Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетиће Тузлу 25. и 26. јуна 2022. године, где ће присуствовати свечаном обележавању јубилеја - 140 година од изградње храма Успења Пресвете Богородице у Тузли и 170 година од преноса митрополије - епархије из Зворника у Тузлу. Како је најавила Епархија зворничко-тузланска, у суботу, 25. јуна, Епископ зворничко-тузлански Фотије са свештенством, монаштвом и верним народом дочекаће Патријарха Порфирија у храму Успења Пресвете Богородице, када ће бити служен свечани чин доксологије. Наредног дана, у недељу 26. јуна, Патријарх ће у тузланском катедралном храму служити Свету архијерејску Литургију.

Подсећамо, Србе у Тузли последњи пут посетио је Патријарх Павле 2000. године и служио Свету Литургију када је дочекана икона Тројеручица са Хиландара.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Са благословом Епископа крушевачког г. др Давида у Саборном храму светог Ђорђа у Крушевцу је 16. јуна 2022. године одржан концерт духовне музике, бележи хорски појац Милена Поповић а преноси Епархија крушевачка. Славећи Господа кроз глас и музику наступили су Дечији црквени хор "Свети кнез Лазар", затим гости вечери, монаси манастира Суково и мешовити Црквени хор "Свети кнез Лазар" из цркве Лазарице. Хоровима су руководиле Весна Пешић, Теодора Вешковац и Ружица Вешковац, а сабране свештенике, свештеномонахе и посетиоце концерта, међу којима је била и градоначелник Крушевца гђа Јасмина Палуровић, у име Владике Давида поздравили су отац Жељко Марковић и отац Ђорђе Милојковић, старешине храмова Лазарице и Светог Ђорђа.

Благодарећи труду и љубави г. Славише Паунковића као и Информативној служби Епархије крушевачке, у наставку преносимо видео-запис ове изузетне духовне вечери:

Извор: Епархија крушевачка

Последњих дана сведоци смо смо хајке која се путем друштвених мрежа и неких интернет портала води против Епископа тимочког г. Илариона и Епархије тимочке. Хајку воде људи окупљени око монаха Саве (Бакића), који је донедавно боравио у објекту на Дубашници, недалеко од Бора. Испрва је све личило на клевете којима уопште није требало давати на значају, придржавајући се најпре еванђелског принципа да грех и слабост брата не треба обзнањивати у јавности. Но, како време пролази, и како се исте лажи не само понављају него се кудикамо умножавају, Епархија тимочка је п(р)озвана да јавност упозна у вези са свим догађајима на Дубашници. Како не би ништа остало недоречено сматрамо да све треба изложити хронолошким редом и тему поставити на прави терен, да се не би десило да по народној изреци „мешамо бабе и жабе“. То у овом контексту значи да би монах Сава могао да добије високу оцену за свој рад у вези са узгајањем расних паса, али уз жалосну констатацију да је промашио тему, време и место. Дакле, прави терен ове приче јесте живот монаха у светињи која му је поверена, његов однос према истој, а према правилима монашког живота и црквене дисциплине.

У лето 2017. г. Епископу тимочком обраћа се г. Владимир Балабан са жељом да све што је изградио на свом имању, недалеко од Бора, на Дубашници, поклони Епархији тимочкој. Епископ Иларион, у пратњи свог личног секретара архиђакона Илије, посетио је Дубашницу у августу исте године и тада се упознао са г. Балабаном и његовим намерама. Од тренутка када је потврђено да локација припада територији Тимочке епархије започето је са конкретнијим договорима око административних обавеза о преносу власништва.

