Под покровитељством Фонда за најугроженије Епархије бихаћко-петровачке као и љубављу добрих људи, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије посетио је 5. јануара 2019. године најугроженије становнике у Босанском Петровцу и околини.

Обилне снежне падавине и временске неприлике нису спречиле намеру да и ове године владика Сергије обиђе најсиромашније породице и подели им божићну помоћ у виду печенице, кућних потрепштина и новчаних средстава, показујући тако да Епархија бихаћко-петровачка увек уз свој народ, посебно помажући оне у тешкој ситуацији како би и они осетили духовну радост празника Рођења Христовог.

Извор: Српска Православна Црква

У суботу, 5 јануара 2019. године, уочи Бадњег дана, Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије дочекао је представнике Демократског ромског центра, као и велики број дјеце ромске националности у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици.

Митрополит је дјеци раздијелио 120 божићних поклона. Дјеца су током сусрета извела пригодан програм.

Владика Амфилохије је изразио велику радост што су представници ромске националности са толиким бројем дјеце посјетили саборни храм Васкрсења Христовог у Подгорици и пожелио им мир, напредак, слогу и благослов од Бога пред предстојећи празник Рождества Господа Исуса Христа – Божић.

Потом је у просторијама саборног храма отпочео је округли сто који на тему „Хиљаду година од доласка Рома на Балкан“.

Учествовали су: Митрополит Амфилохије, Драгољуб Ацковић – генерални секретар Свјетске уније Рома, затим Иван Тоскић, директор Демократског ромског центра, Владимир Милуновић професор филозофије и координатор Хуманитарног фонда МЦП ,,Човјекољубље“, као и Дејвид Сејдовић, директор фондације ,,Рука Руци“ из Подгорице.

Такође, скупу је, уз бројно свештенство и народ, присуствовао и амбасадор Републике Србије у Црној Гори – Његова екселенција проф. др Зоран Бингулац.

Извор: Српска Православна Црква

Свему свештенству, свештеномонаштву и благоверном народу Богомспасаване Митрополије аустралијско-новозеландске

Драга нам духовна децо у Богомладенцу Христу,

Неизмерно се радујемо за ову прилику, да вам се обратимо овом Архипастирском посланицом, поводом сверадосног Празника Рођења Богомладенца Христа, Празника Божијег старања, милосрђа и љубави према човеку и свету.

Празник Божића је празник који нас сабира у заједницу, у бесмртни загрљај са Богом и једне с другима, са својим ближњима.

Као Празник Божије љубави и промисла за човека и свет, Божић је атмосфера у којој је човек као икона Божија призван да битише, да осмишљава и остварује свој живот.

Бог се рађа у пећини, у месту мрачном и хладном, месту налик на гробницу. Рекло би се у месту које најсликовитије описује стање људског срца и духа, атмосферу у којој се човек нашао након његовог отуђења од Бога, изласка из Његовог сигурног загрљаја.

Богомладенац Христос се рађа у маленом граду Витлејему, географски за свет непознатом месту, али Његовим рођењем, како пророк предсказа, Витлејем постаје место великог значаја - центар света, који посећују три Краља звездара, три тајанствена представника човечанства, клањајући се Сунцу Правде и Звезди која рађа нову консталацију мудрости и знања од које човек задобија своју пуну висину и меру Богомданог му потенцијала и раста.

Својим рођењем Богомладенац Христос уноси светлост и топлоту у мрак и хладноћу људског срца, преображавајући га, уводећи нас, који смо седели у тами незнања да угледамо светлост велику (Мт. 4,16).

Искуство наше свакидашњице сведочи да је наш људски пут често испуњен незадовољством, празнином, стресом и разочарањем.

Савремени човек у потрази за смислом и садржајем у своме животу, осмишљавањем свога дана, недеље, месеца и године, обраћа се многим лажним боговима, древним и савременим, технолошки напредним и спиритуално обећавајућим. Међутим, сведоци смо да савремени човек остаје уморан и обремењен. У шаренилу потрошачког и секуларизованог, односно реформисаног Божића са којим се сусрећемо у западном друштву, који поклонима, рекламама, сезонским попустима и деда мразовима готово засењује Витлејемску пећину, Богомладенац Христос, устима Православља се обраћа човечанству и ове Бадње вечери речима: – Ја сам Пут, Истина и Живот (Јн 14,6), „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем и наћи ћете покој душама својим“(Мт. 11,28-30).

