничком храму појавио се један детаљ чије ћемо ефекте тек касније да осетимо. Свети Сава је поставио ктиторски натпис испод куполе храма. На натпису, поред података о ктитору и изградњи манастира, поменуо је само једног цара - Алексија III. Алексије већ годинама није био на трону, а Константинопољом су владали западни господари. Истицањем његовог имена Свети Сава је указао да ће утицај на будуће владаре Србије ићи у смеру прихватања источноромејске традиције и наслеђа. После проглашења Србије краљевином западноевропског типа, ове идеје Светог Саве најзад су почеле да се остварују. Његова упорност и делатност у наредним годинама довела је до стварања самосталне Српске Цркве. Он је дефинисао положај српског краља у хијерархијама западног и византијског света и подржао настојања Никејског царства да буде прихваћено као аутентично „Византијско” царство.

Од тада је прошло осам векова. Манастир Студеница и даље сведочи непроменљивим стремљењима људског духа ка висини, у несигурним токовима времена. Свети Сава, иако је постао Архиепископ наше помесне Цркве, остао је дубоко везан за овај свети манастир у коме леже мошти његовог оца, мајке и брата, родоначалника свете лозе Немањића. Благодарећи им на великом делу, целивамо њихове свете мошти и уједно целивамо свету десницу Вашег Блаженства и поклањамо се многонапаћеној и данас искушаваној древној Цркви Антиохије.

Ваше блаженство, добро дошли са Вашом уваженом пратњом, Високопреосвећеним Митрополитима господом Василијем и Јосифом. Велика је наша радост, живели на многаја и благаја љета!

Изражавајући захвалност на речима добродошлице, Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован је сабране поучио значају светитеља и угодника Божјих у животу Цркве Христове. Указујући на пример Светог Симеона, приметио је да удубљење на његовој исцелитељној гробници показује љубав којом овај угодник Божји точи миро. -Подвизавајући се током земног живота, он је наставио да чини добро и након престављења. Тиме нас подсећа који је наш пут и како да корачамо стазама светитељства на које смо позвани. У овом времену када хришћани у Сирији и на Истоку страдају потребно нам је јединство. Опасност која се надвила над Православљем оличена у сукобу Цариграда и Москве треба да буде разлог да појачамо молитве за јединство свих православних. Савремени човек и свет од нас очекује сведочење Христа, а не поделе и сукобе, поручио је Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X.

Архијереј и домаћин Епархије жичке Пресвећени г. Јустин заблагодарио је Патријарсима што су верни народ у историјском дану удостојили посете и љубави која сведочи о нераскидивом јединству две помесне Цркве. Том приликом, Владика жички г. Јустин одликовао је Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована X епархијским орденом Светог Преподобног Симона Монаха.

У порти је приређен културно-уметнички програм. Звуци песме и игре обрадовали су срца присутних и учинили сусрет још лепшим. Гости су имали прилику да се у иновативној дигиталној радионици кроз висока технолошка достигнућа, холограмски приказ и 3Д уређаје, упознају са историјом манастира и личностима које су је обележиле.

Гости су, уз послужење које је братија манастира припремила, остатак дана провели у разгледању манастира и његове околине. На вечери којој су присуствовали патријарси Јован и Иринеј са пратњама, игуман Тихон је гостима уручио пригодне дарове захваливши им на посети. Патријарх српски Иринеј је, у обраћању присутнима, узвратио захвалност епископу Јустину и игуману Тихону са братством на срдачном дочеку.

фото: ђакон Драгана Танасијевић,
текст: протонамесник Александар Р. Јевтић

Извор: Епархија жичка

СПЦ