Живе речи утехе: Живе речи утехе

„Човјекољубље“ саградило кућу за породицу Стевановић

Thu, 18 Oct 2018 19:09:39 +0000

Овога пута међу бездомним породицама нашла се осмочлана фамилија Стевановић која није крила задовољство због тога што су коначно досањали свој сан – да њихова дјеца имају свој кров над главом. Новосаграђена кућа је заиста постала дом радости и искрене дјечије среће.

Овом приликом су протојереј Бранко Вујачић предсједник Фонда и јереј Миомир Вулевић управник Народне кухиње при подгоричком Храму Христовог Васкрсења, освештали кућу а домаћини су за донаторе и пријатеље ове акције припремили топао дочек пун захвалности и љубави.

„Данимир и Вера су испунили Божији благослов `Рађајте се и множите и напуните земљу` и тако показали вјеру у Бога слушајући и творећи Његове заповијести, јер су оне наше смјернице а истовремено и храна за душу“ казао је отац Бранко након освећења куће.

Захваливши се донаторима и свима који су допринијели да се сагради овај дом, протојереј Бранко Вујачић је још једном пожелио породици Стевановић срећу и призвао благослов Божији.

Средства за изградњу овог благословеног дома Фонд је обезбиједио уз помоћ многобројних донатора и људи добре воље. Изградња је приближно коштала 26.000 евра. Извођач при изградњи овог објекта била је грађевинска фирма „Eurozox“ из Спужа, која је једним дијелом и донирала овај подухват. Најзначајнија средства су прикупљена од прилога из касица које су распоређене у продајним објектима пријатељских фирми а које су на тај начин лако доступне сваком добронамјерном човјеку. Кроз успјешност ове акције показала се још једном хуманост нашег народа на дјелу и озбиљна забринутост према угроженом ближњем.

Владимир Милуновић,

Координатор Добротворног фонда МЦП

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Храмовна слава у касарни Речне флотиле у Новом Саду

Thu, 18 Oct 2018 19:05:05 +0000

Управо у тој светињи, обасјаној јутарњим зрацима сунчеве светлости - у среду, 17. октобра 2018. године, служена је света Литургија којом је началствовао презвитер Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник команде Прве бригаде Копнене Војске Србије, а саслуживали су протопрезвитери Боро Видовић и Милан Малинић, као и презвитер Селимир Вагић, војни свештеник Речне флотиле. Литургијском сабрању су присуствовали командант Речне флотиле и капетан бојног брода Андрија Андрић, поручник фрегате Драган Спасојевић, бригадни генерал Жељко Петровић, припадници и пријатељи Речне флотиле, Копнене Војске и Војске Србије, као и многобројни грађани. Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, отац Ђорђе је истакао да Војску и друге службе чини народ. Тај обични народ је основа и основни материјал за регрутовање у све службе у друштву. Од тога народа Светога Стефана Штиљановића и пре тога Светога Саве, наша браћа и сестре који су на служби овде, у јединици Речне флотиле у команди у Новом Саду, имају овај храм да их подсећа да треба водити рачуна о сопственом животу, о души својој. Човек се храни духовном храном и пићем, и то је оно што га опредељује као човека, рекао је војни свештеник Ђорђе Стојисављевић.

Током свете Тајне причешћа коришћен је путир који се чува у Покретној капели Шајкашког батаљона, која датира из 1875. године. Покретна капела је у власништву Светоархангелског манастира у Ковиљу и са благословом Епископа бачког г. Иринеја поверена је храму у касарни на Лиману на чување и привремено коришћење.

После Литургије одржана је литија, у близини храма засађено је стабло липе - дар Јавно комуналног предузећа Градско зеленило, а потом је служен помен руским морнарима пострадалим у разминирању Дунава, и то у моментима саме завршнице најсмртоноснијег рата у људској историји - Другог светског рата.

На платоу испред храма благосиљани су славски колач и кољиво, а протопрезвитер Боро Видовић је честитао славу надлежном свештенику, оцу Селимиру и припадницима Речне флотиле који посећују храм и узимају активно учешће у богослужбеном животу.

У овом свечаном тренутку и на месту службе Богу и отаџбини, а у години обележавања стогодишњице од Великог рата, као и присаједињења Бачке, Баната, Барање и Срема Краљевини Србији, поручник фрегате Драган Спасојевић је подсетио како су савезници Србије у Првом светском рату говорили о правдољубивој Србији, о њеном слободољубивом народу и јуначкој Војсци.

Свечано су откривена два постамента.

Рузмарине моје росно цвеће, тебе народ више видети неће, што би дике оде у војнике, што би шкарта оде да се карта... Где је наша Војводина? Жива нам је сахрањена, али осташе деца њена – ови стихови песме 1300 каплара исписани су на првом постаменту подигнутом у спомен и вечну славу цвету српства на олтару отаџбине, уписаног у Књигу вечног живота, бесмртном ђачком батаљону 1300 каплара. Други постамент подсећа на стогодишњицу од васпостављања славе Речне флотиле Краљевске морнарице - У вечну славу и част хероја Српске Војске који подигоше заставу отаџбине на јарбол заробљеног аустроугарског ратног брода Бодрог.

У име припадника Речне флотиле, командант Андрија Андрић је захвалио свима који су увеличали данашњу празничну радост. Богослужбени простор у касарни Александар Берић је освештан прошле године, на Васкршњи уторак. Речна флотила је носилац традиције Шајкашке флотиле и Шајкашког батаљона.

Свети Стефан Штиљановић, патрон храма у касарни на Лиману, заслужан је за обнављање Шајкашке флотиле.

Извор: Радио Беседа

Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X у Нишу

Thu, 18 Oct 2018 17:15:31 +0000

Свечани дочек у порти Саборног храма Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу предводио је Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније са свештенством и свештеномонаштвом Епархије нишке, верним народом, припадницима Војске и Жандармерије, ученицима Богословије и великим бројем школске деце у присуству градоначелника градова Ниша, Пирота и Прокупља, председника нишких градских општина, команданта Копнене војске Србије, команданта Жандармерије, начелника Полицијске управе и других званичника.

У храму препуном верног народа, који се окупио да искаже састрадалну љубав и солидарност са хришћанима Сирије и Блиског Истока, узимајући архипастирски благослов најблаженијег Патријарха древне апостолске катедре великог града Антиохије и сведочећи јединство православне вере, свечани чин доксологије служио је високопреподобни архимандрит Серафим, настојатељ манастира Суково код Пирота. Након доксологије, Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније одржао је поздравно слово изразивши посебну радост због прве посете једног антиохијског патријарха Епархији нишкој.

-Оно што вековима повезује наша два народа и наше помесне Цркве јесте икона Пресвете Богородице Тројеручице, пред којом је Свети Јован Дамаскин био исцељен, додавши јој у знак благодарности трећу руку, коју је Свети Сава донео у манастир Хиландар на Светој гори Атонској, рекао је владика Арсеније.

