Живе речи утехе: Живе речи утехе

Фото вест: У манастиру Преподобног Прохора Пчињског свечано прослављен престони празник

Fri, 02 Nov 2018 19:17:57 +0000

Са званичне интернет презентације Епархије врањске доносимо фото вест са богослужбеног прослављања празника Преподобног и богоносног оца нашег Прохора Пчињског мироточивог у његовом светом манастиру.

Цетињски манастир: Света литургија и парастос за упокојене професоре, ученике и особље Цетињске богословије

Fri, 02 Nov 2018 19:09:35 +0000

На дан када наша Света саборна и апостолска црква прославља Светог пророка Јоила, Преподобног Прохора Пчињског и Преподобног Јована Рилског, 1. новембра у Цетињском манастиру служена је Света литургија и парастос за упокојене професоре, ученике и особље Цетињске богословије.

Светом литургијом је началствовао јеромонах Прохор, сабрат ове свете обитељи који данас слави свој имендан. Саслуживали су му протосинђел Исак Симић, јеромонах Јустин Мреновић и свештеник из Колумбије, Естебан Диаз Ниња, јерођакон Онуфрије Савић, јерођакон Евстатије Ивановић и ђакон Марко Радмило.

За певницом су једнодушно одговарали ученици Цетињске богословије.

После Литургије Његово преосвештенство владика диоклијски г. Методије служио је парастос упокојеним професорима, ученицима и особљу Цетињске богословије.

На крају се кратком бесједом ученицима обратио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, подучивши их о важности читања текста из књига Светих пророка.

Славски колач поводом имендана оца Прохора, освештао је Митрополит Амфилохије уз саслужење архимандрита др Евстатија Аздејковића из Венецуеле, а били су присутни монаси Цетињског манастира.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Загребу одржана трибина "Религијске предрасуде као подстицај мржњи"

Fri, 02 Nov 2018 19:03:16 +0000

У Загребу се одржава циклус јавних трибина о мржњи на тему „Зашто се мрзимо“ у организацији Центра за промицање толеранције и чување сећања на холокауст. Циљ ових трибина јесте да се истраже сви облици феномена мржње и све њене тајне.

Друга трибина овог циклуса одржана је у среду, 25.10.2018. године, у великој дворани Новинарског дома у Загребу, на тему „Религијске предрасуде као подстицај мржњи“. Говорници су били Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије, бискуп дубровачки монсињор Мате Узинић, муфтија др Азиз Хасановић, председник Мешихата Исламске заједнице у Хрватској и главни рабин у Хрватској Луциано Моше Прелевић. Модератор трибине је био новинар Бранимир Пофук.

Први говорник, муфтија др Азиз Хасановић, у свом излагању је рекао да је основни узрок предрасуда међусобно непознавање и нагласио да је у циљу трагања за решењем неопходна сарадња верских заједница, политичких партија и осталих друштвених институција. Он је изнео конкретне предлоге које је неопходно спровести у том циљу, а то су: осмишљавање заједничке стратегије о едукацији младих, заједничка јавна осуда лоших појава у друштву, при чему треба избећи политизацију религије, те посвећивање пажње медијима који нестручним и површним извештавањем доприносе радикализацији и искључивости.

Затим је говорио Митрополит Порфирије који је казао да се са мржњом „суочавамо свакодневно и то најчешће у својој непосредној близини, међутим она постоји и у нама. Да бисмо спознали сву трагику мржње треба,по античком принципу, пре свега упознавати себе. Мржња у нама нас спутава и то је отров са којим живимо. Мржња је оков који спутава наше најлепше потенцијале, а то су потенцијали за заједницу“.

Говорећи са аспекта православног хришћанина Митрополит је рекао: „Бог је љубав. Тамо где постоји љубав не може бити предрасуда, а камоли мржње. Тамо где постоји љубав нема страха и бриге, него постоји мир. Јеванђеље нам говори да постоје предрасуде, али оне су за Бога ништа.Предрасуде раздвајају људе који су створени за заједничарење. Бог хоће да се сви људи спасу, а не одређени.

Митрополит је навео и две јевађелске параболе, причу о милостивом Самарјанину и причу о исцељењу капетановог слуге, које могу да нам служе као пример. Он је рекао да су „Самарјани били у неку руку јеретички народ и сваки вид комуникације изабраног народа са њима је био забрањен. Неко је нанео повреде једном Јеврејину и на њега нико није обратио пажњу, чак ни тадашња верска елита. Помогао му је Самарјанин, односно онај који је достојан сваког презрења. Тај Самарјанин је био тада његов ближњи, а то нису били представници изабраног народа који су га заобишли. У овоме се види пример престанка сваке предрасуде. Христос сваког човека види као икону Божију и као неког ко треба да се спасе“.

