Живе речи утехе: Живе речи утехе

Поздравна ријеч оца Владана Перишића на отварању скупа „Теологија у јавној сфери“ 2019.

Fri, 08 Feb 2019 18:31:19 +0000

Као што можете да видите, овај скуп из године у годину показује жељу нас црквених људи да суштински допринесемо стварању атмосфере слободног дијалога у којој сви заинтересовани могу уживати у излагањима и расправама стручњака из најразличитијих области науке и културе, који су свој живот посветили трагању за истином у тим областима.

О тим стварима ми желимо да учимо од њих, али и да настојимо да са њима успоставимо плодан дијалог. Оваквим својим ставом ми исповиједамо, од неких чланова цркве заборављену истину, да црква не постоји да би другима доцирала (или народски речено: поповала), поготово не о стварима у које се не разумије, него да, учећи о тим стварима од оних који о томе много више знају, развије однос узајамног повјерења да би им евентуално, у тренуцима трагања за егзистенцијалним ослонцем, могла упутити ријеч о ономе што и јесте њена сврха – о смислу људске егзистенције у свијету у којем тај смисао све више измиче, те да људима поново укаже на истинског Бога, овога пута не представљеног као свемоћно биће које служи томе да штити произвољна увјерења или националне митове умишљених вођа, него Бога чија је природа доброта и милостивост према свима, а прије свега према према онеправдованима и маргинализованима, према преваренима и осиромашенима. Због њих ће једна трибина овогодишњег скупа бити посвећена разматрању односа богатства и сиромаштва у овом свијету у којем су они који су га креирали успјели да успоставе екстремну неједнакост међу људима.

Притом, доба у којем о свему овом размишљамо, мјесто на којем то чинимо, а посебно Бог коме се молимо, обавезују нас да недвосмислено међу људима промовишемо мир а не сукоб. У својој Бесједи на гори Исус нам објашњава ко је све блажен, тј. кога је све Бог погледао, и вели да су то они који су гладни и жедни правде, јер ће је се једнога дана ње наситити, такође и да су то они који имају милости према другима, јер ће Бог због тога и према њима имати милости, усто и они који су чистог срца јер ће видјети Бога итд, итд, али врхунац блаженства Исус оставља за оне за које каже да ће бити сами синови Божији (као што је и он сам) а то су миротворци. Ту је Исус толико недвосмислен, да хришћани немају никаквог изговора уколико не граде мир него хушкају на рат, уколико своје неријетко преваром стечене позиције у друштву бране тиме што цијело друштво непрестано држе на ивици рата само да би задржали своје привилегије. Ако ништа друго, то што су хришћани обавезује их да активно чине све што је до њих да граде и утврђују мир, а не да пасивно посматрају како их политиканти, националисти и шовинисти својом демагогијом полако али сигурно стављају у своју нечасну службу. Због овога ће једна трибина овогодишњег скупа бити посвећена разматрању појма мира у светим списима хришћана и муслимана (тј. главних помагача безбожних господара рата на овим просторима), а једна друга трибина улози коју савремени митови могу имати у свему томе.

Неки кажу да је Доситеј у Србију донио просветитељство и кромпир. И да се кромпир примио. Да ли је то баш тако, и колико у овој шали има шале, чућемо од учесника трибине о Доситеју, оснивачу Београдског универзитета, чија 280годишица рођења пада у ову годину.

Поред тога, сваког дана биће нам представљена по једна одабрана теолошка књига, а видећемо и изложбу одличних фотографија. Ове године ћемо моћи истовремено и да уживамо и да учимо слушајући о томе колико информационе технологије позитивно а колико негативно утичу на процес образовања омладине као и на научно стваралаштво. Слушаћемо такође и о томе у чему је разлика између демократске и ауторитарне државе, како бисмо лакше препознали у којој од њих живимо. Уз то, биће говора и о квалитету црквених медија и проблемима са којима се сусрећу. И на крају о томе како се пад тзв. Гвоздене завјесе између европског истока и европског запада очитовао у домену религије. Ко остане до недјеље увече моћи ће да ужива у концерту црквених хорова.

У свему овоме желимо да се наредних дана добро осјећате, да се међусобно упознајете и дружите, да искористите присуство наших уважених гостију и да их питате све што би могло разријешити ваше недоумице у вези са проблемима о којима ове године расправљамо. Вјерујем да ће се и ове године сви наши гости (било да су учесници или не) пријатно осјећати захваљујући познатој гостољубивости Требињаца. Добро нам дошли!

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Први дан скупа „Теологија у јавној сфери 2019.“

Fri, 08 Feb 2019 18:29:51 +0000

Његово преосвештенство владика захумско-херцеговачки и приморски Димитрије рекао је данас на отварању Шестог симпозијума „Теологија у јавној сфери“ у Требињу да је овај скуп плод слободе духа Српске и њеног црквеног живота.

„Када сам дошао у Требиње, прије нешто мање од 20 година, први мој утисак је била слобода, која је била и озбиљна и одговорна, али тиме није будила ни радост ни смјелост. Мислим да је као плод тога и овај скуп растао из године у годину“, истакао је владика Димитрије, пожеливши учесницима добродошлицу.

Он је рекао да је радостан јер се симпозијум одржава шести пут и што су се сви окупили да се поново нечему новом науче у слободи и одговорности, радости и љубави сусрета.

У име Центра за филозофију и теологију, који је организатор овог скупа, присутне је поздравио Владан Перишић, који је навео да ће у наредна три дана бити приређена предавања из различитих области живота, те промоције теолошких књига и изложба фотографија.

Директор Републичког секретаријата за вјере Драган Давидовић пожелио је учесницима симпозијума успјешан рад, наводећи да Влада Републике Српске посредством овог органа већ шесту годину заредом помаже одржавање овог догађаја.

„Иза овог догађаја стојимо чврсто и помагаћемо овакве сусрете и убудуће“, навео је Давидовић.

Замјеник градоначелника Требиња Мирко Ћурић истакао је да се симпозијум „Теологија у јавној сфери“ сваке године ишчекује са великим интересовањем, будући да се на њему третирају најважнија животна питања и проблеми са којима се сусрећу људи.