Његово Блаженство Патријарх Антиохијски свега Истока г. Јован X поручио је присутнима, у своје лично и у име часног посланства, да њихова браћа из Антиохије носе у срцима љубав према српском народу и Српској Цркви, посебно исказујући радост што се његова мирна посета завршава управо у древном Константиновом граду, чему се Свјатјејши Патријарх г. Иринеј, као некадашњи Епископ нишки, посебно радовао.

У пратњи првојерараха Антиохијске Патријаршије и Српске Православне Цркве били су Високопреосвећени Митрополити Акре г. Василије, Њујорка и Северне Америке г. Јосиф, Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Преосвећени Епископи бачки г. Иринеј, шумадијски г. Јован, врањски г. Пахомије, тимочки г. Иларион и мохачки г. Исихије, као и чланови посланства Антиохијске Цркве: архимандрити Прокопије, Партеније и Алексије.

Звични записи беседа поглавара Антиохијске Патријаршије и Српске Православне Цркве налазе се на интернет страници Епархије нишке.

Извор: Српска Православна Црква

Ходочашће верног народа из Ветерника

Wed, 17 Oct 2018 13:24:01 +0000

У суботу, 13. октобра, обасјани претпразничном радошћу недељног дана Господњег и празника Покрова Пресвете Богородице, група поклоника стигла је у манастир Покрова Пресвете Богородице – Ђунис, и узела молитвено учешће у празничном бденију и акатисту Пресветој Богородици.

Наведеним богослужењима началствовао је Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније, а саслуживали су презвитери и ђакони из свих крајева наше помесне Цркве. У својој надахнутој омилији Владика Арсеније је посебно указао на благословену личност Пресвете Богородице, као наше усрдне молитвенице пред престолом Божјим. Да затражимо Њен благослов и молитве у свим искушењима и свим недаћама овога земаљскога живота, јер Она је наша заступница, Она која стоји пред престолом Бога живога, пред Сином својим, молећи за цео свет и молећи за нас. И много пута у историји Цркве видели смо колико су молитве Мајке Божје јаке пред Сином њеним, Господом нашим, Исусом Христом, подсетио је Епископ нишки Арсеније.

На сâм дан празника Покрова Пресвете Богородице верни народ ветерничке парохије узео је молитвено учешће на светој Литургији у древном крушевачком храму светог Првомученика и Архиђакона Стефана, који је у народу познат као црква Лазарица. Свету Литургију је служио настојатељ храма, презвитер Жељко Марковић, који се након прочитаних еванђелских чтенија сабранима обратио надахнутом беседом о значају активног литургијског живота.

У празничној радости, путовање је настављено посетом манастиру Љубостиња, Врњачкој Бањи, као и свештеној обитељи манастира Жича.

Извор: Радио Беседа

Најава: Директан видео пренос дочека Патријараха антиохијског Г. Јована X и српског Г. Иринеја у Нишу

Wed, 17 Oct 2018 13:19:04 +0000

Извор: Радио Глас

Патријарх Јован: Оно што смо доживјели овдје задржаћемо засвагда у срцу!

Wed, 17 Oct 2018 13:12:30 +0000

На крају посјете Митрополији црногорско-приморској, Његово блаженство Патријарх антиохијски г. Јован Х казао је у ексклузивној изјави за радио „Светигора“ да је захвалан Свјатјејшем Патријарху српском г. Иринеју и Високопреосвећеном Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију што је у програм његове посјете СПЦ уврштена и Црна Гора.

„Ја и архијереји који су са мном и сва наша пратња, ову посјету дубоко смо доживјели у срцу од јутрос када смо дошли у вашу земљу, поклонили се светињама, светим мјестима од Цетињског манастира, Острога до овог последњег у Цркви Светог васкрсења Христовог гдје се скупило много народа са много љубави да узму благослов.“

Подсјећајући да долазе из Патријаршије Светих апостола првоврховних Петра и Павла, Патријарх Јован је казао да су током посјете доживјели да је наш народ, народ Цркве српске, жив духовно да има живу вјеру и да се клања се васкрслом Христу.

„Ми смо двије цркве које имају историјске везе од памтивијека, једна је иста православна вјера. Осјећемо да смо једна Црква, једна заједница, једна породица духовна као што смо то доживјели и у Београду ова четири дана. Захваљујемо Свјатјејшему и братији што су нас загрлили пуним срцем“, навео је Патријарх Јован.

Истичући да су нашем народу пренијели љубав вјерника Антиохијске патријаршије, Патријарх је казао да ће нашу љубав и пренијети својим вјерницима у Антиохији.

Блажењејши Патријарх је рекао да је овом посјетом дато једно свједочанство свеукупном православном свијету:

„Свеједочанство љубави и јединства. То је свједочанство за читав свијет да смо јединствени и да сви дјеламо за добро православља.“

Подсјетио је на заједнички принете молитве за Сирију, Средњи исток, за страдалну Антиохијску патријаршију која је данас под гоњењем.

„Ово што смо доживјели овдје, ово ћемо засвагда задржати у своме срцу“, казао је на крају своје посјете Црној Гори Његово Блаженство Патријарх Великога Божјега Града Антиохије, Сирије, Арабије, Киликије, Иверије, Месопотамије и свега Истока.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит Амфилохије за руски „Први канал“: Одлука Васељенског патријарха је неканонска

Wed, 17 Oct 2018 13:01:11 +0000

Коментаришући канонске аспекте последње одлуке Цариградског патријарха и Синода цариградске патријаршије, митрополит Амфилохије је објаснио да се Цариградски патријарх ,,у тој одлуци позива, као што се у последње вријеме позивају и други епископи Цариградске патријаршије, на право обраћања Помјесних цркава Цариградској патријаршији. То је такозвани «Енклитон»“.

– Када се у некој од Помјесних цркава појави проблем са неким епископима, они имају право да се обрате Цариграду, и тада Цариград може да донесе своју одлуку у вези с тим питањем. Међутим, имају ли они у стварности то право? Тим прије на начин на који је то сад урадио Денисенко. Васељенски патријарх то оправдава неким историским чињеницама и црквеним канонима, као нпр. 9, 17. и 28. каноном IV Васељенског сабора, који су настали у древна хришћанска времена и усклађени су са стањем Цариградске патријаршије и њене улоге баш у тим временима.

На основу чега јој је тада било дато то право? Прије свега, то право се тиче митрополија које се налазе под канонском управом Цариградске патријаршије. Није се тицало цијеле Цркве. Даље, то право се заснива на канонима Васељенског сабора, према којима је Васељенски патријарх добио тај статус као епископ града Цариграда, имераторског града, града који је резиденција цара и Царског савјета. Међутим, данас више не постоји царска престоница. Цариград није царска престоница од 1453. године. И због тога је право на које се позива Васељенски патријарх под знаком питања. Православна Црква не доводи у питање његов статус првога по части унутар Православне Цркве, али то му не даје право да се на овај начин мијеша у живот било које Помјесне цркве, па и руске. Васељенски патријарх се позива на једну одлуку из 1686. године, по којој је, наводно из милости, Московском митрополиту било дато право да поставља Кијевскиг митрополита, под условом да он на Литургији помиње Цариградског патријарха.