У дубини свога бића, човек се не може задовољити ограниченим, пролазним и земаљским. Човек је биће створено за вечност и непролазност, да богује у благодатној заједници са Богом (Пс. 81,6).

И овога Божића се изнова присећамо светиње породице као мале цркве и ћелије здравог друштва. Данас се породица налази под великим притиском неприродног убрзаног стила живота. У наметнутој убрзаности, породица тешко налази време за себе, за заједничарење и правилно васпитавање своје деце. Због тога позивамо родитеље, да мудро располажу са временом, да усађују у срце своје деце семе вечних вредности и смисао живота који нам се открива у Богомладенцу Христу.

Сетимо се увек актуелне Јеванђелске опомене Христове упућене нама одраслима: „пустите децу да дођу мени“ (Мт. 19,14). Не треба нашом немарношћу да будемо препрека својој сопственој деци на путу њиховог познанства са Христом. Упознавање са Њим бива у Светој Цркви, чије је Он Глава, у светотајинском и световрлинском животу, а наши домови треба да су наставак овог односа са Богом, да буду Његов продужени храм. Од судбоносног је значаја да се наша деца упознају са Христом, да осете Његову лепоту и љубав, Његов мир, Његов смисао и вредности које свет не може да понуди. Не лишавајмо децу духовног путоказа кроз живот. Сетимо се, колико пута се дешава у животу да зажалимо што раније нисмо децу упознали са Христом, када западну у искушења, али тада бива много теже.

Сећамо се и овога Божића нашег народа Српског на распетом Косову и Метохији коме непрекидно прети прогон и истребљење.

Наш највећи дар и допринос распетом Косову је у одржавању пламена Лазаревог Завета у нашим срцима и срцима наше деце на Петом континенту. Косово је већ духовно изгубљено оног момента када Српски народ преда забораву Његове Светиње и Његов Завет.

У светлости мира и јединства који доноси празник Божића, позивамо сав наш Светосавски народ широм Аустралије и Новог Зеланда на међусобну слогу и љубав. Свака подела Српског народа јесте пораз нашем народном бићу, а исто тако и слабљење његове снаге за његов опстанак на овим просторима. Не дозволимо да наши лични интереси буду изнад интереса мисије наше Светосавске Цркве и њеног народа на Петом континенту.

Будимо светлост свету, ширимо радост Христовог Рођења између себе и међу светом који нас окружује.

У очинској љубави, све вас поздрављам, сверадосним поздравом:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

ЕПИСКОП АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКИ

+СИЛУАН

Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

ХРИСТОС СЕ РОДИ!

У сусрет великом хришћанском празнику, у коме је „само собом” све весело и свечано, рођењем вјечног Живота, Христа Богочовјека, имамо пастирску дужност и очинску радост, да позовемо све православне вјернике и све људе добре воље у Црној Гори и шире, на слогу, мир и љубав.

Мир на земљи, и добра воља међу људима – најљепши је начин прослављања Бога, новорођеног Богомладенца у ове свете и благе дане Христовог рођења. То је начин на који су га прославили анђели и пастири када се родио. На то су призвани сви људи на свијету, цијело човјечанство – а нарочито они којима је већ по рођењу дато да су браћа, рођаци, кумови, комшије.

Ми у Црној Гори смо опстали и подигнути смо на божићном мирбожању. То потврђује и Петар Ловћенски Тајновидац:„Славио сам Божић у Витлејем, славио га у Атонску гору, славио га у свето Кијево, ал је ова слава одвојила са простотом и са веселошћу”. Међусобни цјелив, међусобно праштање и ослањање на Мир Божији – то су темељи нашега погледа на свијет, нашег међусобног братског односа, према себи и према свим људима.