„Ни ове године неће бити другачије. То нам говоре теме које су, не само дубоко важне и актуелне, већ су истовремено знак да као друштво имамо потребу, снагу и довољно воље да отворимо сва питања – посебно она најболнија и најнепријатнија која би у свакодневном животу жељели да обиђемо или избјегнемо“, навео је Ћурић.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

У Бранковини обележено 215 година „Васкрса српске државе“

Fri, 08 Feb 2019 18:28:43 +0000

Помен посеченим кнезовима Илији Бирчанину и Алекси Ненадовићу одслужио је архимандрит Михаило (Биковић), старешина манастира Јовања, уз саслуживање архијерејског заменика протонамесника Филипа Јаковљевића и пароха бранковинског протојереја – ставрофора Душана Патијаревића. Цвеће крај спомен обележја великанима српске историје положили су министар унутрашњих послова Србије др Небојша Стефановић и градоначелник Ваљева др Слободан Гвозденовић. Свечаност је употпуњена културно – уметничким програмом, који су извели Оркестар полиције, почасни вод Жандармерије и ученици.

По благослову оправдано одсутног Епископа ваљевског Г. Милутина, министра полиције и потпредседника Владе Србије др Небојшу Стефановића дочекао је архијерејски заменик, протонамесник Филип Јаковљевић. Преневши поздраве Владике Милутина, протонамесник Јаковљевић уваженом госту рекао је да је увек добродошао у завичај славне породице Ненадовић, чији су чланови имали велике државотворне, али и улоге у духовном и културном напретку Србије. Обраћајући се учесницима свечаности поводом 215 година Васкрса српске државе, министар Стефановић рекао је да осећа посебну одговорност пред храбрим и мудрим прецима.

Њихову одлучност, борбу и жртву никада не смемо заборавити. Животе су дали да бисмо ми данас живели у независној, сувереној, модерној и уређеној држави Србији и тешко је замислити да за живота неко више може да учини – рекао је министар полиције.

Давне 1804., кнез Алекса Ненадовић, заједно са другим кнезовима, дао је веру српском народу да може да живи у слободној држави. Не заборављајући прошлост, истакао је др Стефановић, морамо у садашњости да радимо најбоље што умемо.

Након помена кнезовима, министар Небојша Стефановић и градоначелник Ваљева Слободан Гвозденовић положили су цвеће крај спомен обележја, а потом јеприређен културно – уметнички програм. Химну Србије „Боже правде“ интонирао је Оркестар полиције, а заједно са њим почасни вод Жандармерије извео је „Српску женску песму“. Стихове песме „Бој на Мишару“ казивала је ученица Основне школе „Прота Матеја Ненадовић“ у Бранковини Вања Штулић, а одломак из чувене песме Филипа Вишњића „Почетак буне против дахија“ матурант Ваљевске гимназије Вељко Ускоковић. По завршетку свечаности, министар полиције др Небојша Стефановић поклонио се Храму Светог архангела Гаврила. Са историјатом светиње, која је задужбина Проте Матеје Ненадовића, и њеним значајем за српску историју и духовност упознао га је старешина храма протојереј – ставрофор Душан Патијаревић.

Извор: Епархија ваљевска

Митрополит Амфилохије богослужио у Ресифеу, Бразилу

Fri, 08 Feb 2019 16:30:38 +0000

Његово високопроесвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије јутрос је служио Свету архијерејску литургију у Манастиру Свете Тројице код Ресифеа, једног од најстаријих градова у Бразилу. Митрополиту су саслуживали игуман ове свете обитељи јеромонах Педро и ђакон Александар Лекић уз молитвено учешће Преосвећеног владике буеносајреског и централно-јужноамеричког г. Кирила и Епископа Ресифеа г. Андросија (Пољска православна црква).

Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, који борави у вишедневној посјети Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој, синоћ је допутовао у Бразил гдје ће у недјељу, десетог фебруара, освештати нову цркву.

У пратњи Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија у посјети Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој су протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар ЕС и ЕУО Митрополије црногорско-приморске, јеромонах Никита Вулић, сабрат манастира Острог, ђакон Александар Лекић и Рајко Радусиновић, предсједник Црквене општине Цетиње и потпредсједник ЕУО Митрополије .

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Радна посета Управи за сарадњу с црквама и верским заједницама

Fri, 08 Feb 2019 16:26:25 +0000

Дана 07.02. 2019. године Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим посетио је господина др Милету Радојевића, директора Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама при Министарству правде Републике Србије.

Састанку су присуствовали јереј др Марко Шукунда и протонамесник Немања Клајић, службеници Епархије осечкопољске и барањске и заменик директора Управе господин др Марко Николић заједно са својим сарадницима. Епископ Херувим је упознао господина др Милету Радојевића са плановима и програмом обнове појединих црквених објеката, као и о будућим плановима за унапређење духовног живота Епархије осечкопољске.

После састанка који је одржан у Палати Србије делегација се упутила према седишту Удружења Милутин Миланковић, које је названо по научнику чија се родна кућа налази управо у месту седишта Епархије осечкопољске и барањске у Даљу. Председник Удружења господин др Славко Максимовић је заједно са својим сарадницима дочекао Његово Преосвештенство, те упознао делегацију са радом и активностима удружења око афирмације лика и дела нашег истакнутог научника.

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић: Призренски летопис и поменик

Fri, 08 Feb 2019 16:23:24 +0000

(Петар Костић, ”Црквени живот православних Срба у Призрену и његовој околини у XIX веку (са успоменама писца)”, Друштво пријатеља Манастира Светих Архангела код Призрена, Призрен – Нови Сад, 2018.г.)

Друштво пријатеља Манастира Светих Архангела код Призрена је за кратко време по други пут обрадовало љубитеље српске црквене и националне историје. После објављивања књиге ”Листићи из ближе и даље прошлости”, Друштво је објавило репринт издање књиге Петра Костића ”Црквени живот православних Срба у Призрену и његовој околини у XIX веку (са успоменама писца)”. Подсећања ради, ово је треће издање књиге.

Прво издање је објављено у Београду 1928. године у Београду као награђена књига из Задужбине Архимандрита Нићифора (Дучића). Друго издање је објавио Међуопштински архив у Призрену 1998. године, али је то издање, услед деловања злочиначког терористичке УЧК и НАТО агресије, остало у Призрену. Претпоставља се да су Албанци, у другој половини јуна 1999. године, уништили комплетно издање те књиге, као и много других српских књига и архиве. Сачуано је свега три примерка тог издања. Треће издање се појавило две деценије после другог и осам деценија после првог издања. Ово издање књиге је објављено на предлог умировљеног Епископа Захумско-Херцеговачког г. др Атанасија (Јевтића), а осим њега, пријатељи издања су Библиотека Матице српске у Новом Саду и Мишо Николовски. Уредник и приређивач трећег издања је др Александра Новаков. Књига је обима 167 страна Б5 формата.