Фотографије комплекса на Дубашници у време када монах Сава долази тамо:

Месеца јула 2020, у свој објекат, без знања, консултација и благослова Епископа Илариона, г. Балабан доводи оца Герасима, а овај са собом још двојицу монаха: Саву и Матеја. Крајем августа исте године о. Герасим напушта Дубашницу, а поменута двојица монаха остају. Иако објекат на Дубашници тада није био у власништву Епархије, као што ни монаси Сава и Матеј нису били клирици Епархије тимочке, владика Иларион поступа очински, стрпљиво и са пуним поштовањем очекујући духовне плодове њиховог монашког подвига. Како су поменути монаси одбили понуду да постану сабраћа манастира Буково, недалеко од Неготина, и манастира Св. Тројице код Књажевца, владика ипак даје благослов да се двојици монаха изађе у сурет и да им се помогне на сваки могући начин па и финансијски. Свештенство Намесништва борског добија благослов да буде у сталном контакту са монасима, да се старају о њима и да им помажу, па су тако служили неколико литургија на поменутом имању. Становницима објекта, који је тада и даље био у власништву г. Балабана, се тада старањем Епископа и Епархије тимочке обезбеђује огрев и све што је потребно, док г. Балабан независно од тога наставља да им и даље помаже финансијски и обезбеђујући им потребну технику.

Уочи зиме, 29. октобра 2020. г, владика обилази објекат на Дубашници, поново у пратњи личног секретара, и тада њих двојица у комплексу са монасима затичу два млада шарпланинца. Иако за тако нешто монаси нису тражили а ни добили благослов, Епископ Иларион се саглашава да је у суровим планинским условима добро имати једног или два адекватна пса чувара.

Монах Матеј без икаквог јављања напушта Дубашницу јуна 2021. г. а монах Сава у октобру исте године обавештава архиђакона Илију да је његов шарпланинац добио награду на неком такмичењу. (!?) Наравно, као што је било и у вези са појавом паса у манастиру, монах Сава никакав благослов за тако нешто није тражио, а ни добио, поново показујући непримерену самовољу која није својствена монаху. Време пролази, а до седишта Епархије тих дана стижу приче да монах Сава у комплексу на Дубашници гаји штенад и да исту продаје. Поново напомињемо и подвлачимо да комплекс на Дубашници у то време и даље није био у епархијском власништву. И даље се, дакле, ради о приватном поседу на којем живи монах који није клирик Епархије тимочке. Читаве 2021. године владика није обилазио комплекс на Дубашници али је борско свештенство одлазило тамо и без икаквих коментара ка Епископу служило литургије, сходно пређашњем владикином благослову. Разуме се да је владика с разлогом мислио да је тамо све у најбољем реду. Међутим, постаје сумњиво што монах који је изабрао да живи сам у суровим зимским условима, на предлог свештеника да дођу и да служе на Дубашници, како он и светиња не би били без Литургије, то одбија али долази у борску цркву на богослужења. (!?)

Овде као битно подвлачимо и то да се све то дешава крајем 2021. а због неистина које се пласирају овде нарочито напомињемо да се све у вези са поклоном десило без икаквог залагања монаха Саве, а то значи да он није посредовао, нити се ишта питао у вези са поклоном г. Балабана.

Коначно, непосредно пре почетка текуће 2022. године, г. Владимир Балабан са Епархијом потписује Уговор о поклону којим комплекс на Дубашници постаје власништво Епархије тимочке. Тим поводом архиђакон Илија, у улози личног секретара Епископа, обавештава монаха Саву да ће га Епископ посетити с пролећа, заједно са г. Балабаном, као ктитором и приложником, како би на општу и заједничку радост извршили примопредају читавог имања и објеката на њему. Намера Епископа је била да тада понуди оцу Сави да буде примљен у свезу клира Епархије тимочке и тако реши његов недефинисани статус као монаха.

Возилом пуним хране и осталим кућним потрепштинама, које довозе као помоћ монаху Сави, владика и његов секретар 28. маја 2022. г. долазе на Дубашницу са радошћу, добрим намерама и расположењем, али то што су затекли тамо најблаже речено може да стане само у једну реч – катастрофа. Поглед присутних није могао да избегне општу, а несхватљиву за монашко обитавалиште, прљавштину и аљкавост, запуштен простор свуда около и у цркви, прљаве судове и џакове смећа у кухињи, запуштене собе, покварену храну у фрижидерима, уништене дрвене ограде, клупе и цело унутрашње двориште комплекса. На срећу, гледајући фотографије које прилажемо јавности, читаоци овог текста не могу да осете затечени несносни смрад каквог нема ни на депонијама.