Међутим, и Кијевска, и Владимирска, и Московска Русија биле су у то вријеме иста Русија. Немогуће је одвојити Кијевску Русију од Московске или Владимирске.

Од тада је прошло 300 година, и никада Цариград није постављао питање коме припада црквена власт у Украјини. Први пут је то питање поставио данас. То је нешто што не може бити прихваћено. Чудим се како га није зауставила негативна реакција свих Помјесних цркава, древних патријаршија Истока – Јерусалимске, Александријске, Антиохијске. Антиохијски патријарх је управо био код нас. Сигуран сам да ће он дати свој став по овом питању. Недавно је био у Одеси и тамо је рекао своје мишљење заједно са митрополитом Пољске православне цркве, чији је став по овом питању сасвим јасан. Наша Помјесна црква је са Сабора упутила Цариграду једно веома добро документовано писмо у вези с тим питањем. Цариград на наше писмо није одговорио. Недавно се наш патријарх срео у Солуну са Васељенским патријархом. И наш патријарх му је тада предочио став наше Цркве. Нажалост, одговорили су овако како су одговорили.

У сваком случају, ова одлука је, као што сам већ рекао, катастрофална и за решавање овог врло важног питања за Православну Цркву у Украјини. Ова одлука не рјешава то питање, већ га само компликује. Одлука ствара проблем мијешања у живот друге Помјесне цркве, и то не само руске, већ било које. И истовремено доводи у питање јединство Православља. То се већ одразило на Православље, посебно на православну дијаспору, после оне конференције православних епископа. Према мојим информацијама, епископи у Латинској Америци већ одбијају да учествују на заједничким православним конференција, у том правцу се крећу ствари и у Европи, и сигуран сам да ће до тога доћи и у Сједињеним Америчким Државама. Полако већ почиње.

Али улога првог међу патријарсима није да разједињује друге, већ да их сједињује.

А оваквим својим поступцима Цариградски патријарх управо разједињује. Он не рјешава ово питање, већ проблем гура све дубље.

– У посљедње вријеме много се прича о мијешању великих сила у унутрашња питања Православне Цркве. Можете ли конкретно рећи о којим је државама ријеч и шта оне желе да постигну?

– Сад се то види и у самој Украјини. Управо је украјинска власт главни играч у питању добијања аутокефалности. Не треба губити из вида да су се и раније државе мијешале, другим ријечима постојала је сарадња, симфонија државе и Цркве. Али тада су то биле хришћанске државе, хришћански владари. Тада је држава била заштитник хришћанске православне вјере. Владари су, почев од византијских и московских царева, па до наших краљева, били православни хришћани. У Уставу Црне Горе је чак писало да насљедник краља Николе мора да буде православни хришћанин.

Сада је све другачије. Све су то свјетске државе, посебно настале после распада Совјетског Савеза. И управо је Совјетски савез створио све ове противречности унутар рсуког народа, унутар словенских народа на територији бивше Руске империје. Тема тзв. УПЦ није настала данас. Настала је управо с појавом совјетске власти 20-их година ХХ вијека. Тада су се појавили и тзв. “самосвети”, који су се сами себе проглашавали за Кијевске митрополите. А Кијевски митрополит (Антоније Храповицки, који је сахрањен у Београду) тада је био кандидат за патријарха Московског. Упокојио се 1936, а био је, заједно са више од тридесет епископа, принуђен да напусти Русију. Српска православна црква помогла им је да створе тзв. Синод руске заграничне православне цркве, који постоји до данас. Али данас је обједињен са Московском патријаршијом.

Значи, једно су савремене државе и савремена власт, а сасвим друго је вријеме кад је Цариград био престоница Источног римског царства, или кад је Москва била престоница Руског царства, као насљедника Византије. А та епоха, епоха симбиозе Цркве и државе, тзв. ,,Константиновска епоха” почела је од цара Константина Великог. А, по мом мишљењу, завршила се убиством царске породице 1918. године. Другим ријечима, тај империјални период хришћанства на Западу је догматизован у личности Римског епископа – папе. За Исток је он био и остао искушење.

Међутим, после пада Цариграда 1453. године више није било визатијског цара, који ће цариградском епископу обезбиједити статус, који је он имао још од времена цара Константина. После је та улога Византијског царства преко Кијева и Владимира прешла на Москву, т.ј. руским царевима. Али руски цар и његова породица су убијени 1918. године. И тиме се завршила ,,Константиновска епоха”.

И данас Црква мора да се врати устројству које је имала прије цара Константина, а не да имитира оно што је било у претходним временима, када смо имали симбиозу државе, Цркве и народа. Црква треба да се с поштовањем односи према свему што се од тада дешавало, али не и да се ограничава само тим историјским искуством.

Први Рим је отпао од вјере, Други Рим је пао и нестао 1453. године. После убиства царске породице и Трећи Рим је изгубио оно своје мјесто у животу Цркве, које је заузимао у прошлости. И због тога начин на који је Црква живјела и функционисала за вријеме царева треба оставити у прошлости. И с те тачке гледишта Цариград је урадио нешто на шта није имао право. Прије свега, ова држава – Украјина – плод је лењинско-стаљинског комунистичког секуларизма. И ова ситуација, болна за украјински народ, хришћански народ, такође је производ унијаћења Украјинаца у XVI вијеку и онога што се с овим народом дешавало 20-их година ХХ вијека.

Треба имати у виду и смисао самог назива Украјина. Он је сличан нашој ријечи Крајина – крај. Поставља се питање – крај чега? А с друге стране, Кијев је у прошлости био Мајка-Црква Руске цркве. Затим је центар био премјештен у Владимир, а потом и у Москву. Та непрекидност трајања, тај непрекидни континуитет Православне цркве у Русији почиње у Кијеву, затим иде кроз Владимир и завршава се у Москви. И који је смисао данашње жалбе на нешто што је било у XV, XVI вијеку? Не смије се данас украјинско питање рјешавати на тај начин. Њега заправо треба рјешавати у складу са савременим уређењем те државе, секуларне државе, сличне свим другим секуларним државама на Западу. То су потпуно други односи између држава и нација.

Сличан проблем се појавио у Македонији. Тамо су секуларне власти, комунисти, створили тзв. Македонску православну цркву. Тако се и овдје у Црној Гори труде комунисти, насљедници Титовог режима, да створе тзв. Црногорску православну цркву. Црногорске власти су за вријеме комунизма убили овдје 129 свештеника, комунистичка власт убила је митрополита Јоаникија. И ова је власт прва поставила питање о тзв. Црногорској православној цркви. Безбожна власт, атеистичка власт, секуларна власт у секуларној државим гдје је Црква одвојена од државе, мијеша се у унутрашња питања Цркве. Исто то се дешава и у Украјини и у другим државама које су настале после бољшевичке револуције.

Црква треба да се труди да уједини друштво и да некако ријеши болно питање Православне Цркве у Украјини.

Тамо као Украјинска црква постоје и тзв. унијати, грко-католици, затим тзв. аутокефална Украјинска православна црква и самопроглашена Кијевска патријаршија. Први пут се Цариград, наводно на основу права Енклитона, права жалбе, мијеша у живот друге Помјесне цркве, и то још 300 година након што је престала да важи његова црквена јуриздикција над Украјином.

