Живе речи утехе: Живе речи утехе

Владика Херувим у Мирковцима: Дарови у Цркви Божијој су велики и Бог се јавља на различите начине!

Sun, 11 Nov 2018 15:45:04 +0000

У недељу, дана 11. новембра 2018. године, када се наша Света Црква литургијски сећа Светог Аврамија Затворника и Свете Анастасије Римљанке, Епископ Херувим је благоизволео началствовати литургијским сабрањем у цркви Преноса моштију светог оца Николаја у Мирковцима.

Архијереју су саслуживали: протојереј – ставрофор Јован Клајић, умировљени парох, протонамесник Немања Клајић парох мирковачки, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља.

На литургијске возгласе и прозбе је одговарала богословска омладина и ђаци ОШ Мирковци предвођени својим вероучитељем г. Драганом Ристанићем.

Радост заједничарења су увеличали својим присуством и представници световних власти г. Горан Рељић, начелник Општине Кистање, г. Вујо Крнета, председник Већа српске националне мањине Кистање и г. Момо Грчић.

На крају Свете Евхаристије Владика је проузнео беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа!

Драга браћо и сестре и драга децо Божија, данас смо се окупили на овај свети евхаристијски дан да бисмо принели бескрвну жртву од свих и за све. Велики је дан данас овде у Мирковцима, што смо се сабрали у овој мученичкој цркви Божијој, која је у току своје историје претрпела страшна страдања. Међутим, она и данас светли светлошћу Васкрсења и људи који су данас овде, су они који су се молили да ова светиња заживи и да буде место окупљања нашега народа у овом месту. Као што смо и данас чули кроз Свето Јеванђеље, како нас Господ посећује на разне начине, управо из приче о Јаировј кћери ми смо видели на који начин све Бог долази и посећује свакога човека. Такође, кроз Светитеље које ми данас прослављамо видимо различите дарове кроз које се Бог кроз људе пројављује овоме свету. Свети Аврамије Затворник, који је ћутао, молио се, трпео целокупно мученичко страдање, због проповеди и сведочења Јеванђеља и Васкрслога Христа, задобија спасење и Црква га прославља. Исто тако, и Анастасија Римљанка, која је на велике муке била бачена, ниједнога тренутка се није хтела предати незнабожачким џелатима који су је мучили, него је у срцу своме носила венац вечне славе и непрестано је у својим мученичким страдањима вапила ка Господу, да јој помогне, узме душу њену и настани је у Рају сладости.

-Кроз данашње Свето Јеванђеље чули смо да Бог и поред свих мука, ако жели и ако човек има вере у себи, може да чини различита чуда. То се и десило у данашњој јеванђелској причи када је Господ оздравио жену која је боловала од течења крви 12 година. Заиста су дарови у Цркви Божијој велики и Бог се нама јавља на различите начине. Благодат Божју можемо примити и осетити само ако живимо светотајинским животом, ако живимо Јеванђељем у Телу и Крви Христовој. Никако другачије ни лепше ми не можемо ступити у заједницу са Богом, и не можемо стварити тај најлепши однос човека са Богом. Али превасходно се морамо смирити једни међу другима, бити браћа једни са другима, и носити благи јарам Христов једни другима. Једино на такав начин ћемо бити сведоци управо тога Васкрсења и Страдања Христовога којем сваки Хришћанин треба да стреми и непрестано да се сећа у своме овоземаљскоме животу.

-Ако градимо љубав једни међу другима, онда ћемо изграђивати љубав према Богу. Јер сваки ближњи је наш брат, сваки ближњи је икона Христова. Ако на тај начин живимо, ако једни са другима у међусобној љубави будемо били, онда смо засигурно синови и кћери Божије, и деца Божија, управо по оном позвању по коме нас Бог непрестано позива.

На крају свете Службе Божије тражимо Благослов Господњи да буде на нама од сада и кроз сву вечност! Тај благослов који носите са овог Светога Богослужења, непрестано треба да сија у срцима вашим, да ширите благу реч Јеванђеља, да носите са собом печат Васкрсења, печат Вазнесења и да се припремате за други Христов долазак, који је близу, јер у овом времену у којем пловимо лађом спасења која је узбуркана, не знамо ни дана ни часа, али свакако треба непрестано да се припремамо за Христов долазак. На који начин? Никако другачије него врлинским животом и светотајинским животом у Цркви Божијој. Црква је сведок тога живота, јер Она постоји, и поред свих недаћа и свих мука које ми као људи пролазимо. Она је ту да сведочи најлепши печат нашега живота, а то је Васкрсење које се десило да би се нама људима отворила Врата Раја, да би и ми могли бити у заједници и загрљају Божијем.

-Нека би Господ дао да се ова заједница овде у Мирковцима умножи, да остане и опстане у овоме мученичком времену, обремењеном свим другим вредностима сем оним који нас узводе ка Царству Божијем. Нека би Господ дао да она опстане и да буде благословена од сада и кроз сву вечност. Амин!

Радост заједничарења се наставила за Трпезом љубави у свечаној сали парохијског дома у Мирковцима.

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Владика Херувим у Маркушици: Литургија је загрљај човека са Богом!