Бадњи дан и Божић спадају у највеселије дане и најсадржајније свечаности наше свеукупне народне традиције, као и свеукупног људског рода. Начин како славимо божићне благе дане, један је од сигурних доказа да смо са Богом повезани од давнина, од искони. Божићна ватра Богољубља и братољубља нас окупља вјековима позивајући све људе и све земаљске народе да се на њој огрију. Бадње дрво и полазник – који симболизују самог Господа и његов долазак у свијет и Његово примање људске природе – најдражи су гости, и најмилији укућани наших предака, па и нас самих од када знамо за себе, и од када смо населили ове просторе.

Овај Божић 2019. године, ми у Црној Гори дочекујемо са међусобно различитим сјећањем на догађаје који су се, баш у ове дане, одиграли прије 100 година – на Цетињу и у његовој околини. У то вријеме с једне стране: „за три дана, три света Божића, такве битке и крвопролића” на Мојковцу „није било од кад људи памте” а с друге стране у једном несрећном стицају ратних и поратних околности, послије свих мука и страдања, од Скадра, преко Брегалнице, до Мојковца – дочекали смо и тај страшни моменат, да удари брат на брата, и да се сукобе они који су до јуче, и који су вјековима, били у истом строју – за право, част и образ отаџбине.

Тачно прије 100 година, мучни и неприродни сукоб око власти, у који су се упустили један ђед и један унук – довео је до братског крвопролића. До проливања братске крви међу јунацима, међу родољубима, међу синовима ћивота Светог Петра Цетињског. Иако су и једни и други били доживотно одани Црној Гори и своме роду, иако су и једни и други сањали велико уједињење које је донио крај Великог рата – ипак су их варнице и династичке размирице увеле у страшну братоубилачку погибију.

Присталице одлука Скупштине у Подгорици били су црногорски родољуби. Међу њима су и сви предсједници краљевске Владе, од увођења вишепартијности у Црној Гори 1905. до Великог рата. Један од организатора рада ове Скупштине био је рођени брат краљице Милене.

Нико, од црногорских архијереја и свештеника из Краљевине Црне Горе, није се успротивио црквеном уједињењу, тачније – обнављању јединства Пећке Патријаршије 1920. године, а сви они, међу њима, који су испрва политички подржали старога краља, службовали су Божију службу, до краја живота као свештеници СПЦ.

На другој страни нашли су се исто тако храбри родољуби одани заклетвом своме краљу. И сви су они касније, на челу са Јованом Пламенцем и Крстом Зрновим Поповићем, помиловани од стране краља Југославије, унука краља Николе, и враћени у Црну Гору са грађанским правима и одређеним привилегијама обојица су касније убијена од братске комунистичке руке).

Догађаје о којима је ријеч данас једни Црногорци зову „божићном побуном” а други „божићним устанком”, а у питању је била велика братска несрећа, настављена револуционарним братоубилаштвом у Другом светском рату (продужетак је крвних освета из времена Светог Петра Цетињског); све је то унијело метеж и подјеле, на чијем трајању неко инсистира, до данашњег дана. Велики је гријех и безумље да ми данас, једини у Европи, послије толико времена повампирујемо и оживљавамо те сукобе, заборављајући да ни Бог, по Аристотелу, не може поништавати историју и историјске догађаје, а камоли људи.

Зато, загрлимо јутрос, браћо и сестре, кости и сјени свих наших предака, свих оних палих за крст часни и слободу наше родне груде! И једни и други су наши; потомци и једних и других су наши! Издајник, не дај Боже, може бити само онај, ко покуша да дијели и завађа њихове гробове и њихово потомство. Ако се они нијесу могли ни знали разумјети прије 100 година, а ни они после њих, него су запуцали једни на друге, – наша је света дужност да ми утишамо те плотуне. Како? Тако што ћемо се данас окупити и ујединити око Светиње мирбожања и братске љубави и праштања, помирења за Божић, на Божићно јутро.

Све размирице и свађе које нас дијеле, да јутрос заборавимо, да једни другима опростимо, да се за гријехе покајемо и да Цетињски манастир и ћивот Светог Петра Цетињског оградимо најљепшом могућом оградом – братском слогом!