Говорећи о причи о исцељењу капетановог слугеМитрополит је подсетио да је „капетан био припадник римског народа. Ипак Христос за њега каже: „Заиста вам кажем ни у Израиљу толике вјере не нађох“. Ове приче нам говоре да су предрасуде нешто што спречава познање истинске вредности сваког човека. Ово је пре свега духовни проблем и решава се на основу нашег погледа на свет. За вернике су предрасуде грех, односно, погрешан начин функционисања. Јеванђеље је пуно цитата о љубави, и наш однос према другима је доведен директно у везу са нашим односом са Богом. Јеванђеље каже: „ Како волиш Бога којега не видиш, а не волиш брата којега видиш“. Оводоводи наше богољубље у директну везу са нашим човекољубљем. Мера нашег богољубља и наше вере јесте мера нашег човекољубља. Дати су нам конкретни људи, почевши од породице, да бисмо се вежбали у претварању предрасуда у љубав“.

Митрополит је у закључку казао : „Да ли може неко ко верује у Бога да коначно запечати једног човека или један народ и да га затвори у семантички логор? Да ли ми оно што читамо у светим књигама примењујемо у свом животу? Уколико смо аутентични верници онда превазилазимо предрасуде и од мржње идемо ка љубави. Нама наш ближњи није пакао, како каже Сартр, него нам је рај“.

Рабин Луциано Моше Прелевић је у свом излагању изнео тумачење највећег правила Торе „Љуби ближњег свога као самога себе“ (Лев. 19,18), које је суштина живота у Јудаизму.

Бискуп Мате Узинић је указао на Христове речи да „љубимо једни друге онако како нас је Он љубио, а Он нас је љубио до смрти на крсту“. Бискуп је навео речи папе Јована Павла Другог који је рекао да треба научити читати историју других народа и видећемо да не греши увек само једна страна. У овим речима бискуп Узинић види разлог мржње. „Историју других читамо из своје перспективе, често веома површно, те друге не видимо онаквима какви јесу него о њима стварамо своју слику, а она је често погрешна и површна“.

Говорећи о страдању у холокаусту бискуп је рекао да „за холокауст нису криве предрасуде него идеологија расизма. Ми хришћани смо се ослонили на предрасуде и оне су нас спречиле аа у Јеврејима препознамобраћу којује требало заштитити“.

Бискуп Узинић је своје излагање завршио освртом на избегличку кризу рекавши да „хришћанство неће бити угрожено од миграната према којима ћемо се ми понети као хришћани, него ће оно бити угрожено од нас који се према миргантима нећемо понети хришћански“.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Нови Сад: Слава параклиса у Клиничком центру Војводине

Fri, 02 Nov 2018 19:00:50 +0000

Свету Литургију служио је презвитер Велимир Врућинић, настојатељ новосадског храма Светих Кирила и Методија, уз саслужење протонамесника Бранислава Мркића, настојатеља ове капеле.

Отац Велимир је, после прочитаног јеванђелског одељка, произнео литургијску поуку објашњавајући ко је Јединородни Син Божји, Господ Христос, због чега је узео људско обличје, каква је Његова љубав и какву човекољубиву есхатолошку будућност жели сваком човеку и целокупној својој творевини. Отац је нагласио и улогу Светог апостола Луке који је нама и нашим поколењима дао писану реч Господњу која проистиче из његове непосредне спознаје Истине, оваплоћеног Логоса Божјег.

По прочитаној заамвоној молитви сви окупљени су, уз појање славског тропара и кондака, изишли у двориште капеле, где је извршен свечани чин благосиљања славских дарова − колача и кољива.

На самом крају данашњег сабрања, протонамесник Бранислав Мркић је заблагодарио началствујућем свештенику, гопођи Ружици Леђанац и њеној породици, кумовима овогодишње храмовне славе, и верном народу на љубави и помоћи у припремама за прославу овог дивног апостолског празника и славе капеле при Клиничком центру Војводине.

Извор: Радио Беседа

Уснуо у Господу протонамјесник Жарко Лазаревић

Thu, 01 Nov 2018 11:55:57 +0000

Протонамјесник Жарко Лазаревић рођен је 28. јануара 1982. године у Тузли од оца Драгомира, свештеника, и мајке Маре, рођ. Зарић.

Основну школу у Лопарама похађао је од 1988. до 1996. године. Богословију Свети Петар Цетињски на Цетињу уписао је 1996., а завршио 2001. године. Дипломирао је 2004. године на Санктпетербурској духовној академији у Санкт Петербургу.

У чин ђакона рукоположен је 16. новембра 2005. године у храму Светог великомученика Георгија у Бијељини, а у чин презвитера 21. новембра 2005. године у храму Вазнесења Господњег у Сувом Пољу. Рукоположио га је Епископ зворничко-тузлански г. Василије. Постављен је 01. јануара 2006. године на Новодворовску парохију у Новим Дворовима. Одлуком надлежног архијереја г. Василија одликован је 28. септембра 2008. године правом ношења црвеног појаса. Достојанством протонамјесника одликовао га је 07. марта 2015. године Епископ зворничко-тузлански г. Хризостом.

У руке Господње предао је своју племениту душу, оставивши за собом молитвенике пред Господом: супругу Бранкицу и троје дјеце.

Вјечан ти помен, блаженства достојан, оче и брате наш Жарко. Христос Васкрсе!

