Са жаљењем констатујем да је и питање обнове Владичине куле или Зимовника Светог Петра Цетињског на Каручу ових дана искоришћено за неосноване нападе на Цркву и јавно порицање њеног неотуђивог права да учествује у поступцима у складу са важећим прописима Црне Горе. Није ми појмљив, а ни прихватљив приступ који суштински негира и потире правни поредак Црне Горе.

Немам ништа против што је питање обнове Владичине куле на Каручу постало интересантно и за ”Побједу”, портал ”Аналитику”, па чак и за Фондацију ”Свети Петар Цетињски”. Није спорно ни то што и они виде да би било лијепо и значајно да се тај црквени објекат обнови. Али, по мом мишљењу, није добра необавјештенст, површност, једностраност, недобронамјерност и острашћеност која је видљива у објављеним текстовима.

Не бих овдје о томе што један дио јавности у отварању једноставне приче о обнови руиниране Владичине куле на Каручу и нападима на Цркву види покушај скретања пажње са приче о озбиљним и врло аргументованим оптужбама и кривичним пријавама због крађа и пељешења бројних збирки и депоа Народног музеја Црне Горе.

Изненадио сам се када сам као пуномоћник Митрополије у управном поступку о Владичиној кули, који се води пред Управом за заштиту културних добара, преко ”Побједе” и порталâ сазнао да иза читаве акције стоји Фондација ”Свети Петар Цетињски”. Јер, та организација се у списима предмета нигдје не помиње!?! Она не постоји као учесник у поступку. С друге стране, Фондација се као свјетовна организација ових дана представила као да је ријеч о Фондацијској, а не о Владичиној кули. По тој логици, за неке је изгледа довољно да оснују неку Фондацију или невладину организацију са гласовитим називом, па да се онда тражи све што је везано за личност по којој је Фондација или невладина организација названа. Заиста, врло креативно, али далеко од реалности друштвеног и правног поретка!

Кад сам већ код Фондације ”Свети Петар Цетињски”, ред је да подсјетим јавност да смо недавно, преко истих медија, сазнали да је проф. др Живко Андријашевић, предсједник Управног одбора Фондације, обавијестио јавност да није у могућности да сазове редовну годишњу Скупштину, јер је, како је навео, један од његових чиновника ”заплијенио печат и документацију Фондације”. Не само да није могао да организује Скупштину Фондације него није могао ни да пошаље позивнице малобројним члановима. Такође, јавност је обавијестио да Фондација ”нема ни овлашћено лице”. Тешко је наћи логику у чињеници да би црквени објекат да обнавља организација која не може да окупи своје чланове на своју годишњу Скупштину!

Беспредметна је полемика са организацијом чији је предсједник јавно признао да Фондација нема овлашћено лице. Ипак, ради јавности указујем да је прича о обнови Владичине куле на Каручу врло једноставна. Митрополија је, у сарадњи са Црквеном општином Ријечке нахије, још прије десетак година покренула питање обнове Владичине куле на Каручу. Поступак је окончан правоснажним решењем Управе за заштиту културних добара, а израђен је и одобрен и Конзерваторски пројекат. И сада, из небуха, Фондација без овлашћеног лица се јавља као наводни иницијатор поступка за добијање већ добијених и одобрених конзерваторских услова и пројекта!?! Па се још и изражава и чуђење што је, по нашој жалби, поништено незаконито решење.

Демонстрација незнања врхуни у наводу да је решење касније достављено Секретаријату Пријестонице ”највероватније да се Српској Цркви пружи довољно времена да уложи жалбу на предметно решење”!?! Ради едукације правнички незнавеног сочинитеља предњих навода, наводим да рок за жалбу Митрополије као странке у поступку не тече од дана када Пријестоница прими решење као појединачни правни акт него свакој странци тече рок за жалбу од дана пријема решења без обзира на другу или коју већ странку.

Неко некога у досадашњим писанијама Фондације без овлашћеног лица добрано обмањује! У Саопштењу Фондације од 31. децембра 2018.г. је наведено да је ”захтјев за добијање конзерваторско-рестаураторских услова поднио Секретаријат за уређење простора и заштиту животне средине Пријестонице Цетиње на предлог Фондације Свети Петар Цетињски 12. октобра 2018.г.”. А у захтјеву наведеног Секретаријата бр. 05-351/18-1588, који је достављен Управи за заштиту културних добара 19. септембра 2018.г. (дакле, скоро мјесец дана раније), стоји да се Секратаријату тим поводом обратило Министарство културе, а не Фондација ”Свети Петар Цетињски”. У посједу сам и наведеног захтјева Министарства културе. Нема ни помена о Фондацији или њеним завађеним фракцијама! Да не би било нових оптужби да ”неко из администрације ради за Српску Цркву” дужан сам да наведем да сам цитирана документа добио као пуномоћник Митрополије у поступку.