Књига се отвара предговором др Александре Новаков, а у њему је изложен животопис Петра Костића, наведене су његове најважније дужности и послушања која је обављао, као и књиге и радове које је написао. Указано је на значај Костићевог дела, јер је ”он пронашао и искористио историјске изворе који су неколико деценија након тога неповратно нестали” (стр. V). Без сумње, реч је о књизи која нам, приказујући буран и динимични, али стамени и непоколебиви живот православних Срба у Призрену и околини, кроз бројне примарне и секундарне историјске изворе, литературу, а посебно кроз живо сећање аутора ”помаже у борби за опстанак Српског народа на Косову и Метохији” (стр. V). У томе је и актуелност и непролазни значај Костићевог дела не само за Призрен и Призренце него и за све Србе, јер нема Србина, а ни српског краја који се не треба угледати на Призрен. Осим сведочанства о историјском трајању и непоклеку призренских Срба, чији се број кроз историју много пута мењао, др Новаков указује и да објављивањем ове и других Костићевих књига ”духовно обнављамо Призрен и чувамо га у мислима, садашњим и будућим генерацијама” (стр. V), али се и ”сећамо прегалаца који су делали у корист српског националног бића” (стр. V).

Иза предговора др Новаков, долази Костићев предговор првом издању књиге из 1928. године. Костић је свој предговор почео одом и неизмерном захвалношћу коју је изразио ”православном српском свештенству обојега реда (мирском и монашком – прим. В.Џ.)” због тога што се ”у опште узевши, ни у најмучнијим данима нашега народа не само што се није никако од њега делило, него је све патње и муке заједнички са њим подносило” (стр. 3).

Костић је као Србин и Призренац, богослов и народни прегалац, у овој књизи, али и у другим радовима, посебно критичан према тзв. Великој сеоби Срба 1689/1690. године коју на више места назива ”бегством наших патријарха”. Костић нас са пуним правом враћа на тај догађај када се са патријархом и епископима иселило око 37 хиљада српских породица са Косова и Метохије. Костић пише као један од оних Срба који су, без сумње, кроз своје претке и својим животом на Косову и Метохији остали на тежем путу као последњи чувари српског имена и православне вере у неподношљивим условима многоструких османских репресија. Зато Костић своју захвалност упућује свештенству обојега реда ”коме се има у многоме захвалити и што се одржа у својој народности и православној вери остатак нашега народа, који се не исели у прекодунавске земље после бегства наших патријарха” (стр. 3). Он, не без разлога и са пуним легитимитетом православног хришћанина и тврдог Косовца, поставља питање које се ретко када чуло: ”Јер, шта би било да се и све свештенство иселило?” (стр. 3). То свештенство које ”није хтело напустити своју паству и наше чувене манастире Дечане, Патријаршију Пећску и Грачаницу” је, по сведочанствима и Костићевом запису, због свог останка на својим вековним огњиштима и крај својих мученичких свештених олтара ”претрпело сав излив гнева од стране Турака, који су поново загосподарили тим крајевима, прогнавши отуда аустријску војску 1689. године” (стр. 3). Костић благодари том преосталом јуначком и стаменом српском православном свештенству на Косову и Метохији и зато што је одржало и наше славне манастире ”у којима је наш заоставши живаљ налазио извесне утехе у мучним данима свога живота” (стр. 3). Посебно је указао на удове мирске свештенике ”који хиташе у оближње њима манастире да не би ови потпуно опустели” (стр. 3).

Из предговора првом издању се види Костићева решеност да напише истиниту и објективну књигу и да никоме, без обзира на чин, звање или службу, не одузме или не дода оно што му не припада. Редови из његове књиге показују да он није био пуки занесењак и романтичар него је својим оштрим пером показао да је био сав Призренац, Косовац, Србин. Потресан је његов запис да ”што смо се више одмицали од ранијег (страдалног – прим. В.Џ.) времена, све се мање дало видети старога пожртвовања, а тако исто све мање оданости нашим светињама и све мање моралних особина” (стр. 4).

У центру Костићеве истраживачке и списатељске пажње су живот и црквена организација православних Срба у Призрену и околини, који су описани кроз клирике, вернике, парохије, храмове, манастире, црквене општине и установе. Без зазора је навео да је ”у Призрену и околини било заслужних свештених лица обојега реда, мирског и монашког, а било је и правих незналица и бекрија” (стр. 4).

И наслов, а посебно садржај књиге сведочи да се призренски Срби – верници, свештеници и монаси – никада нису помирили са стањем које је Србима наметнуто најпре у политичком смислу под влашћу Турака, а потом и два пута у црквеном смислу – после два османска укидања Пећке Патријаршије. Посебно оног другог из 1766. године. Без сумње, Срби су по крајњем снисхођењу и нужди невољно прихватали тај ”нови црквени поредак”, оличен у канонској јурисдикцији Цариградске Патријаршије после укидања Пећке Патријаршије. Посебно је било проблематично присуство архијереја Цариградске Патријаршије, који су на древну призренску катедру долазили без знања једне једине српске речи и са султанским актом у рукама. Срби се нису мирили са таквим стањем већ су се најчешће на крајње црквен, а понекад богме и на народни начин, борили да добију Србина за епископа. То су они поставили као реалан циљ своје борбе. И на крају су га остварили. Јер, нико са народом није добио парницу!

Иако је Призренска Епископија древна епископија из досветосавског, односно из кирило-методијевског периода, Петар Костић је прескочио њен целокупни историјат, па је књигу започео са описима рашко-призренских митрополитâ ”од укинућа наше Патријаршије у Пећи до 1896. године”. У том делу књиге, на 14 страна је описано 11 рашко-призренских митрополита: Гаврило, Софроније, Евсевије, Јанићије, Хаџи-Захарије, Ананије, Герман, Синексије, Игнатије, Партеније и Мелетије (стр. 7 -22). Чињеница да је за 130 година на трону Епископије Рашко-Призренске промењено 11 митрополита довољно говори за себе при чему треба имати у виду да је, рецимо, Митрополит Мелетије био на трону од 1854. до 1895. године, тј. 41 годину.

Уочљиво је да Костић према њима као ”фанариотима” нема изразито негативан став. Све што су добро учинили и допринели – признао им је и одао им је захвалност, али и све што је било негативно, чак и лични живот код неких, записао је да је служило на саблазан поробљеном народу. Није се либио да опише како су се призренски Срби у појединим моментима борили и изборили са самовлашћем, зулумом и самовољом појединих архијереја – фанариота у Призрену које су, по запису Григорија Божовића на другом месту, и Турци и Срби називали ”деспот-ефендијама” (на пример, Митрополита Игнатија је описао као ”највећег глобаџију своје пастве, цркве и манастира” (стр. 149)). У књизи се налазе важни записи не само о тим личностима из наше црквене историје него и о њиховим принадлежностима, као и митрополитским намесницима.