Sun, 11 Nov 2018 15:42:54 +0000

У суботу, дана 10. новембра 2018. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Светог Арсенија Сремца и светог мученика Терентија, Епископ Херувим је началствовао евхаристијским приносом у цркви Свете Тројице у Маркушици. Архијереју су саслуживали: протојереј – ставрофор Добривоје Филиповић, из Маркушице, протонамесник Владимир Недељковић из Габоша и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице.

Након литургијског отпуста Епископ се обартио литургијском сабрању: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни Оци, драга браћо и сестре, драга децо Божија, нека је благословен данашњи дан и ово евхаристијскога славље, које нас је окупило у овом нашем храму, силаска Светог Духа на Апостоле овде у Маркушици. Велики је благослов данас што смо овде и што смо могли принети бескрвну жртву због свега и за све. А шта је то све? То је све оно што је Господ учинио да и ми људи, у овоземаљскоме животу, можемо остварити заједницу с Њим. Управо ово евхаристијско славље је догађај који нас непрестано сваке недеље или кад год се Служба Божија служи, подсећа на ту Тајну, Тајну нашега спасења. Кроз читање Светога Јеванђеља и кроз Тајну Тела и Крви Христове Црква нас поучава и води да ступимо у најприснију заједницу са самим Богом. Јеванђеље нам се увек даје, сваке Литургије нам се даје реч Божја и ми у нашим срцима и животима треба да имамо клицу тога Јеванђеља и да донесе стоструки плод. Не смемо дозволити да као оно семе које падне на неко трновито поље и мало изникне, односно човек се на почетку одушеви, а онда одустане од тог спасоносног пута, који нас води ка Царству Божијем. Ми као деца и народ Божији никако не смемо тако да живимо, него да семе које нам је дато и Јеванђеље које нам се даје да носимо у срцима нашим. Оно непрестано треба да доноси плодове и да се разгранава у срцима нашим, и да ходећи у том правцу живимо једним врлинским, преображеним животом који нас узводи у загрљај са самим Богом.

-Литургија је тај загрљај човека са Богом, јер се на том месту и у том догађају сусрећу најприсније Бог и човек. Ту кроз Тело и Крв Христову примамо живог и делатнога Бога, и тај загрљај Божији је печат нашега живота у Цркви Божијој. Нигде у овоземаљском животу не можемо стварити ту најприснију и најлепшу заједницу човека са Богом сем у Цркви, кроз живљење Светотајинским животом, кроз живљење преображеним начином живота. То је подвижнички пут и испоснички пут нашега живота ако живимо у Цркви и вршимо заповести кроз Свето. То је најбољи и најлепши живот који нам се даје овде на земљи, који нам је Господ оставио, да можемо бити у непрестаној заједници са самим Њим. Сваке недеље нам се отварају Двери Раја ако ми то хоћемо, и ако својом слободном вољом ми то желимо. Једино слободном вољом и љубављу можемо да остваримо ту најлепшу заједницу са Богом у Светој Тајни Причешћа. Непрестано, кад год се Службе Божије служе морамо, као народ Божији, као они који су позвани да носе Крст који нам је дат, да приступамо Светој Чаши и да живимо једним врлинским животом. То нам се непрестано даје и тога се ми сећамо сваке Литургије када служимо. Непрестано се сећамо и другог Христовога доласка на који ми као народ Божији треба увек да будемо спремни, да стражаримо над душом својом, јер тај час не знамо кад ће бити, а у Јеванђељу и Светом Писму се каже да ни анђели небески то не знају, а камоли ми мали људи овде на земљи.

-Зато нам је Господ оставио Цркву, да се непрестано изграђујемо и да очекујемо тај други Христов долазак, као печат наше вере у овоземаљскоме животу. Тај печат вере мора бити омеђен врлинским животом и Светотајинским животом у Цркви Божијој. Црква Божија је пуноћа те стварности, пуноћа истине и пуноћа вере која нас узводи од земље ка Небу. То је најлепши пут, драга браћо и сестре, најбоља лађа над свим овим ветровима овоземаљским, који нас непрестано удаљавају од тога пута.

-Нека би Господ дао да се молитве и семе које је у срцима вашим посејано донесе стоструки род, да се наш народ обожи и умножи и да ова заједница никада не нестане, да се увек умножава, да буде велика пред Престолом Свевишњега Бога. Живели, Бог вас љубио и благословио и свако вам добро даровао. Амин!

Трпеза љубави је уприличена у парохијском дому у Маркушици.

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Обретење моштију свештеномученика Вукосава Милановића

Sat, 10 Nov 2018 19:50:29 +0000

На дан Светог мученика Нестора, 8. (27) новембра 2018. године, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија извршено је ископавање моштију Светог свештеномученика Вукосава Милановића. Екипа за ископавање сачињена је благословом владикe Сергија, а њу су сачињавали: Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије на челу, архимандрит Василије (Рожић), протопрезвитери-ставрофори Здравко Богојевић и Далибор Ненић, протопрезвитери Синиша Сердар и Бојан Митрић, протонамесник Никола Аркула, презвитер Немања Балабан, ђакон Немања Рељић, искушеници манастира Клисина Момир и Миљан, г. Желимир Дамјановић, г. Миодраг Лукић, г. Жељко Грубиша и г. Драган Грбић. Мошти свештеномученика Вукосава биле су сахрањене поред храма Покрова Пресвете Богородице у селу Суваји недалеко од Босанског Петровца.