Вјероватно је сада и министар културе Александар Богдановић зрео да од нових креатора и бранитеља идентитета буде проглашен за сумњиво лице! Шалу на страну, али једноставна ствар је доведена до апсурда и претворена је у лакрдију своје врсте: Министарство културе је странка у поступку и истовремено другостепени орган који поништава решење Управе за заштиту културних добара која је орган у саставу Министарства културе! И ко ту за кога ради из државне администрације?

Да су необавијештени чланови наведене Фондације прочитали чл. 102 и 103 Закона о заштити културних добара видјели би да се конзерваторски услови могу издати само власнику, односно држаоцу културног добра! И никоме другоме! У овом случају, једино је могуће уз сагласност Цркве!

Имовинско-правна питања се не расправљају преко медија него пред надлежним државним органима, па је беспотребно трошити вријеме. Бојим се да се само овдје доказују аксиоме: да је Владичина кула црквени објекат! Само неко ко је у дубоком раскораку са историјском прошлошћу Црне Горе и Цетиња може да се пита како је Црква црквена и како је владичанска кућа владичанска! Да су аутори тих питања макар дијагонално прочитали повељу Ивана Црнојевића видјели би да Каруч, уз друга имања, представља црквену имовину дуже од пет вјекова. Или, да су прочитали текст Јована Сундечића ”Финанцијална реформа у Црној Гори 1868. године” (”Орлић црногорски”, 1869.г., стр. 60-64) видјели би да је Књаз Никола по признању Скупштине на Цетињу потврдио да у имовину Цркве спадају ”све земље, горе и васколик метох куд хрисовуља Иван-бегова пише”. Ту се као црквена имовина наводе и риболови Волач, Каруч, Калуђерово око, Шувица и седми дио од Граба!!! Било би умјесно да се Фондација ангажује да се испоштује повеља Ивана Црнојевића и да се Цркви врате имања која је потврдио Књаз Никола, а не да се негирају повеље и завјештања Црнојевића и Петровића.

И поред свега што знам и видим, ипак не могу да вјерујем да се неко, без печата и субјективитета, усуђује да обмањује јавност наводећи нетачне и непостојеће податке из листа непокретности, који је доступан јавности преко електронског катастра Управе за некретнине. Нигдје у листу непокретности бр. 99 КО Рваши не пише да је Црква Светог Николе физичко лице. Не пише ни матични број који се наводи у Саопштењу Фондације. Не постоји, како неистинито тврде, хипотека на културном добру, јер нико није заложио Владичину кулу код банке да би подигао кредит него је у рубрику која садржи податке о теретима и ограничењима уписана забиљежба проглашења споменика културе из 1961. године. Да не набрајам даље!

Списи предмета потврђују да Митрополија није и не може бити против обнове Владичине куле на Каручу, јер је управо она и иницирала њену обнову. Митрополија није ни против сарадње са Министарством културе, Управом за заштиту културних добара, Центром за конзервацију и археологију и свим другим људима и организацијама добре воље. Али, обнова и радови не могу да се изводе уз игнорисање Митрополије и негирање или отимање њених права као што је право на Каручу.

Реаговање је објављено у данашњој Побједи

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Извор: Епархија тимочка

У Тителу – месту у којем је пре 77 година на најсвирепији начин живот изгубило шездесет особа – у петак, 4. јануара 2019. године, одржан је централни помен у знак сећања на невино страдале Србе, Јевреје и Роме у злогласној Рацији у јужној Бачкој. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј је служио парастос у храму Успенија Пресвете Богородице у Тителу, уз саслужење свештенства наше Епархије. Беседећи по завршетку парастоса, владика Иринеј је казао да данас узносимо молитве за покој душа свих невино пострадалих оне хладне зиме 1942. године.