Ријеч је, дакле, о потпуно неразумној појави. Ја се још увијек надам да постоји могућност да се тај Томос не изда, и да не може бити издат без сагласности канонске Цркве.

Цариград је као канонску Цркву на територији Украјине признавао само Московску патријаршију. А сад је Цариград признао епископе, који су рашчињени и анатемисани чак од стране једне од Помјесних цркава. Просто је непојмљиво да је Васељенски патријарх могао учинити такво што.

Што се тиче мијешања, хоћу да кажем да је јасно да то нису само власти Украјине, и да су та мијешања усмјерена против Русије, и у суштини – против Православља.

Успјели су из тих крајева да разједине све. Само је још Православна Црква остала. И сад се те силе, демоснке силе овог свијета, спремају да разједине и Православну Цркву. И успјели су да у томе искористе древну Цариградску патријаршију, да би она искористила право, које јој је припадало у царским временима. У бици за Украјину, т.ј. у подривању темеља Русије види се рука Америке.

Причају о мијешању Русије, али како се она мијеша, ако је она сама тамо рођена? Кијевска Русија је тамо рођена и непрекидно се развијала 1030 година. То што западне земље, Европска Унија, и прије свега Америка, распламсавају и подржавају братоубилачке ратове, као што су то радили и код нас на Косову, показује да је све ово што се дешава у Украјини други чин косовске трагедије. Групу злотвора и криминалаца, који брукају албански род, прогласили су властодршцима Косова и признали тзв. независно Косово, а Православна Црква Божја, наша вјековна култура и српски народ одатле су прогнани. Оно што су почели комунисти, продужио је НАТО својим бомбардовањем Србије и Црне Горе. Оно што је у Русији почело доласком бољшевика и убиством царске породице сад доноси ове горке плодове.

Ја дубоко жалим што Цариградски патријарх није схватио колико су дубоки и озбиљни ови проблеми. Он је кренуо из добре намјере – да сједини, али ово није пут сједињења, већ само пут продубљивања потешкоћа које су захватиле Украјину, исто као што је и пут стварања дубоког раскола у Православној Цркви, који неће донијети никакве добре плодове, не само код Руса и Украјинаца, већ ни код нас.

Јер тај Денисенко је једини који је признао Мираша Дедеића, којег је Цариградска патријаршија рашчинила и анатемисала. Ми смо о томе извијестили Цариградског патријарха, али он није на то одговорио. Наравно, он не признаје Дедеића. Али овим чином, прихватајући оне који све расколе у другим мјестима признају као канонску структуру, он мимо своје воље учвршћује расколе, који подривају јединство Православне Цркве. И то на основу етнофилетизма, који је Црква већ раније осудила. Чак и Критски сабор (штета што Московска патријаршија није учесвовала, али без обзира на то, његове одлуке важе) потврдио решења Сабора из 1872. године, који је осудио етнофилетизам ка јерес и као змијски отров, који руши јединство Цркве.

Цариград је потврдио и потписао ово рјешење великог Сабора, а сад управо на основу етнофилетизма, украјинског етнофилетизма који је секуларне природе, и на основу захтјева лица која су се формирала под удицајем бољшевизма (као Макарије), а сада су поклоници бандероваца (украјинских фашиста и бивших нациста) ствара цркву. Да ли је то нормално? Па није. А да не говорим о томе што је Денисенко, као украјински митрополит, претендовао на трон Московског патријарха, па кад га нису изабрали, он је сам себе прогласио патријархом. Такво је његово безумље. Како то може да се прогласи нормалним бес загласности Мајке-Цркве? А Мајка-Црква у Украјини није Цариградска патријаршија, него је то већ више од 300 година – Московска патријаршија.

– Недавно је Мило Ђукановић изјавио да је Руска црква ударна песница руских империјалних интереса. Шта је под тим мислио?

– То морате њега питати. Вјероватно је мислио на то да се Црногорска митрополија, која овдје постоји већ 800 година, односи према Руској цркви и Русији онако како се према њима односила вјековима, а посебно у вријеме митрополита Данила.

Да није било те, како он каже ,,империјалне Русије”, не би било ни Црне Горе. Ни 1878. године, ни касније. Руски цар Николај II спасио је Србију и Црну Гору 1915. и 1916. године, кад је Црна Гора била приморана да капитулира, а краљ Петар је са цијелом српском војском одступао преко Косова до албанског приморја. Тада је руски цар савезницима поставио ултиматум, запријетивши им, да ако не не помогну српској војсци да се спаси (а аустро-угарска војска им је била за петама), Русија ће потписати сепаратни мир с Њемачком и Аустро-Угарском. И зато су савезници морали да пошаљу Србима бродове. Да је Николај II потписао сепаратни мир, не би био убијен, не би убили његову породицу. Кајзер је послао Лењина и подигао револуцију у Петрограду 1917. године. Цар и његова породица су убијени од стране бољшевика, а заправо су их Њемци убили. Царска породица и царска Русија су својим животом платили спасење својих савезника – Србије и Црне Горе.

– Дакле, о чему се ради? Каква је то ,,империјалистичка Русија”?

– Црна Гора се од 1700. године до данас стварала напорима Русије. И њена просвета, и читаво уређење, све до краља Николе 1918. године, и Митрополија само настављају ту традицију. И никаква империјалистичка Русија се овамо не мијеша. К нама долазе руски епископи, с којима смо недавно у манастиру Дуљево подигли споменик царским страстотрпцима, на ком су уклесани њихови ликови. То је можда најљепши споменик царској породици. Ако је то империјализам…

Ја понекад кажем да су то санкције Митрополије против Русије…

Господин Ђукановић је у борби против ,,руског империјализма” постао играчка у рукама западноевропске, америчке империје и блока НАТО – оних који су бомбардовали Црну Гору, Србију и Косово, које је било дио Црне Гора кад је она била независна краљевина. А сад је Ђукановић признао Косово, а Руси су покушали да спасе јединство нашег народа и државе. Нажалост, тада Русијом није владао онај, који влада данас, већ његов претходник, који то није разумио. Зато ја не знам на шта Ђукановић мисли кад говори о ,,империјализму”.

Додао бих још ово о одлуци Цариграда: ова одлука доноси катастрофу Цариградској патријаршији и јединству Православне Цркве. Зато се ми надамо, да ће се у најскорије вријеме, како је то тражила Московска патријаршија, ово питање ријешити на свеправославном нивоу.

Питање Украјине не може да ријеши ниједна Помјесна црква, јер је то питање толико опширно, да захтијева учешће свих Православних цркава. Ово је питање важније од свих о којима се одлучивало на Криту. И због тога чуди став Цариграда, јер се он увијек обраћао другим Помјесним црквама (нпр. за вријеме раскола у Бугарској цркви 1994. године Цариград је позвао представније других Помјесних цркава да канонским путем ријеше проблем раскола), а овдје су се појавиле приче, да ће се, по угледу на украјински преседан, залазећи на територију друге Помјесне цркве, рјешавати и питање везано за Македонску православну цркву.

