,,Браћо,“ поручује нам Свети апостол Павле, ,,скините са себе дјела таме и обуците се у дјела свјетлости.“ И додаје Свети апостол ,,Обуците се у дјела Христа.“ Сама тајна коју примамо, прва хришћанска тајна, то је тајна крштења. Управо та тајна је садржана у облачењу Христа, зато и пјевамо када се крштавамо: ,,Ви који сте се у Христа крстили, у Христа сте се обукли.“ Обукли сте се у Светотројичну свјетлост, свјетлост Оца, и Сина и Духа Светога, свјетлост која није пролазна свјетлост, него је свјетлост вјечна, божанска, непролазна свјетлост. Ово сунце које нас грије, овдје на Земљи обасјава, то је само симбол те свјетлости божанске, зато и пјевамо Господу за Његово рођење да је Он сунце Правде. Дакле ово сунце, оно је симбол Њега као вјечне и непролазне свјетлости, и човјек је призван да се обуче у ту свјетлост. Оно најдубље у божанској творевини јесте управо свјетлост.

Зато је Логос Божији, вјечно Слово Божије, јединородни Син Божији, Онај који је уградио свјетлост божанску у свако створење, свако биће. И та свјетлост је она која испуњава божанску творевину, а на најсавршенији начин испуњава човјека који је биће управо и створено да буде свједок те божанске свјетлости, носилац те божанске свјетлости. Сви свети пророци прије Христа, они су Њега свједочили, Бога вјечне свјетлости. И њихова наука, њихово свједочење је управо свједочење свјетлоносно и богоносно свједочење – свједочење о једноме Богу. Отуда и прва заповијест Божија: ,,Ја сам Господ Бог твој и и немој имати других богова осим Мене.“ И у исто вријеме свједочење о Богу који ће доћи у овај свијет, о јединородном Сину Божијем, који ће се родити од Духа Светога и Пресвете Дјеве, који ће постати човјек и испунити људско биће, људску природу и кроз њу и свеукупну природу са том вјечном и непролазном божанском свјетлошћу. Дакле сви свети пророци су свједоци те божанске свјетлости.

А један од најдивнијих свједока божанске свјетлости, и Претеча те свјетлости, јесте управо Свети Јован Крститељ и Претеча, чије рођење ми данас прослављамо. Он је онај који је посвједочио и који свједочи Христа Бога као вјечну и непролазну свјетлост. ,,Испуњен Духа Светога“ како каже Свети јеванђелист ,,од утробе матере своје.“ Тако да кад је мајка његова проговорила, кад се срела са Пресветом Дјевом, која је дошла код ње, онда је она изговорила ријечи које су биле можда и неразумљиве, али разумљиве Духу Божијем који је надахњивао. ,,Откуд то да мајка Бога мога мени дође данас овдје.“ Није то говорила она у ствари, него је проговорило дијете из утробе њене. Свети Јован Крститељ је већ у утроби њеној посвједочио Господа. И то је оно што је показало да је он заиста Његов Претеча који већ од рођења свога и својим рођењем чудесним ће припремити долазак Бога у овај свијет. Највећи рођени од жене, Јован Крститељ, сасуд божанске благодати. Пустињски сасуд, који се хранио дивљим медом, алиу исто вријеме се хранио Духом Светим, животворним, и свједочио.

И кад су га питали: ,,Јеси ти Месија којег очекујемо и ко си ти?“

,,Нисам ја, ја сам само онај који припрема Његов долазак, који је Његов Претеча. Ја нисам достојан ни да сазујем обуће са ногу Његових.“