На Цетињу прослављена слава Цетињског манастира и Богословије

Wed, 31 Oct 2018 20:52:35 +0000

Светом архијерејском литургијом, благосиљањем славског колача и празничном духовном академијом на Цетињу данас, 31. октобра, прослављен је празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског, који је крсна слава Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињског.

Прилог радија Светигоре

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

Празнична и молитвена радост је почела свечаним бденијем у навечерје празника пред моштима Светог Петра Цетињског у Цетињском манастиру а настављена јутрос Светом службом Божијом, коју је служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са Преосвештеном господом архијерејима: будимљанско-никшићким Јоаникијем, рашко-призренским и косовско-метохијским Теодосијем, захумско-херцеговачким и приморским Димитријем, буеносајреским и јужно-централноамеричким Кирилом, диоклијским Методијем, умировљеним захумско-херцеговачким Атанасијем. Саслуживало је свештенство, монаштво, уз молитвено учешће монахиња, вјерног народаиз више епархија СПЦ, оца Димитрија из Русије, као и 30-ак вјерника из Скадра на челу са оцима Александром и Николом.

Празничној атмосфери допринио је једнодушним појањем хор ђака Цетињске богословије под диригентском палицом ђакона Михајла Лазаревића, професора ове школске установе.

У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Преосвећени владика Теодосије је истакао да данас сабрани у љубави Христовој славимо Светог апостола и јеванђелисту Луку, Светог Петра Првог Цетињског Чудотворца и Светога Петра Другога Ловћенског Тајновидца. Казао је да су они апостоли Христови – истински пастири и да су времену у коме су живјели напасали стадо Христовом ријечју – Светим јеванђељем.

Говорећи о причи из Светог јеванђеља о добром пастиру за ким овце иду познајући његов глас, владика је казао да су тако вјерни ишли за Светим Петром Цетињским у вријеме када није било лако опстати као хришћанин – православац и као човјек. Подсјетио је да су се тада многи лакоми турчили и остављали своју вјеру а да је он је храбрио своје стадо да остану вјерни Христу на Његовом путу – путу крста који не поробљује већ ослобађа и даје нам вјечни живот.

„Свједочити Христа у овоме животу значи бити спреман на страдања. И ми данас, драга браћо и сестре такође живимо у времену које није нимало лако. Нападнути са свих страна од људи овог свијета, наших непријатеља, како видљивих тако и невидљивих, ми се немамо коме другоме окренути и затражити помоћ осим од Бога Живога и светитеља“, рекао је владика и закључио да се зато сабирамо у Цркви на Светој литургији.

Владика Теодосије је казао да би нас и данас Св. Петар Цетињски упутио на покајање и вјеру у ријеч Божију:

„Покајање је наш почетак. Сваки хришћанин почиње свој нови живот у Христу покајањем које је темељ грађевине коју зидамо и коју је потребно да сазидамо у овоме животу да бисмо достигли у вјечно Царство Христово – Царство небеско. “

Истакао је да нам је за покајање потребна вјера у Живога Бога у Његову силу и моћ, а Господ свакоме притиче и никога не оставља нарочито у невољама:

„То нам свједочи Свети Петар Цетињски, који је прошао многе невоље и опасности, али се стално окретао ка Истоку, ка Господу и од Њега тражио помоћ и силу да побиједи непријатеље и преброди све тешкоће у свом времену. Зато му је Господ помогао и учврстио, охрабрио његово мало стадо које је побиједило оне који су сматрали да су силни, моћни у овом свијету.“

Преосвећени владика је казао да нам то данас даје наду како у Црној Гори, тако и на КиМ и свуда гдје хришћани живе и страдају, да ћемо и ми ријечју Божјом и вјером у Христа и силом Божјом побиједити наше непријатеље:

„Да ћемо се и ми у смирењу препустити Господу да иде испред нас и да нам Он отвара пут и побјеђује наше непријатеље, а не као што чине сујетни и горди који остављају Гопода иза себе и мисле да могу све да постигну и учине. И на тај начин уче народ као лажни пастири обећавајући им нешто што и сами не посједују.“

Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије позвао је све да слиједимо наше свете јер су они ишли Христовим путем и да пригрлимо крст Христов. Објаснио је да не треба да се бојимо страдања. Подсјетио је на избављење јеврејског народа из Египта и нагласио да нијесу они били снажни и моћни да остваре свој циљ – уђу у обећану земљу и побиједе јачег непријатеља, већ је Господ то учинио јер су Му били вјерни а Господ не оставља Свој народ.

„Као што је Свети Петра Цетињски попут новог Мојсија водио свој народ кроз пустињу овога живота у обећану земљу, тако и ми данас само у Цркву слушајући своје истинске пастире, да изнесемо бреме које нам је дато у овом времену“, казао је владика Тедосије и закључио да нас Господ упућује на радост, свјетлост, љубав, да несебично служимо Њему у Цркви Његовој и ближњима и тако остваримо Свето јеванђеље у нама.

Током Литуругије Митрополит Амфилохије је рукоположио монаха Евстатија (Ивановића) из Ријеке Црнојевића у чин ђакона.

