Живе речи утехе: Живе речи утехе

Викарни Епископ диоклијски Методије богослужио у Паризу

Tue, 30 Oct 2018 20:33:54 +0000

У православној цркви Свете Петке у Паризу, прослављен је празник Свете Петке, храмовска слава ове Светиње. Свету архијерејску литургију служио је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије, уз саслужење свештенства и молитвено учешће великог броја вјерника. У току Светог богослужења преосвећени Владика Методије је, са благословом Митрополита Амфилохија, уручио поклон старјешини цркве протојереју-ставрофору Жељку Симоновићу. Након литургије за све сабране приређена је празнична трпеза љубави за коју се побринуо овогодишњи кум славе Небојша Пејчић са породицом.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Презвитер Живко Илић - Нови доктор теолошких наука

Tue, 30 Oct 2018 20:31:55 +0000

Докторску дисертацију под насловом Однос духовних и световних власти у доба иконоборства у Византији јереј Живко Илић одбранио је 25. октобра 2018. године у великом амфитеатру Православног богословског факултета Универзитета у Београду пред трочланом комисијом у саставу: епископ др Атанасије (Јевтић), професор емеритус Православног богословског факултета Универзитета у Београду (председавајући комисији), протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, редовни професор Православног Богословског факултета Универзитета у Београду (ментор), др Радивој Радић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду.

Кандидат јереј Живко Илић успешно је произнео експозе у којем је говорио о теоријском оквиру односа Цркве и света, односно световног и духовног, иконопоштовалачкој теологији иконе, затим о иконоборачкој антитеологији иконе и најпосле о византијској историји из времена иконоборства (726-843).

После експозеа чланови комисије прешли су на питања на која је јереј Живко Илић одговарао. Комисија је са задовољством констатовала да је јереј Живко Илић успешно одговорио на сва постављена питања и тиме стекао научни назив доктор теологије са свим обавезама и правима прописаним Законом о Универзитету. Такође, комисија је јереју Живку Илићу препоручила да своју одбрањену докторску дисертацију и објави.

Јереј Живко Илић рођен је 5. марта 1975. године у Тузли, од оца Јове и мајке Драгице, рођене Петровић. Основну школу похађао је у Дубници и Калесији и завршио 1990. Исте године уписао је петоразредну Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки коју је завршио 1995. године са одличним успехом. Академске 1995. године уписао је Духовну академију Светог Василија Острошког у Србињу (Фочи) Универзитета у Српском Сарајеву. У току основних студија 1998/99. одслужио је војни рок у Билећи. Дипломирао је 2003. године под менторским руководством протођакона др Прибислава Симића на тему Покајна дисциплина у раној Цркви и савременој пракси, са највећом оценом (средња оцена 8,49). Академске 2010. године уписао је докторске академске студије (студијски програм теологија) на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Положио је све испите прописане Законом (средња оцена 9,60). Пријаву докторске дисертације предао је 25. октобра 2012. године, а План истраживања докторске дисертације одбранио је 12. децембра 2013. године.

Пре рукоположења Живко Илић је вршио катихетску службу у Книну, Србињу (Фоча) и Билећи. Као парох которварошки катихетску службу обављао је Котор Вароши, Забрђу, Присоју, Поповцу, Скатавици. У својству пароха ножичког катихетску службу обављао је Ножичком, Старом Мартинцу, Ћукали.

За ђакона је рукоположен у храму Светих апостола Петра и Павла у Густовари на празник Успења Пресвете Богородице 2003. године, а за презвитера у храму Светог пророка Илије у Приједору 6. септембра исте године. Парохијски је свештеник у Ножичком. Пре доласка на ту парохију непуних 15 година службовао је као парох у Котор Вароши.

Јереј Живко Илић са супругом Бојаном има ћерке Милицу (2004), Јовану (2007) и Марију (2014).

Извор: Српска Православна Црква

Радио „Слово љубве“ - eксклузивна репортажа из Кејптауна

Mon, 29 Oct 2018 08:56:18 +0000

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 28. октобра 2018. године, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог великомученика Георгија Победоносца у Кејптауну, Јужноафричка Република. Храм у Кејптауну налази се под јурисдикцијом Архиепископије Рта Добре наде Грчке Православне Патријаршије Александрије и све Африке. Саслуживали су Митрополит Кејптауна г. Сергије, чланови посланства Српске Православне Цркве: Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије Весић и ипођакон Владимир Јелић, као и други свештенослужитељи.