Тако се изразио Свети Јован Претеча, који је не само својим животом и својим рођењем чудесним, него и свим својим дјелима, и на крају својом мученичком смрћу био Претеча Христов. Као што је Господ пострадао на крсту и разапет био, тако је и Његов Претеча био убијен од људске неправде. Дјела таме су она која су хтјела да убију и пророка Божијег и самога Господа, али је свјетлост, она која је Њега обасјала, вјечна свјетлост у коју се обукао од утробе матере своје, она је побједила и у смрти Јована Претече, и у распећу Господњем. Из гроба Његовог засијала је та свјетлост, вјечна и непролазна свјетлост Христа васкрслога. И они који су Христови кроз историју, они су призвани да се облаче у свјетлост васкрслога Господа. Ону свјетлост коју су видјели тројица ученика, и пророк Мојсије и пророк Илија на Гори таворској. Јер је ,,лице Његово засијало као сунце“ тако каже Свети јеванђелист, ,,а хаљине Његове постале бјеље од снијега.“ на Тавору. Иста та свјетлост је дакле засијала из гроба Његовог који је постао живоносни гроб. Гроб који је плод и људска смрт. Плод људских дијела таме, клањања лажним идолима и лажним идеалима овде на земљи, отуђења од Бога као вјечне свјетлости и човјеково поуздање у њега самога. То је оно што је погрудило у таму и што је родило смрт, та људска огреховљеност, људска отуђеност од те вјечне, непролазне свјетлости. То је оно што је дјело таме и коб таме, а свјетлост је божанска она која је засијала, која сија, која непрекидно обасјава овај свијет и призива свако људско биће да буде носилац дјела свјетлости, да буде прималац те вјечне божанске свјетлости, што значи да прими Свето крштење.

Наш народ је кроз вијекове био крштени народ. У наше вријеме има многих у нашем народу који се поуздају у дјела таме, у људско знање и људску моћ. Сматрају да је то једина свјетлост која обасјава човјека. Читави системи се на томе граде и они системи који су пропали, а и они системи који и данас се граде у свијету. Нажалост, многи од оних који су се клањали, у прошлом времену, тим лажним божанствима, Марксу, Енгелсу и Брозу, и њима служили и њиховој идеологији, они сад, намјесто да се врате божанској свјетлости, измишљају нове лажне богове. Нова дјела таме којима ходе. Божији људи, они који су носиоци Божијег лика и који то знају и који вапију за Господом, вјечним и непролазним, и царством Његовим вјечним, они чезну за божанском свјетлошћу, њу траже, Свјетлост која сија и која је засјала са лица Христовога, која је засјала из гроба Његовога и која ,,обасјава сваког човјека који долази у овај свијет”, по речима Светог Јована јеванђелиста.

Нека би Господ и нас учинио дјецом свјетлости и ослободио нас од сваке таме и сваког гријеха да би и ми били живи свједоци, у нашем времену, Бога свјетлости, Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.

https://mitropolija.com/2022/07/06/sveti-jovan-krstitelj-preteca-hristov/

Манастир Острог обавјештава вјерни народ да ће се у овој светињи, у петак, 8. јула, служити Света тајна јелеосвећења, са почетком у 17 часова.

Служба ће бити у цркви Свете Тројице у Доњем манастиру.

https://mitropolija.com/2022/07/05/sveta-tajna-jeleosvecenja-u-petak-u-donjem-ostrogu/

Митрополија дабробосанска са великом радошћу и задовољством обавјештава све вернике Mитрополије и других Епархија СПЦ о предстојећем Свеепархијском сабору светих Свештеномученика дабробосанских пострадалих од усташа од 1941-1945. године и безбожника после 1945. године, саопштено је из Кабинета Митрополита Хризостома. Сабор ће се одржати 16. јула 2022. године у Илијашу код храма св. пророка Илије, а почеће у 9 часова светом архијерејском Литургијом у наставку које ће бити служен парастос свим пострадалима у Другом светском рату и последњем отаџбинско - одбрамбеном рату (1992-1995).

Извор: Митрополија дабробосанска

Епархија жичка СПЦ обавештава читалачку јавност да је из штампе изашао нови број Жичког благовесника (јул-септембар 2022), часопис ове Богом спасаване Епархије наше Помесне Цркве. Реч уредника часописа, протонамесника Александра Р. Јевтића у наставку преносимо у целини:

На почетним странама налази се рубрика Видовданска слова, се два текста посвећена великом празнику небеског опредељења и аутентичне слободе српског народа. Један од њих потписује протојереј-ставрофор Љубинко Костић, а други ученик Гимназије из Чачка Данило Ђуновић. Сабрана заједно, ова два текста указују како видовданска порука и даље одјекује у мислима једног дугогодишњег пастира Цркве Христове, али и једног дечака који чини своје прве списатељске кораке.