Житије Светог свештеномученика Вукосава Милановића

Протопрезвитер Вукосав Милановић, пензионисани свештеник, рођен је у селу Суваји надомак Босанског Петровца 1865. Године. Завршио је богословију у Рељеву. У чин ђакона рукоположен је 6. децембра 1891. године, а у чин презвитера 9. маја 1982. године. На парохији куленвакуфској био је од 12, августа 1893. До 1921. године послије чега је премештен на парохију смољанску. После пензионисања вратио се на своју прву парохију у Кулен Вакуф. Крајем јула 1941. године ухапшен је заједно са своја два сина, кћерком, снахом и двоје унучади од стране припадника злогласне НДХ. Синови и кћерка су побијени у селу Бушевићу у Лици 20. јула 1941. године и бачени у јаму. Свeштeник Вукосав био је у то време у познијим годинама живота и скоро обневидео, па су га у том стању разбојници терали да слуша како му муче и истјазавају децу. Затим су, давши му нож, захтевали да он то исто чини, што је он одбијао. Сродници су му били убијени и бачену у тамошње јаме, а он остарио и готово слеп беше затворен у тамницу да живи са мукама. Од последица мучења и истјазавања, физичких и психичких, умро је у Лици. Пренешен и сахрањен у родно село Сувају где су његове свете мошти и почивале. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Црке маја 2003. године свештеномученик Вукосав Куленвакуфски канонизован је и тим чином убројан међу светитеље Цркве Божје. Његов спомен врши се 22. јула.

Богоугодно дело ископавања извршено је 8. (27) новембра 2018. године. Екипа је најприје започела раскопавање велике и тешке камене плоче која се налазила изнад површине земље. Плоча је уклоњена уз велике напоре, међутим испод ње се налазила још једна, тешка неколико стотина килограма плоча, која је такође померена. По померању плоче увиђено је да се испод ње налази велика количина земље. Затим се приступило ископавању исте са надом да ће у дубинама земље бити нађене свете мошти. Међутим, и након неколико сати ископавања није било већих резултата. Одједном је један од присутних својим крампом наишао на кости главе (лобању) свештеномученика Вукосава Милановића. Када је примећено да се дошло до светих моштију, започело се са лаганим пребацивањем и уклањањем велике количине земље. Мошти су полако вађене и слагане на чисто бело платно после чега је уследило њихово прање. Пошто су опране, мошти су уредно посложене у припремљен сандук. Затим се од стране присутних свештеника, на челу са епископом Сергијем, образовала литија која је свечано унела мошти у храм Покрова Пресвете Богородице у Суваји. Свете мошти су после прања показале златну боју указујући присутнима на узвишеност свештеничке службе и ревност свештеномученика Вукосава према Христовој Цркви.

Извор: Српска Православна Црква

Свети Арсеније – слава манастира Ждребаоник, богослужили Митрополит Амфилохије и Епископ Јоаникије

Sat, 10 Nov 2018 12:27:02 +0000

Светом архијерејском литургијом, славском Литијом, благосиљањем славског колача и славском трпезом љубави у манастиру Ждребаоник код Даниловграда данас је прослављен празник Светог Арсенија, другохг архиепископа српскога чије свете мошти почивају у овом манастиру. Богослужили су Аргхиепископ цетињсњки Митрополит црногорско-приморски г. Амфуилохије и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, уз саслужење свештенства Митрополије црногорско-приморске, будимљанско-никшићке, жичке, њемачке, јужно-централноамеричке, као и Архиепископије албанске.

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

У току Литургије у свету тајну крштења уведена је дјевојчица Арсенија.

У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Јоаникије је рекао да је црква сазидана на камену који је Христос и да је Христос вјечни архијереј.

„А архијереји и свештеници на земљи су они који су Божијом благодаћу удостојени да буду саслужитељи Христа – вјечнога првосвештеника, знајући увијек ко је глава Цркве Божије, никада не падајући у заблуду да је овај или онај човјек – владика, патријарх или папа глава Цркве“, казао је Епископ будимљанско-никшићки.

Подсјетио је да данас у Цркви прослављамо једног таквог архијереја који се уподобио Христу, и као учитељ и као проповједник Јеванђеља Његовога, а посебно као архијереј.

„Прослављамо наследника Светога Саве – Светога Арсенија. Није само наследник по томе што је он непосредно од њега наслиједио тај положај Светога Саве. Него је наследник и тога духа и његове љубави, и његове мудрости. А посебно и нарочито, по свој прилици – његовога трпљења и смирења. Вјерујемо да је Свети Сава управо због тих врлина њега одредио за наследника између свих својих ученика, од којих су већ многи били архијереји по више година, монаси хиландарски и студенички“, казао је он.

Додао је да је Свети Арсеније био оно свјетило које се високо уздиже као град који на гори стоји.

„Такав архијереј, такав првосвештеник и поглавар Српске цркве могао је у то вријеме да носи сва искушења. А било их је много“, казао је Владика Јоаникије.