Нека 100. годишњица божићних братоубистава и оних после њих у Црној Гори, буде почетак нашега измирења, да тражимо и да не престајемо у томе, да налазимо начине, како ћемо, у име Бога Љубави, зацијелити све наше међусобне историјске ране, како ћемо један другога, чинити чашћу већима и бољима.

Тако ћемо једино и на прави начин, умирити сваки устанак и сваку побуну, у нама самима – против свога брата, и против својих најближих, против сваког људског бића.

Божији благослов на свима Вама, нека буде од сада па до вијека!

ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

Ваш молитвеник пред Богомладенцом Христом,

АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ

МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Са жаљењем констатујем да је и питање обнове Владичине куле или Зимовника Светог Петра Цетињског на Каручу ових дана искоришћено за неосноване нападе на Цркву и јавно порицање њеног неотуђивог права да учествује у поступцима у складу са важећим прописима Црне Горе. Није ми појмљив, а ни прихватљив приступ који суштински негира и потире правни поредак Црне Горе.

Немам ништа против што је питање обнове Владичине куле на Каручу постало интересантно и за ”Побједу”, портал ”Аналитику”, па чак и за Фондацију ”Свети Петар Цетињски”. Није спорно ни то што и они виде да би било лијепо и значајно да се тај црквени објекат обнови. Али, по мом мишљењу, није добра необавјештенст, површност, једностраност, недобронамјерност и острашћеност која је видљива у објављеним текстовима.

Не бих овдје о томе што један дио јавности у отварању једноставне приче о обнови руиниране Владичине куле на Каручу и нападима на Цркву види покушај скретања пажње са приче о озбиљним и врло аргументованим оптужбама и кривичним пријавама због крађа и пељешења бројних збирки и депоа Народног музеја Црне Горе.

Изненадио сам се када сам као пуномоћник Митрополије у управном поступку о Владичиној кули, који се води пред Управом за заштиту културних добара, преко ”Побједе” и порталâ сазнао да иза читаве акције стоји Фондација ”Свети Петар Цетињски”. Јер, та организација се у списима предмета нигдје не помиње!?! Она не постоји као учесник у поступку. С друге стране, Фондација се као свјетовна организација ових дана представила као да је ријеч о Фондацијској, а не о Владичиној кули. По тој логици, за неке је изгледа довољно да оснују неку Фондацију или невладину организацију са гласовитим називом, па да се онда тражи све што је везано за личност по којој је Фондација или невладина организација названа. Заиста, врло креативно, али далеко од реалности друштвеног и правног поретка!

Кад сам већ код Фондације ”Свети Петар Цетињски”, ред је да подсјетим јавност да смо недавно, преко истих медија, сазнали да је проф. др Живко Андријашевић, предсједник Управног одбора Фондације, обавијестио јавност да није у могућности да сазове редовну годишњу Скупштину, јер је, како је навео, један од његових чиновника ”заплијенио печат и документацију Фондације”. Не само да није могао да организује Скупштину Фондације него није могао ни да пошаље позивнице малобројним члановима. Такође, јавност је обавијестио да Фондација ”нема ни овлашћено лице”. Тешко је наћи логику у чињеници да би црквени објекат да обнавља организација која не може да окупи своје чланове на своју годишњу Скупштину!

Беспредметна је полемика са организацијом чији је предсједник јавно признао да Фондација нема овлашћено лице. Ипак, ради јавности указујем да је прича о обнови Владичине куле на Каручу врло једноставна. Митрополија је, у сарадњи са Црквеном општином Ријечке нахије, још прије десетак година покренула питање обнове Владичине куле на Каручу. Поступак је окончан правоснажним решењем Управе за заштиту културних добара, а израђен је и одобрен и Конзерваторски пројекат. И сада, из небуха, Фондација без овлашћеног лица се јавља као наводни иницијатор поступка за добијање већ добијених и одобрених конзерваторских услова и пројекта!?! Па се још и изражава и чуђење што је, по нашој жалби, поништено незаконито решење.

Демонстрација незнања врхуни у наводу да је решење касније достављено Секретаријату Пријестонице ”највероватније да се Српској Цркви пружи довољно времена да уложи жалбу на предметно решење”!?! Ради едукације правнички незнавеног сочинитеља предњих навода, наводим да рок за жалбу Митрополије као странке у поступку не тече од дана када Пријестоница прими решење као појединачни правни акт него свакој странци тече рок за жалбу од дана пријема решења без обзира на другу или коју већ странку.