Поздрављајући госте, епископе, свештенике, вјерни народ из других Епархија наше помјесне Цркве, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је рекао да је свака служба Божија саборна. Он је истакао да Црква и Литуругија сабира све, Духа Светога, Бога Оца и Сина, и око Њих и у Њима све оне који су крштени у име Господње кроз вјекове и који су се упокојили у страху Божијем са вјером на живот вјечни и наду у васкрсење.

Архиепископ цетињски је подијелио радост која је додатно уљепшала овај данашњи сабор и упознао све да је Митрополија добила диван и вриједан дар од оца Вида Вуковића, који је служио 40 година у Енглеској. Отац Видо је донио на дар Свето јеванђеље из кога су у Дахау служили Свети владика Николај и исповједник Патријарх Гаврило Дожић (Митрополит црногорско-приморски).

Присутнима се по благослову Митрополита Амфилохија обратио и отац Видо који је говорио о путевима овог Јеванђеља из Дахуа. Објаснио је да је Јеванђеље добио од једног побожног српског ратног заробљеника Милана Илисавчића из логора Еболи, који му га је предао на чување са завјетом да га не поклања док не нађе лице које је достојно да га прими на чување.

Отац Видо је казао да му је част да ово Јеванђеље преда Митрополиту Амфилохију:

„Ваше Високопреосвештенство дође вријеме које благослови Господ да Вам данас 31. октобра 2018. године на дан Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског предам ово Свето јеванђеље на чување, да Вас подјсећа на страшне дане страдања и мука тамошњих заробљених хришћана у оба логора Дахау и Еболији, молитвеним ријечима: Свети оче Николаје Охридски и Жички моли Бога за нас. Амин!“

Високопреосвећени Митрополит је заблагодарио на поклону и казао да су Св. владика Николај и исповједник Патријарх Гаврило Дожић ухапшени током рата, а да је Свети Петра Други Ловћенски Тајновидац данас ухапшен:

„У тзв. мирна времана срушена је црква коју је он пројектовао на Ловћену а свете мошти Светога Петра Другог Ловћенског Тајновидца су ухапшене у онај пагански маузолеј. Надамо се у Бога да ће и он бити ослобођен, да ће изаћи из затвора. Ја се молим пред Господом и пред стрицем његовим Светим Петром Цетињским, пред Светим Јованом Крститељем и преклињем ову садашњу власт да скине тај стид и срам са лица Црне Горе и врати његову цркву на Ловћен и Светога Петра Другог у ту цркву.“

Подсјетио је да је Свети Петар Ловћенски Тајновидац оставио проклетство на Црногорце: „Ако ме не сахраните у ову цркву, остављам проклетство на вас“ .

Митрополит Амфилохије је најавио да ће се 11. новембра, на дан када је окончан Први свјетски рат, у свим храмовима Митрополије огласити звона у славу и част побједе добра, љубави, истине Божије над злом, мржњом и злочином.

Осврћући се на страдање Цркве Христове кроз историју до наших дана, владика је казао да је Црква Христова на распећу, али тамо гдје је распеће тамо је и васкрсење, тако да данас Црква свуда васкрсава. Нажалост, истакао је да и данас има оних који хоће да руше. Подсјетио је на Албанце који су духа Енвера Хоџе и хоће да сруше Цркву Свете Тројице на Румији.

„То је нова трагедија. Надамо се у Бога да неће доћи до тог безумља и новог злочина рушења цркава из времена бољшевика, Енвера Хоџе и наших бољшевика“, казао је Митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

По завршетку Литургије освештани су славски колачи у Цетињском манастиру а након тога је славље настављено у Цетињској богословији, гдје је такође освештан колач и жито, а потом је приређена празнична духовна академија. Празнично слово на академији је произнео ђакон Лека Вујисић а у програму су учествовали цетињски богословци и полазници вјеронаука са Цетиња. Славско заједничарење је настављно за трпезом хришћанске љубави.

Овогодишњој слави Цетињске богословије присуствовали су професори и ђаци других богословија наше помјесне Цркве, као и бројни гости и пријатељи школе.

Свети Петар Цетињски, небески заштитиник Цетињског манастира и Богословије Свети Петар Цетињски, рођен је у Његушима 1749. године, а замонашио се у 12. години. По упокојењу Митрополита Арсенија (Пламенца), 1782. године, постао је митрополит и господар Црне Горе. Живот је провео „са мачем у једној и крстом у другој руци“, борећи се да очува слободу црногорског народа, којим је управљао, и да утврди веру православну у њему. Истовремено је мирио завађена црногорска племена, и војевао поротив Турака и Француза. Сматра се оснивачем црногорске државности. Иако је био духовни и световни поглавар своме народу, живио је у тескобној, хладној келији, монашким подвигом угађајући Богу. Упокојио се 1830. године. Његове чудотворне мошти почивају у Цетињском манастиру, у којем је провео и овоземаљски живот.