Васељенског патријарха спречава само то што још није испуњен његов захтјев – одрицање од назива ,,Македонска православна црква” (у Украјини му назив ,,Украјинска православна црква” не смета). Он је, ипак, Грк, и бојим се да ће се због тога код њега у македонском питању пројавити грчки етнофилетизам.

Ствар је у томе што би то била Македонија, која би се темељила на Александру Македонском и Цару Филишпу, а то је опет питање враћања на комунистичке митове. Као и у Црној Гори, неокомунисти настављају да их развијају. Они су тражили да се Црногорска митрополија, т.ј. Српска православна црква поново региструје, као да ми постојимо од јуче. Закон из 1987. године предвиђа регистрацију само нових вјерских заједница, а не регистрацију традиционалних цркава и вјерских заједница. А сад су наши неокомунисти почели то да траже, и малтене нас прогоне. Код нас живе руски монаси и монахиње, свештеници из Републике Српске и Србије. Не дају им боравишне дозволе, јер нису држављани Црне Горе. То је исти метод који је спроведен у Македонији.

Такозваног митрополита црногорског, ког су створили неокомунисти, Дедеића, којег је Цариградска патријаршија рашчинила, признаје само Филарет. И већ много година служе заједно. Како ће сад поступати Цариград, ако је признао Филарета, ког је рашчинила Московска патријаршија? Онда ће морати да призна и онога ко с Филаретом саслужује, а кога је сам Цариград раније рашчинио.

Тако да су наша браћа у Цариграду слабо просудила.

Молим се Господу да им Он помогне.

Такође се молим и да Московска патријаршија и наша браћа у Украјини са смирењем стрпљиво превазиђу нездрави раскол, који није ништа друго, до плод свега што се дешавало, посебно 20-их година ХХ вијека. Црква је једина сила, која је обједињавала те народем а сад демонске силе свијета овога и деструктивне силе унутар Цркве и моћници овога свијета остварују праве империјалистичке циљева. Рат у Украјини већ траје, а сад Цариград треба да потврди да тај рат иде протв Цркве и јединства народа Божјега, и против Русије, као највеће православне земље. То није добро, и ничега доброг ту нема ни за Цариград. Није имао право да начини овакав корак. Постоји још нада да ће се људи вратити разуму и истинском канонском поредку.

Као што сам већ рекао, оваквим поступцима Цариград доводи у питање своје првенство. Понављам, он заснива своја дејства на томе што је то царска престоница, а она не постоји од XV вијека. Она више није ни у Русији, ни у Византији. Нема више ни Руске, ни Источноримске империје, али Црква је остала. И она мора да гункционише на здравим јеванђелским начелима, онако како је функционисала прије цара Константина.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Мошти Сурдуличких мученика Алмашком храму у Новом Саду

Wed, 17 Oct 2018 12:47:30 +0000

Да све буде по поретку и благообразно, како веле стари, побринули су се хор Свети Стефан Дечански, као и катихета Давид Бајац, који су својим умилним појањем показали сву важност неговања музичке вештине у богослужбеној пракси Цркве.

Овај дан је био од нарочитог значаја за парохијане Алмашког храма, јер је Вископречасни прота Миливој, по заамвоној молитви, изнео мошти Светих мученика сурдуличких на целивање. Затим је, током пригодне беседе, обзнанио лаосу Божјем да ће се убудуће, током читаве литургијске године, а по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја, у Алмашком храму савршавати вечерње богослужење – средом и петком, са изношењем моштију. Средом ће се у склопу вечерњег служити Акатист Часном Крсту Господњем, због посебног карактера подвига мучеништва, а петком – Молебни канон Пресветој Богородици, због Богородичине иконе која се у Алмашком храму чувала до 1848. године и која је уживала особито поштовање народа.

Извор: Радио Беседа

Октобарски број „Светигоре“: Сила благодатна која закриљује васиону

Wed, 17 Oct 2018 12:41:27 +0000

У уводном дијелу 273, октобарског броја „Светигоре“, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске оставио је своје поздравно слово Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирилo, досадашњи уредник часописа, који је био десет година на његовом кормилу, како каже у свом осврту Оливера Балабан. Сам владика Кирило остаће уписан у историју као први епископ Српске православне цркве за Јужну Америку, на чију катедру је недавно постављен – „Да заиста буде апостол Христа Бога нашега“, „Под Јужним крстом“, како гласе бесједе са његовог устоличења. А ђакон Владимир Јарамаз оставио је записе о догађајима из Јужне Америке тих дана.

Пошто је овај број изашао из штампе уочи великог Богородичиног празника, Покрова Пресвете Богородице, „Светигорa“ ја пренијела бесједу Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфиолохија у вези с тим празником „Покров Пресвете Богородице, сила благодатна која закриљује васиону“. Следећа бесједа је епископа Теодосија „Не бој се, стадо мало“, изговорена у Штрпцу 9. августа 2018. године на молебну за мир и спасење Косова и Метохије. И трећа бесједа „Блажени кротки, јер ће наслиједити земљу“ везана је за Косово, а изговорио ју је нови „Светигорин“ уредник, епископ диоклијски Методије, у Котору на хуманитарном концерту „Котор за Космет“. У вези с темом Косова можете прочитати и „Помагање сецесије Космета – припремање крвавог рата“, службену биљешку о посјети делегације СПЦ римокатоличкој организацији „Пакс Кристи Интернационал” у Белгији и Холандији 1994. године.

Ново издање гласила Митрополије црногорско-приморске доноси и три разговора. „Повратак ђеда Сава у отаџбину“ назив је разговора са протојерејем-ставрофором Момчилом Кривокапићем. „Блага вијест на више од седамдесет језика“ је интервју са протојерејем Немањом Кривокапићем, парохом которским и професором у Богословији Светог Петра Цетињског, који посједује занимљиву и завидну збирку Библија – њих око 150, и то на 70 различитих језика. У трећем разговору „Ћирилицу су створили свети људи“ саговорник је академик проф. др Предраг Пипер.

А како су овог августа била исписана ћирилична сабрања Трга од ћирилице открићете из подробног „Светигориног“ прегледа и извјештаја о томе. Такође се можете информисати о Седмици Православне књиге у Варни, фототипском издању инока Саве Дечанца и игумана Стефана од Паштровића из 1597. године и сазнати нешто више о Сабору у Великом Преславу 893. – судбоносној прекретници у историји православних Словена.

Ту су и два путописа. Један потписује Татјана Марјановић „Косово и Метохија“, а други Весна Санковић „Када планина позове“. На самом крају су хронике из свијета, помјесних цркава, отачаствене цркве и Митрополије црногорско-приморске.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Патријарси се поклонили светињи студеничкој

Wed, 17 Oct 2018 10:49:10 +0000

Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј стигли су 15. октобра 2018. године у поподневним часовима у манастир Студеницу (фотогалерија).