Неко некога у досадашњим писанијама Фондације без овлашћеног лица добрано обмањује! У Саопштењу Фондације од 31. децембра 2018.г. је наведено да је ”захтјев за добијање конзерваторско-рестаураторских услова поднио Секретаријат за уређење простора и заштиту животне средине Пријестонице Цетиње на предлог Фондације Свети Петар Цетињски 12. октобра 2018.г.”. А у захтјеву наведеног Секретаријата бр. 05-351/18-1588, који је достављен Управи за заштиту културних добара 19. септембра 2018.г. (дакле, скоро мјесец дана раније), стоји да се Секратаријату тим поводом обратило Министарство културе, а не Фондација ”Свети Петар Цетињски”. У посједу сам и наведеног захтјева Министарства културе. Нема ни помена о Фондацији или њеним завађеним фракцијама! Да не би било нових оптужби да ”неко из администрације ради за Српску Цркву” дужан сам да наведем да сам цитирана документа добио као пуномоћник Митрополије у поступку.

Вјероватно је сада и министар културе Александар Богдановић зрео да од нових креатора и бранитеља идентитета буде проглашен за сумњиво лице! Шалу на страну, али једноставна ствар је доведена до апсурда и претворена је у лакрдију своје врсте: Министарство културе је странка у поступку и истовремено другостепени орган који поништава решење Управе за заштиту културних добара која је орган у саставу Министарства културе! И ко ту за кога ради из државне администрације?

Да су необавијештени чланови наведене Фондације прочитали чл. 102 и 103 Закона о заштити културних добара видјели би да се конзерваторски услови могу издати само власнику, односно држаоцу културног добра! И никоме другоме! У овом случају, једино је могуће уз сагласност Цркве!

Имовинско-правна питања се не расправљају преко медија него пред надлежним државним органима, па је беспотребно трошити вријеме. Бојим се да се само овдје доказују аксиоме: да је Владичина кула црквени објекат! Само неко ко је у дубоком раскораку са историјском прошлошћу Црне Горе и Цетиња може да се пита како је Црква црквена и како је владичанска кућа владичанска! Да су аутори тих питања макар дијагонално прочитали повељу Ивана Црнојевића видјели би да Каруч, уз друга имања, представља црквену имовину дуже од пет вјекова. Или, да су прочитали текст Јована Сундечића ”Финанцијална реформа у Црној Гори 1868. године” (”Орлић црногорски”, 1869.г., стр. 60-64) видјели би да је Књаз Никола по признању Скупштине на Цетињу потврдио да у имовину Цркве спадају ”све земље, горе и васколик метох куд хрисовуља Иван-бегова пише”. Ту се као црквена имовина наводе и риболови Волач, Каруч, Калуђерово око, Шувица и седми дио од Граба!!! Било би умјесно да се Фондација ангажује да се испоштује повеља Ивана Црнојевића и да се Цркви врате имања која је потврдио Књаз Никола, а не да се негирају повеље и завјештања Црнојевића и Петровића.

И поред свега што знам и видим, ипак не могу да вјерујем да се неко, без печата и субјективитета, усуђује да обмањује јавност наводећи нетачне и непостојеће податке из листа непокретности, који је доступан јавности преко електронског катастра Управе за некретнине. Нигдје у листу непокретности бр. 99 КО Рваши не пише да је Црква Светог Николе физичко лице. Не пише ни матични број који се наводи у Саопштењу Фондације. Не постоји, како неистинито тврде, хипотека на културном добру, јер нико није заложио Владичину кулу код банке да би подигао кредит него је у рубрику која садржи податке о теретима и ограничењима уписана забиљежба проглашења споменика културе из 1961. године. Да не набрајам даље!

Списи предмета потврђују да Митрополија није и не може бити против обнове Владичине куле на Каручу, јер је управо она и иницирала њену обнову. Митрополија није ни против сарадње са Министарством културе, Управом за заштиту културних добара, Центром за конзервацију и археологију и свим другим људима и организацијама добре воље. Али, обнова и радови не могу да се изводе уз игнорисање Митрополије и негирање или отимање њених права као што је право на Каручу.