Затечено стање комплекса на Дубашници приликом примопредаје:

У разговору са г. Балабаном, који је себе уложио у ову светињу, владика тек тада сазнаје да је он у више наврата, а пре преласка имовине у епархијско власништво, слао монаху Сави не мале новчане суме које је овај вероватно трошио на издржавање паса, не обраћајући пажњу на поверено му имање и светињу. С обзиром на то да се нашао између Епископа и ктитора, разумљиво је да више није могао да скрива своја (не)дела. Том приликом сазнало се да је монах Сава све време обмањивао г. Балабана говорећи му да за свако своје дело има благослов Епископа. Очекивано, због свега побројаног (и приказаног на фотографијама), Преосвећени владика монаху Сави даје рок да до 10. јуна 2022. године скупа са својим псима напусти имање које је сада већ у власништву Епархије тимочке.

У одређени дан за примопредају, Епископ на епархијско имање долази са архиђаконом Илијом и ђаконом Урошем Памучарем, секретаром Епархијског управног одбора, као и са двојицом борских свештеника, који су се лично понајвише ангажовали и помагали монахе претходних година. На половини примопредаје и обиласка комплекса, искористивши њему згодни тренутак, монах Сава је без икаквог благослова, јављања и отпоздрава на брзину побегао, након већ виђеног изокретања чињеница и „бацања прашине у очи“ присутнима, а одмах потом, како смо сазнали, и широј јавности. Имање је напустио присвојивши аутомобил који је добио и регистровао на лично име, игноришући и свесно кршећи и правило да све што монах стекне за време боравка у одређеном манастиру, то припада искључиво манастиру а не њему лично. О финансијском пословању о. Саве нема никаквог писаног трага, узимајући у обзир проверене информације о новчаним прилозима са разних страна потпуно је нејасна и нетранспарентна читава финансијска ситуација.

Истог дана по одласку, подстакнути монахом Савом, његови пријатељи на друштвеним мрежама покрећу лавину неистина у којима помињу како се монах, који се бори за опстанак српске расе паса, залагао да се као власништво Епархије тимочке укњижи скит (који до данас није постао скит, прим. аут.), да је истеран самовољом ктитора, да га је Епископ истерао под наговором ктитора а ради личне добити, да је Епископ претио монаху да ће ктитор да га шамара и сл. Многи заведени таквим објавама и „спиновањем“ истине придружили су се и били још жешћи у нападима на Епископа Илариона, користећи изразе које ваља изоставити јер их сматрамо непримереним оваквом обраћању. Читајући такве објаве наивни и неупућени читалац лако може да закључи да један Епископ не воли псе или животиње и да нарочито има нешто против смиреног монаха који се бори да у суровим планинским условима носи јарам Христов.

Фотографије које смо представили недвосмислено показују да хигијена која треба да се тиче човека и животиња није била ни на минимуму. Довољно је да само погледамо оглодане клупе, ограде и стубове па ће нам бити јасно је да се овде ради о конкретном уништавању светиње у коју је ктитор уложио свој огроман труд и новац, а не о томе да један владика, тобож, гаји мржњу према псима или одгајивачима паса. Зато смо мишљења да је нечасно да човек, а нарочито монах, своју неодговорност према повереној му светињи маскира љубављу према животињама кријући се иза недужних паса о којима не би требало да буде говора. Наравно, за причињену штету нису одговорни пси него човек који о њима брине, односно који о њима није бринуо на одговарајући начин, као ни о светињи у којој је живео. Уз то, ни ктитор, којега сада о. Сава блати, није годинама одвајао огромна средства да би неко својом неодговорношћу направио од његове задужбине и манастира одгајивачницу паса, па макар они били и европски или светски прваци.