Прилог радија Слово љубве

Саборним богослужењем молитвено су прослављени празник Покрова Пресвете Богородице у Митрополији и један од најзначајнијих грчких националних празника - „Охи-мера“ („НЕ-дан“), односно „Дан одбијања“ 1940. године, када је тадашњи диктатор Јоанис Метаксас одбио ултиматум Мусолинија, чиме је почео рат између Италије и Грчке. Светој Литургији присуствовали су конзул Грчке у Кејптауну г. Матсукас Томас и почасни конзул Кипра у Кејптауну г. Харалампос Јоанис Филипу.

По завршетку богослужења, патријарха Иринеја и чланове посланства делегације Српске Православне Цркве поздравио је домаћин, митрополит Сергије, који је пожелевши добродошлицу гостима подсетио: -Наш храм је први православни храм сазидан у Јужноафричкој Републици од стране Грчке Православне заједнице у Кејптауну. Ваша посета представља велику част за све нас, јер је патријарх Иринеј један од посебних јерараха - први човек Српске Цркве и Патријарх српског народа. Ви сте отац нашег братског српског народа који много воли грчки народ. Љубав Срба је толика да ћемо заувек бити заједно и борити се за наша права.

Оценивши да је патријарх Иринеј пример смирености, митрополит Сергије је рекао да са пажњом прати кораке архијереја на трону Србије и да су сви поносни на Патријарха Српске Цркве. -Очекујемо од Вас, са Вашом мудрошћу и светошћу, да подарите Цркви помоћ која јој је потребна да би и народ био поносан на своје вође, рекао је митрополит Сергије и пожелео предстојатељу Српске Цркве многаја љета како би водио српски народ и имао снажну улогу у црквеним питањима. На крају обраћања, Митрополит је посебно заблагодарио Патријарху што је изабрао да служи у Саборном храму Светог Георгија, управо на велики празник за православне Грке и појаснио: -Код нас, уместо првог октобра када се и слави Покров Пресвете Богородице (по новом календару, прим. прир.), ми прослављамо баш данас, 28. октобра, у исти дан када и наш национални празник.

У знак успомене на посету Саборном храму и заједничкој Литургији у Кејптауну, митрополит Сергије подарио је патријарху Иринеју икону Богородице Милостиве из манастира Кикоса на Кипру.

Одговарајући на топле поздравне речи домаћина, Патријарх српски г. Иринеј изразио је најпре велику радост што му је Господ дао прилику да посети афрички континент који је Цркви дао велике личности, учитеље и теологе. -Присуство Православних Цркава представља враћање хришћанства на ове просторе. Велика је част нас представника Цркава овога времена да наставимо дело Светих апостола, да ширимо Христову истину међу народима и ону љубав коју је Господ показао свету, да продужимо дело апостолско, рекао је патријарх Иринеј и подвукао: -Велики је задатак прићи овим народима онако како су у своје време Апостоли пришли незнабошцима. Наравно, не силом - него истином и љубављу Христовом јер је то природа Јеванђеља, да се никоме силом не намеће. Ми да чинимо своје, а одлука је у њиховим рукама, подвукао је Свјатјејши.

Подсетивши на вековне, не само географске, већ и много значајније духовне везе Србије и Грчке, патријарх Иринеј је истакао Светог Саву који је сво учење и предање Грчке Цркве пренео у српски народ и тако два народа духовно зближио за сва времена. Изразивши очекивање за братску помоћ малој српкој заједници на југу Африке, патријарх Иринеј је закључио: -Морамо учинити да сејемо љубав Христову међу народима, да ширимо мир који нам је Господ дао и да будемо блиски једни другима. Не само ми хришћани међусобно, него и према другим народима, јер и они су људи Божји - носе лик Божји у себи и за њих је Господ пролио крв своју. И њих Господ воли као све нас, тако да смо дужни и позвани да и ми ту љубав покажемо међу њима.

Упутивши поздрав Његовом Блаженству Патријарху александријском и све Африке г. Теодору, Његова Светост Патријарх г. Иринеј је беседу забршио речима: -Нека Господ благослови сав хришћански свет и све народе и људе добре воље.

Укратко о грчком националном празнику „Охи-мера“

„Охи-мера“ - у преводу „НЕ дан“ или "Дан одбијања" догодио се 28. октобра 1940. године, када је диктатор Јоанис Метаксас одбио ултиматум Мусолинија, чиме је почео рат између Италије и Грчке. Уз иначе непопуларног Метаксаса, стали су скоро сви грађани Грчке. Грчка војска је Италијане сачекала у Северној Грчкој и затим их потиснула у Албанију, заузевши већи део територије и парализујући скоро пола милиона фашистичких војника у том посебно негостољубивом делу Балкана. Ратовање у страшним зимским условима, у врлетима и са великим проблемима снабдевања, показало је потпуну надмоћ грчке војске, која је имала само моралну снагу на својој страни. То је била прва војна победа против фашизма у Европи, и дала је, бар на неколико месеци, наду свима.