Реаговање је објављено у данашњој Побједи

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Извор: Епархија тимочка

У Тителу – месту у којем је пре 77 година на најсвирепији начин живот изгубило шездесет особа – у петак, 4. јануара 2019. године, одржан је централни помен у знак сећања на невино страдале Србе, Јевреје и Роме у злогласној Рацији у јужној Бачкој. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј је служио парастос у храму Успенија Пресвете Богородице у Тителу, уз саслужење свештенства наше Епархије. Беседећи по завршетку парастоса, владика Иринеј је казао да данас узносимо молитве за покој душа свих невино пострадалих оне хладне зиме 1942. године.

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

Култура сећања није јача страна у нашој колективној народној свести. Страдале су хиљаде и хиљаде људи без икакве кривице осим те што су постојали, а што нису били оне народности или било какве друге припадности, коју су бездушни окупатори сматрали допустивом. Међу тим невиним жртвама није било никаквог избора ни по каквом кључу ни критеријуму ‒ од тек рођеног детета до човека у дубокој старости, сви су долазили на ред џелатима. Ми морамо схватити да они који су били жртве, али не на путу зла него на путу добра, а поготову они који су свесно себе жртвовали на путу правде, мира и истине, да они не само што заслужују наше сећање, него без њих ми, хтели то или не хтели, постепено постајемо духовни мртваци. После њиховог крста, после њиховог невиног погубљења, уследило је сасвим извесно пред Богом и са Богом, и њихово васкрснуће, прослављење, њихова победа над смрћу, казао је владика Иринеј. Епископ бачки је нагласио да и данас многи страдају широм света.

Ово наше молитвено сећање није толико потреба наших покојника, та молитва је потребнија нама него њима, и ради сећања, и ради тога да урадимо све што до нас стоји да се такви злочини не понове. Колико год да је овај повод тужан, у нама је утеха коју нам нико не може одузети због предстојећег Рођења Христовог, због тога што је Он Крстом и Васкрсењем победио свако зло, Својим страдањем осмислио страдања људи и обезбедио свима вечно блаженство у вечном Царству љубави Своје, рекао је владика бачки Иринеј.  

После парастоса у храму у Тителу, на платоу испред Светоуспенског храма, присутнима су се обратили г. Игор Мировић, председник Покрајинске владе и г. Драган Божић, председник Општине Тител. Венце су положили представници Скупштине Војводине, Покрајинске владе, Општине Тител и Меморијалног друштва Рација 1942. Молитвеном обележавању 77. годишњице рације у Бачкој присуствовали су и г. Иштван Пастор, председник Скупштине Војводине, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, г. Мирослав Илић, председник Организационог одбора за обележавање годишњице Новосадске рације, и многи други званичници, као и верни народ Бачке. Венац са брода на Тиси спустили су госпођа Весна Кнежевић, председница Скупштине општине Тител и представници Речне флотиле.

Следеће, 2020. године, централни помен у знак сећања на жртве Рације у Бачкој, биће одржан у Бечеју.

У среду, 23. јануара 2019. године, на новосадском Кеју жртава рације, житељи Бачке ће обележити годишњицу догађаја у којем су припадници мађарске фашистичке окупационе војске побили и под лед Дунава бацили више хиљада Новосађана. 

На Божић, 1942. године, у јужној Бачкој, фашисти Миклоша Хортија извршили су погром над Србима, Јеврејима и Ромима. Рација је почела 4. јануара у Шајкашкој, настављена је у Новом Саду, а завршена је у Бечеју. За три дана у Новом Саду, у водама Дунава нестало је неколико хиљада Срба, Јевреја, Рома, као и не мали број припадника других етничких група.

Извор: Епархија бачка

Рођење Христово је празник вечне и божанске Радости, којом нас је обрадовао Богомладенац Христос, родивши се у Витлејему. Он се једанпут у дубини витлејемске ноћи родио у скромној пећини и тако се показао анђелима и пастирима, а гле, увек се изнова сваког Божића рађа у дубини и топлини срца наших!