Цетињска богословија, која је основана септембра 1869. године име Богословија Светог Петра Цетињског добила је на предлог Митрополита Митрофана Бана, 1921. године када је и обновљена пошто је уочи Првог свјетског рата престала са радом. Њена друга обнова услиједила је у јесен 1992. године пошто је њен рад, успоставом нове комунистичке власти 1945. године поново био насилно прекинут.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Прослављен свети мученик Лонгин у зајечарској касарни

Tue, 30 Oct 2018 21:08:44 +0000

Свету литургију служили су протојереј Игор Ивковић, архијерејски намесник зајечарски, војни свештеници Стеван Стевановић и Иван Ганић и ђакон Урош Памучар. Уз честитке војницима преломљен је славски колач са домаћином славе мајором Марјаном Стаменковићем. У оквиру касарне освештана је изложбена спомен-соба посвећена свим изгинулим војницима и цивилима у ратним сукобима деведесетих година прошлог века. Отварању су присутвовали и рођаци и пријтељи пострадалих, а за све жртве ратних сукоба служен је парастос.

Извор: Епархија тимочка

Навечерје празника у Цетињском манастиру

Tue, 30 Oct 2018 21:02:27 +0000

Празничним бденијем пред моштима Светог Петра Цетињског почело је прослављање крсне славе Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињског. Прослава ће бити настављена сјутра Светом архијерејском литургијом коју ће, са почетком у 9 часова, служити Митрополит Амфилохије са више архијереја наше Цркве, благосиљањем славског колача и празничном духовном академијом.

Како је раније данас најавио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, након Литургије биће освештани колач и жито и приређена празнична духовна академија. Празнично слово на академији у Цетињској богословији ће произнети ђакон Лека Вујисић, а у програму ће учествовати цетињски богословци и полазници вјеронаука са Цетиња. Ректор Богословије је казао за Радио „Светигора“ да очекује долазак великог броја гостију међу којима ће бити професори и ђаци других богословија наше помјесне Цркве.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Распоред богослужења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона за месец новембар

Tue, 30 Oct 2018 20:37:14 +0000

Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион, током новембра месеца богослужиће у следећим храмовима Богом чуване Епархије тимочке:

· 3. субота, Преп. Иларион Велики, ЗАДУШНИЦЕ – Зајечар, 8:30

· 4. недеља – Књажевац, 9:00

· 8. четвртак, Св. Велмуч. Димитрије – Јошаница код Сокобање, 9:00

· 11. недеља – манастир Вратна, 8:30

· 12. понедељак, Св. Краљ Милутин – манастир Суводол, 8:30

· 16. петак, Ђурђиц – Бор, 9:00

· 17. субота – манастир Буково, 8:00

· 18. недеља – Шаркамен, 9:00

· 21. среда, Св. Арх. Михаило – Вајуга, 9:00

· 24. субота, Св. краљ Стефан Дечански – Мајданпек, 9:00

· 25. недеља – Саборни храм у Зајечару, 8:30

Извор: Епархија тимочка

Владика Иларион богослужио у Грабовици

Tue, 30 Oct 2018 20:35:23 +0000

У никад пунијем храму Св. Оца Николаја у Грабовици, Св. Арх. Литургију служио је Епископ тимочки г. Иларион уз саслужење свештенства намесништва кључког. Литургији су присуствовали и представници општине Кладово, на челу са председником општине г. Милисавом Ратопекићем.

У веома надахнутој беседи, Владика је на почетку честитао многим свечарима јучерашњу крсну славу, Св. Петку. У наставку беседе је тумачио јеванђелску причу о Лазару и богаташу дотакавши се суштине те приче а која нам каже да нам је Господ дао овај живот како би кроз њега задобили вечни живот. Да живимо, дишемо, мислимо и деламо јеванђељем како би очистивши своја срца уселили у себе Духа Светог и њиме ушли у Царство Небеско, нагласивши да по смрти нема покајања. Живот који нам је дат је привремен а по смрти сви ће задобити вечни живот, једни где је мучење за душу а други, правоверни и богољубиви у вечној радости са Богом Оцем, Богом Сином и Богом Духом Светим.

Извор: Епархија тимочка

Викарни Епископ диоклијски Методије богослужио у Паризу

Tue, 30 Oct 2018 20:33:54 +0000

У православној цркви Свете Петке у Паризу, прослављен је празник Свете Петке, храмовска слава ове Светиње. Свету архијерејску литургију служио је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије, уз саслужење свештенства и молитвено учешће великог броја вјерника. У току Светог богослужења преосвећени Владика Методије је, са благословом Митрополита Амфилохија, уручио поклон старјешини цркве протојереју-ставрофору Жељку Симоновићу. Након литургије за све сабране приређена је празнична трпеза љубави за коју се побринуо овогодишњи кум славе Небојша Пејчић са породицом.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Презвитер Живко Илић - Нови доктор теолошких наука

Tue, 30 Oct 2018 20:31:55 +0000

Докторску дисертацију под насловом Однос духовних и световних власти у доба иконоборства у Византији јереј Живко Илић одбранио је 25. октобра 2018. године у великом амфитеатру Православног богословског факултета Универзитета у Београду пред трочланом комисијом у саставу: епископ др Атанасије (Јевтић), професор емеритус Православног богословског факултета Универзитета у Београду (председавајући комисији), протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, редовни професор Православног Богословског факултета Универзитета у Београду (ментор), др Радивој Радић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду.