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

Култура сећања није јача страна у нашој колективној народној свести. Страдале су хиљаде и хиљаде људи без икакве кривице осим те што су постојали, а што нису били оне народности или било какве друге припадности, коју су бездушни окупатори сматрали допустивом. Међу тим невиним жртвама није било никаквог избора ни по каквом кључу ни критеријуму ‒ од тек рођеног детета до човека у дубокој старости, сви су долазили на ред џелатима. Ми морамо схватити да они који су били жртве, али не на путу зла него на путу добра, а поготову они који су свесно себе жртвовали на путу правде, мира и истине, да они не само што заслужују наше сећање, него без њих ми, хтели то или не хтели, постепено постајемо духовни мртваци. После њиховог крста, после њиховог невиног погубљења, уследило је сасвим извесно пред Богом и са Богом, и њихово васкрснуће, прослављење, њихова победа над смрћу, казао је владика Иринеј. Епископ бачки је нагласио да и данас многи страдају широм света.

Ово наше молитвено сећање није толико потреба наших покојника, та молитва је потребнија нама него њима, и ради сећања, и ради тога да урадимо све што до нас стоји да се такви злочини не понове. Колико год да је овај повод тужан, у нама је утеха коју нам нико не може одузети због предстојећег Рођења Христовог, због тога што је Он Крстом и Васкрсењем победио свако зло, Својим страдањем осмислио страдања људи и обезбедио свима вечно блаженство у вечном Царству љубави Своје, рекао је владика бачки Иринеј.  

После парастоса у храму у Тителу, на платоу испред Светоуспенског храма, присутнима су се обратили г. Игор Мировић, председник Покрајинске владе и г. Драган Божић, председник Општине Тител. Венце су положили представници Скупштине Војводине, Покрајинске владе, Општине Тител и Меморијалног друштва Рација 1942. Молитвеном обележавању 77. годишњице рације у Бачкој присуствовали су и г. Иштван Пастор, председник Скупштине Војводине, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, г. Мирослав Илић, председник Организационог одбора за обележавање годишњице Новосадске рације, и многи други званичници, као и верни народ Бачке. Венац са брода на Тиси спустили су госпођа Весна Кнежевић, председница Скупштине општине Тител и представници Речне флотиле.

Следеће, 2020. године, централни помен у знак сећања на жртве Рације у Бачкој, биће одржан у Бечеју.

У среду, 23. јануара 2019. године, на новосадском Кеју жртава рације, житељи Бачке ће обележити годишњицу догађаја у којем су припадници мађарске фашистичке окупационе војске побили и под лед Дунава бацили више хиљада Новосађана. 

На Божић, 1942. године, у јужној Бачкој, фашисти Миклоша Хортија извршили су погром над Србима, Јеврејима и Ромима. Рација је почела 4. јануара у Шајкашкој, настављена је у Новом Саду, а завршена је у Бечеју. За три дана у Новом Саду, у водама Дунава нестало је неколико хиљада Срба, Јевреја, Рома, као и не мали број припадника других етничких група.

Извор: Епархија бачка

Рођење Христово је празник вечне и божанске Радости, којом нас је обрадовао Богомладенац Христос, родивши се у Витлејему. Он се једанпут у дубини витлејемске ноћи родио у скромној пећини и тако се показао анђелима и пастирима, а гле, увек се изнова сваког Божића рађа у дубини и топлини срца наших!

Молитвено вам желимо да Богомладенац Христос пронађе срца ваша припремљена љубављу и поверењем и отворена за обиталиште беспочетног Бога. Са овим жељама и молитвама честитамо вам Божић и желимо срећну и благословену Нову 2019. годину. Радосно вас све поздрављамо кличући,

МИР БОЖЈИ ХРИСТОС СЕ РОДИ!

У Краљеву о Божићу,

Епископ жички Јустин

Извор: Епархија жичка

БОЖИЋНА РАДОСТ МАЛИШАНА У МЕДВЕЂИ

У ове дане предпразновања великог хришћанског празника Божића, у петак 4. јануара, заједничком акцијом Епархије нишке и добротвора и пријатеља наше Цркве, уз учешће Општине Медвеђа, у просторијама градског вртића ПУ „Младост“ у Медвеђи, уз пригодан програм за децу Преосвећени Епископ нишки Г. Г. Арсеније је поделио божићне пакетиће деци вишедетних породица овога краја и деци из породица еконимски скромнијих могућности.