Владика је казао да је својим животом Свети Арсеније био свједок Христовога живота.

„А то је, као што је говорио наш блаженог спомена Патријарх Павле, најважније. Држао је народ и државу у јединству тако што је све приводио Христу Господу у коме имамо право јединство. И правог јединства нема без Христа Господа, праве љубави и стабилности једнога народа“, нагласио је он.

Додао је да данас многи то хоће дас постигну на неки вјештачки начин, преко ове или оне партије.

„А видимо да се Свети Арсеније није потчинио нити ставио у службу ниједне тадашње партије. А и тада их је било на неки другачији начин. Свој народ је он увијек држао на окупу, да буде изнад оних прривремених подјела и све учио и приводио Христу Господу“, закључио је Епископ Јоаникије.

Након светог причешћа архијереји су са свештенством и вјерним народом благосиљали и преломили славски колач.

Митрополит Амфилохије је рекао да Свети Арсеније Арсеније и дан данас својим моштима обједињује наш народ.

„И није случајно да су његове мошти дошле баш овдје да почивају, у овом немањићком манастиру у Ждребаонику. И није случајно да се баш у ово наше вријеме све више о њему чује и говори, да је ишао да посјети Херцеговину – ђедовину Светога Саве, да се и тамо цјеливају његоцве мошти“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

Објаснио је да није случајно из разлога што је тај дух јединства народа у вјери Христовој данас дошао под знак питања код многих.

„Нарочито овдје код нас, у Црној Гори, код оних који се одричу свога јединства. И који, намјесто да на тој Божјој љубави и љубави Светог оца Арсенија граде будућност и своје државе и народа, они хоће да је граде на братомржњи. Умножава се братомржња свуда у свијету, а посебно код нас у Црној Гори“, упозорио је Владика Амфилохије.

Додао је да је Свети Арсеније онај који мири браћу, који их обједињује.

„И зато је обилазио и обилази све крајеве, и данс га ево овдје да мири браћу, као што је мирио и Свети Сава, као што је мирио и Свети Петар Цетињски“, поручио је Митрополит Амфилохије.

Митрополит Амфилохије на крају је заблагодарио поклоницима из Њемачјке, ЦО за централни Шварцвалд на челу са протојерејем-ставрофором Миленком Марковићем, који су приложници ждрбеоничке светиње и који су поклонили возило минибус Богословији Светог Петра Цетињског. Оцу Миленку је због тога уручио архијерејску захвалницу.

Саборовање у манастиру Ждребаоник завршено је славском трпезом хришћанске љубави.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Трећа конференција српске православне омладине

Sat, 10 Nov 2018 12:03:07 +0000

У организацији Православног центра за младе Митрополије дабробосанске ''Свети Петар Дабробосански'' из Источног Сарајева 7. новембра 2018. године у Административном центру Владе Републике Српске у Источном Сарајеву отворена трећа Конференција српске православне омладине.

На конференцију су стигли млади из Републике Српске, односно БиХ, Србије, Црне Горе и Хрватске. Отварању скупа присутвовали су Његово Високопреосвештенство г. Хризостом, Митрополит дабробосански, градоначелник Источног Сарајева г. Ненад Вуковић, начелници општина Источне Илиџе и Источног Новог Сарајева, који су и поздравили сабране и пожелели им успешан рад, као и угледни професори Филосовског и Богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву, локално свештенство Источног Сарајева и други гости. Конференција ће трајати до 11. новембра 2018. године.

Извор: Српска Православна Црква

Владика тимочки Иларион служио у храму Светог Великомученика Георгија у Књажевцу

Sat, 10 Nov 2018 11:53:09 +0000

Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион началствовао је светом архијерејском литургијом у недељу 4. новембра 2018. године у храму светог Георгија у Књажевцу.

Епископу су саслуживали протојереј- ставрофор Синиша Ђорђевић, протојереји Томислав Петковић и Перица Божиновић, протојереј Михаило Чиквин из Пољске православне цркве и јерођакон Илија (Јовановић).

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

На литургији су били присутни представници општине Књажевац на челу са председником општине г. Миланом Ђокићем. Беседу верном народу произнео је отац Михаило, који ових дана борави у Србији и обилази српске цркве и манастире. На позив и са благословом Епископа Илариона отац Михаило је био гост књажевачке цркве, а приликом његове недавне посете Зајечару редакција нашег сајта са њим је обавила интервју, који ће бити ускоро објављен.

Извор: Епархија тимочка

Епископ Кирило: Дужност Цркве је да огради стадо Божије од вукова!

Sat, 10 Nov 2018 11:50:54 +0000

Црква Светог Димитрија Солунског која се налази у склопу дворског комплекса на Крушевцу у Подгорици данас, 8. новембра, торжествено је прославила своју храмовну славу. Свету архијересјку литургију служио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило уз саслужење господе протојореја-ставрофора: Бориса Брајовића и Далибора Милаковића, протојереја: Мирчете Шљиванчанина и Николе Пејовића, протођакона Владимира Јарамаза.