Ипак, посебан предмет Костићеве пажње су свештеници, парохије, цркве, манастири и црквене установе. Парохијски живот је описао првенствено кроз 92 пароха у том периоду на парохијама у Призрену (31 свештеник), Средачкој парохији (9 свештеника), Љубижданској парохији (6 свештеника), Мушутишкој парохији (5 свештеника), Велико-хочкој парохији (7 свештеника), Зочишкој парохији (6 свештеника), Ораховачкој парохији (4 свештеника), Горњо-србичкој парохији (4 свештеника) и у Сиринићкој Жупи (20 свештеника). Изузетно су описани и призренски духовници – свештеници ”обојега реда”, који су, по благослову надлежног митрополита, исповедали верни народ пре приступањ Светој Тајни Причешћа. Од великог значаја је и упоредни приказ броја српских домова по призренским и околним парохијама за 1885. и 1925. годину, а приказани су и свештенички приходи из нурија (парохија).

У другом делу књиге су описане призренске цркве и манастири. За парохијске цркве, старе и новије, Костић наводи да су оне сведочанство ”колико је наш народ био предан Цркви и својој православној вери” (стр. 71), јер је своје Светиње подизао ”у она тешка и мучна времена” (стр. 71). Костић наводи податак да ”за време наше старе владавине ниједан протопопијат није био богат црквама као што је био призренски” (стр. 71) и да је ”у околини (Призрена – прим. В.Џ.) врло ретко било села које није имало бар по једну цркву” (стр. 71), а било је села око Призрена која су имала ”од три до десет цркви” (стр. 71). Даље, наводи да би га ”далеко одвело када би све бивше старе цркве увео” (стр 71), па се у књизи ограничио само на старе и новије цркве ”за које се бар зна којим су светитељима биле посвећене” (стр. 72).

Чудесни су Костићеви описи Богородице Љевишке ”петокубне задужбине краља Милутина” (стр. 72), нове Саборне Цркве Светог Ђорђа (стр. 83) за коју су Срби 1855. године, после четврт века молби, једва добили ферман за изградњу, а коју је саградило нешто преко 800 призренских домаћина (колико је било одушевљење да се, и поред постојећих призренских храмова, сагради нови Саборни Храм, Костић илуструје податком да је руска царица Марија Александровна 1869. године одобрила средства за све трошкове око изградње Цркве Светог Ђорђа, али су чланови Црквене општине Призренске са благодарношћу одбили тај поклон, јер се ”тадашњи млађи нараштај није желео показати недостојиним својих старијих” (стр. 85).

И тада су, а посебно данас су важни Костићеви наводи о старим разрушеним призренским цркавама – Светог Николе у Дечанској улици, Светог Николе у Терзи махали, Светог Прокопија у улици Светог Прокопија, Светог Пантелејмона у Пантелејској улици, Светог Прокопија у Шарпланинској улици, Светих Врачева ”северно од старе Цркве Светог Спаса” са гробљем на коме су до 1866. године сахрањивани затвореници, Свете Недеље у Синђелићевој улици, Светог Атанасија, Светог Петра на јужној страни вароши уз леву обалу Бистрице, Богојављенску Цркву у месту Мараш крај Бистрице, Светог Илије на десној обали Бистрице, Свете Јелене на десној обали Бистрице где се налази џамија Мустафа паше Призренца, Свете Петке при крају улце Престолонаследника Александра, Светог Николе уз десну обалу Бистрице изван вароши, Светог Пантелејмона крај ушћа Бистрице у Дрим.

Костић је, осим тога, на основу прикупљене историјске грађе и сведочанства, мање или више, описао и 99 православних цркава у сеоским парохијама око Призрена и то: 9 цркава у Средачкој парохији, 8 у Горњоселској, 5 у Севачкој, 21 у Мушутишкој, 12 у Велико-хочко-зочишкој, 20 у Ораховачкој, 13 у Србичко-љубижданаској и 11 у Сиринићкој.

Његова пажња је посебно била усмерена на манастире у Призрену и околини, па је описао Манастир Светог Димитрија на југозападу града крај Бистрице и Манастир Светог Архиђакона Стефана – оба из времена Светог Краља Милутина. Затим, Манастир Светог Петра Коришког у Кориши, Манастир Светих Архангела на Бистрици, Манастир Светог Марка у Кориши и Манастир Свете Тројице у Мушутишту (објавио је и Поменик овог древног манастира).

Осим парохијских храмова и манастира у и око Призрена, Костић је оставио и своје записе о Српској православној црквено-школској општини у Призрену, Црквено-певачком друштву Светог Уроша, као и о призренским Хаџиларима и Светогорцима – поклононицима Гроба Господњег и ходочасницима Свете Горе (пише Костић: ”У Призрену се држи: ко три пута оде у Свету Гору као да је ишао у Јерусалим” (стр. 45)).

У предмету Костићеве истраживачке и списатељске пажње су се нашли и римокатолички храмови у Призрену. Он наводи да су римокатолици у средњем веку, ”за време наше старе владавине” (стр. 116), у Призрену имали две цркве: Светог Петра ”Supra Prizrend” и ”St. Marie de Prizrend”. Наводи и податак да је римокатолика у Призрену у XIX веку било 20 до 30 домова, ”те се нису могли даље ширити и заузети развалине наше цркве” (стр. 116).

Костић описује и насртаје римокатоличке јерархије, који су се после Кримског рата одвијали под патронатом тадашњих католичких држава, на наше порушене цркве и манастире како би их присвојили. Због тога су се чак и мухамедански прваци Фета-бег, Х’з’р-ага, Сејфула-ефендија и други ”револтирали и позивали наше да ступе у одбрану своје старине” (стр. 117). Даље, важан је и навод како је призренски бискуп Урбан Богдановић, покатоличени Србин или, како пише Костић, ”наше горе лист” (стр. 117), уз помоћ француског конзула Хекарда из Скадра ”заузео развалине наше бивше Цркве у Јањеву Светог Николе, а са развалина, такође нашег бившег Манастира Војсиловице, пренео је камење и подигао цркву за католике” (стр. 117).

Интензитет римокатоличких насртаја на наше Светиње је у XIX веку, посебно око Скадра, био такав да је, на пример, Митрополит Јанићије 1805. године био принуђен да пише турском султану у Цариград и тражи заштиту. Султан Селим III је по тој жалби издао ферман следеће садржине:

”Нико не сме, ни муслимани ни латини, без особитог фермана присвајати себи старе развалине цркава и манастира који су из давнина припадали житељима грчког верозакона” (Костић на више места у овој књизи, као и у другим радовима, да је националност у Турској третирана кроз националност врховног верског поглавара).