Због лажи и клевета, али и због девастирања светиње и читавог имања на којем се комплекс налази, Епископ тимочки г. Иларион донео је Одлуку којом је монаху Сави изрекао забрану причешћивања на територији Епархије тимочке.

Духовно делање у Епархији тимочкој, које прати обнова старих и подизање нових светиња, не оставља нам простора да се више бавимо овом темом. Због свега наведеног сматрамо да је сага о скиту на Дубашници завршена, да је све потребно у вези са тим речено и у ту сврху се више нећемо оглашавати кроз медије. За све оне који желе са добром намером да сазнају више и помогну да се руинирана светиња што пре доведе у претходно и узорно стање Епархија тимочка је отворена за сарадњу.

Канцеларија за информисање Епархије Тимочке

ИЗВОР

Ђорђе Рандељ један од најпознатијих и најпризнатијих новосадских и војвођанских новинара, публициста и књижевник, као и аутор чак 26 књига одржао је књижевно вече током којег је представио књигу „Патријарх Павле, светац којег смо познавали“ у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици.

Као свештенички син, а потом и студент београдског Богословског факултета први је, кад се то тек осамдесетих година прошлог вијека најзад дозволило, у многим новинама и часописима, а највише у новосадском листу „Дневник“, почео да пише о великим црквеним празницима и српским славама, као и да помно прати рад Српске православне цркве и живот и обичаје нашег народа.

Градећи своју новинарску каријеру, у потрази за истином и у складу са својим позивом Ђорђе Рандељ 1988. године одлази на Косово. Тежак положај Срба и њихова борба за егзистенцију поразили су Рандеља. Одлучио је да ову скривену истину о Косову претвори не само у серију новинарских текстова већ и књигу. Након првог сусрета са тадашњим владиком Рашко – призренске епархије Павлом, Рандељ је задобио његово повјерење за цијели живот. Самим тим, имао је и једну ријетку, јединствену прилику бити уз једну од најзнаменитијих личности у модерној, савременој историји нашег народа.

“Патријарх Павле – светац којег смо познавали“, назив је књиге атуора Ђорђа Рандеља чија је промоција организована у крипти Саборног храма у Подгорици. Ова књигаје такође и свједочанство новинара и писца Ђорђа Рандеља о животу духовника који је водио Српску православну цркву у најтежим временима. Познанство Патријарха Павла и Ђорђа Рандеља почело је још на Косову, гдје је, и касније у Београду, био и саговорник и упорни, неуморни пратилац, па и (што посебно воли да нагласи) једно вријеме и лични шофер по косметским селима и градовима, црквама и манастирима. Њихови сусрети у Београду наставили су се све до смрти човека који је обележио наше доба. Поред ове књиге представљена су још три наслова истог аутора “Светачник“ ; “Откриће Библије“ као и ,,Патетична симфонија детињства”.

Архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски, протојереј мр Предраг Шћепановић, отворио је ово књижевно вече обраћајући се свима сабранима поздравним словом. Он је овом приликом заблагодарио господину Ђорђу Рандељу на доласку и посјети Саборном храму, истичући притом да је велика част угостити човјека који је толико допринио и издао 26 књига, акцентујући да је један од најпознатијих и најистакнутијих српских писаца.

Прота Предраг је истакао да је господин Ђорђе Рандељ опипао живе косовске ране заједно са Светим патријархом Павлом. Он је подсјетио да је Рандељ објављивао текстове о Цркви ,,у времену када је тамјан смрдио, а комунизам мирисао” – назвавши то подвигом који је пробијао истину о Цркви кроз гвоздену завјесу атеизма.

Он је напослијетку пожелио уваженом аутору још много оваквих публикација, књига, те да га сјај радног стола грије и освјетљава његове земаљске путеве, као и то да светост коју је покупио дружећи се са Светим патријархом Павлом подијели и са свима присутнима и свима онима који ће слушати његово дивно свједочанство и казивање.