Честитајући славу старешини ове светиње оцу Борису, парохијанима и свима који славе Димитровдан као крсну славу, владика Кирило је након благосиљања славског колача, подсјетио да је Свети Димитрије хришћанску вјеру исповједао слободно када се то није смјело и да га је незнабожни цар Максимијан због тога и усмртио.

Говорећи о многим чудесима Светог Димитрија, Преосвећени је подијелио један детаљ из његовог житија, када је младић Нестор из Солуна отишао Светом Димитрију и затражио благослов да сам изађе на мегдан диву Лију, који је забављао цара Максимијана тако што је насилно доведене хришћане бацао на многобројне оштрице копаља. Уз помоћ Господа, као Давид против Голијата, Нестор је успио да непобједивог Лија, баци на она иста копља на којима се проливала хришћанска крв. У знак одмазде цар је погубио Нестора и наредио војницима да Божјег угодника Димитрија избоду копљима, што су они и учинили.

„То што је Нестор отишао по благослов Светом Димитрију, показује да сви ми хришћани знамо врло добро да је благослов оно што не само да сазидава Цркву Божју, него даје и преноси силу чији је извор Тројични Бог: Отац, Син и Свети Дух“, истакао је владика Кирило и објаснио да је тај благослов од Господа кроз изабраника Божијег, помогао Нестору да побиједи.

Преосвећени је истакао да се благослов не даје случајно и површно и да свако ко даје благослов треба да стоји иза њега:

„Димитрије је заиста стојао из тога благослова и зато је и платио мученичком кончином и побиједио, јер је побједа да останемо у исповједању истините вјере, која јесте темељ нашега вјечнога живота у Богу.“

Епископ се осврнуо на засједање Светог архијерејског сабора које је јуче завршено у Београду, а на којем је расправљано, како је казао, о многим питањима наше вјере, па и о питању које је усталасало у задње вријеме брод наше Цркве.

Владика је истакао да је неопрезна и неспретна, неправовремена, непровомјерна одлука цариградског трона у вези Украјине све узнемирила. Преносећи присутнима кратке утиске, он је истакао да је на Сабору прије свега изражена љубав и састрадавање са свим хришћанима без обзира које су националности и велико поштовање према цариградском трону:

„Нико не оспорава њихово првенство у Православној цркви по части. Међутим Сабор је примјетио да су прекорачене канонске норме црквеног понашања и да такви потези, које је цариградски трон учинио у Украјини, могу да проузрокују далекосежне последице за све православне Цркве, и у том смислу одредио се да не призна васпостављање у чин расколника Денисенка и Макарија Малетића.“

Нагласио је да наша Црква неће саслуживати са таквим људима, нити са њиховим клирицима, да остаје у саслужењу са свима, али не према разбојницима. Сабор је позвао све Цркве па и Цариградску – мајку Цркву, са великом љубављу поштовањем, да се спорна питања, па и питање давања аутокефалија некој цркви, решавају саборским одлукама:

„Нијесмо ми априори одбацили никакву аутокефалност, о томе се може расправљати. Расправљало се и у прошлости, давана је аутокефалност, али то треба радити по правилима. Не можемо безаконика да ставимо као правило вјере. Не можемо правило вјере да дамо безаконику који ни по моралним, ни по другим вриједностима, не може да буде правило вјере украјинском славном народу.“

Истакао је да је то значајно и за нас овдје, гдје постоје такви безаконици који неправедно без црквених правила упадају као разбојници у тор овчји и покушавају да заварају овце, облачећи се у рухо оваца – вукови у овчој кожи. Подсјетио је на оне који су претендовали да одузму и овај свети храм на Крушевцу:

„Дужност Цркве је да огради стадо Божије од вукова и то је она увијек радила. Ми сви волимо државу Црну Гору. И украјински народ воли држава Украјину, али не можемо њу поставити између себе и Бога. Црква не разликује људе по националности и у нашој Цркви има оних који се осјећају као Срби и Црногорци. Ево ја служим у Аргентини, па како ја тамо могу говорити о некаквим националностима. Тамо је конгломерат многих националности и сви они кад препознају у нашој Цркви Христов лик прилазе нам.“

Црква никад неће прихватити као мјерило понашања, како су то назвали на једном Цариградском сабору, етнофилетизам – отров који разара биће и тијело Цркве Божије.

Говорећи о ставу Цркве о КиМ, владика Кирило је позвао све да вјерујемо нашој Цркви и да се држимо њених одлука, истичући да је Сабор поновио ставове из Мајског саопштења да је против било какве незавиности те покрајине и разграничења, јер и то води у крајњи етнофилетизам:

„Та Европа која сад прима милионе Муслимана са Блиског Истока у своје окриље и сматра их равноправним грађанима, захтјева од нас да се разграничавамо са Албанцима на Косову, као да не можемо и ми заједно са њима да живимо. Ми желимо саживот са свима људима добре воље и тај саживот је могућ како то показују и многе државу које су многонационалне и многорелигиозне.“

Владика је подсјетио да се на Сабору говорило и о црквеној просвјети као једној од најважнијих дјелатности наше Цркве и истакао да је основано тијело која ће се бавити реформама црквене просвјете да би се она што више уклопила у школски систем држава у којима се налазе наше црквене школе. Запитао се зашто не би могла и код нас постојати теолошка школа у оквиру школског система из које је, како то наш Митрополит црногорско-приморски Амфилохије често понавља, изникао сав школски систем Црне Горе. Владика је посебно истакао пуну подршку коју је Сабор дао мученичкој Богословији Светог Кирила и Методија у Призрену.