Молитвено вам желимо да Богомладенац Христос пронађе срца ваша припремљена љубављу и поверењем и отворена за обиталиште беспочетног Бога. Са овим жељама и молитвама честитамо вам Божић и желимо срећну и благословену Нову 2019. годину. Радосно вас све поздрављамо кличући,

МИР БОЖЈИ ХРИСТОС СЕ РОДИ!

У Краљеву о Божићу,

Епископ жички Јустин

Извор: Епархија жичка

БОЖИЋНА РАДОСТ МАЛИШАНА У МЕДВЕЂИ

У ове дане предпразновања великог хришћанског празника Божића, у петак 4. јануара, заједничком акцијом Епархије нишке и добротвора и пријатеља наше Цркве, уз учешће Општине Медвеђа, у просторијама градског вртића ПУ „Младост“ у Медвеђи, уз пригодан програм за децу Преосвећени Епископ нишки Г. Г. Арсеније је поделио божићне пакетиће деци вишедетних породица овога краја и деци из породица еконимски скромнијих могућности.

То је још једна у низу акција чији је иницијатор Епископ Арсеније, којом Епархија нишка жели да у складу са својим могућностима помогне и скрене пажњу јавности на велики број породица са више деце којима је ова општина благословена, али које нажалост, услед лоших економских околности живе у врло оскудним животним условима.

Овом приликом Епископ је обрадовао више од 200 деце, који су се окупили у просторијама вртића, где су за њих глумци нишког Луткарског позоришта извели пригодну представу за децу која је измамила осмехе на лицима свих присутних. Након представе, Епископ је деци уручио пакетиће, које су за ову прилику као свој дар деци Медвеђе и Сијаринске Бање донирали господин Дејан Станојевић испред фабрике намештаја „Мита“ , господа Бојан и Горан Ђокић испред фирме „Браћа Ђокић“, и господин Бранислав Пешић испред фирме „Бане Комерц“ сви из Лесковца, као и господин Перица Јанковић испред фирме „Екомлек“ из Каоника и господин Славиша Ђорђевић испред фирме „Смај Продукт“ из Лазаревог села крај Ниша, и уз велики труд месних пароха јереја Бобана Вуковића из Медвеђе, јереја Драгана Илића из Сијаринске Бање и протојереја Далибора Стефановића, архијерејског намесника јабланичког.
 
Плодови ове акције су одмах били видљиви свима на лицима деце која уз смех и жагор нису могла да сакрију своју радост. Та радост нас охрабрује у даљим настојањима да помогнемо онима којима је помоћ потребна, а ова акција ће бити тек прва у низу које Епархија нишка на челу са Епископом Арсеније намерава да предузме у наредној години. 

После овог даривања које је и својеврсно увођење у радост предстојећег празника Рођења Христовог, Епископ је у пратњи присутног др Небојше Арсића, Председника Општине Медвеђа посетио и просторије Општине Медвеђа, а свој данашњи обилазак овог краја је завршио посетом Сијаринској Бањи.

Извор: Епархија нишка

Британско-скандинавска епархија Српске Православне Цркве 20. децембра 2018. године постала је богатија за нових преко хиљаду чланова. Наиме, тога дана у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Смедјериду (Краљевина Шведска) Владика британско-скандинавски г. Доситеј епархијским указом примио је у јурисдикцију Српске Православне Цркве парохију Свети Николај Мирликијски из Осла, која је кровна организација за још две мање парохије у Санднесу и Бергену, као и за манастир у Хурдалу, а који су се до тог дана налазили под окриљем Париског егзархата Руске Православне Цркве у Западној Европи, доскора делу Васељенске Патријаршије.

Владика Доситеј, поред тога што је архимандриту Јоханесу Јохансену и јерођакону Серафиму Соренсену уручио званични епархијски акт о пријему у Српску Цркву, обавестио их је да је Свети Синод позитивно одговорио на молбу поменуте парохије из Осла да буде примљена у јурисдикцију Српске Православне Цркве. Како је том приликом, после потписивања акта, Епископ британско-скандинавски је истакао: -Ово је историјски дан за нашу помесну Цркву.