Књига “Патријарх Павле – светац којег смо познавали“ до сада је доживјела четири издања, а потом је, по заповијести насљедника на трону Светог Саве – Патријарха српског Његове светости г. Иринеја – преведена и на енглески језик и изашла уз његов архијерејски благослов и у издању Патријаршије Српске православне цркве, тако да се може пронаћи на свим континентима, у свим епархијама Српске православне цркве широм свијета.

Намјера аутора Ђорђа Рандеља је да књигом „Патријарх Павле: светац којег смо познавали“ помогне српском народу да коначно сазна или бар наслути, те да крене у даље трагање о томе кога је то у личности Патријарха Павла имао за духовног вођу у најтежих четврт вијека своје модерне историје.

Књига даје увид у начин размишљања и вриједности за које се залагао човјек који представља један од свијетлијих примера у нашој новијој историји.

Порука Патријарха Павла која је остала као аманет хришћанима је “Будимо људи“. Ђорђе Рандељ ипак издваја његове реченице које је изговорио у Бечу.

“Избор Патријарха Павла био је сигурна рука Господња”, нагласио је Ђорђе Рандељ, додавши: “Патријарх нам није помогао да добијемо ратове, али нам је помогао да сачувамо образ и част који су важнији од живота.”

https://mitropolija.com/2022/06/21/u-podgorickom-sabornom-hramu-predstavljena-knjiga-patrijarh-pavle-svetac-kojeg-smo-poznavali/

Благодарећи архиепископу Стефану и љубављу високопреосвећених митрополита данас и јуче овде, у Охриду, имали смо могућност да се поклонимо светињама, православним и хришћанским, истакао је  Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије 21. јуна 2022. године приликом посете цркви Светог Климента и Светог Пантелејмона у селу Плаошник на обали Охридског језера.

Пошто се заједно са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и македонским г. Стефаном поклонио светињама храма, патријарх Порфирије је поручио: -Данас смо имали прилику да видимо шта су православни хришћани пре много векова сматрали најважнијим у свом животу. Гледајући ове светиње разумели смо да им је важније од свега било да чувају своју хришћанску православну, веру, али не само да чувају него да и живе православном вером, а то значи по Jеванђељу. Ништа друго да немамо, него само искуство када обилазимо овакве светиње, имамо јасну поруку за нас данас који смо изложени разним изазовима који нуде неке нове вредности и нове погледе на свет.

-Наравно, Црква је увек савремена. Oна не припада само прошлости, чак ни садашњости, па ни само будућности. Oна припада вечности. У том смислу, она је свевремена и труди се да буде увек актуелна, да дели све проблеме, сва искушења, све невоље, али и све радости са којима се суочава сваки човек живећи у овом времену. Поред тога, управо зато што је свевремена и надвремена, Црква није ни старомодна ни модерна. Црква нуди вертикалу, нуди смисао постојања сваком човеку у сваком времену и сваком простору. Црква даје могућност да разумемо да смо створни за вечност и да је љубав темељ нашег постојања и то баш онако како говори Јеванђеље читавим својим бићем према Богу, а кроз ту љубав према Богу и љубав према ближњем, а то значи према сваком човеку. Када Јеванђеље говори о односу према ближњем не подразумева само онога који је поред нас, подразумева наравно и њега и пре свега њега, али подразумева и све остале људе, истакао је патријарх Порфирије и нагласио:

-Клањајући се светињама и долазећи на место светиња имамо најбољу могућу шансу и прилику да се загледамо у себе, да се дивимо ономе што су они пре нас живећи православном вером оставили као предање и духовну културу. Тако имамо и могућност да будемо укорењени у предању и да се наоружамо и да живимо у свом времену као савременици свих људи. Радост и благослов су велики да можемо да се поклонимо светињама, да упалимо свећу, да се помолимо Богу за спасење читавог света, за мир у свету, за мир међу људима, за међусобно разумевање и спремност да свако нађе своје место под сунцем. Нека сте сви благословени и хвала вам на љубави.