„Ми желимо акредитацију наших духовних школа од државе и надам се да ће све државе, па и Црна Гора имати разумјевања да признају те наше специјалне школе“, рекао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило.

По завршетку службе Божије сабрање на Крушевцу је настављено за трпезом љубави.

Цркву Светог великомученику Димитрија, која се налази у склопу дворског комплекса на Крушевцу у Подгорици, изградио је краљ Никола као дворску капелу за породицу Петровић. Њена градња започета је 1894. године а освећена је 1900. године руком Митрополита црногорско-приморског Митрофана Бана.

Дуги низ година била је у средишту пажње јавности због покушаја државе да ову светињу одузме од Цркве, позивајући се на Закон о државној имовини, по којем је сва имовина династије Петровић у својини државе Црне Горе. Након петогодишњег поступка, 2017. године пресудом Вишег суда у Бијелом Пољу, по жалби Митрополије црногорско-приморске – Црквене општине подгоричке, правда је задовољена. Потврђено је: Црква Светог Димитрија је својина Цркве, Митрополије црногорско-приморске.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Помен ослободиоцима Новог Сада

Sat, 10 Nov 2018 11:48:22 +0000

Стогодишњицу од тријумфалног уласка српске војске у Нови Сад, предвођене мајором Војиславом Бугарским, грађани Новог Сада су обележили у петак, 9. новембра 2018. године.

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

У оквиру прославе Дана ослобођења Новог Сада, у порти Успенске цркве је служен помен и положено цвеће на Спомен крст палим борцима у ратовима од 1912. до 1918. године. Помен ослободиоцима Новог Сада и свим пострадалима у ослободилачким ратовима служио је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Богородичиног храма, заједно са свештенослужитељима при наведеној цркви. У подножје крста, венце су положили г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, господин Здравко Јелушић, председник Скупштине Новог Сада, бригадни генерал Жељко Петровић, командант Прве бригаде Копнене Војске Србије, као и делегације Савеза удружења потомака ратника Србије од 1912. до 1918. и Удружења потомака ратника Новог Сада из тог периода.

Положивши венац на споменик код Успенске цркве подигнут у част борцима погинулим у Првом светском рату, градоначелник Милош Вучевић је рекао новинарима да Нови Сад следи слободарске традиције својих суграђана из претходних векова. Морамо да ценимо слободу и мир, и да створимо још боље услове за будуће генерације, нагласио је Вучевић.

По завршетку служења помена, отац Жељко је даривао иконе Пресвете Богородице присутним представницима Града Новог Сада и Војске Србије.

У Тителу је данас прослављена слава команде Прве бригаде Копнене Војске Србије ˗ Свети мученик Нестор, хришћански војник и духовни следбеник Светог великомученика Димитрија.

Извор: Радио Беседа

Поводом имендана Епископа нишког г. Арсенија - Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета!

Fri, 09 Nov 2018 17:54:00 +0000

На дан када наша света Црква савршава молитвени спомен на светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније (Главчић) прославља свој имендан. Уредништво нашег Портала упућује молитвене честитке предстојатељу Цркве Божје у Епархији нишкој и свесрдно са пуно љубави узвикује: Преосвештеном и високодостојном Господину Господину Арсенију, Божијом милошћу Православном Епископу нишком. Подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године!

Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета!

Животопис Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија (Главчића)

Епископ нишки Арсеније (Главчић), рођен је 10. марта 1978. године у Вршцу, од оца Богдана и мајке Ружице, рођене Ненадовић, добивши на крштењу име Миломир. По породичном пореклу aрхимандрит Арсеније потиче из места Ковачи код Јошаничке Бање, где је рођен његов отац Богдан. Мајка Ружица, рођена у селу Баваниште код Панчева, пореклом је из чувене породице Ненадовића из Бранковине. Деда по мајци Никола потомак је Јакова Ненадовића.

Основну школу завршио је у родном месту 1993. године, одакле, по благослову тадашњег Епископа банатског Хризостома (Столића), одлази у Богословију Светог Саве у Београду. Школовање у Богословији завршава са одличним успехом 1998. године. Одмах након завршетка Богословије, по благослову Епископа Хризостома, уписује се на Богословски факултет у Београду. У току студија два пута је одлазио на усавршавање руског језика на Пушкиновом институту у Москви, 1999. и 2000. године.

Године 2002. Епископ банатски Хризостом поставља га на дужност Секретара Епархијског управног одбора и благајника Епархије банатске. На тој дужности остаје све до септембра 2004. године. Следећи свог духовног оца Епископа Хризостома прелази у Епархију жичку где бива постављен на дужност Секретара Епископа у јулу 2005. године. Истовремено започиње и припрему за монашки живот као искушеник на Епископском двору у манастиру Жичи. У септембру 2005. године дипломирао је на Богословском факултету у Београду.