У рубрици Из ризнице Православља, сусрећемо се са текстовима посвећеним великим представницима савремене богословске мисли. Јереј Немања Тимотијевић пише о „Литургијском схватању твари код оца Александра Шмемана“, док ђакон Горан Вучковић пише текст под насловом „Отац Николај Афанасјев – весник литургијског доживљаја света и човека“. Допринос ове двојице свештенослужитеља и љубитеља отачке мисли православном разумевању савремених друштвених токова и осмишљавању црквеног етоса у њима су равноапостолни. На њиховим списима васпитаване су генерације садашњих свештенослужитеља и вероучитеља наше Цркве. Стога, ове текстове препоручујемо и верном народу, надајући се да ће побудити љубав да прочитају и неко од Шмеманових и Афанасјевљевих дела која су преведена и на српски језик.

Јереј др Слободан Јаковљевић у тексту „Богослужбена употреба и символика хороса и полијелеја“ пише о историјском настанку и значењу ових богослужбених предмета. Садржајним излагањем долази се до закључка о њиховој теолошкој важности и данас, упркос технолошком развоју који је омогућио неке друге видове осветљења храмовног простора, који могу да делују као практичнији и једноставнији за употребу.

Са светоотачким освртима на антрополошке теме, читаоци се могу упознати у тексту протосинђела Венијамина Ковачића (Митрополија загребачко-љубљанска) под насловом „Превазилажење (не)природног стања“. Расветљавајући положај пале природе у којој човек живи, аутор износи хришћански однос према истој, који подразумева исцељење кроз светотајински и световрлински живот у Цркви. Закључује: „Сједињење човека са Христом, јесте пут његовог обожења, надилажење онога што је по природи. То није само пут враћања у стање првоствореног Адама него и непрекидно узрастање у Новом Адаму – Христу. Оно је превазилажење и анђелске природе по речима псалмопојца Давида који каже: Шта је човек, да га се сећаш? Умањио си га замало од Анђела. Кроз уподобљавање Христу Богочовеку човеку је дата прилика за обожење и стање узвишеније од анђеоског.“

Свесни актуелности психолошких тема данас, као и неопходности да се на њих одговори богословским духовним приступом (који према Светим Оцима чини најузвишенију фазу разумевања ове проблематике оличене у тријади телесно-душевно-духовно), у овом броју се бавимо темама мисли и среће. О мислима у тексту „Мислено шапутање“ пише протонамесник Александар Јевтић, а о срећи и радости у тексту „Срећа је у радости; Или: Са молитвеником кроз сваки дан“ пише монахиња Христина (Стојановић).

О питањима односа науке и И(и)стине пише Дамјан Станчић. Указујући на савремене научне искораке, износи критички осврт којим се упозорава на могуће злоупотребе као и деформацију човековог животног погледа на свет као целину. Одговори науке су увек претпоставке, њено оруђе је статистика, па стога треба поштовати тајинственост света коју је Бог даровао. Једно од тих поља је питање људске душе. Недостатак односа према ауторитетима у науци не сме постати недостатак етике, јер ће то бити увод у оправдање нечовечности у свакодневици. Стога, аутор закључује: „У том усиљеном, неприродном  и неравноправном сукобу, као да се чује наука која довикује: Кад будем видела вероваћу, и Црква која смирено одговара: Кад будеш веровала видећеш.“

У рубрици Парохијске приче, протојереј-ставрофор Милић Драговић пише о истинитом случају који се у скоријој прошлости догодио, а везан је за питање могућности учешћа верника из Македоније у светотајинском животу наше Помесне Цркве. Кроз стварну дилему једне девојке, приказана је озбиљност овог питања. Ако се у обзир узме да се прича догађа пре недавног признања и даривања аутокефалности Охридској архиепископији од стране наше Помесне Цркве, онда све постаје још занимљивије и објашњава значај који овај историјски чин има.

У рубрици Прикази, љубитељима књиге препоручујемо наслове „Записи из Призрена, са извора“ из пера Наде Хаџи Перић и „Стара Рашка под италијанском окупацијом (1941–1943)“ из пера др Милутина Живковића.

Драган Хамовић наставља да нас у рубрици Лирски благовесник подсећа да је поетско стваралаштво и даље живо. Овога пута то чини кроз текст „Милосав Тешић у плетиву Жиче“, који нам савременог песника представља као аутентичног следбеника оне српске поетске традиције која иде путем Миодрага Павловића, Ивана Лалића и Васка Попе, а где се наши духовни источници не прећуткују, већ се њима и о њима говори. У саставу ове рубрике, налази се и песма Јоване Мићевић „Светосавским стазама“.