Кандидат јереј Живко Илић успешно је произнео експозе у којем је говорио о теоријском оквиру односа Цркве и света, односно световног и духовног, иконопоштовалачкој теологији иконе, затим о иконоборачкој антитеологији иконе и најпосле о византијској историји из времена иконоборства (726-843).

После експозеа чланови комисије прешли су на питања на која је јереј Живко Илић одговарао. Комисија је са задовољством констатовала да је јереј Живко Илић успешно одговорио на сва постављена питања и тиме стекао научни назив доктор теологије са свим обавезама и правима прописаним Законом о Универзитету. Такође, комисија је јереју Живку Илићу препоручила да своју одбрањену докторску дисертацију и објави.

Јереј Живко Илић рођен је 5. марта 1975. године у Тузли, од оца Јове и мајке Драгице, рођене Петровић. Основну школу похађао је у Дубници и Калесији и завршио 1990. Исте године уписао је петоразредну Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки коју је завршио 1995. године са одличним успехом. Академске 1995. године уписао је Духовну академију Светог Василија Острошког у Србињу (Фочи) Универзитета у Српском Сарајеву. У току основних студија 1998/99. одслужио је војни рок у Билећи. Дипломирао је 2003. године под менторским руководством протођакона др Прибислава Симића на тему Покајна дисциплина у раној Цркви и савременој пракси, са највећом оценом (средња оцена 8,49). Академске 2010. године уписао је докторске академске студије (студијски програм теологија) на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Положио је све испите прописане Законом (средња оцена 9,60). Пријаву докторске дисертације предао је 25. октобра 2012. године, а План истраживања докторске дисертације одбранио је 12. децембра 2013. године.

Пре рукоположења Живко Илић је вршио катихетску службу у Книну, Србињу (Фоча) и Билећи. Као парох которварошки катихетску службу обављао је Котор Вароши, Забрђу, Присоју, Поповцу, Скатавици. У својству пароха ножичког катихетску службу обављао је Ножичком, Старом Мартинцу, Ћукали.

За ђакона је рукоположен у храму Светих апостола Петра и Павла у Густовари на празник Успења Пресвете Богородице 2003. године, а за презвитера у храму Светог пророка Илије у Приједору 6. септембра исте године. Парохијски је свештеник у Ножичком. Пре доласка на ту парохију непуних 15 година службовао је као парох у Котор Вароши.

Јереј Живко Илић са супругом Бојаном има ћерке Милицу (2004), Јовану (2007) и Марију (2014).

Извор: Српска Православна Црква

Радио „Слово љубве“ - eксклузивна репортажа из Кејптауна

Mon, 29 Oct 2018 08:56:18 +0000

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 28. октобра 2018. године, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог великомученика Георгија Победоносца у Кејптауну, Јужноафричка Република. Храм у Кејптауну налази се под јурисдикцијом Архиепископије Рта Добре наде Грчке Православне Патријаршије Александрије и све Африке. Саслуживали су Митрополит Кејптауна г. Сергије, чланови посланства Српске Православне Цркве: Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије Весић и ипођакон Владимир Јелић, као и други свештенослужитељи.

Прилог радија Слово љубве

Саборним богослужењем молитвено су прослављени празник Покрова Пресвете Богородице у Митрополији и један од најзначајнијих грчких националних празника - „Охи-мера“ („НЕ-дан“), односно „Дан одбијања“ 1940. године, када је тадашњи диктатор Јоанис Метаксас одбио ултиматум Мусолинија, чиме је почео рат између Италије и Грчке. Светој Литургији присуствовали су конзул Грчке у Кејптауну г. Матсукас Томас и почасни конзул Кипра у Кејптауну г. Харалампос Јоанис Филипу.

По завршетку богослужења, патријарха Иринеја и чланове посланства делегације Српске Православне Цркве поздравио је домаћин, митрополит Сергије, који је пожелевши добродошлицу гостима подсетио: -Наш храм је први православни храм сазидан у Јужноафричкој Републици од стране Грчке Православне заједнице у Кејптауну. Ваша посета представља велику част за све нас, јер је патријарх Иринеј један од посебних јерараха - први човек Српске Цркве и Патријарх српског народа. Ви сте отац нашег братског српског народа који много воли грчки народ. Љубав Срба је толика да ћемо заувек бити заједно и борити се за наша права.

Оценивши да је патријарх Иринеј пример смирености, митрополит Сергије је рекао да са пажњом прати кораке архијереја на трону Србије и да су сви поносни на Патријарха Српске Цркве. -Очекујемо од Вас, са Вашом мудрошћу и светошћу, да подарите Цркви помоћ која јој је потребна да би и народ био поносан на своје вође, рекао је митрополит Сергије и пожелео предстојатељу Српске Цркве многаја љета како би водио српски народ и имао снажну улогу у црквеним питањима. На крају обраћања, Митрополит је посебно заблагодарио Патријарху што је изабрао да служи у Саборном храму Светог Георгија, управо на велики празник за православне Грке и појаснио: -Код нас, уместо првог октобра када се и слави Покров Пресвете Богородице (по новом календару, прим. прир.), ми прослављамо баш данас, 28. октобра, у исти дан када и наш национални празник.