На дужности Секретара Епископа жичког остаје до октобра 2006. године када, по благослову Светог архијерејског синода Српске православне цркве, одлази на постдипломске студије у Грчку. На Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну уписује се на магистарске студије на катедри за Литургику код професора Панајотиса Скалциса.

У току студија прима монашки постриг у манастиру Студеници 1. августа 2007. године добивши име Арсеније. На празник Светог пророка Илије исте године рукоположен је у чин јерођакона од стране Епископа жичког Хризостома у манастиру Студеници. Две недеље касније, на празник Преноса моштију светог архиђакона Стефана, 15. августа, у манастиру Жичи, Епископ жички Хризостом рукоположио га је у чин јеромонаха. Након тога враћа се на студије у Солун, а наредне године, на празник Преподобне Анастасије Српске, 5. јула, у манастиру Студеници, произведен је у чин aрхимандрита. Магистарску дисертацију на тему: „Типик Светог Никодима Архиепископа српског“ одбранио је 29. новембра 2012. године са одличном оценом.

Након освећења новог Епископског двора у Краљеву, 15. маја 2011. године, заједно са Епископом жичким Хризостомом, као придворни монах, прелази из манастира Жиче у Краљево. Уз свог духовног оца остаје све до његовог блаженог уснућа 18. децембра 2012. године. Након упокојења Епископа Хризостома наставља да врши послушање придворног монаха на Епископском двору у Краљеву. У фебруару 2014. године, на предлог Администратора Епархије жичке Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, добија благослов Светог архијерејског синода Српске православне цркве за докторске студије на Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну.

На редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа топличког, викара Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја.

На редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 24. маја 2017. године изабран је за Епископа нишког.

Устоличен у Саборном храму Силаска Светога Духа на апостоле у Нишу, 13. августа 2017. године.

Вашој пажњи препоручујемо интервју са Владиком Арсенијем који је објављен у "Православном мисионару", званичном мисионарском гласилу Српске Православне Цркве за младе:

Владика Арсеније: Црква је сабрање на Евхаристијској Вечери!

Обавештење Епархије диселдорфске и немачке

Fri, 09 Nov 2018 17:13:13 +0000

Свештенству и верном народу Српске Православне Цркве у Немачкој

Обавештавамо свештенство и верни народ Српске Православне Цркве у Немачкој да је на заједничкој седници Епархијског савета и Епархијског управног одбора одржаној 20. октобра 2018. године у Диселдорфу, а ради побољшања услова рада и правног статуса наше Епархије, донета једногласна одлука о промени седишта и назива Епархије. На основу ове одлуке, за седиште Епархије одабран је Диселдорф, који је и био прво место столовања српског епископа на територије Немачке. У складу са тим, нови назив епархије је: Српска православна епархија диселдорфска и немачка (Serbische orthodoxe Diözese von Düsseldorf und Deutschland). Одлуке Епархијског савета и Епархијског управног одбора потврђене су на недавно окончаном јесењем заседању Светог Архијерејског Сабора чиме су и коначно ступиле на снагу. Такође, користимо прилику да заинтересовану јавност информишемо о почетку рада нове званичне интернет странице наше Епархије: www.eparhija-nemacka.com

Извор: Епархија диселдорфска и немачка

СПЦ

Радио Глас: Емисија Пирг посвећена књизи "Руски путеви српског богословља"

Wed, 07 Nov 2018 18:31:34 +0000

Књига "Руски путеви српског богословља" аутора др Владислава Пузовића, професора Православног богословског факултета у Београду промовисана је и у Нишу. Гост емсиије "Пирг" био је др Ивица Живковић који је модерирао промоцијом.

Звучни запис емисије

Промоција књиге одржана је након Москве, Београда и Требиња, а др Ивица Живковић слушаоцима је представио сам садржај и пренео утиске након промоције. Такође, у данашњој емисији говорили смо и о учешћу Епархије нишке на Београдском сајму књига, као и о предавању протојереја - ставрофора о.Милоша Весина на тему: "Зашто је Христос проповедао у причама?".

Извор: Радио Глас

Најава: Световрачевски дани у Футогу

Wed, 07 Nov 2018 18:27:57 +0000

Са званичне интернет странице радија Беседе доносимо најаву Световрачевских дана који се по благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја одржавају у организацији Српске Православне Црквене општине футошке.

Плакат у ПДФ формату

Најава: Трећи суботички хорски Фестивал духовне музике

Wed, 07 Nov 2018 18:26:35 +0000

Са званичне интернет странице радија Славословље доносимо најаву трећег суботичког хорског Фестивала духовне музике.

Годишњица упокојења попадије Младенке Зековић (1980-2017)

Tue, 06 Nov 2018 14:59:49 +0000

Опраштајући се од младо упокојене протинице, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је тог дана на опелу, које је служио са Епископом захумско-херцеговачким г. Григоријем, да се Младенка родила на празник Христовог васкрсења и да је сав њен живот био у знаку Христовог васкрсења, па и њено страдање.

Митрополит је рекао да је њено материнство оно чиме је испунила дане свога живота.