http://www.spc.rs/sr/fotogalerija_makedonija

Епархија шумадијска је известила о више догађаја, преносимо у наставку:

ОСВЕЋЕЊЕ ХРАМА СВИХ СВЕТИХ НА БРДУ СВЕТИЊА

У недељу Свих Светих, прву после Педесетнице, Епископ шумадијски г. Јован благоизволео је осветити храм Свих Светих на брду Светиња, надомак Крагујевца.

Након освећења храма Свих Светих, служена је Света Литургија, на којој је Епископ Јован произнео речи благодарења Духу Светоме, јер је вернике окупио око имена Божијег: „Заблагодаримо Богу и народу Божијем на великом дару што данас можемо служити Литургију на овоме светом и мученичком месту. Ово место је обливено људском крвљу. Нека је слава Богу што смо успели да подигнемо овај храм.

Морам да вам одам своју тајну. Када сам први пут дошао за владику шумадијског, када сам пролазио овде и када ми је прота Миладин рекао: „Владико ово место се зове Светиња“. Питао сам га због чега, а он ми је одговорио да је на овоме месту, у 17. веку, много нашег народа пострадало, а највише деце. Нажалост, то страдање није мимоишло овај крај као ни цео српски народ ни 1941. године, када су Немци овде много народа нашег убили. Од тада сам чезнуо и желео да на овом месту, које је крвљу обливено, подигнемо храм Божији. Ето, Богу хвала, тек смо то успели ове године.

Но, све је то Божији промисао. Кажем, свих ових двадесет година мог службовања сам то желео, али се тек сада остварило. Сећам се речи Светог апостола Павла који говори да има време када се гради и време када се разваљује; да има времена када се кука и када се пева, а апостол Павле додаје да је најбоље када све бива у своје време. Зато мислим да је данас Господ изволео право време за освећење овога храма.

Као што видите, овај храм је малих димензија, али то за Цркву не значи много. Сваки је храм онолико велики колико у њему долази народа Божијег ради молитве и причешћа. Дакле, народ чини храм великим. 

**

ФЕСТИВАЛ ХОРОВА ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, у Недељи свих Светих, 19. јуна 2022. године, у Рековцу одржан је Фестивал хорова Епархије шумадијске.

На овогодишњем Фестивалу учешће је узело седам хорова епархије. 

Чланови хорова су се у поподневним часовима окупили у порти храма Светог Романа у Рековцу. Фестивал је отпочео молитвом благодарности Богу за сва добра којима нас Господ обасипа. Епископ Јован, је осветио славске дарове и са окупљенима пререзао славски колач. Присуство великог броја верника из Левча посведочило је велику заинтересованост окупљених за ово дешавање.

**

ДОБРОТОУМЉЕ УСПРАВНОГ ЧОВЕКА – ВЕЧЕ ПОСВЕЋЕНО ЈОВАНУ ТОМОВИЋУ

Милановчани су показали да умеју да цене хуманост, доброчинитељство, да негују права пријатељства. А и не само Милановчани.

На вечери посвећеној Јовану Томовићу, коју је организовао Музеј рудничко-таковског краја поводом његовог 90. рођендана говорили су његови дугогодишњи пријатељи а и они нешто млађи које је усправни живот Јована Томовића дотакао.

**

ОБНОВЉЕНА СУШИЧКА ЛИТИЈА

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, прве суботе по Духовима, 18. јуна 2022. године, пред храмом Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу обновљена је Сушичка литија, молитвени догађај који вуче корене још из 19. века. Према сведочанствима књига Старе крагујевачке цркве, 1824. године помињу се Милош и Здравка, једни од првих житеља Сушице, села које је 1834. године припојено Крагујевцу. Сушица је тада имала свега 22 куће, док је Крагујевац према попису из нешто касније 1846. године имао 639 кућа и свега 2376 становника.