Рубрика Веронаука нам доноси текст вероучитеља Дарка Стевановића о прерано преминулој вероучитељици Марини Луковић. Активности које су у драгачевском крају организоване поводом годишњице њеног упокојења, а о којима се у тексту говори, најбоље сведоче о дубини и неизбрисивости трага који је Марина оставила у срцима ђака и колега.

Како горњемилановачки средњошколци виде питање исправног живота, можемо се упознати у тексту Крстине Боранијашевић, а у тексту Атанасија Брајовића налазимо занимљив приказ како живот на селу изгледа у очима једног даровитог средњошколца.

Традиционално, по примеру наших столетних претходника који су часопис основали, за историју будућим поколењима у Летопису богослужења, уз помоћ владичанског ђакона Стефана Симића, остављамо трагове о богослужбеној и пастирској активности Епископа жичког Г. Јустина.

Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу z.blagovesnik@gmail.com  написане према упутству.

Извор: Епархија жичка

У манастиру Пиносава у Кусатку, покрај Младеновца, традиционално је на празник Светог Јована Шангајског, одржано свеноћно бдење. Бдење је почело у 22 часа, а на крају са Светом Литургијом је завршено у пола 4 ујутру.

Бденијем и Светом Евхаристијом је началствовао игуман манастира Пиносава, архимандрит Петар. Оцу Петру су саслуживали настојатељ Манастира Тресије, јеромонах Серафим, парох Опарићки јереј Бојан, парох Азањски јереј Страхиња, јерођакон Марко и ђакон Владимир.

У току Свете Литургије, Архимандрит Петар се обратио многобројном верном народу пригодном беседом у којој је истакао да је Свети Јован Шангајски био истински пастир добри, који је цео живот свој дао за Христа Бога и своје словесно стадо. Скоро сви окупљени верници су се причестили Светим Тајнама Христовим.

У току бденија сви окупљени верници имали су прилику да целивају и део моштију Светог Јована Шангајског, које је за ту прилику донео игуман манастира Тресије јеромонах Серафим. На крају је пререзан и славски колач и организована је трпеза хришћанске љубави за сво монаштво и свештенство као и све сабране вернике.

Треба напоменути и то да је управо за овај велики празник, наш познати шумадијски фрескописац и иконописац Јандрија Чоловић из Младеновца, манастиру Пиносава подарио велику и позлаћену икону Светога Јована Шангајског Чудотворца, која ће убудуће красити манастирски храм Светог архангела Гаврила у Кусатку.

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Фотија, а у организацији Мисијског фонда Епархије зворничко-тузланске и "World Vision"-a, 29. и 30. јуна 2022. године у Етно селу Станишићи одржан је семинар на тему „Светост породице“, извештава Канцеларија за верску наставку Епархије зворничко-тузланске. Реч је о још једној у низу активности које ова Епархија организује у сарадњи са "World Vision" организацијом, а на семинару је учествовало 18 вероучитеља и 3 координатора за верску наставу.

У веома добро осмишљеним радионицама које је организација "World Vision" још 2016. године припремила са професорима Богословских факултета СПЦ, који се баве катихетиком, методиком и психологијом, учествовали су сви присутни на семинару. Радионицама су обухваћене следеће теме које су врло исцрпно обрађене кроз радионице, а већину су водили сами вероучитељи:

1. Моје наде и виђења за моју породицу;
2. Искуство из детињства кога се највише сећам;
3. Породица у Новом завету;
4. Семе добра и плодови добра;
5. Једном за цели живот;
6.  Радост и патња;
7.  Дефинишући тренуци;
8.  Мудри градитељи;
9.  Љубав, поштовање и подвиг.

Први семинар на тему светости породице организован је 2020. године у Теслићу.

Обрада вести Редакција радија "Слово љубве"

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Његова светост Патријарх српски г. Порфирије благоизволео је да на братски позив Његовог преосвештенства Епископа ваљевског г. Исихија јуче, 29. јуна, посети Епархију ваљевску, поводом троструког јубилеја Светог Владике Николаја охридског и жичког – 140 година од рођења, 65 година од блаженог уснућа и 30 година од преноса моштију из Либертвила у Лелић.