Извор: Српска Православна Црква

Протопрезвитер Миломир Радић, парох краљевачки одбранио магистарску тезу

Mon, 29 Oct 2018 08:50:02 +0000

Протојереј Миломир Радић, парох при Храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Краљеву, одбранио је магистарску тезу на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. У наставку доносимо извод из Реферата поднетог Наставно-научном већу истог факултета од стеране комисије за преглед и оцену рада у саставу: др Ненад Милошевић, ментор, др Владимир Вукашиновић и др Драган Војводић.

Када је реч о самој структури тезе, треба истаћи да је рад подељен на два дела. Кандидат је најпре у уводу аргументовано предочио предмет истраживања и изложио план израде тезе, да би у наставку представио досадашње научне резултате проучавања олтарских простора у храмовима грађеним у Србији крајем XII и у првој половини XIII века.

Први део рада подељен је у пет целина. У првој целини овога дела рада истраживачка пажња посвећена је олтарском простору као централном делу хришћанског храма, при чему кандидат сагледава функцију и смисао олтарског простора из перспективе служења Свете Литургије. Тим поводом узети су у обзир време настанка првих храмова, као и формирање основне троделне концепције хришћанскога храма – олтара, наоса и нартекса, директно наслеђене из архитектуре Јерусалимског храма из доба цара Соломона. Олтар је наиме централни део богослужбеног живота хришћана јер у њему бива савршавана Света Литургија. Та чињеница ће утицати и на све оце Цркве који су тумачили храм, а који овај део упоређују са самим небом. У томе су предњачили свети Герман Цариградски, Максим Исповедник, Симеон Солунски и други. Наш кандидат је овом приликом правилно указао и на важност усмерења храма и олтарског простора ка Истоку, образлажући есхатолошки контекст таквог приступа. У оквиру ове целине су анализирани и најважнији делови олтарског простора попут Свете трпезе и Горњег места.

Изузев претходно описане садржине овога дела рада, нарочити истраживачки простор посвећен је визуелном и уметничком украшавању олтарскога простора. Треба нагласити да је тим поводом сажето обрађен развој хришћанске уметности, са посебним освртом на иконоборачку кризу и развој теологије икона кроз векове. Кандидат је такође проучавао и распоред композиција у олтарским просторима из периода краја XII и прве половине XIII века. Недостатак сликарства пре студеничких представа, ускратио је релевантне податке о узорима и распореду сцена у олтарском простору са краја XII века. Развој олтарског сликарства ће се касније наћи под директним утицајем идејних решења првога српскога архиепископа, реализованих ангажовањем најбољих тадашњих мајстора из престонице Ромејске империје. Приликом осликавања наведених простора неизоставна је и доминатна присутност есхатолошке перспективе. Овоме у прилог треба додати и формирање олтарских преграда изграђиваних у проучаваним храмовима, а које такође настају као одраз богословских и историјских промена.

У другом делу магистарске тезе аутор прати и сагледава литургијске утицаје који доводе до проширења олтарских простора у Србији на преласку из дванаестога у тринаести век, при чему је утицај Светога Саве од пресуднога значаја. Управо због тога, прво поглавље другога дела рада посвећено је тематици организовања помесне Цркве у Србији, то јест на територији тадашње Рашке жупаније и осталих српских земаља. Том приликом су разматране политичке прилике у Србији, али и крсташко освајање Цариграда 1204. године које ће у потпуности променити политичку и друштвену слику тадашњег света, самим тим и Србије.

У следећем поглављу проучаван је изглед олтарских простора у катедралним храмовима наше помесне Цркве у доба Светога Саве и његових наследника. С обзиром да Србија у дотичном периоду није имала развијене градске центре, епископска седишта су била смештена у манастирским срединама. Приметно је да су тим поводом за катедралне цркве бирани храмови са развијеним олтарским простором или су пак, исти проширивани у веома кратком временском року. То је сигурно урађено на примеру олтара будућег седишта архиепископије у Жичи, али врло вероватно и у храмовима у Хвосну и Ариљу, и тако даље. Упоредо са тим, неки олтарски простори су били преуређивани у складу са 7. каноном Седмог Васељенског сабора и каснијим тумачењем Теодора Валсамона.

Наредно поглавље другога дела тезе посвећено је развоју богослужбеног живота и одговарајућег типика на просторима Србије. Сажето је изложен процес формирања богослужбених образаца на Истоку, поготову парохијског (азматског) и манастирског типика и њихових међусобних утицаја, при чему ће једна од фаза описаног развоја доживети своје коначно усаглашавање управо у време Светог Саве. Падом Цариграда у руке Латина 1204. године, доћи ће до замирања азматског типика и превладавања утицаја монашког типика, што ће сасвим извесно оставити последице на богослужење Православне Цркве и у Србији. Каснија путовања Светога Саве у Свету Земљу и посете древним патријаршијама и боравак на Светој Гори још више ће допринети учвршћивању Типика Лавре Преподобног Саве Освећеног у Србији.