**

ГОДИШЊИ ПОМЕН ПРОТОЈЕРЕЈУ СТАВРОФОРУ СЛАВИШИ ПОП-ЛАЗИЋУ

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је, у суботу 18.јуна, на гробљу у Сибници, годишњи помен протојереју-ставрофору Славиши Поп-Лазићу.

Преосвећеном Владици саслуживали су свештеници и ђакони епархије шумадисјке уз присуство великог броја пријатеља и кумова породице Поп-Лазић.

Након молитвеног помена присутнима се обратио Преосвећени Владика рекавши да су сви људи на земљи пролазници и наша вечна кућа није овде на земљи, већ на небесима, како каже свети апостол Павле. Баш зато што треба да идемо на онај свет у своје време, треба да мислимо и да размишљамо у чему проводимо овај живот у овоме свету. Јер овим животом, како овде живимо, ми или задобијамо ту вечност у ономе свету или губимо вечност. Зато живот треба да схватимо као дар Божији, а оно што је дар треба да чувамо. Нама је живот дат да га чувамо и да га сачувамо за живот вечни. А сачуваћемо га ако будемо веровали у Бога, ако будемо веровали у Васкрсење, ако будемо веровали у вечни живот. Сачуваћемо га ако будемо живели по Јеванђељу, по учењу Цркве. И данас се молимо Богу о годишњици нашег Славише, да га Бог смести у Царство Небеско и молимо се да Бог прими наше молитве и да их пренесе тамо где је наш Славиша, а њега исто молимо да се он моли за нас из онога света. Не смемо да заборавимо наше покојнике и не смемо да заборавимо нашег Славишу, већ морамо имати наше покојнике у нашем сећању, а имаћемо их у нашем сећању ако знамо да се молимо и ако знамо вредност молитве. То је оно што је хришћански, тј. да се молимо једни за друге. Господ није рекао да се молимо само за живе, већ је рекао да се молимо за све, па и за непријатеље, али и за оне који су вером уснули, који су са вером умрли. Нека Господ упокоји душу нашег Славише, нека му подари Царство Небеско. Нека његовој породици, на првом месту, он буде увек пред очима као пример, као родитељ, као свештеник, а треба Славиша да буде пример и свима онима које је он и крстио и венчао и опевао и тиме задужио да га се сећамо. Нека му је вечан спомен међу нама и Бог да му душу прости”, рекао је Епископ Јован.

Након молитвеног помена, породица Поп-Лазић се захвалила Преосвећеном Владици и свештенству на речима усрдне молитве и све присутне позвала на трпезу љубави припремљену за покој душе драгог нам проте Славише.

ђакон Бојан Миленовић

Извор: Епархија шумадијска

Епархија канадска је најавила торжествену прославу Епархијског дана 19. јуна 2022. године, када ће Свету архијерејску Литургију служити Епископ канадски г. Митрофан, а потом ће бити одржана највећа смотра српског фолклора у Канади.

Извор: Епархија канадска

У Светогеоргијевском дому код цркве Светог Ђорђа под Горицом, 14. јуна је одржана дијалошка трибина на тему “Религијски мотиви у филмској умјетности”. Отац Гојко Перовић, модератор трибине, овога пута угостио је Радисава Раја Јеврића, режисера више награђиваних филмова  на фестивалима православног филма, и др Горана Радоњића, професора на Филозофском факултету у Никшићу, који се, између осталог, бави филмом и филмским темама.

Професор Радоњић казао је да је филм умјетност нашег времена, јер има највећи домет, највећу публику, и тај домет је готово тренутан: “Да би настао, филм углавном подразумијева огроман број учесника и огромна средства. Будући да је уложен новац, он се мора и вратити и то врло утиче на избор тема и приступа, на стил. У том смислу, избор библијских и уопште религиозних тема није само идеолошки мотивисан, личним опсесијама стваралаца, него и тиме што су приче које се налазе у светим књигама најбоље приче. Људи их знају и воле, и људима нешто говоре.”