То је још једна у низу акција чији је иницијатор Епископ Арсеније, којом Епархија нишка жели да у складу са својим могућностима помогне и скрене пажњу јавности на велики број породица са више деце којима је ова општина благословена, али које нажалост, услед лоших економских околности живе у врло оскудним животним условима.

Овом приликом Епископ је обрадовао више од 200 деце, који су се окупили у просторијама вртића, где су за њих глумци нишког Луткарског позоришта извели пригодну представу за децу која је измамила осмехе на лицима свих присутних. Након представе, Епископ је деци уручио пакетиће, које су за ову прилику као свој дар деци Медвеђе и Сијаринске Бање донирали господин Дејан Станојевић испред фабрике намештаја „Мита“ , господа Бојан и Горан Ђокић испред фирме „Браћа Ђокић“, и господин Бранислав Пешић испред фирме „Бане Комерц“ сви из Лесковца, као и господин Перица Јанковић испред фирме „Екомлек“ из Каоника и господин Славиша Ђорђевић испред фирме „Смај Продукт“ из Лазаревог села крај Ниша, и уз велики труд месних пароха јереја Бобана Вуковића из Медвеђе, јереја Драгана Илића из Сијаринске Бање и протојереја Далибора Стефановића, архијерејског намесника јабланичког.
 
Плодови ове акције су одмах били видљиви свима на лицима деце која уз смех и жагор нису могла да сакрију своју радост. Та радост нас охрабрује у даљим настојањима да помогнемо онима којима је помоћ потребна, а ова акција ће бити тек прва у низу које Епархија нишка на челу са Епископом Арсеније намерава да предузме у наредној години. 

После овог даривања које је и својеврсно увођење у радост предстојећег празника Рођења Христовог, Епископ је у пратњи присутног др Небојше Арсића, Председника Општине Медвеђа посетио и просторије Општине Медвеђа, а свој данашњи обилазак овог краја је завршио посетом Сијаринској Бањи.

Извор: Епархија нишка

Британско-скандинавска епархија Српске Православне Цркве 20. децембра 2018. године постала је богатија за нових преко хиљаду чланова. Наиме, тога дана у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Смедјериду (Краљевина Шведска) Владика британско-скандинавски г. Доситеј епархијским указом примио је у јурисдикцију Српске Православне Цркве парохију Свети Николај Мирликијски из Осла, која је кровна организација за још две мање парохије у Санднесу и Бергену, као и за манастир у Хурдалу, а који су се до тог дана налазили под окриљем Париског егзархата Руске Православне Цркве у Западној Европи, доскора делу Васељенске Патријаршије.

Владика Доситеј, поред тога што је архимандриту Јоханесу Јохансену и јерођакону Серафиму Соренсену уручио званични епархијски акт о пријему у Српску Цркву, обавестио их је да је Свети Синод позитивно одговорио на молбу поменуте парохије из Осла да буде примљена у јурисдикцију Српске Православне Цркве. Како је том приликом, после потписивања акта, Епископ британско-скандинавски је истакао: -Ово је историјски дан за нашу помесну Цркву.

Парохија Светог Николе из Осла најстарија је православна парохија на тлу Норвешке. Основана је 1931. године од руских досељеника који су после Октобарске револуције пред најездом бошљевика избегли из царске Русије. Бродом из Мурманска који је пловио према југу Европе, један део Руса задржао се у престоници Норвешке, где су после извесног времена, а услед потреба верујућих људи, основали парохију која је на неки начин била мајка-парохија за све остале парохије осниване после Другог светског рата. Временом су поред Руса чланови парохије постајали и остали православци који су се досељавали у Норвешку, тако да је данашњи састав парохије вишенационалан. Поред Руса, у парохији је и један део православних Норвежана, Украјинаца, Белоруса, Бугара, Еритрејаца, Срба и Македонаца који су у Норвешку долазили крајем седамдесетих година прошлог века. Служашчи свештеник у парохији и председник Црвене општине је архимандрит Јоханес Јохансен.

Поред парохије из Осла, која у источном делу норвешке престонице поседује православни храм - једини у Ослу изграђен од темеља, под окриљем Српске Цркве од 20. децембра налазе се и парохија Преображења Господњег у месту Санднес (основана 1993. године), у западној Норвешкој, недалеко од знатно већег и познатијег града Ставангера, као и парохија у Бергену посвећена Светој Суниви Сељској (Норвешкој), основана 1993. године. У Санднесу постоји мали храм посвећен Светој мученици Јелисавети, док се у Бергену планира изградња храма у блиској будућности.