Последње поглавље магистарске тезе нашег кандидата подразумева проучавање литургијског искуства Светог Саве које се тиче служења божанствене Евхаристије, али и учествовања православних хришћана у Светој Литургији. Говорећи о литургијском опиту Светога Саве истраживачка пажња је усмерена на чин предложења, који ће и утицати на архитектонске промене у олтарским просторима у Србији током прве половине ХIII века. Следствено, консултовани су најстарији словенски литургијски извори у којима је садржан чин проскомидије. Најпре је проучен текст из најстаријег словенског Служебника Варлаама Хутинског из девете деценије ХII века, где је предложење изложено уз текст Литургије Светог Јована Златоустог, а који се налази после Литургије Светог Василија Великог. На почетку рукописа, где се налази Литургија Светог Василија Великог, стоји да је Чин уписан у Јовановој Служби, при чему само предложење врши ђакон, а што је пракса из предиконоборачког периода. Други текст који је консултован том приликом јесте 54 поглавље Законоправила Светог Саве, где је дато упутство како треба вршити предложење. Упоредно истраживање задате тематике потпомогнуто је консултовањем још једног рукописног извора из овог периода из манастира Светог Саве Освећеног у Палестини, објављеног у трећем тому Описа литургијских рукописа А. А. Дмитријевског. Три горенаведена рукописа наиме сведоче о једној врло шареноликој пракси чина предложења из проучаваног времена, што је иницирало и озбиљну анализу.

Осим чињенице да је овај рад урађен квалитетно, не само у методолошком смислу већ и у погледу садржаја, треба истаћи и то да је наш кандидат успео да материју изложи на оригиналан начин. Овим радом он исправно уочава и квалитативно тумачи са литургиолошке тачке гледишта све особености развоја олтарских простора у храмовима грађеним у Србији крајем XII и у првој половини XIII века, допуњујући досадашње резултате истраживања ових храмова из других научних области. Све су то разлози који нас наводе на констатацију да је овим радом наша богословска средина добила веома значајно дело из области литургике и теологије литургијског простора.

Извор: Епархија жичка

Ниш: Слава градске општине Медијана

Mon, 29 Oct 2018 08:48:12 +0000

Градска Општина Медијана, прославила је своју славу преподобну мати Параскеву, у свечаној сали Светосавског Дома у Нишу. Свечаност је почела освећењем славских дарова, којим је началствовао Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније, уз саслужење протојереја-ставрофора Бранислава Цинцаревића и јерођакона Нектарија (Ђурића), уз дивно појање НЦПД „Бранко“.

Након резања славског колача, веће Градске Општине Медијана, на челу са председником г. Небојшом Коцићем, доделило је „Дукат Медијане“, највеће признање ове општине, Његовом Преосвештенству Епископу нишком Г.Г. Арсенију, за несебичну подршку и активно учешће у пројектима у корист грађана општине Медијана.

Исто признање добила је и начелница Нишавског управног округа госпођа Драгана Сотировски, а „Благодарницом“ су награђени г. Ненад Шћепановић, комадант Одреда Жандармерије у Нишу, протојереј Предраг Радосављевић, старешина храма Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу, г. Милан Тодоровић, директор АД „Житопек“ и г. Дејан Пантић, управник Казнено-поправног завода у Нишу.

Извор: Епархија нишка

Патријарх Иринеј у Боцвани: Радују се небо и земља!

Sun, 28 Oct 2018 21:33:11 +0000

Његова Светост Патријарх српски г Иринеј освештао је 27. октобра 2018. године, на празник Преподобне Параскеве - Свете Петке, храм Светог Саве у Габорону, престоници Боцване. У надахнутој беседи, коју преноси Радио Слово љубве, Патријарх је поручио: -Данашњем дану радују се и небо и земља, сам Бог и угодници Његови, а посебно Свети Сава и српски просветитељи, јер се и у овом времену и простору подиже нови свети храм у коме се не скупљају само православни Срби него сви који припадају светој Цркви Православној.

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

-Права историја српског народа, његовог живота и културе, почиње од тренутка када је постао члан Цркве Христове и ушао у свет културних хришћанских народа, што је и остао а надамо се да ће заувек опстати као такав. Наши преци су прво, у коме год крају света да су се затекли , градили цркве и манастире. Лепотом тих великих светиња не поносимо само ми, већ и други хришћански народи. Управо је Црква водила наш народ кроз читаву нашу историју, показивала пут нашега живота и живљења. Све вредносно и трајно у нашој историји дошло је преко Цркве и кроз Цркву, рекао је патријарх Иринеј.