Ова књига Петра Костића и данас у методолошком и истраживачком смислу може и треба да послужи као пример како треба приступити прикупљању грађе, истраживању и обради литературе приликом писања монографије о јерархијском, монашком и народном животу у Цркви на одређеном простору. Да Петар Костић није написао ову књигу, како с правом наводи др Александра Новаков, бројни извори и сведочанства о црквеном животу православних Срба у Призрену и околини би за науку и ширу јавност заувек били изгубљени. Странице Костићеве књиге су, заправо, амплитуде и координате црквеног живота православних Срба призренског краја у једном од најтежих векова Срба на Косову – после другог укидања Пећке Патријаршије до коначног ослобођења од Турака 1912. године.

На моменте, читалац ове књиге може да закључи да уместо историјског штива чита савремени призренски црквени летопис, али је од посебног значаја то што нам ова књига даје смернице како ваља и треба остати, опстати и очувати се у Призрену и уопште на Косову и Метохији. А то никад од Косовске битке није било лако! Зато није ни чудо што је Епископ др Атанасије – по свему Косовац – предложио да Друштво пријатеља Манастира Светих Архангела код Призрена објави и ову Костићеву књигу.

”Црквени живот православних Срба у Призрену и његовој околини у XIX веку” јесте књига која мора да има своје место не само у државним, парохијским, манастирским, епархијским и богословским него и у библиотекама историчара, који проучавају историју Српског народа и Балкана у XIX и XX веку, јер својим садржајем помаже у одгонетању на многа питања. Ова књига посебно може да помогне и челним људима Републике Србије како би схватили како се доносе судбоносне одлуке по Косово и Метохију, а тиме и за Српски народ у целини.

На крају, Костићева књига је и својеврсни Призренски поменик митрополита, свештеномонаха, свештеника и добротвора Светих Божји Цркава и Манастира. Верујем да ће се ревноснији свештенослужитељи, надахнути животописима и делима својих свештених претходника, али и да ће њихова и имена осталих Призренских свештенослужитеља и добротвора записати у личне, храмовне и манастирске поменике и да ће их молитвено помињати, јер су то својом вером, делом и подвигом одавно заслужили.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Отац Лука (Анић) је волео све људе!

Fri, 08 Feb 2019 16:19:43 +0000

Поводом шесте годишњице упокојења блаженог спомена оца Луке (Анића) разговарали смо са јермонахом Рафаилом (Бољевићем) Игуманом манастира Подмаине.

Звучни запис разговора

Извор: Радио Светигора

Епископ нишки Арсеније у посети епархији источноамеричкој

Thu, 07 Feb 2019 18:49:14 +0000

Прослава Светог Саве ове, Богом благословене, 2019. године, уприличена је у недељу, 3. фебруара. Суседна, братска, Црквено-школска општина Светог Саве, у Сент Питерсбургу, због своје посвећености Светитељу, имала је предност у његовом прослављању, и то је обављено на, заиста, леп и достојанствен начин.

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

Међутим, Црквено-школска општина Светог Георгија била је нарочито почаствована похођењем младог и стаситогВладике нишког, Преосвећеног Господина Арсенија. У пратњи Владикиној били су угледни Прота Бранко Цинцаревић, старешина нишког саборног храма Св. Тројицекао и угледана нишка фамилија Јовице и Славице Стојановић.

Преосвећеном Владики, уз старешину храма Светог Ђорђа, Проту Милана, саслуживали су проте: Јован Тодоровић, Василије Томић и Бранко Цинцаревић и свештеник чикашки, о. Александар Петровић, парох Цркве Светог Стефана Дечанског, из Чикага.

Светој служби Божјој присуствовали су проте: Милан Стојановић и Петар Тутко, са својим супругама.

Прота Петар дириговао је Хором Цркве Светог Ђорђа. Појци су отпојали свету Литургију срчано и понесено у чему су им се и остали верници својим учешћем придруживали.

По окончању свете службе Божје у њиховим црквама, овом лепом слављу придружили су се и околни пароси: о. Драган Жарић, из Сент Питерсбурга и протаСаша Ђурђевићиз Норт Порта.

На крају свете Литургије, Владика Арсеније је произнео његово архипастирско слово. Најпре је захвалио Господу на дару овог заједништва. Исказао је своју благодарност Владики нашем, Г. Иринеју што му је благословио долазак и боравак у његовој Епархији.

Владика Иринеј није био са намаслужио је у Вашингтону; али кроз љубав према своме брату архијереју, Преосвећени Арсеније нам је учинио присутним Владику Иринеја и ми смо га живо осећали међу нама.

Први пут на овим просторима, Владика Арсеније је поделио са многобројним верницима овог краја своје одушевљење оним што је, за кратко вриме, видио. ”Многобројни, велелепни храмови, сведоче вашу веру”, рекао је Владика. Истакао је да му је, у овој години јубилеја 800-годишњице аутокефалности наше Цркве, нарочито драго што је и он учесник у овдашњем прослављању оца нашег, Светитеља Саве.

Владика Арсеније, обрадован мноштвом наше дечице, благословио их је, нарочито, и изразио своје уверење у даљи раст и напредак ове црквене заједнице.

Свети Сава сав свој живот положио је у Христа и Христом испуњен био, до те мере, рекао је Владика, да је и он, уз Апостола Павла, могао рећи да он не живи него да Христос живи у њему. Таквом својом духовном снагом могао је учинити велика дела и засновати нашу помесну Цркву и привести нас, Србе, Господу као ”народ нов.”

У наше душе, Владика је прелио речи Светог Владике Николаја, који вели да је Сава први оградио, оплевио и бринуо се о њиви Господњој у народу српском. ”И ви, овде присутни, плодови сте Савиног неуморног труда”.

Када се његов отац, Велики Немања, следујући примеру свога сина, повукао у миорноћи монашког тиховања, Свети Сава је постао духовни отац своме оцу, духовницима и свему српском роду за сва времена.

Прота Милан захвалио нашем ВладикиИринеју који је дао благослов Епископу Арсенијуи његовим пратиоцима на похођењу ове парохије. Истакао је да је Владика, као секретар Епископа жичког, боравио у жичкој светињи ”те зато доживљавамо - нагласио је Прота Милан - да нам Владика преноси и благослов ове древне светосавске светиње.

По завршетку свете Литургије, у сали црквеној, продужено је слављење Господа у ”литургији након Литургије”, у сабрању верног народа и њихових духовника.

Црквена сала је врила од живота.

Са славским кумовима Цвијетином и Горданом Јешић, и многобројном дечицом, Владика је пререзао славски колач. На своју школску славу, деца су све мноштво гостију радосно послужила.