Парохија Светог Николе из Осла најстарија је православна парохија на тлу Норвешке. Основана је 1931. године од руских досељеника који су после Октобарске револуције пред најездом бошљевика избегли из царске Русије. Бродом из Мурманска који је пловио према југу Европе, један део Руса задржао се у престоници Норвешке, где су после извесног времена, а услед потреба верујућих људи, основали парохију која је на неки начин била мајка-парохија за све остале парохије осниване после Другог светског рата. Временом су поред Руса чланови парохије постајали и остали православци који су се досељавали у Норвешку, тако да је данашњи састав парохије вишенационалан. Поред Руса, у парохији је и један део православних Норвежана, Украјинаца, Белоруса, Бугара, Еритрејаца, Срба и Македонаца који су у Норвешку долазили крајем седамдесетих година прошлог века. Служашчи свештеник у парохији и председник Црвене општине је архимандрит Јоханес Јохансен.

Поред парохије из Осла, која у источном делу норвешке престонице поседује православни храм - једини у Ослу изграђен од темеља, под окриљем Српске Цркве од 20. децембра налазе се и парохија Преображења Господњег у месту Санднес (основана 1993. године), у западној Норвешкој, недалеко од знатно већег и познатијег града Ставангера, као и парохија у Бергену посвећена Светој Суниви Сељској (Норвешкој), основана 1993. године. У Санднесу постоји мали храм посвећен Светој мученици Јелисавети, док се у Бергену планира изградња храма у блиској будућности.

У јурисдикцију Српске Православне Цркве ушао је и Свето-Тројицки Трифуновско-печенгски манастир у месту Хурдал, у округу Акершхус, удаљен од Осла око 90 километара. Манастир поседује храм изграђен по узору на цркву из Бање Рудничке на Косову, а која је страдала током последњих погрома после 1999. године. Манастирска црква је потпуно фрескописана, а фрескопис и иконостас урадили су мајстори из Србије. У оквиру манастирског комплекса у част Мајке Божје изграђен је омањи параклис изнад капије на главном улазу, као и параклис-брванара посвећен Светом Серафиму Саровском.

Од непроцењиве духовне и културно-историјске вредности је и келија, која данас служи као мали параклис, у месту Неиден, у северној Норвешкој, у којој се подвизавао Преподобни Тrифун Колски и Печењгски (15/28. децембар), руски светитељ који је оставио дубоки траг и православни Норвежани га поштују подједнако много као и Руси у околини Мурманска. Преподобни је изградио скит на крајњем северу Норвешке, у области где су живели Сколти (посебан део Лапонаца којих данас има око 700 и живе у Финској и Норвешкој). Келија-параклис је посвећена Светом Георгију Победоносцу, а код сколтског живља и данас живи сећање на монаха који је њихове претке привео Православљу. Келија Преподобног Трифуна у Неидену је део парохије Светог Николаја Мирликијског из Осла, тако да је и она од 20. децембра ушла у састав Британско-скандинавске епархије.

Свечаном чину пријема у Британско-скандинавску епархију Српске Православне Цркве у манастиру Покрова Пресвете Богородице, поред домаћина, владике Доситеја (Мотике) и представника парохије из Осла архимандрита Јоханеса Јохансена и јерођакона Серафима (Соренсена), присуствовали су и клирици Британско-скандинавске епархије – архимандрит Доротеј (Форснер), настојатељ Свето-Тројицког манастира у месту Бредаред (Краљевина Шведска) и јереј Горан Спасојевић, свештеник у мисионарској парохији Успења Пресвете Богородице из града Сарпсброга (Краљевина Норвешка).

После поздравног говора, на питање владике Доситеја, како се осећају после канонског пријема у Српску Православну Цркву гости из Осла одговорили су да је и за њих то посебан дан који су одавно желели и дуго чекали да се испуни.

На крају, владика Доситеј обећао је новим клирицима Епархије да ће у најскорије време, када се за то створе услови, учинити прву канонску посету новопримљеним парохијама и њиховим члановима.

јереј Горан Спасојевић Сарпсборг, Краљевина Норвешка

Извор: Српска Православна Црква