-Благодарећи Цркви ми смо опстали као народ, јер да је нисмо имали, изгубили бисмо се током пет векова ропства под Турцима и нестали са лица историје, подсетио је Патријарх и додао да се то односи и на новије периоде историје српског народа. Говорећи о обнови и подизању храмова у Србији и широм света, патријарх Иринеј је истакао_ -Србија се духовно подигла и нашла свој прави пут којим ће, надамо се и у будућности, ићи.

Подсетивши на историјске сеобе и везаност српског народа за своју Цркву која га је и чувала, Патријарх је заблагодарио Богу што и у Габорону живе људи који су сачували своју веру, име, културу и језик, „да покажу свету ко смо, шта смо и какав смо ми народ“.

-Овај свети храм остаће за свагда, за читаву будућност, као вредност за вечност и вечно памћење, подвукао је патријарх Иринеј и дубоко захвалио свима „који су се потрудили, одвојили од својих уста и потреба да помогну градњу овог храма“.

-Ктитор цркве, г. Миливоје Николић са породицом, јесте успешан у свом послу, али није заробљен од тога, него је мало шире и више мислио и покренуо градњу ове цркве, рекао је Патријарх и подсетио на пример Светог краља Милутина напоменувши: -Ми смо људи привремени у овоме свету, али оно што учинимо за славу имена Божјег, за своју веру и за своју Цркву, остаје вечна вредност и вечно сећање.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован прочитао је одлуку Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, који је на предлог Патријарха српског г. Иринеја, одликовао г. Миливоја Николића, ктитора храма Светог Саве у Габорону, високим признањем Српске Православне Цркве, орденом Светог краља Милутина за делатну љубав према светој Мајци Цркви нарочито показану његовим давањем материјалне помоћи приликом градње цркве Светог Саве у Габорону.

Патријарашке грамате са иконом Господњом, односно иконом Пресвете Богородице, додељене су г. Радомиру Кнежевићу, г. Жики Коцићу, г. Ивици Пушкашу, г. Владимиру и гђи Ани Прибил и г. Миловану Пејовићу.

Патријарашке Грамате додељене су и господи Рајку Луковићу, Дејану Луковићу, Веселину Поповићу, Ранку Ракочевићу, Влади Рубежићу, Давору Дураћу и Велимиру Радовићу.

Свјатјејшем Патријарху Иринеју на Литругију су саслуживали Митрополит Габорона и Боцване Г. Генадије из Александријске Патријаршије, чланови делегације наше Цркве - Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије Весић и ипођакон Владимир Јелић, као и други свештенослужитељи. Литургијском и молитвеном слављу присуствовали су амбасадор Србије у Јужноафричкој Републици Њ.Е. г. Божин Николић и амбасадор Руске федерације у Боцвани Њ.Е. г. Виктор Сибилов, први саветник и конзул Амбасаде Србије у Преторији г. Саша Март, као и велики броја Срба који живе и раде у овом делу Африке.

Извор: Српска Православна Црква

Митрополит Амфилохије у Цетињском манастиру: Да се човјек везује за живога Бога!

Sun, 28 Oct 2018 21:28:55 +0000

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је убоги Лазар из данашње Јеванђелске поуке понио крст страдања и да је то њега, који је у сиротињи прошао кроз земаљски живот, удостојило да заради Царство небеско.

Звучни запис беседе

„Да се усели у Авраамова њедра, као и апостол Павле, који такође носи крст Христов. И носећи крст Христов, он се распиње свијету и свијет се њему разапиње. Његов однос према свијету је однос кроз тајну Часнога крста, он се не везује за свијет, иако живи у свијету“, казао је Митрополит црногорско-приморски.

Објаснио је да је то тако због тога што он зна да је везивање за овај свијет, за његова добра и богатства гријех Адамаов и свих људи.

„Намјесто да се човјек везује за живога Бога, за Његову вјечну и непролазну ријеч, он се везује за оно што је пролазно и ништавно и то обоготворава, као што је то учинио и овај богаташ“, казао је Владика Амфилохије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Владика Кирило: Свуда је присутан Христос!

Sun, 28 Oct 2018 21:25:20 +0000

Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило служиo је данас са свештенством Свету службу Божију у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. У току Литургије Владика је рукоположио свог клирика, рођеног Колумбијца, ђакона Естебана Диаз Ниња (Esteban Diaz Nino) у чин презвитера. Након читања Јеванђеља бесједио је протојереј Мирчета Шљиванчанин, који је рекао да ако умјесто Бога живога нешто друго постане наш бог, Бога нећемо никада угледати.