Осврнуо се на филм „Највећа прича икад испричана“, који говори управо о Исусу, а говорио је и о пољској серији „Декалог“, у којој се приказује зачуђеност смртношћу.

Изнио је своје виђење опијума за народ, који је по њему конформизам и одсуство вјере у било какву награду, казну или суђење за учињена дјела.

Говорећи о Тарковском, казао је да свако ко воли њега, воли и Достојевског, што значи да воли православну мисао: “Порука Тарковског, коју шаље кроз лик Рубљова, је да умјетник постоји у заједници, да комуницира са њом, и да теме којима се бави јесу у вези са том заједницом. То је један од омиљених филмова многим људима зато што нас он суочава са граничним ситуацијама, и наводећи нас да поставимо крупна егзистенцијална питања, нуди одређене могућности, али нас оставља да се сами суочимо и нађемо за себе одговор.”

Присјетио се пар врхунских режисера као што су Бергман и Буњуел, који су се бавили истим темама као и Тарковски, и који су се међусобно цијенили.

Осврнуо се на визионарски аспект филма „Време чуда“, у коме људи крече фреске и цркву претварају у школу, али те фреске се ипак поново појављују: “Скоро идентична ситуација се догодила прије неколико година, када су нам пријетили да ће у црквама отварати посластичаре, али те фреске и људи нису дозволили да се то уради. У том смислу је ово једна архетипска прича”, казао је др Горан Радоњић, професор на Филозофском факултету у Никшићу, и закључио да радикално негирање осјећаја који је у самој основи људскости мора довести до пораза.

Господин Јеврић увео је гледаоце у предисторију филма, упознајући их са далеким претечама филма, какви су били camera obscura или источњачке игре сјенки, које су производиле слике које се помјерају у простору. Потом је говорио о утицају који је на њега остављао боравак под Острогом.

„Ја сам у слободно вријеме посматрао људе, тражећи на њиховим лицима одраз светости Светог Василија и Господа Васкрслог, њихових жеља, потреба, проблема, нада. То је било идеално мјесто гдје човјек може да направи филм”, казао је Јеврић и као један од најинтересантнијих сусрета, који је снимљен, навео сусрет са израелским ходочасником Ширином Бен Јакобом.

Подијелио је своја искуства прављења филмова „Такве вјере ни у Израиљу не нађох“ и „Тихи кутак Христов“.

Говорећи о свом филмском остварењу о Светом Мардарију Љешанском, казао је да је за њега највише што је човјеку потребно када снима филм слобода, а то је добио од Митрополита Амфилохија. Основно што је хтио да покаже снимајући овај филм је чињеница да је сваки владика прво монах, његову жртву и пожртвовање за Господа и за свој народ. Овај филм сниман је у неколико држава, а улоге су, између осталих, тумачили велика глумачка имена Небојша Глоговац и Слобода Мићаловић.

Такође је подијелио и сјећања на сусрет са Николајем Бурљајевим, глумцем из филма „Андреј Рубљов“, који је глумио дјечака који излива звоно. Једна од занимљиости које је том приликом сазнао је неуобичајена техника Тарковског који је код дјечака природно изазвао осјећање несигурности, доводећи другог глумца и стварајући му страх од губљења улоге.

Говорио је о свом учешћу на неколико фестивала православног филма у Русији, као и руској политици помагања овој врсти филма. Било је ријечи и о многим врхунским филмским остварењима која су на њега оставила најјачи утисак и за које свакако вриједи издвојити вријеме.

Отац Гојко се на крају захвалио учесницима и публици, најављујући следећу трибину, последњу у овом циклусу, за Видовдан.

https://mitropolija.com/2022/06/15/dijaloska-tribina-religijski-motivi-u-filmskoj-umjetnosti-video/