У префињености славског ручка, осећао се додатни зачин љубави мајстора кухиње Синише Веселиновића и његове супруге, Слађане. Данима пре славља виђани су како марљиво, и с љубављу, припремају разне ђаконије.

Сестре Кола српских сестара, које су им свесрдно помагале, послужиле су госте домаћински, с брижном сестринском љубављу.

Светосавски програм, својим ванредно концизно сроченим словом, отворио је Данко Борковић.

Данко је млад човјек. Задиивљујуће је како је он, далеко од наших изворишта, ушао у живот Светог Саве, и лаким, а дубоким, говором истакао значај Светог Саве, не набрајањем чињеница из Савиног живота и рада, него њиховим образлагањима, омилио нам Светитеља, осавремени га и увео наша у животна окружења.

Црквено-шкоплска општина Светог Георгија у Клирвотеру благословена је добротом и приљежношћу значајног броја младих, вредних и способних прегалаца. Међу њима предњачи Данијела Косорић. Своје знање и велику љубав према музици, Данијела, већ дуже времена, преноси на ђаке Црквене школе.

Сарадници и трудбеници на делу Божјем, учитељи Црквене школе: Ненад Цвјетковић, Сандра Пољчић, Душанка Иванова, Драгослава Настић, Весна мишић, Невена Буњевац и Слађана Лојпур, припремили су ванредно леп, осмишљен и садржајан Светосавски програм. Између многог, приказом славе дочарали су истинску славску атмосферу. Упечатљиво је било присуствовати дочеку кумова, сродника и комшија, дочеку свештеника, ломљењу славског колача, послужењу житом, ручку и, уз славску свећу и икону, господском дружењу. Овај сценски приказ славе, као поуку и подстицај, требало би омогућити да виде све наше црквене заједнице.

По обичају, програм је зачинио неуобичајено добар фолклорни ансамбл Цркве Светог Саве, из Сент Питерсбурга. Кореограф, Стефанмирно и безбрижно, могао би своје играче представити на било којем скупу, овде, а и широм Српства.

Приказавши своје вештине, многострукост и ширину активности ове црквене заједнице показали су млади из недавно основаног карате клуба.

Ово прелепо дружење, на које нас је наш Свети Сава у Клирвотер окупио, завршено је молитвено.

Протојереј-ставрофор Василије Томић

Извор: Епархија нишка

Епископ Јован (Пурић) богослужио у острошком храму Светог новомученика Станка

Thu, 07 Feb 2019 18:47:12 +0000

Његово Преосвештенство епикоп Г. Јован (Пурић), некадашњи игуман острошког манастира, служио је Свету архијерејску Литургију у цркви Светог новомученика Станка у Доњем Острогу, у четвртак 7. фебруара 2019. љета Господњег, на празник великог учитеља Цркве Божије Светог Григорија Богослова. Преосвећеном владици саслуживали су сабраћа острошке обитељи јеромонах Јеротеј и јерођакони Роман и Зосима, као и јереј Стефан Миловановић из Будимљанско-никшићке епархије, уз молитвено учешће монаштва и вјерног народа.

Звучни запис беседе

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

По прочитаном Јеванђељу, Владика Јован је говорио о Господу Исусу Христу као добром пастиру кога је прославио велики Божију угодник Свети Григорије Богослов. – Он је био дивни, племенити, добри човјек, мудар, дубок и предубок био је Свети Григорије Богослов. Како је и иконописац насликао Светог Григорија Богослова са челом уздигнутим које је изражавало велику мудрост Божију коју је и примио овај Божији човјек, али је њега понајмање интересовала црквена политика и људски односи, јер је прије свега био пјесник – казао је Владика Јован.

Преосвећени владика је подсјетио да је Свети Григорије био и архиепсикоп цариградски.

– Он је борећи се против јереси, утврђујући своје стадо у православној вјери, одагнао најамнике и оне вукове који су ушли међу стадо Божије да га разбуцају и да га разбију и полако је све већи број људи приводио Христу Богочовјеку, а не себи – казао је Владика Јован и додао да такав човјек треба да буде примјер и узор својој пастви, јер није Господ архијереје позвао да буду власт, него да служе и да живот свој положе за ближње своје. Владика Јован је додао да оно што је Христос преживио, то је живио и велики његов следоватељ Свети Григорије Богослов.

– Велики богослов је славио Оца и Сина и Светог Духа, Господа Богочовјека који је открио Свету Тројицу и дао нам Духа Светога. Иза њега су остале предивне пјесме и кажу да је највећи дар када неко пјева пјесму и заиста само су свети оци могли да се уграде у памћење Цркве као Свети Григорије, да се њихова теологија памти и запали срца свих и уђе у богослужење – нагласио је Владика Јован и додао да је то теологија која је дар од Бога.

Владика је истакао да Свети Василије Острошки и Свети Станко личе на Светог Григорија Богослова, јер је њихов живот био пјесма, јер је њихово ухо чуло глас Божији као Мојсије на Синају.

– Ово је наш Синај и гора Тавор – казао је Владика Јован. Владика је на крају заблагодарио Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију што личи на Светог Григорија Боголова по дубини мисли, по пјесничком срцу и по осјетљивости и честитао имендан свом сабрату са којим је заједно замонашен у острошкој светињи Преосвећеном епископу франкфуртском и све Њемачке Г. Григорију. Током Литургије сабрани су се присаједнили Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа примивши Свето Причешће.

Извор: Манастир Острог

Манастир Јошаница: Нови великосхимник Српске Цркве

Thu, 07 Feb 2019 18:45:00 +0000

Његово Преосвештентво Епископ шумадијски г. Јован служио је 2. фебруара 2019. године, на празник Светог Евтимија Великог, свету архијерејску Литургију у цркви Светог Николе у манастиру Јошаници. Саслуживали су игуман манастира Гргетег архимандрит Доситеј, јеромонах Теофило из манастира Гргетега, протосинђел Николај из манастира Саринца, протојереј Александар Гајић и ђаконом Урош Костић.

Осим приношења дарова Богу и прослављања дивног светитеља, повод за свечано молитвено окупљање био је и имендан игумана архимандрита Евтимија, као и монашење по чину велике схиме монаха Јована. На светој Литургији су појали протојереј Драгослав Милован, парох ракитовски протојереј Зоран Симоновић, парох рибарски јереј Далибор Сентић, парох сиоковачки јереј Иван Јовановић и верни народ. Прислуживали су чтечеви Младен Алексић и Никола Љубисављевић.