Звучни запис беседе

„Међу нама овдје нема ни екстремно богатих ни толико екстремно болесних и сиромашних. Али, чини ми се да смо сви у нечему и богати и сиромашни. Нека нас то не завара, да нас само то може Богу приближити, него управо учажење у дубину – труд да видимо смисао живота, да се запитамо зашто смо овдје, који је наш пут и који је наш циљ. Да сретемо Онога који је смисао и који даје свему смисао“, поручио је отац Мирчета Шљиванчанин.

Након рукоположења ђакона Естебана у чин презвитера, Владика Кирило је у архипастирској бесједи подсјетио да нас Свети апостол Павле учи да никако не примамо учење супротно учењу цркве, чак и ако нам доноси анђео с неба.

„То је врло важно да поновимо данас када се, нажалост, и у малој Црној Гори појављују лажни епископи и лажни свештеници, који тврде да имају благодат, а ње се одричу својим дјелима и понашањем и за себе траже неке друге богове који нијесу богови. За њих је бог нација, и држава“, казао је Епископ Буенос Аиреса и Јужне и Централне Америке.

Владика Кирило је рекао да ни новац ни знање, ни власт, нити богатство – ништа не треба претпостављати Богу.

„У Цркви Божјој нема Јевреја ни Јелина, Руса ни Европејца, нема Србина и Црногорца, нема Јужноамериканца ни Сјеверноамериканца… Него је свуда присутан Христос“, поручио је Владика Кирило.

Поред многобројних вјерника из Подгорице, Светој архијерејској литургији у подгоричком саборном храму присуствовала је и група православних вјерника Аргентине, која ових дана борави у посјети светињама Митрополије црногорско-приморске.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Викарни Епископ мохачки Исихије на празник Преподобне мајке Параскеве богослужио у новосадском Саборном храму

Sun, 28 Oct 2018 21:23:37 +0000

У свом архипастирском слову, после прочитаног јеванђелског одељка, владика Исихије је истакао да је Преподобна мајка Параскева веома поштована у нашем народу. Повезујући њено житије са јеванђелском причом о мудрим и лудим девојкама, преподобну Параскеву Владика Исихије је упоредио са мудрим дјевама, које су својим врлинским животом, човекољубљем и милошћу угодиле Женику - Христу.

Извор: Епархија бачка

Даљ: Помен блаженопочившем епископу осечкопољском и барањском Лукијану

Sun, 28 Oct 2018 21:05:23 +0000

У недељу, 28. октобра 2018. године, када Црква прославља Светог свештеномученика Лукијана, презвитера антиохијског, у храму Светог великомученика Димитрија у Даљу одржан је помен блаженопочившем епископу Лукијану Владулову, првом епископу Епархије осечкопољске и барањске, који је понео монашко име по споменутом светитељу.

Помен блаженопочившем епископу Лукијану одржао је протојереј – ставрофор Милован Влаовић, парох други даљски.

Епископ Лукијан упокојио се дана 24. маја 2017. године у Клиничком болничком центру у Осијеку у 84. години живота. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве изабрао га је 23. маја 1991. године за епископа васпостављене Епархије осечкопољске и барањске. Епископ Лукијан преузео је васпостављену Епархију осечкопољску и барањску у ратном периоду, а огромна улога у тешком ратном и послератном периоду нешто је што је посебно обележило двадесет шест година његове архијерејске службе.

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Митрополит Амфилохије служио Литургију у манастиру Свете великомученице Петке у Буновићима код Мориња

Sat, 27 Oct 2018 20:34:07 +0000

„Постала је позната свијету тек кад су откривене њене мошти, које су обилазиле земље и градове, стизале и до Београда, а данас почивају у Јашију“, рекао је Митрополит Амфилохије.

Владика је рекао да је буновићка пустиња слична пустињи у којој је Света Петка служила Господу.

Рекао је да Цркву називамо и по народу који је већина њених чланова, али да је она једна, света, апостолска и католичанска Црква Божија.

„Она обједињује све људе и све земаљске народе. И све их призива на то свето, Божанско јединство у Христу Господу, Сину Божјем јединородном, од Дјеве рођеном ради нас и нашега спасења. Свједок тога је управо преподобна мати наша Параскева“, рекао је Митрополит црногорско- приморски.

Додао је да је она то свједочила док је ходила овдје по земљи.

„А још више свједочи сада, када је још живља, кад је примила у себе дар Царства небескога, Духа Божјега. И ево, сабира нас свуда, широм васељене. Данас је толико храмова посвећено имену Божјем и преподобној мати Параскеви, и овдје код нас и широм бескрајне Русије и читавога свијета“, казао је Владика Амфилохије.

Након причешћа вјерних, Митрополит Амфилохије је са свештенством благосиљао славски колач.