У знак успомене на посету Саборном храму и заједничкој Литургији у Кејптауну, митрополит Сергије подарио је патријарху Иринеју икону Богородице Милостиве из манастира Кикоса на Кипру.

Одговарајући на топле поздравне речи домаћина, Патријарх српски г. Иринеј изразио је најпре велику радост што му је Господ дао прилику да посети афрички континент који је Цркви дао велике личности, учитеље и теологе. -Присуство Православних Цркава представља враћање хришћанства на ове просторе. Велика је част нас представника Цркава овога времена да наставимо дело Светих апостола, да ширимо Христову истину међу народима и ону љубав коју је Господ показао свету, да продужимо дело апостолско, рекао је патријарх Иринеј и подвукао: -Велики је задатак прићи овим народима онако како су у своје време Апостоли пришли незнабошцима. Наравно, не силом - него истином и љубављу Христовом јер је то природа Јеванђеља, да се никоме силом не намеће. Ми да чинимо своје, а одлука је у њиховим рукама, подвукао је Свјатјејши.

Подсетивши на вековне, не само географске, већ и много значајније духовне везе Србије и Грчке, патријарх Иринеј је истакао Светог Саву који је сво учење и предање Грчке Цркве пренео у српски народ и тако два народа духовно зближио за сва времена. Изразивши очекивање за братску помоћ малој српкој заједници на југу Африке, патријарх Иринеј је закључио: -Морамо учинити да сејемо љубав Христову међу народима, да ширимо мир који нам је Господ дао и да будемо блиски једни другима. Не само ми хришћани међусобно, него и према другим народима, јер и они су људи Божји - носе лик Божји у себи и за њих је Господ пролио крв своју. И њих Господ воли као све нас, тако да смо дужни и позвани да и ми ту љубав покажемо међу њима.

Упутивши поздрав Његовом Блаженству Патријарху александријском и све Африке г. Теодору, Његова Светост Патријарх г. Иринеј је беседу забршио речима: -Нека Господ благослови сав хришћански свет и све народе и људе добре воље.

Укратко о грчком националном празнику „Охи-мера“

„Охи-мера“ - у преводу „НЕ дан“ или "Дан одбијања" догодио се 28. октобра 1940. године, када је диктатор Јоанис Метаксас одбио ултиматум Мусолинија, чиме је почео рат између Италије и Грчке. Уз иначе непопуларног Метаксаса, стали су скоро сви грађани Грчке. Грчка војска је Италијане сачекала у Северној Грчкој и затим их потиснула у Албанију, заузевши већи део територије и парализујући скоро пола милиона фашистичких војника у том посебно негостољубивом делу Балкана. Ратовање у страшним зимским условима, у врлетима и са великим проблемима снабдевања, показало је потпуну надмоћ грчке војске, која је имала само моралну снагу на својој страни. То је била прва војна победа против фашизма у Европи, и дала је, бар на неколико месеци, наду свима.

Извор: Српска Православна Црква

Протопрезвитер Миломир Радић, парох краљевачки одбранио магистарску тезу

Mon, 29 Oct 2018 08:50:02 +0000

Протојереј Миломир Радић, парох при Храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Краљеву, одбранио је магистарску тезу на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. У наставку доносимо извод из Реферата поднетог Наставно-научном већу истог факултета од стеране комисије за преглед и оцену рада у саставу: др Ненад Милошевић, ментор, др Владимир Вукашиновић и др Драган Војводић.

Када је реч о самој структури тезе, треба истаћи да је рад подељен на два дела. Кандидат је најпре у уводу аргументовано предочио предмет истраживања и изложио план израде тезе, да би у наставку представио досадашње научне резултате проучавања олтарских простора у храмовима грађеним у Србији крајем XII и у првој половини XIII века.

Први део рада подељен је у пет целина. У првој целини овога дела рада истраживачка пажња посвећена је олтарском простору као централном делу хришћанског храма, при чему кандидат сагледава функцију и смисао олтарског простора из перспективе служења Свете Литургије. Тим поводом узети су у обзир време настанка првих храмова, као и формирање основне троделне концепције хришћанскога храма – олтара, наоса и нартекса, директно наслеђене из архитектуре Јерусалимског храма из доба цара Соломона. Олтар је наиме централни део богослужбеног живота хришћана јер у њему бива савршавана Света Литургија. Та чињеница ће утицати и на све оце Цркве који су тумачили храм, а који овај део упоређују са самим небом. У томе су предњачили свети Герман Цариградски, Максим Исповедник, Симеон Солунски и други. Наш кандидат је овом приликом правилно указао и на важност усмерења храма и олтарског простора ка Истоку, образлажући есхатолошки контекст таквог приступа. У оквиру ове целине су анализирани и најважнији делови олтарског простора попут Свете трпезе и Горњег места.