Извор: Српска Православна Црква

Сахрањене Нине и Јана Кумбуровић; Земља тугује, небо се радује

Thu, 07 Feb 2019 18:43:20 +0000

Данас су у Бијелом пољу у Зети сахрањени земни остаци дванаестогодишње Нине Кумбуровић и њене мајке Јане, које су 3. фебруара пострадале у таласима Скадарског језера, по повратку са Литургије у манастиру Врањина. Са њима је пострадао и њихов отац и супруг Ратко Кумбуровић и њихов пријатељ Дарко Вујошевић, за чијим земним остацима рониоци још трагају. На сахрани је протојереј Предраг Шћепановић, ожалошћеној породици Кумбуровић и Лутовац, пренио молитве и најдубље изразе саучешћа Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија, који је у Бразилу и Аргентини, владике будимљанско- никшићког г. Јоаникија и диоклијског г. Методија, који су ван Црне Горе.

Прилог радија Светигоре

Истакао је да Митрополија црногорско-приморска и манастир Врањина нијесу имали у својој крстоваскрсној историји тужнијег дана и да би требао да има ријеч и снагу Марка Миљанова, који је сахрањивао сина јединца од непуних 12 година, колико је Нина имала, па да каже ријеч достојну туге која је већа од Ловћена и Румије:

„Је ли то Божије око, које је недремљиво, заспало или је ђаво, који је мрзитељ човјека од искона, пожелио да искористи прилику да из овога свијета истргне најбоље међу нама.

Шта рећи о Ратку? Шта рећи о Јани?…Шта рећи о Нини? Оно мало материјалног што су имали давали су светињи, Богу, потребитима. Читав живот Јанин и Нинин је у Светом писму. Као она удовичина лепта, која је дала више од свих богаташа овога свијета, тако су и они давали Богу и добрим људима и зато их данас испраћамо не као сиромахе, него као богаташе који су нам показали како се живи.“

Отац Предраг је казао да није Божије око заспало, него да их је Господ призвао јер су били чисти за овај свијет који живи између добра и зла – два пола људског карактера:

„Као сунце су били чисти, као анђели, зато молим породицу да стисне срце и буде поносна јер их данас пратимо као најбоље синове, а овдје смо у Зети, костурници соколова, која је покапана крвљу младића и дјевојака који су се вјековима борили за слободу и част.“

Подјсећајући на ријечи Господње: У чему те нађем у томе ћу ти судити, отац Предраг је казао да они нису били ни у каквом нечасном дјелу него су земаљски живот завршили са пјесмом на устима. Помолимо се да их Господ Бог још данас сретне са ријечима: Дођи добри слуго, на земљи си ми био вјеран, уђи у радост Господа свога!

„Сви смо на овој земљи гости и путници, проживимо викенд вјечности кратко, али остају дијела. Остаће Нинин златни лик, Нинино срце и Нинина жртва, Јанина жртва… Нека њих двије измоле Господа да и Ратка, његово часно и честито тијело, његове руке намучене, поштене, људске који су сваки свој динар овдје на земљи зарадили часно, заједно са дивним и племенитим Кучем, Дарком Вујошевићем, ставимо у земљу да чекају трубе Судњега дана и други Христов Долазак.“

Парох подгорички захвалио се у име породице Кумбуровић, Дарку Вујошевићу који је био близу спасења, али је дао живот знајући за какву светињу га даје. Захвалио се свима који су са часном породицом Кумбуровић и Лутовац у болу и тузи, а њих замолио да буду јаки и пуни вјере као што су били Нина и Ана. Бог да им душу прости!

Претходно је у Манастиру Светог Јована Владимира у селу Курило служена Света заупокојена литургија.

Началствовао је парох подгорички протојереј Бранко Вујачић, уз саслужење зетских пароха јереја Младена Балаћа, Златка Васића, Блажа Петровића и ђакона Ивана Црногорчевића.

Отац Бранко је у бесједи подсјетио на ријечи Светог апостола Павла: Нећу да тугујете као они који немају наде.

„Сасвим је природно да тугујемо за нашим ближњима и вољенима када се од њих привремено растајемо овдје на земљи, али ми хришћани имамо велику наду. Јер, како каже Јеванђеље – као што умиремо сви у Адаму, у Христу ћемо васкрснути. Као што је кроз човјека ушао гријех и смрт, тако се кроз Богочовјека Христа објавио живот вјечни и царство Божије“, рекао је отац Бранко.

Додао је да ћемо се сви ми призвани на живот вјечни кроз Христа васкрлога поново срести једнога дана са смрћу.

„Али, ми смо они који вјерујемо у васкрсење, и који га исповиједамо. Јер је Христос, будући Бог, постао човјек, наш брат и вјечни сабрат, један од нас, и Он је првенац васкрсења. Он је побиједио смрт, а ми, Његова дјеца смо дјеца васкрсења и живота вјечнога“, подсјетио је он.

Рекао је да су и страдали Ратко, Дарко, Јана и Нина, дјеца васкрсења и вјере у васкрслога Христа:

„Они су несебично живјели за Христа, били су дио Тијела Његовога, удови Цркве Христове. Они су свој живот живјели са Христом и у Његовој Цркви непрестано о Христу мислили, Њему се предавали. Они су истинска дјеца васкрсења.“

Рекао је да је њихово страдање само умножило њихов мученички вијенац.

„Сама породица Кумбуровић није имала лаган крст Христов. И њихов живот је био прожет мучеништвом. Тако, како им је Бог дао, живјели су са Христом. Али њихово страдање само је увјенчало њихово досадашње мучеништво. И Бог их је тим вијенцем обдарио“, нагласио је отац Бранко.

Подсјетио је на Господње ријечи да нема веће љубави од оне да неко положи живот за ближњега.

„Тако су, они једно за другим, у трен положили живот за ближњег свога и стали пред Христа васкрслога. Земља тугује, али се небо радује. Нека им се душа спаси, а спомен на земљи никад не угаси“, поручио је отац Бранко Вујачић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Требињу отворен Шести симпосион "Теологија у јавној сфери"

Thu, 07 Feb 2019 18:40:45 +0000

Његово преосвештенство владика захумско-херцеговачки и приморски г. Димитрије рекао је данас на отварању Шестог симпозијума „Теологија у јавној сфери“ у Требињу да је овај скуп плод слободе духа Српске и њеног црквеног живота.

Перишић је истакао да овај симпозијум још једном доказује атмосферу сарадње између свих конфесија са којима се жели успоставити плодан дијалог, чиме се исповиједа заборављена истина да Црква не постоји да би другима доцирала о стварима у које се не разумије.

„Учећи о тим стварима од оних који о њима много више знају, Црква развија однос узајамног повјерења да би у тренуцима трагања за егзистенцијалним ослонцем могла да упути ријечи о ономе што и јесте њена сврха – о смислу људске егзистенције у свијету у коме тај смисао све више измиче, али и да укаже људима на истинског Бога“, навео је Перишић.