Потом је приређена славска трпеза хришћанске љубави.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Опијело новопрестављеној монахињи Анастасији

Sat, 27 Oct 2018 20:29:29 +0000

Ријечи последњег поздрава над одром дугогодишње монахиње манастира Бијела, изрекао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Он је у својој бесједи истакао најупечатљивије особине личности наше сестре Анастасије – побожност, трпељивост, труд, честитост, поуздање у Бога и смирење по којима ће остати упамћена и бити свима за примјер.

„Пошто се затворила књига њеног земаљског житија и отвара се књига њеног небеског житија, веома је поучно да се, у тренутку када испраћамо нашу сестру Анастасију, подсјетимо, укратко, њеног живота. То заслужује и овакав њен завршетак, али и њен живот, нарочито од кад је остала удовица са деветоро дјеце. Испративши свог младог супруга Милића, она је својој дјеци била и отац и мајка, узела је на своја нејака плећа огромну обавезу, а у овим нашим данима ријетко можемо наћи такав примјер“, казао је Владика.
Додао је да она од својих предака из честите породице Мрдак, из поносних гора Старе Херцеговине, наслиједила обавезу да се чува породица, част и углед дома.

„Какав је био њен живот као младе удовице са деветоро дјеце само можемо мислити, које патње, муке и бриге су је сналазиле. Јасно нам је свима да је то све могла часно и честито изнијети, на понос својем потомству, уз помоћ Божју. И, ваистину, она се само у Господа уздала, научила се од младости творити заповјести Господње и напредовати у њима кроз цио живот. Без школе и без икакве помоћи, ишла је царским путем, угледајући се на најбоље и најмудрије из нашег народа, па је стекла доброту, мудрост, честитост и поуздање да је засвијетлила својим примјером као побожна и честита мајка и света удовица“, бесједио је Његово Преосвештенство.

Подсјетио је да је школовала двојицу богослова – садашњег архимандрита Исаију, игумана манастира Бијела и протојереја Петра, пароха граховског, упутивши их Божјим путем у вријеме комунистичко, безбожничко.

„Није се освртала, него је ишла Господњим путем по примјеру својих предака и свог честитог мужа, чувајући његову успомену у чистоти, правди, истини и завјет који му је дала да ће очувати њихов дом и пород. Дао јој је Господ те је извела своју дјецу на пут, упутила их да буду честити, поштени, радни, да живе од свог труда и поштено зарађују свој хљеб, а када је њена животна снага почела да се тањи, размишљала о одласку пред лице Божје“.

„Лако је одлучила, нарочито послије монаштва о. Исаије у манастиру Острогу, да и она крене тим путем, замонашила се прије тридесетак година, а овдје са о. Исаијом провела двадесетак година у молитвама и непрестаним трудовима. Њене молитве уграђене су у обнову ове светиње, уграђене су, не само у ове зидове, него и у духовну обнову ове светиње, јер молитву праведника, као што је била честита мајка и монахиња Анастасија, Бог чује, прима и услишује“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Након опијела, мати Анастасија сахрањена је на гробљу манастира Бијела гдје ће чекати Васкрсење мртвих и живот будућег вијека.

Монахиња Анастасија, рођена 1929. године, у Господу се упокојила 24. октобра.

Вјечан ти спомен сестро наша Анастасија!

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Патријарх Иринеј освештао храм Светог Саве у Боцвани

Sat, 27 Oct 2018 20:21:13 +0000

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј освештао је 27. октобра 2018. године, на празник Преподобне мати Параскеве - Свете Петке, нови храм посвећен првом Архиепископу српском Светом Сави у Габорону, главном граду афричке државе Боцване.

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

На првој светој Литургији у новоосвећеном храму Његовој Светости салуживали су Високопреосвећени Митрополит Габорона и Боцване г. Генадије из Александријске Патријаршије и чланови посланства Српске Православне Цркве: Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије Весић и ипођакон Владимир Јелић, као и други свештенослужитељи, у присуству амбасадора Србије у Јужноафричкој Републици г. Божина Николића и амбасадора Руске Федерације у Боцвани г. Виктора Сибилова, конзула Амбасаде Србије у Преторији г. Саше Марта и великог броја Срба који живе и раде у том делу Африке. Ктитори цркве Светог Саве у Габорону су г. Миливоје Николић и његова супруга Линет, који су и поклонили земљиште за изградњу цркве.

О српској заједници у Боцвани и градњи цркве

Боцвана је континентална држава на југу Африке која се налази између Намибије на западу, Jужне Aфрике на југу, Зимбабвеа на северо-истоку и Замбије на северу. Овај некадашњи британски протекторат, познат као Бечуана, садашње име носи од 30. септембра 1966. године када је стекао независност. То је 45. по величини земља света, приближно величини Украјине или Француске, а доминира равничарски рељеф и некада је била позната по сточарству, а сада по производњи дијаманата. Четири петине од укупно 2 милиона становника чине Банту црнци. Међу њима је најбројније племе Тцвана, по коме је названа читава држава, а остале веће етничке групе су: Калагари, Нгватои, Гсовапонзи и Бирве.