У јурисдикцију Српске Православне Цркве ушао је и Свето-Тројицки Трифуновско-печенгски манастир у месту Хурдал, у округу Акершхус, удаљен од Осла око 90 километара. Манастир поседује храм изграђен по узору на цркву из Бање Рудничке на Косову, а која је страдала током последњих погрома после 1999. године. Манастирска црква је потпуно фрескописана, а фрескопис и иконостас урадили су мајстори из Србије. У оквиру манастирског комплекса у част Мајке Божје изграђен је омањи параклис изнад капије на главном улазу, као и параклис-брванара посвећен Светом Серафиму Саровском.

Од непроцењиве духовне и културно-историјске вредности је и келија, која данас служи као мали параклис, у месту Неиден, у северној Норвешкој, у којој се подвизавао Преподобни Тrифун Колски и Печењгски (15/28. децембар), руски светитељ који је оставио дубоки траг и православни Норвежани га поштују подједнако много као и Руси у околини Мурманска. Преподобни је изградио скит на крајњем северу Норвешке, у области где су живели Сколти (посебан део Лапонаца којих данас има око 700 и живе у Финској и Норвешкој). Келија-параклис је посвећена Светом Георгију Победоносцу, а код сколтског живља и данас живи сећање на монаха који је њихове претке привео Православљу. Келија Преподобног Трифуна у Неидену је део парохије Светог Николаја Мирликијског из Осла, тако да је и она од 20. децембра ушла у састав Британско-скандинавске епархије.

Свечаном чину пријема у Британско-скандинавску епархију Српске Православне Цркве у манастиру Покрова Пресвете Богородице, поред домаћина, владике Доситеја (Мотике) и представника парохије из Осла архимандрита Јоханеса Јохансена и јерођакона Серафима (Соренсена), присуствовали су и клирици Британско-скандинавске епархије – архимандрит Доротеј (Форснер), настојатељ Свето-Тројицког манастира у месту Бредаред (Краљевина Шведска) и јереј Горан Спасојевић, свештеник у мисионарској парохији Успења Пресвете Богородице из града Сарпсброга (Краљевина Норвешка).

После поздравног говора, на питање владике Доситеја, како се осећају после канонског пријема у Српску Православну Цркву гости из Осла одговорили су да је и за њих то посебан дан који су одавно желели и дуго чекали да се испуни.

На крају, владика Доситеј обећао је новим клирицима Епархије да ће у најскорије време, када се за то створе услови, учинити прву канонску посету новопримљеним парохијама и њиховим члановима.

јереј Горан Спасојевић Сарпсборг, Краљевина Норвешка

Извор: Српска Православна Црква

У последњим данима Божићног поста, на почетку 2019. године, када Православна Црква слави спомен на Светог мученика Бонифатија, Његово Преосвештенство Епископ Јован служио је свету Литургију у манастиру Липар. Епископу су саслуживали јереји Срђан Кандић и Слободан Савковић као и протођакон Иван Гашић.

Звучни запис беседе

Епископ се у беседи обратио присутном народу говорећи о смислу предстојећег празника Божића: “Божић je најрадоснији празник, како кажу свети оци, да није било Божића не би било ни Васкрса ни Преображења. Најрадоснији је, “Јер нам се Дете даде, јер је са нама Бог”, како се каже у служби на повечерју Божића. Има ли шта радосније за род људски који је сав био у греху (по речима светог апостола Павла, толико да се чаша безакоња од људских грехова прелива), да баш у том тренутку, посла Бог Сина Свог у овај свет. Зато човек мора да буде благодаран, што нам се дао Бог и што смо ми Њему дати. Све је на овом свету лаж, осим вере, љубави и Јеванђеља, јер je све ново, у Господу Христу. То Дете које нам се даде објављује анђелску песму “Слава на Висини Богу и на земљи мир и међу људима добра воља”. Од воље човекове и жеље зависи његово спасење. Ми би требало да живимо у Христу. Зато је Господ дошао на земљу, да би нас мртве и пролазне обдарио животом вечним, да би нас превео из небића у биће, зато што су људи толико пали да је требало да дође сам Бог да нас спасе. Доласком Бога на овај свет, сјединило се небо и земља, помирило се небо и земља, а ту је поделу направио човек. Помирио се човек са човеком, помирио се човек са Богом. У Цркви Христовој све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом. Бог је вечан по природи, а човек вечан по благодати. Бог је љубав по природи, а човек љубав по благодати. Свакога дана би требало да се молимо за Духа Светога, онако како се молимо да нам Бог да насушни хлеб. Бог је вољан сваки дан да нам пошаље Духа Светога, у зависности од нашег стања духовног”. Епископ је беседу завршио поуком да би требало да иштемо Духа Светога и да га не гасимо у себи, а ако га угасимо гресима, да га обнављамо врлинама.