После посете манастиру Жичи патријарси Јован и Иринеј са пратњама свечано су дочекани у манастиру Студеници. Мештани тог планинског краја заједно са својим свештенослужитељима и манастирском братијом уприличили су лепу добродошлицу. Још пре него што су манастирска звона најавила улазак драгих гостију у манастирску порту, сплетови народних песама и игара донели су свима ведро расположење и осмехе на лица. Уз појање песама Богородици, којој је и посвећен студенички храм, сабрање је кренуло на поклоњење моштима светитеља Симеона, Анастасије и Симона.

Иако су у току опсежни рестаураторски радови, скеле нису успеле да сакрију лепоту фресака и домете средњовековног сликарства којим су зидови украшени. Обраћајући се драгим гостима, игуман студенички архимандрит др Тихон (Ракићевић) је изнео садржајну беседу:

-Ваше Блаженство Патријарше велике Антиохије, Сирије, Киликије, Иверије, Месопотамије и свегa Истока господине Јоване X, пастиру древне Цркве Светих првоврховних апостола Петра и Павла, Ваша Светости Патријарше српски г. Иринеје,

Благодаримо на великој радости и благослову који сте нам учинили Вашим доласком у свету обитељ манастира Студенице, чији је храм ктитор Стефан Немања посветио Успенију Пресвете Богородице. Сложени историјски догађаји, културни и духовни утицаји који су обележили Немањину владавину као и идеје водиље, добиле су свој израз у камену манастира Студенице. Она је темељни храм за уметнички стил градитељства познате рашке школе на коме су истрајавали српски градитељи кроз читав наредни век.

Немањин син краљ Стефан Првовенчани описао је свога оца у пословима изградње нашег манастира речима: „био је као неки небопарни орао који се истргао и у вис узлетео.“ Када је највећи део изградње манастира Студенице завршен, 1186. године, Стефан Немања се одрекао власти и замонашио - постао је монах овог манастира са именом Симеон. Упокојио се на Светој Гори, а Свети Сава је пренео његове свете мошти овде у Студеницу. Када је Свети Сава, претходно ватопедски и хиландарски монах, постао игуман Студенице то је ојачало везе манастира са светогорском традицијом.

Током периода када је Свети Сава био игуман, геополитичке прилике у региону удаљавале су Србију од источно-ромејског културног и духовног утицаја. Ипак, 1209. године у Студеничком храму појавио се један детаљ чије ћемо ефекте тек касније да осетимо. Свети Сава је поставио ктиторски натпис испод куполе храма. На натпису, поред података о ктитору и изградњи манастира, поменуо је само једног цара - Алексија III. Алексије већ годинама није био на трону, а Константинопољом су владали западни господари. Истицањем његовог имена Свети Сава је указао да ће утицај на будуће владаре Србије ићи у смеру прихватања источноромејске традиције и наслеђа. После проглашења Србије краљевином западноевропског типа, ове идеје Светог Саве најзад су почеле да се остварују. Његова упорност и делатност у наредним годинама довела је до стварања самосталне Српске Цркве. Он је дефинисао положај српског краља у хијерархијама западног и византијског света и подржао настојања Никејског царства да буде прихваћено као аутентично „Византијско” царство.

Од тада је прошло осам векова. Манастир Студеница и даље сведочи непроменљивим стремљењима људског духа ка висини, у несигурним токовима времена. Свети Сава, иако је постао Архиепископ наше помесне Цркве, остао је дубоко везан за овај свети манастир у коме леже мошти његовог оца, мајке и брата, родоначалника свете лозе Немањића. Благодарећи им на великом делу, целивамо њихове свете мошти и уједно целивамо свету десницу Вашег Блаженства и поклањамо се многонапаћеној и данас искушаваној древној Цркви Антиохије.

Ваше блаженство, добро дошли са Вашом уваженом пратњом, Високопреосвећеним Митрополитима господом Василијем и Јосифом. Велика је наша радост, живели на многаја и благаја љета!

Изражавајући захвалност на речима добродошлице, Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован је сабране поучио значају светитеља и угодника Божјих у животу Цркве Христове. Указујући на пример Светог Симеона, приметио је да удубљење на његовој исцелитељној гробници показује љубав којом овај угодник Божји точи миро. -Подвизавајући се током земног живота, он је наставио да чини добро и након престављења. Тиме нас подсећа који је наш пут и како да корачамо стазама светитељства на које смо позвани. У овом времену када хришћани у Сирији и на Истоку страдају потребно нам је јединство. Опасност која се надвила над Православљем оличена у сукобу Цариграда и Москве треба да буде разлог да појачамо молитве за јединство свих православних. Савремени човек и свет од нас очекује сведочење Христа, а не поделе и сукобе, поручио је Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X.

Архијереј и домаћин Епархије жичке Пресвећени г. Јустин заблагодарио је Патријарсима што су верни народ у историјском дану удостојили посете и љубави која сведочи о нераскидивом јединству две помесне Цркве. Том приликом, Владика жички г. Јустин одликовао је Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована X епархијским орденом Светог Преподобног Симона Монаха.

У порти је приређен културно-уметнички програм. Звуци песме и игре обрадовали су срца присутних и учинили сусрет још лепшим. Гости су имали прилику да се у иновативној дигиталној радионици кроз висока технолошка достигнућа, холограмски приказ и 3Д уређаје, упознају са историјом манастира и личностима које су је обележиле.

Гости су, уз послужење које је братија манастира припремила, остатак дана провели у разгледању манастира и његове околине. На вечери којој су присуствовали патријарси Јован и Иринеј са пратњама, игуман Тихон је гостима уручио пригодне дарове захваливши им на посети. Патријарх српски Иринеј је, у обраћању присутнима, узвратио захвалност епископу Јустину и игуману Тихону са братством на срдачном дочеку.

фото: ђакон Драгана Танасијевић,
текст: протонамесник Александар Р. Јевтић

Извор: Епархија жичка

СПЦ

Патријарси Јован и Иринеј стигли у манастир Жичу

Tue, 16 Oct 2018 19:48:42 +0000

Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетили су 15. октобра 2018. године манастир Жичу (фотогалерија).

Високе госте и њихову часну пратњу дочекао је Преосвећени Епископ жички г. Јустин са многобројним свештенством, монаштвом и верним народом. Владика Јустин упутио је првојерарсима Антиохијске Патријаршије и Српске Православне Цркве речи срдачне добродошлице:

Благодаримо на великој радости и благослову који сте нам Вашим доласком донели.

У име свештенства, монаштва и верног народа желимо Вам добродошлицу у богомспасавану Епархију жичку и у свету обитељ манастира Жиче која се налази на врховима српске историје, на изворишту српске духовности и државности. На овом светом месту пре осам векова утемељена је Српска Црква и српска држава. Свети Сава Српски и његов брат Стефан Првовенчани, у монаштву Симон, подигли су тада Дом Спасов и украсили га светим иконама и фрескама са намером да он буде седиште Српске Цркве и крунидбено место српских владара.

Манастир је имао врло важну улогу у животу српског народа и Цркве. Један од најважнијих догађаја тога доба је добијање аутокефалности Српске Цркве.