Предвођени својим духовним оцем Преосвећеним Епископом ваљевским г. Исихијем, свештенство и верни народ Епархије ваљевске, у обиљу молитвене радости, дочекали су синоћ, 29. јуна, Његову светост Патријарха српског г. Порфирија у саборном ваљевском храму на ушћу Градца у Колубару. У част доласка српског првојерарха, служена је доксологија, којом је началствовао старешина манастира Лелић игуман Георгије, уз саслуживање више свештенослужитеља и појање Хора „Емануил“ под управом Вање Урошевић. У пратњи Патријарха Порфирија било је више архијереја СПЦ, а међу почаствованима да га дочекају градоначелник Ваљева Лазар Гојковић, представници Војске Србије, јавних установа и предузећа.

Пре два дана навршила се година откако је десницом Његове светости Патријарха српског г. Порфирија у трон Епархије ваљевске уведен дугогодишњи му сабрат из ковиљске обитељи Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије. Дан у коме српски првојерарх долази и доноси благослов у ове крајеве важан је и велики јер су, навео је у добродошлици Владика Исихије, у личности Патријарха Порфирија сабрани даровио лучезарних српских светитеља: Светог Саве, Светог кнеза Лазара и Светог Владике Николаја, чијих смо јубилеја удостојени да прославимо. Благослов и радост, али долазак Патријарха Порфирија је и испит и задатак да останемо на путу служења Богу и ближњем као духовни потомци ових трију великана.

– Ваша светости, Ви долазите у град Ваљево и у нашу епархију, која има благослов да је Свети Николај њен сјајни изданак. Иако га је живот и служба Богу и роду водила далеко одавде, он је остао дубоко укорењен у родном и љубљеном му Лелићу, у који га је божанска промисао коначно, ако и посмртно, вратила, обдаривши нас нетљеним његовим светим моштима. Свети Николај је заиста тај епископ који, како говори Свети Василије Велики, „собом даје част месту, јер особина великога је не само да се задовољава великим, него и да својом моћи мале ствари чини великим.“ Овде све одише његовим светим именом. Јеванђељско семе које је обилно сејао дало је рода и у селима и у варошима, у пољима и у горама. Његова чада живе свуда: у подручјима Осечине и Уба, Мионице и Обреновца, и овде, у престоном Ваљеву. Сви са страхопоштовањем и љубављу носимо његово име у своме бићу – навео је Владика Исихије у добродошлици Патријарху Порфирију.

Несумњиво многи памте лепе, али истовремено и обавезујуће речи Патријарха Порфирија изговорене приликом устоличења Епископа Исихија, а оне гласе:“Бити Ваљевац је дато и задато.“ У маниру дубоког поштовања према завичајцима Владике Николаја и Оца Јустина, 46. наследник светосавског трона говорио је и овога пута. Заблагодаривши на речима добродошлице пуним љубави некадашњем сабрату, а данас духовном старатељу овог благословеног краја Владики Исихију, Патријарх Порфирије је казао да кад год долази у ове крајеве има утисак не само да долази међу једноверну браћу, већ да долази у свој родни крај. То осећање, уверен је, деле и бројна браћа му архијереји. Рођењем добијамо телесно постојање, али у Светој тајни крштења добијамо печат дара Духа Светога. То нам је задато да непрестано актуализујемо у животу – да се у Христу и за вечни живот непрестано рађамо.

– Ако постоји место где смо се непрестано рађали за Христа, за Цркву Његову, за нашу православну веру, то је Лелић, то су Ћелије. Када се наша генерација пробудила за Христа и православну веру, када смо разумели да ништа без Христа нема смисла, а много тога што је истински вредно у Њему добија свој печат и смисао, онда смо то продубљивали, обогаћивали, утврђивали и постајали читавим бићем тога свесни управо у ваљевским светињама- манастирима Лелић и Ћелије. Благодарећи чињеници да из та два места ниче не само корен светосавски, него расте и стабло које даје духовне плодове истинским носиоцима Духа Светога. У тим светињама расту истински охристовљени људи, христолики, христоносни… То је Свети Владика Николај, од чијег рођења славимо 140 година. Славимо и његово рођење у Христу- 65 година од престављења и 30 година од његовог повратка из далеког света у родно место – рекао је Патријарх Порфирије.

Присећајући се својих студентских дана проведених у Лелићу, он је истакао да је Лелић „место овенчано молитвом“, по промислу довршено и заокружено Светим Владиком Николајем.