Извор: Епархија шумадијска

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа аустријско-швајцарског г. Андреја, проф. др Алексиос Панагопулос одржао је 29. децембра 2018. године у Саборном храму Светог Саве у Бечу предавање на тему Седам Васељенских сабора у Цркви.

Уводну реч одржао је владика Андреј, а после излагања проф. Панагопулоса, који је заинтересованој публици приближио ту тему, присутни су имали прилику да поставе питања предавачу.

Проф. Алексиос Панагопулос био је ректор Атониаде - Духовне академије на Светој Гори, докторирао је под менторством Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Гостујући је професор на Правном факултету на Кипру.

Извор: Српска Православна Црква

Светом архијерејском Литургијом коју су 27. децембра 2018. године, о празнику Светих мученика Тирса, Левкија, Филимона, Аполонија и других с њима, с верним народом, свештенством и монаштвом у манастирском храму Рођења Светог Јована Претече у Јасеновцу служили Преосвештена господа Епископи бихаћко-петровачки Сергије, пакрачко-славонски Јован и захумско-херцеговачки и приморски Димитрије отпочела је још једна редовна седница Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.

Преосвештеним Владикама у евхаристијском слављу саслуживали су протојереји-ставрофори Драган Антонић и Ђорђе Теодоровић, протојереј Драган Гаћеша, јереј Огњен Тенџерић и ђакони Влада Вукановић и Милан Томашевић.

После причешћа светим Даровима у којима су удео узели скоро сви окупљени, по свршетку свете Литургије, речима благодарности за учешће у молитвеном јединству и на посети овој нашој, изнад свега значајној светињи - нашем Новом Косову - архипастирском беседом браћу архијереје, свештени клир и вернике поздравио је Преосвештени Владика славонски г. Јован.

Том приликом Владика је верном народу сестринских епископија Бихаћко-петровачке и Захумско-херцеговачке и њиховим архијерејима Сергију и Димитрију на молитвено помињање подарио део моштију Светих новомученика из Слобоштине.

Доносећи благослове и молитве Светих новомученика ливањски, гламочкиг, дрварских, шушњарских и многих других, с благодарношћу за свети дан и свето место, пастирском беседом о Светим новомученицима Епископије бихаћко-петровачке окупљене је поздравио владика Сергије.

После кратког освежења, оци архипастири и чланови Одбора за Јасеновац отпочели су и радни део седнице, а затим су у поподневним часовима у пратњи владике Јована посетили и светиње Пакраца, престоног града Епископије славонске.

Извор: Српска Православна Црква

Поводом предстојећих Божићних празника Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије упутио је својим епархиотима путем медија Божићну честитку, коју у целости преносимо.

Звучни запис честитке

О Божићу сваке године враћају нам се и обузимају нас узвишене мисли и осећања. О Божићу када најбоље успевамо да испунимо онај план који је Бог нама наменио, да будемо онакви каквима Бог жели да нас види. О Божићу бивамо најчовечнији. Зашто је то тако? Због тога што на Божић прослављамо долазак у свет Онога по чијем образцу смо створени, долазак у свет самог Творца света који постаје човек да би живео са нама, да би нам показао пример живота. О Божићу Бог је постао убедљив у својој љубави, јер љубав Његова показује да није само прича.

Доласком својим међу нас Бог показује да му је заиста стало до нас, да буде са нама и да нас спасе. На Божић Бог се сродио са људима, и то са свима људима. О Божићу посматрамо како Бог бива рођен као сиромах, одраста нашим одрастањем, пролази кроз све узрасте људског живота, пролази нашу судбину. Чинећи то Бог показује да је овај наш простор живљења достојан пажње, да се од овог света може направити један добар дом. На први поглед то није убедљиво, видимо како свет изгледа. Свет је сав у неким немирима, свуда су сукоби међу људима, ратови, чак и у природи. Зашто је свет такав? Да ли он мора такав да остане? Не, не мора такав да остане. Од овог света се може направити лепши свет, и зато Бог и долази, рађа се као човек да би своју творевину обновио, овај наш простор живљења. И то тако што полази од почетка, обнављајући најпре човека изнутра, а онда контекст његовог живота.