Жича постаје седиште првог Архиепископа српског. Одавде архиепископ Сава, надахнут мудрошћу Духа Светога и богатим духовним опитом Свете Горе Атонске, уређује живот Српске Цркве! Већ 1220. године Сава је хиротонисао осморицу епископа, основао нове епархије, рукоположио свештенике и замонашио иноке. Донео је богослужбене књиге из Свете Горе, учинио да се препишу и умноже, па их је поделио манастирима и црквама.

На Жичком сабору 1221. године архиепископ Сава је крунисао свога брата Стефана Првовенчаног именујући га за „Краља свих српских и поморских земаља.“ Тога дана, у својој Беседи о правој /православној/ вери, која се може назвати Синодиконом Православља, Сава је потврдио пуноћу светопредањске апостолске вере и тиме заорао дубоку бразду из које су ницали свети плодови и ископао дубоки кладенац воде живе са кога се напајају поколења све до данас.

У Жичи су крунисани и остали владари из лозе Немањића. Сава је уредио односе Цркве и државе које су дисале једним духом и једном дужношћу у служењу народу водећи га кроз земаљско ка Небеском Царству. Наследник Савин, архиепископ Арсеније из манастира Жиче пренео је седиште Архиепископа у храм Светих Апостола у Пећи. Но Жича тиме није изгубила значај. Жича ће бити седиште Српске Цркве све до пада Српске Деспотовине под османлијску окупацију, али остаје чувар националне свести и светосавске традиције.

Судбина Жиче је истоветна са судбином српскога народа. Кад је страдао народ, страдала је и Жича. Кад се подизао народ, и Жича је васкрсавала из пепела. Пролазили су овуда многи завојевачи: са Запада на Исток, и са Истока на Запад. А Жича је увек била на путу! Најновије страдање Жича је претрпела за време Другог светског рата када су је Немци бомбардовали и спалили. Братство је поубијано и растерано, а владика Николај је одведен у Дахау у заточеништво. Уништена је библиотека и ризница. Манастир је обнављан и изграђиван после рата, све до данашњих дана. На жичком трону су током векова столовали многи знаменити и свети архијереји, истински чувари апостолског предања, непоколебиви стубови и учитељи Православља. Такав је и новопросијавши светитељ Епископ жички и охридски Николај, који каже да је „Жича, стара српска прича“. Још он каже да је „одавде наука блистала, одавде су краљеви добијали поуке, овде су долазили краљеви, архиепископи и епископи, овде се дају велики водећи примери, који су за морал, за јединство друштва и цркве.“

Пошто смо се у најкраћем упознали са историјом старе „српске приче“ и постојаним истрајавањем у очувању хришћанског имена, целивамо и Вашу свету десницу којом сте нам донели благослов ваше древне многонапаћене и данас искушаване свете Цркве. Ваше Блаженство, добро дошли са Вашом уваженом пратњом, Високопреосвећеним Митрополитима господом Василијем и Јосифом. Благословен који долази у име Господње! Велика је наша радост, живели на многаја и благаја љета!

У пратњи поглавара Антиохијске Патријаршије и Српске Православне Цркве налазе се Високопреосвећени Митрополити Акре г. Василије и Њујорка и Северне Америке г. Јосиф, Преосвећени Епископи шумадијски г. Јован и мохачки г. Исихије, као и чланови посланства Антиохијске Цркве: архимандрити Прокопије, Партеније и Алексије, ђакон Георгије Јаков и јерођакон Јован.

фото: ђакон Драган Танасијевић,

текст беседе владике Јустина: Епархија жичка

СПЦ

Празник Покрова Пресвете Богородице у Ђунису

Tue, 16 Oct 2018 11:12:06 +0000

Сестринство манастира Покрова Пресвете Богородице прославило је своју храмовну славу. Започело је празничним бденијем, које је служио Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније уз саслужење и присуство великог броја свештеника нишке и крушевачке Епархије.

У поноћ је служен акатист Пресветој Богородици док су верници држали упаљене свеће, што је давало свечани тон богослужбеној атмосфери.

Око два часа после поноћи започело је служење Свете тајне јелеосвећења, а потом је, у четири сата ујутру, почела прва Света Литургија, док је од осам сати почела Света архијерејска Литургија, коју је служио Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније.

Епископ Арсеније је, у свом обраћању, након што је сестринству манастира и верницима честитао празник и славу, подсетио окупљене на значај празника Покрова Пресвете Богородице:
„Да затражимо Њен благослов и молитве у свим икушењима и свим недаћама овога земаљскога живота, јер Она је наша заступница, Она која стоји пред престолом Бога живога, пред Сином својим, молећи за цео свет и молећи за нас. И много пута у историји Цркве видели смо колико су молитве Мајке Божије јаке пред Сином њеним, Господом нашим, Исусом Христом.“

Vladika Arsenije - Beseda Djunis (14 10 2018).mp3

http://radioglas.rs/Newsview.asp?ID=23

Патријарх српски Иринеј: Радује ме што сам с Патријархом антиохијским у Црној Гори

Mon, 15 Oct 2018 16:46:41 +0000

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј казао је у обраћању медијима у Цетињском манастиру да се радује што је у Црној Гори заједно са Патријархом антиохијским и цијелог Истока Јованом X.

„Био сам пре 1969/1970 године управник у Острогу, те сам тада имао прилику да посетим готово целу Црну Гору из које је и моја мајка пореклом, тако да имам блискост са Црном Гором. Радује ме што је садашња Црна Гора у односу на тадашњу у погледу Цркве нешто што је нормално за Црну Гору, да има живу Цркву, да има свештенство, монаштво. Посебно ме радује што сам у прилици да будем овде заједно са Патријархом антиохијским, Патријархом древне хришћанске апостолске Цркве који нам свима доноси благослов свој и Његову жељу да у нашем народу владају слога, мир и љубав, оно што је нормално јер смо један народ, иако смо подељени. Али то не значи да смо раздељини. Треба једни друге да помажемо и да будемо народ какав Господ и наша историја очекује и жели“, поручио је Његова Светост.

Весна Девић/Рајо Војиновић

извор

Предстојатељи Антиохијске и Српске православне цркве у Цетињском манастиру

Mon, 15 Oct 2018 16:29:44 +0000

Његово Блаженство Патријарх антиохијски и цијелог Истока Јован X и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј допутовали су на Цетиње и у Цетињском манастиру се поклонили кивоту Светог Петра Цетињског, руци Светог Јована Крститеља и честици Часног крста Господњег.

Патријархе је на Цетињу дочекао Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са господом Епископима будимљанско-никшићким Јоаникијем и диклијским Методијем, многобројним свештенством и монаштвом, професорима и ђацима Богословије Светог Петра Цетињског и вјерним народом Цетиња.

У пратњи Патријарха Јована налазе се архијереји Антиохијске патријаршије Митрополит акарски г. Василије и Митрополит њујоршки и цијеле Сјеверне Америке г. Јосиф.

У пратњи Патријарха Иринеја је Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије.

Са предстојатељима двију Цркава допутовали су и господа Епископи шумадијски Јован и ваљевски Милутин.

Митрополит Амфилохије је одликовао Патријарха Јована Златним ликом Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца и даривао га архијерејским инсигнијама – панагијом с ликом Богородице Филеримос и крстом који су рађени приликом освећења храма Светог Јована Владимира у Бару.