„Пророк Соломон каже да Бог неке људе узима младе да се зло не би дотакло срца њиховог. А онда, сазнао сам и видио да Бог узима неке који нијесу толико млади, али су ипак млади за ове наше људске прилике и људски живот. То се догодило с нашом Младенком. Зашто је Бог тако поступио, онда кад је била најпотребнија и својој дјеци и свима нама и Цркви Божјој? Има оних, који испуне свој живот, смисао свога живота, оно зашта их је Бог овдје призвао у неком краћем времену“, казао је Владика.

Младенка се, по свједочењу владике, није бојала смрти.

„Једино је бринула за дјецу. Али, на крају је завршила оним ријечима древнога пророка Авраама: Господ ће се постарати. Предала је у руке Господње, и себе, и своју дјецу, и свога Слободана. Господ нека би дао да и Црна Гора и Херцеговина још рађају овакве благословене душе“, казао је тада Митрополит Амфилохије.

Сјећајући се данас наше драге протинице, вјероучитељице а изнад свега сестре и мајке која је славила, благодарила и свједочила живога Бог љубави, подсјећамо, и вас и себе, на опроштај наше колегинице Оливере Балабан од Маше Зековић која нас је све љубављу задужила:

Оливера Балабан поводом упокојења протопрезвитере Маше Зековић: Соколици из Херцеговине

Моја добра и лијепа сестро,

Кажу људи – Не може све једна мајка да роди. И заиста не може. Ту сам истину спознала када сам тебе упознала. А упознале смо се управо једног оваквог кишног новембарског дана, као што је и овај када си отишла своме Господу, кога си толико вољела.

Бојим се мила моја, да у ова црна слова која пишем на бијелој хартији не може стати опис оне љубави коју је сваки човјек осјећао у сусрету са тобом.

Неће и не може. Пишем ове редове више да бих се на свој начин суочила са болом. Пишем у покушају да по ко зна који пут нешто од тебе научим. Да из моје душе на папир изађе неко сазнање које ми умом и тјелесним очима није видљиво.

Пустила си нас да вјерујемо да ћеш још бити са нама овдје под овим небеским шаром. Пустила си нас да се надамо. Ти си све храбрила и гурала напријед. Као да смо ми били болесни а ти здрава. И јесмо моја Машо. Ми смо љубав и милост Божију чекали у твоме оздрављењу а ти си му спремно похрлила у загрљај.

Кћери Херцеговине, Мајко хришћанко Црне Горе, невјесто Дурмитора, доме Румије, сестро острошка, пријатељу бокешки, видиш ли колико ти је гостију данас дошло? Колико си браће и сестара својим дивним ликом сабрала да те испрати на најважнији пут – пут у Царство Небеско, Христу Богу у загрљај.

Као што си и до сада у свему предњачила, тако и на овај пут, мила сејо, одлазиш прије свих нас, да нам и тамо приправиш мјесто, да нам освијетлиш путању када слаби и устрашени кренемо стазом којом си ти храбро и достојанствено прошла.

Скупила си дјецу око себе. Седам бијелих вијенаца око твоје главе. Шесторо их те испраћа а једно дочекује. Говориш им тишином која се пролама, милујеш осмјехом неугасле жеље, љубиш их росом, грлиш крстом, једне их другима као залог остављаш. Одважни су, држе се добро. Ослушкују тишину не би ли чули твој звонки глас. Додирују те ручицама не би ли ти измамили загрљај. Прислањају своја лица на твоје, чекајући да им на образ спустиш топли пољубац. Тешко је Машо, тешко је само и гледати. И камен би заплакао, и гора зајечала. Сунце се покрило облаком да не свијетли данас, када сви плачемо због растанка с’ тобом.

Но, не брини сејо. Добро си бирала. Дјецу остављаш у чврстим и сигурним рукама. И оцу Слобу си помоћ припремила. Шесторо малих људи погураће га напријед кад застане, баш онако како си то и ти чинила. Свекрви, оцу и мајци си пуну кућу радости оставила.

Све нас си љубављу задужила.

Тугујемо, не замјери, људи смо. Али, наша туга има и други крај. Улива се и губи у радости Васкрсења. Тог дивног часа којег нам обећа Господ. Дана, када ћемо се, ако Бог да, сви заједно радовати у Њему, тамо гдје нема плача и бола. А до тада, мила моја Приле, видимо се на Светој Литургији, тамо гдје си највише вољела да се сријећеш са онима које волиш.

Путуј соколице у наручје Христа Бога живога и моли се за нас грешне.

Вјечан ти спомен и Царство Небеско!

*****

Попадија и вјероучитељица Младенка-Маша Зековић је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије) од благочестивих родитеља Миленка и Сенке. У брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског Факултета у Београду, ступила је 2003.

Након рукоположења оца Слободана у чин свештеника и постављења на дужност пароха јеленачко – подострошког 2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима, гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу. Године 2005. прелазе у даниловградску парохију гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота. 2016. године породица Зековић прелази у Бар гдје отац Слободан бива постављен за старјешину Храма Светог Јована Владимира и архијерејског протопрезвитера барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при храму.

За свог овоземаљског живота и служења Цркви Христовој, Маша са својим супругом, протом Слободаном даје велики и благословени плод. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију.

Весна Девић

Извор: Митрополија црногорско-приморска