Изузев претходно описане садржине овога дела рада, нарочити истраживачки простор посвећен је визуелном и уметничком украшавању олтарскога простора. Треба нагласити да је тим поводом сажето обрађен развој хришћанске уметности, са посебним освртом на иконоборачку кризу и развој теологије икона кроз векове. Кандидат је такође проучавао и распоред композиција у олтарским просторима из периода краја XII и прве половине XIII века. Недостатак сликарства пре студеничких представа, ускратио је релевантне податке о узорима и распореду сцена у олтарском простору са краја XII века. Развој олтарског сликарства ће се касније наћи под директним утицајем идејних решења првога српскога архиепископа, реализованих ангажовањем најбољих тадашњих мајстора из престонице Ромејске империје. Приликом осликавања наведених простора неизоставна је и доминатна присутност есхатолошке перспективе. Овоме у прилог треба додати и формирање олтарских преграда изграђиваних у проучаваним храмовима, а које такође настају као одраз богословских и историјских промена.

У другом делу магистарске тезе аутор прати и сагледава литургијске утицаје који доводе до проширења олтарских простора у Србији на преласку из дванаестога у тринаести век, при чему је утицај Светога Саве од пресуднога значаја. Управо због тога, прво поглавље другога дела рада посвећено је тематици организовања помесне Цркве у Србији, то јест на територији тадашње Рашке жупаније и осталих српских земаља. Том приликом су разматране политичке прилике у Србији, али и крсташко освајање Цариграда 1204. године које ће у потпуности променити политичку и друштвену слику тадашњег света, самим тим и Србије.

У следећем поглављу проучаван је изглед олтарских простора у катедралним храмовима наше помесне Цркве у доба Светога Саве и његових наследника. С обзиром да Србија у дотичном периоду није имала развијене градске центре, епископска седишта су била смештена у манастирским срединама. Приметно је да су тим поводом за катедралне цркве бирани храмови са развијеним олтарским простором или су пак, исти проширивани у веома кратком временском року. То је сигурно урађено на примеру олтара будућег седишта архиепископије у Жичи, али врло вероватно и у храмовима у Хвосну и Ариљу, и тако даље. Упоредо са тим, неки олтарски простори су били преуређивани у складу са 7. каноном Седмог Васељенског сабора и каснијим тумачењем Теодора Валсамона.

Наредно поглавље другога дела тезе посвећено је развоју богослужбеног живота и одговарајућег типика на просторима Србије. Сажето је изложен процес формирања богослужбених образаца на Истоку, поготову парохијског (азматског) и манастирског типика и њихових међусобних утицаја, при чему ће једна од фаза описаног развоја доживети своје коначно усаглашавање управо у време Светог Саве. Падом Цариграда у руке Латина 1204. године, доћи ће до замирања азматског типика и превладавања утицаја монашког типика, што ће сасвим извесно оставити последице на богослужење Православне Цркве и у Србији. Каснија путовања Светога Саве у Свету Земљу и посете древним патријаршијама и боравак на Светој Гори још више ће допринети учвршћивању Типика Лавре Преподобног Саве Освећеног у Србији.

Последње поглавље магистарске тезе нашег кандидата подразумева проучавање литургијског искуства Светог Саве које се тиче служења божанствене Евхаристије, али и учествовања православних хришћана у Светој Литургији. Говорећи о литургијском опиту Светога Саве истраживачка пажња је усмерена на чин предложења, који ће и утицати на архитектонске промене у олтарским просторима у Србији током прве половине ХIII века. Следствено, консултовани су најстарији словенски литургијски извори у којима је садржан чин проскомидије. Најпре је проучен текст из најстаријег словенског Служебника Варлаама Хутинског из девете деценије ХII века, где је предложење изложено уз текст Литургије Светог Јована Златоустог, а који се налази после Литургије Светог Василија Великог. На почетку рукописа, где се налази Литургија Светог Василија Великог, стоји да је Чин уписан у Јовановој Служби, при чему само предложење врши ђакон, а што је пракса из предиконоборачког периода. Други текст који је консултован том приликом јесте 54 поглавље Законоправила Светог Саве, где је дато упутство како треба вршити предложење. Упоредно истраживање задате тематике потпомогнуто је консултовањем још једног рукописног извора из овог периода из манастира Светог Саве Освећеног у Палестини, објављеног у трећем тому Описа литургијских рукописа А. А. Дмитријевског. Три горенаведена рукописа наиме сведоче о једној врло шареноликој пракси чина предложења из проучаваног времена, што је иницирало и озбиљну анализу.

Осим чињенице да је овај рад урађен квалитетно, не само у методолошком смислу већ и у погледу садржаја, треба истаћи и то да је наш кандидат успео да материју изложи на оригиналан начин. Овим радом он исправно уочава и квалитативно тумачи са литургиолошке тачке гледишта све особености развоја олтарских простора у храмовима грађеним у Србији крајем XII и у првој половини XIII века, допуњујући досадашње резултате истраживања ових храмова из других научних области. Све су то разлози који нас наводе на констатацију да је овим радом наша богословска средина добила веома значајно дело из области литургике и теологије литургијског простора.

Извор: Епархија жичка