У Боцвани постоји већа група православних Грка и око 40 српских породица који већином живе у Габерону, главном граду Боцване, нешто Руса, Бугара, Румуна. Покушаји грчке заједнице у последњих 30 година да направе православну светињу нису уродили плодом.

Срби у Боцвани су окупљени око Удружења Срба у Боцвани (Serbian Society in Botswana ) основаног 2009. године, а свој полет добило након акције коју су имали у прикупљању помоћи поплављеним подручјима 2014. године, коју је ова мала група Срба извела веома успешно. Сакупљено је око 25 хиљада евра и послато у поплављена подручја. Тада је схваћено колико су значајне речи "Само слога Србина спасава". Удружење је отворено и окупља све људе са наших простора. Основана је и српска школа - друга на афричком континенту. Организују се прославе Божића, Васкрса, Светог Саве, Видовдана и националних празника.

Посетом пароха јужноафричког оца Исајла Марковића после Васкрса 2015. године јавила се жеља за оснивањем српске богомоље. Донесен је крст освештан у Јерусалиму, дар Срба из Канаде, који су исти такав крст даривали и цркви Светог Томе у Јоханесбургу. Освештане су просторије Удружења, ослужена је прва света Литургија, причешћен народ, обављена су прва крштења, освештане прве куће. Током те прве посете оца Исајла - било их је четири у 2015. године - повео се веома озбиљан разговор међу члановима удружења око оснивања прве православне светиње у Боцвани. Осетила се жеља, снага и воља те мале групе Срба и њихових пријатеља, што је уродило плодом, тако да су председник Удружења Срба г. Миливоје Николић и његова супруга Линет поклонили део свог имања за подизање будуће светиње. Пободен је крст и приступило се добијању потребних благослова и дозвола за изградњу.

Делегација Срба из Боцване је током августа 2015. године посетила Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја и упознала га са планом изградње светиње. Поред благослова Патријарха српског стигао је благослов и из Александрије од Његове Светости Патријарха александријског г. Теодора Другог. Његово Високопреосвештенство Архиепископ Јоханесбурга и Преторије г. Дамаскин посетио је Удружење Срба и упознао се са плановима.

Изабран је Одбор за изградњу: председник - г. Радомир Кнежевић, грађевински инжењер, и чланови - г. Андор Гиндер - архитекта, и гђа Мирјана Томић - грађевински техничар. Добијена је потребна дозвола од државних и градских власти, мећутим локалне сеоске власти нису могле да разумеју да ће се на њиховом подручју саградити црква. После годину дана покушаја одустало се од првобитног плаца и у јулу 2016. године купљен је нови плац за потребе изградње цркве и просторија Удружења Срба у Пакаланама - најелитнијем делу Габерона. Опет је донатор био г. Николић са породицом.

Дана 22. јула 2016. године обављене су прве молитве на терену, освећен и пободен крст на имању Срба и прочитане су прве молитве за градњу прве православне светиње у Боцвани. Заказано је постављање камена темељца за 15. октобар 2016. године. Задатак свих Срба који живе у Боцвани био је да донесу из свог родног краја камен, који ће се поставити у темеље прве православне светиње а друге српске на афричком континенту. Донесено је камење из Београда, Аранђеловца, Крушевца, манстира Острог, Мораче, Студенице, Жиче, из Колашина, Новог Сада... док је потпредседник Удружења Срба г. Владимир Прибил приликом посете Турској донео из Мире Ликијске (Дерма Кале) камен са гроба Светог Николаја.

Извор: Српска Православна Црква

Освећење крстова у храму Светог Димитрија у Бајчетини

Sat, 27 Oct 2018 20:19:34 +0000

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован благоизволео је 21. октобра 2018. године осветити крстове у храму Светог великомученика Димитрија у Бајчетини.

Чину освећења присуствовали су чланови ктиторске породице Николић којима је Преосвећени Владика г. Јован упутио топле речи благодарности и благослова. -За нас хришћане крст је знак препознавања. Позвани смо да носимо своје крстове како би и они носили нас, поручио је владика Јован који је, том приликом, у знак захвалности за несебичну љубав коју су делима потврдили одликовао архијерејским граматама г. Сретена Јоцића из Београда и г. Слободана Василијевића из Чачка. Трпезу љубави за све госте приредила је монахиња Ирина, настојатељица свете обитељи.

Извор: Српска Православна Црква