– С друге стране, манастир Ћелије је такође је место сабирања молитава, суза покајања и преображавања нашег верног народа. Он је добио свој печат у Духу Светоме и заокружио се Преподобним Авом Јустином. У њима двојици је још једном у пуноћи засијао лик Светог Саве и оно за шта смо се ми као народ Светог Саве определили. Такође, показало се истинско богословље, које надилази оно академско, а то је богословље испуњено вером и прожето духовним искуством, којег нема без подвига и труда да живимо Јеванђељем – истакао је Патријарх Порфирије.

У завршници излагања, он је закључио да се због Владике Николаја и оца Јустина као Светосаваца, и ми осећамо Светосавцима и срођени са овдашњим баштиницима њиховог духовног блага, те позвао да узносимо молитве једни за друге.

У пратњи Патријарха Порфирија били су Преосвећена господа Епископи: врањски Пахомије, шумадисјки Јован, зворничко- тузлански и администратор Шабачке епархије Фотије, горњокарловачки Герасим, духовно чедо ваљевског краја  аустралијско-новозеландски Силуан, буеносајрески и јужноамерички Кирило, викарни топлички и изабрани Епископ шабачки Јеротеј, викарни хвостански и изабрани западноевропски Јустин, мохачки Дамаскин, викарни моравички Сава и новоизабрани липљански архимандрит Доситеј.

Након свечаног чина доксологије у Саборном храму у Ваљеву, Патријарх српски г. Порфирије, заједно са отачаственим архијерејима, дошао је литијским ходом до Центра за културу града Ваљева.

Патријарх Порфирије: Драги Ваљевци, ви сте право наслеђе Светог Николаја

На попразништво Видовдана, празника који је био надахнуће многим његовим бриљантним беседама, али и дан чувене проповеди 1916. у лондонској катедрали Светог Павла, у Центру за културу Ваљево уприличена је Свечана академија у част јубилеја Светог Владике Николаја – 140 година од рођења, 65 од престављења и 30 од преноса његових моштију из Либертивила (САД) у родни Лелић. У част Лелићког Златоуста лепоте својих дарова принели су познати српски уметници, а слово о великану казивао Његова светост Патријаргх српски г. Порфирије

Прослава троструког јубилеја Светог Владике Николаја догађај је чији значај премашује оквире Ваљевске епархије. Важан је за целокупну Светосавску цркву, све просторе до којих допире њена мисија. Рођењем везан за ваљевски крај, поприште бурне српске историје, у коме су поникле многе знамените личности од војсковођа до „витезова пера“, Свети Владика Николај је својеврсна круна дарова које нам је Господ дао. Данас живи у заједници са нама преко својих светих моштију. Све је у његовом животу дубоко проткано промислом Божјим и промисао је хтела да његово телесно рођење, његово уснуће и пренос моштију буду заједно и подједнако слављени, казао је у поздравном слову преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије.

–  Желећи да се учврстимо на путу којим промисао Божја наставља да води брод наше Светосавске цркве, сматрамо као веома важно да се стално молимо и враћамо Светом Владики Николају. Молитвено прослављање Светог Николаја од 2003. године је постало опште литургијско прослављање широм наше Свете цркве. Ипак,да се стално надахњујемо делом Светог Николаја примарни је задатак за нас из Епархије ваљевске. Стога, важан је спомен и труд блажене успомене архијереја Милутина и Лаврентија, који су започели припреме за обележавање овог јубилеја. Они су, као и њихов велики претходник Владика Јован, синовац Владике Николаја, значајно допринели да Свети Николај никад не престане да живи у душама и срцима верног народа овог краја. Значајно је томе допринео и отац Јустин, најгласнији међу савременицима који су га сврстали у ред светитеља Божјих. Зато су ове академије постале нераздвојиви део нашег архива – поручио је Владика Исихије и пожелео добродошлицу Патријарху Порфирију и свима које је прослава јубилеја Лелићког Златоуста довела у град на обалама Колубаре. Граду,  у чијој је гимназији отпочео свој учењачки пут, а чији је данашњи ученик Михаило Лекић победник конкурса за најбољу беседу у част Владике Николаја.