Бог је дошао да човека исцели од онога што га нарушава. А шта га нарушава? Грех. Историја човечанства ако је без Бога, тј. историја човечанства како је ми видимо, више личи на историју људског греха, људских страсти, чак и надметање у гресима, у страстима. То је надметање насиља над насиљем, отмце над отмицом. Више личи управо на историју греха и страсти него на историју стварних људских потреба. Господ својим доласком жели да обнови нашу свест, да нам покаже које су стварне наше потребе. Ја сам Пут, Истина и Живот, и учите се од мене, говори Господ и показује себе као пример. И љубав, заинтересованост за друге људе, то је закон живота који је Он успоставља и тим законом уређује не само какав ће човек бити изнутра, како ће оздравити, него и на који начин ће оздравити међуљудски односи и цела природа.

На Божић наша пажња је усмерена, побуђена Христовом љубављу, на све људе света, како на наше духовне учитеље, и уопште предводнике у животу, тако и на све оне који страдају из било  којих разлога и било где. Није обавезно да неко постане праведан да би имао наше саосећање и нашу помоћ. Ако би Бог чекао да човек постане праведан па да би онда Бог дошао да се дружи са њиме онда Бог никада не би пришао, јер овај свет, ако буде ишао овим путем, никада неће испунити тај услов.

Наше мисли о Божићу су нарочито са онима који су онеправдовани, као на пример они на простору Косова и Метохије. Наше мисли су са онима који су прогнани са својих огњишта, са онима који су изнемогли у животу, посустали, усамљени, који су растужени. Наше мисли су свима оклеветанима, поруганима, са онима у заточеним по затворима, заточеним по болницама, прикованим за болничке кревете. Наше  мисли су и са онима заточеним у својим властитим домовима, ка он пример опет на простору Косова и Метохије. Наше мисли о Божићу су нарочито са онима који су урушени у себи самима и самима собом заробљени, а таквих је највише у свету. Њима желимо ослобођење од себе самих, од својих погрешних навика, погрешних жеља, путева, од њиховог греха да се ослободе. И ту је потребна не само добра наука, него и посебна пажња и љубав. Интересантно, таквих урушених у себи самима има највише међу онима који мисле да су моћни. Најмање је урушених у себи самима међу онима који су у страдањима, међу смиренима, међу онима које скоро и не примећујемо због њихове повучености, скромности, смирености.

Прави начин празновања Божића укључује у себе не само посећивање храмова, а треба их посетити нарочито о овом великом Празнику, и свим оним обичајима које ми имамо, који су богати, и који заиста упућују да се сећамо Господа Христа и наших ближњих, него истинско празновање Божића биће онда када створимо све услове отварајући се Богу да се и Бог роди у нашим срцима. То је прави Божић, Бог се родио у свету, у историји и времену али треба да се роди и у нашим срцима, и то опет и опет, и управо зато празнујемо Божић, сваке године обнављамо и учвршћујемо ту рођеност Бога у нашим срцима, и да Бог постане истински део нашег живота, да Он постане истински наш учитељ, наш вођ, да постане наш пример који ми желимо постићи.

Због овакве наше усмерености, наше пажње према онима који страдају ми апелујемо из дубине душе на оне који уређују овај свет и живот на планети Земљи да се придржавају принципа човечности, оних принцима које је завео својим боравком на земљи Господ Исус Христос. Од успешног празновања Божића, овако како га ми замишљамо и желимо, ја сам уверен зависи судбина света. Ако Божић будемо празновали истински, тако што ћемо учинити да се Бог са свим својим законима и правилима роди у нашим срцима, онда ће свету поћи на боље, и свет ћемо тако заједнички, по мудрости Божијој и уз помоћ Божију, боље уредити, и онда не би било више сукоба и ратова. Желим истинско прослављање Божића свима који на Божић мисле, желимо да сви чују о Божићу, и све поздрављамо поздравом:

Мир Божији, Христос се роди!

Извор: Епархија милешевска