Таквим инсигнијама Митрополит Амфилохије је даривао и Митрополите који су дошли у пратњи Патријарха Јована – Василија и Јосифа.

Патријарх Јован даровао је Митрополиту Амфилохију архијерејски жезал који ће га, како је рекао „подсјећати да се моли Богу за Антиохијску цркву која данас страда“.

Поздравно слово Митрополита Амфилохија:

Ваше Блаженство, Патријарше велике Антиохије, древне Цркве светих првоврховних апостола Петра и Павла,

Ваша Светости, Патријарше српски г. Иринеје,

Велику радост данас имамо овдје у овом престоном, краљевском граду Цетињу, вашим доласком и оним што сте нам донијели у овај град. Ово је ваш први долазак на Цетиње и у Црну Гору, али ваш претходник Теодосије је дошао прије вас и овдје смо изнели икону коју смо добили од њега, коју је поклонио овој светињи а која нас благосиља. Овдје су долазили и остали патријарси православни, и цариградски, московски, јерусалимски, а ево раније и антиохијски а сада велики благослов Божији је и Ваш долазак у овај краљевски град.

Велики дар Божији који сте нам донијели као свједок оне најстарије међу најстаријим хришћанским црквама – Антиохијске патријаршије, благослов великих ваших претходника међу које посебно да поменемо Светог Јована Златоустог чију Литургију сваки дан служимо и данас смо је служили у овом Светом храму.

Послије Јерусалимске Цркве – мајке Цркве свих Цркава, Антиохијска црква (Патријаршија) заузима друго мјесто у свеукупном хришћанству а и у православљу.

Овдје смо цјеливали мошти Светога Петра Цетињског који носи име онога Петра који је утемељио Цркву свете Антиохије. Цјеливали смо овдје и дио Часнога Крста Господњег, цјеливали смо и Десну руку Светога Јована Крститеља, ону руку која је крстила Господа у ријеци Јордану.

Па ево и сада, цјеливамо и Вашу руку свету којом сте нам донијели благослов Цркве Светога Петра и Павла из велике Антиохије. То је велики благослов за све нас, за овај краљевски град, за овај храм. Велики је благослов за Црну Гору малу по простору, али Црну Гору која је изњедрила многе мученике и светитеље кроз историју.

Овдје су у једном од наших манастира и мошти наследника Светога Саве, нашега Арсенија. Ту су мошти Светог Василија, Светог Стефана Пиперског, Светог Симеона Дајбабског, Свете двојице свештеника мученика и 40 ђака мученика у Подгорици у Момишићима. Све те мошти заједно са нама се радују вашем доласку јер оне су и постале мошти и светитељке управо што су светитељи сљедили пут који смо научили од вашег претходника – Петра и Павла и Светога Јована Златоустог.

Добро дошли заједно са вашом пратњом, Вашим Митрополитима од којих је владика Василије већ бивао овдје код нас и на освећењу храма у Подгорици и освећању храма у Бару.

Велика је наша радост, добродошли на многаја и многаја и благаја љета.

Бесједа Патријарха Јована:

Ваша Светости, возљубљени брате у Христу Патријарше српски Иринеју,

Мој брате у Христу Митрополите црногорски Амфилохије,

Браћо моја архијереји, монаси и народе,

Много смо срећни што смо данас са вама у овом храму, са вама овдје у Црној Гори. То је за нас велики благослов. Кад смо стигли у овај манастир видјели смо на лицима људи какву имају љубав и колико су срећни свети оци свештеници, монаси и народ. Осјетио сам да њихова лица кажу „добро дошао, наш брате у Христу, овдје код нас“. И тако смо, са нашом делегацијом, осјетили да смо једна породица и да припадамо једној заједничкој Цркви. То је Црква наша православна.

Ми смо данас са вама овдје на позив Његове Светости Патријарха Иринеја да дођемо у мирну посјету Српској православној цркви. Претходних дана били смо у Београду са Његовом Светошћу. Били смо јако срећни и носимо многе утиске колико је лијепа ваша земља. Наша мирна посјетаје због свједочења да смо браћа, да имамо љубав, да покажемо да смо једна породица, да се заједно молимо и да сви припадамо православљу. Ми смо једна породица и ништа не може да нас удаљи једне од других.

Није то од сад да Српска црква има односе са Антиохијском. Кроз историју смо убијек имали јак и дубок однос са Српском црквом. Ми волимо вашу Цркву, ми смо браћа у Христу. То је тако одувијек, а сада то потврђујемо. Као што рекосте, Ваше Преосвештенство, ова земља гдје смо дошли је земља мучеништва и земља светитеља. Као и наша Антиохија, и ваша је змља је изњедрила много мученика и светитеља, до данашњега дана. Велики је благослов за нас што смо дошли у вашу епархију, што смо цјеливали Светог Петра Цетињског, руку Светог Јована Крститеља и дјелић крста Господа нашега.

Такође желим да вам кажем, мој брате у Христу Митрополите Амфилохије, гледам испред мене иконе на иконостасу и сав овај народ око мене, њихова лица, њихову љубав – и видим да сам овдје као у Антиохији. Наше предање је исто, наши светитељи нас уједињују. На иконостасу видимо иконе које гледамо и у Антиохији. То потврђује да је наша вјера заједничка, да смо једно у Христу.

Ваша Светости, са Митрополитом Амфилохијем се познајем одавно. Више пута смо се сретали на међуправославним састанцима. И молимо се Богу за вас, Ваше Преосвештенство, на многе године. Долазимо вама из Антиохијске цркве коју су основали Свети Петар и Свети Павле. Желим да вам кажем колико нам је данас тешко, колико имамо тежак временски период. Желим да вам кажем да је живот нашег народа неодвојив од наше земље и наше вјере. Бог жели да ми будемо тамо и, наравно, нећемо да напуштамо нашу земљу. Неодвојиви смо од ње, јер волимо нашу Цркву и нашу земљу.

Такође, ми знамо колико тежак период сте прошли ви овдје, тешка времена за вашу Цркву, како сте чували вјеру. Молимо вас да се молите за нас, Ваша Светости, Ваше Преосвештенство, браћо архијереји, свештеници и народе. Молите се за наш наро, вашу браћу у Антиохији. Доносимо вам нашу љубав у нашим срцима, љубав сабрања наших архијереја, свештеника, монаха и вјернога народа у Антиохији. Молимо вас да се молите за наш народ у Антиохији и, такође, за оба Митрополита Алепа Јована и Павла, који су отети и ништа не знамо за њих, јер сви ћуте. Рањени смо, али смо утемељени у нашој земљи и не желимо да изађемо из ње.

Благослов Светих апостола Петра и Павла овоме народу, желимо вашем народу, Ваше Преосвештенство, добробит и мир, и да живите много година.

Патријарси Јован и Иринеј са пратњом сада су у посјети манастиру Острог, а у Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици стићи ће око 16 часова, гдје ће им такође бити приређен свечани дочек.

Весна Девић/Рајо Војиновић

Фото: Драган Николић

извор