Упутивши речи хвале уметницима који су светитељски лик, поуке и свевремену љубав према отаџбини и свом роду Владике Николаја принели на позоришним даскама, употпуњеним пројекцијама фотографија светитеља из различитих животних периода, Патријарх Порфирије је поделио своје студентско одушевљење „дивним Епископом Николајем и Јустином Поповићем“, које је изродило љубав према ваљевском крају у коме народ воли своју Цркву и спроводи Светосавски и Видовдански завет.

–  Ви сте, драги Ваљевци, право наслеђе Светог Николаја. Ви знате боље него ми како пева Десанка која наставља николајевску поетику, знате ко сте по звону што са задужбина немањићких пева, по томе што вас прадедови гледају са иконостаса и што сваки у руци држи храм; по томе што имате светитеља, оца и деда и имате светитеља за кума – казао је Патријарх Порфирије.

У свом слову у част Лелићког Златоуста, Патријарх Порфирије начинио је осврт на минуле четири деценије, када је као алумниста гимназије отпочео  студије на Богословском факултету у Београду и први пут угледао књиге Светог Владике Николаја, тада штампане у Немачкој трудом блаженопочившег Владике Лаврентија, јер су у тадашњој Југославији била забрањена, а он проглашен издајником, сарадником окупатора, чак и ратним злочинцем.

– Владика Лаврентије је свакако најзаслужни што су после пада Берлинског зида (1989) дела Владике Николаја постала веома популарна и почела су се слободно увозити из Немачке и штампати у Србији, навео је Патријарх Порфирије. Раних деведесетих у Србији се догађају недовољно зреле идеолошке поларизације некадашњих комуниста на националисте и мундијалисте (Европљане). Ни једни ни други нису се поучили Светим Владиком Николајем, који у Светом Сави препознаје правог Европљанина, вредног и неуморног деклатника који споља и изнутра Христом преображава најпре себе а потом и цео народ који постаје узор у сваком погледу. Да су се поучили, могли су допринети благостању свог народа, а не само сопственом – казао је српски првојерарх.

Где год је говорио, од светских дворана до српских сеоских домова, Свети Владика Николај, само једну меру је имао, а то је Христос и Његово Јеванђеље и љубав према људском роду. Такође, о чему год да је говорио (друштвеним темама и великанима) све је мерио и вредновао Христом распетим и васкрслим.

– Христос и Његово Јеванђеље су били његов систем вредности, а тај систем вредности јесте крстолика љубав. Зато, када нас неко пита шта мислимо о некој теми, нећемо говорити из свог ума, већ језиком Светог Владике Николаја, говорићемо умом Христовим. Као одговор ћемо имати не оно што говоре неки други системи вредности, који су око нас и неретко хоће да нам се наметну, него ћемо рећи да мислимо онпо што Христос мисли и хоћемо да се трудимо да живимо испуњавајући јеванђеље Божје – поручио је Патријарх Порфирије.

„Ми чекамо Христа, а не боље време“,  говорио је Владика Николај. Надахнут овим речима, Патријарх Порфирије је поучио да Христом и у Христу преображавајући се чинимо бољим своје време и свој простор, као и сваку мисао,  место на ком се налазимо и дело.

– Све наше постаје предукус Царства Божјег. Зато је наш Владика Николај, као светитељ је наша мера, наш савремени оријентир у свему што јесмо и што чинимо – закључио је Патријарх Порфирије и благословио све учеснике и посетиоце.

У програму академије учествовали су драмски и музички уметници: Ненад Јездић, Виктор Савић, Цане, Антон и Варнаукси, Група Луча, Милинко Ивановић, Павлина Радовановић, Хорови „Емануил“ и „Хаџи Рувим“ и Центар за неговање традиције и културе „Абрашевић“.

Ј. Ј.

Извор: Епархија ваљевска

Циклус предавања „Српска заветна мисао“ у Храму Светог цара Константина и царице Јелене, завршава се 30. јуна у 19:00 часова гостовањем историчара проф. др Милоша Ковића, редовног професора Философског факултета Универзитета у Београду и проф. др Драгана Ашковића, ванредног професора Православног богословског факултета Универзитета у Београду, чланова Управног одбора Задужбине "Жарко Видовић", сазнаје радио "Слово љубве" благодарећи г. Славољубу М. Марковићу уреднику и модератору овог циклуса предавања. Тема завршне трибине биће „Српска заветна мисао у делу Жарка Видовића“ историчара уметности, ликовног критичара, философа и историчара цивилизације.

Извор: Радио "Слово љубве"