Он је рекао да тај Бог не представља свемогуће биће које служи да штити произвољна увјерења или националне митове умишљених вођа, већ Бога чија је природа доброта и милостивност према свим људима.

„Иза овог догађаја стојимо чврсто и помагаћемо овакве сусрете и убудуће“, навео је Давидовић.

У наставку симпозијума приређена је панел-дискусија „Црква и просвјетитељство: шта /ни/смо научили од Доситеја“, о којој су говорили Никола Грдинић и Ненад Ристовић са Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду и Владимир Симић са Филозофског факултета београдског Универзитета.

Првог дана симпозијума представљена је и књига „Небески Јерусалим и секуларно царство: Огледи о цркви и секуларизму“, чији је аутор Александар Ђаковац са Православног богословског факултета Универзитета у Београду.

За 17.30 часова предвиђена је панел-дискусија „Теологија-истина-помирење: појам мира у светим списима“, у оквиру које ће говорити Дарко Томашевић са Католичког богословског факултета Универзитета у Сарајеву, Владислав Топаловић са Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“ Универзитета у Источном Сарајеву и Зухдија Хасановић са Факултета исламских наука сарајевског Универзитета.

У вечерњим часовима биће отворена изложба фотографија „Лично“ о потретима жртава рата, чији је аутор Велија Хасанбеговић.

Панел-дискусије у оквиру овог скупа, који је и ове године окупио стручњаке из различитих области како теолошког, тако и друштвеног живота Балкана, одржавају се у Културном центру.

Манифестација „Теологија у јавној сфери“ трајаће до 10. фебруара и представља својеврстан теолошки фестивал који укључује предавања, панел-дискусије, промоције књига, изложбе, радионице итд. и окупља професоре, умјетнике, стручњаке и културне раднике из региона, али и шире.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Литургијска радост на дан прославе блажене Ксеније у Мудраковцу

Wed, 06 Feb 2019 20:15:59 +0000

У уторак, 5. фебруара 2019. године, у вечерњим сатима, Епископа крушевачког Господина Давида и Богом спасавану Епархију крушевачку посетио је Његово Преосвештенство Епископ брегалнички и мјестобјуститељ битољски Господин Марко. У Саборној цркви светог Ђорђа приређена је свечана доскологија, после које је Владика Давид приредио пријем за драге госте из Републике Македоније.

На дан празника блажене Ксеније, 6. фебруара 2019. године, светло ликује не само град светог Петра, већ и град светога кнеза Лазара, јер мноштво оних који се у молитвено заступништво блажене Ксеније Петроградске уздају – налазе утеху и исцељење. Одбацивши таштину овог света, блажена Ксенија узела је на себе крст бездомног боготражитељства не плашећи се дубоког бола, немаштине и ругања, јер је познала љубав Христову. Блажена Ксенија се сада наслађује овом љубављу на небесима, а ми верни молимо се да буде наша молитвена заступница пред Богом, већ сада предокушајући радост заједништва са Господом учешћем у светој Литургији.

Снажан осећај благодатног мира и љубави Христове преплавио је данас све сабране у цркви Свете Тројице у Мудраковцу. Епископ крушевачки Господин Давид је са свештенством и верним народом приредио топлу добродошлицу Епископу брегалничком Господину Марку, који је својим присуством увеличао прославу славе параклиса Блажене Ксеније. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Епископ брегалнички Г. Марко, уз саслуживање Епископа крушевачког Г. Давида, протојереја-ставрофора Драга Вешковца, протојереја-ставрофора Будимира Којића, протојереја-ставрофора Живка Којића, протојереја Мирослава Николића, протојереја Ивана Цветковића, протојереја Владимира Трошића, протојереја Милоша Костића, јереја Ненада Драгићевића, јереја Данијела Стефановића, јереја Далибора Весића, јеромонаха Петра из манастира Тумане, јереја Александра Аџића, протођакона Андрије Јелића, ђакона Александра из Православне Охридске Архиепископије и јерођакона Павла из манастира Тумане. Епископи су у току свете Литургије богонадахнуто беседили и вернима даровали да се са извора живе воде духовно наслађују речју Божјом. Учешће у литургијском догађају свој врхунац достигло је причешћем свештенослужитеља и мноштва верника Телом и Крвљу Господа Исуса Христа. У току свете Литургије протојереј Мирослав Николић одликован је чином протојереја-ставрофора. Епископ Крушевачки Г. Давид наградио је Архијерејском граматом Слободана и Мирјану Бабић из Америке и Верољуба Костку из Мудраковца, а Архијерејском благодарницом Драгана и Милоша Михајловића из Мудраковца. Верни народ, који је једногласно појао за појцима цркве Свете Тројице, учинио је да радост празновања ове дивне светитељке и угоднице Божје на најбољи начин покаже оно што јесте Црква- реална слика Царства Божјег.

Славски колачар, господин Дејан Стевановић приредио је послужење за све присутне и богату славску трпезу у парохијском дому. У весељу и радости настављено је данашње празновање и у парохијском дому, уз певање духовних и изворних народних песама певачке групе из ОШ ,,Ј.Ј. Змај'' и хора цркве Свете Тројице у Мудраковцу. За следећу годину колачарство је преузео господин Иван Топаловић.

У цркви Свете Тројице у Мудраковцу, сваке суботе служи се Акатист Блаженој Ксенији Петроградској, уз молитвене жеље да нас Светитељка све приведе на пут боготражитељства и да нам помогне да уђемо у радост Царства Божјег.

Извор: Епархија крушевачка

Шумадија богатија за једног Светогорца

Wed, 06 Feb 2019 19:34:14 +0000

Ових дана монашки ред Епархије шумадијске појачан је за једног члана и то светогорског монаха. Епархија шумадијска из које су у Хиландар одлазили, али у коју су се и враћали хиландарски монаси, добила је новог старешину манастира Ћелије код Лајковца - јеромонаха Доситеја Хиландарца.

Иако једна од млађих епархија Српске Цркве, основана 1947, у свој клир је до сада примила шесторицу хиландарских јеромонаха (Петра, Авакума, Саву, Николаја, Онуфрија и Доситеја). Пре оснивања саме епархије, манастири који су данас у њеном саставу, су такође имали у својим братствима пострижнике Свете Горе.

Из шумадијских манастира у Хиландар су отишли сада већ блажене успомене старци Дионисије, Никанор, Гаврило, двојица Мојсија, Зосима, Рафаило, Макарије, Кирило, Михаило...

Извор: Светогорске стазе