У припремном периоду за Велики и Часни Пост, у недељу коју називамо „Недељом о митару и фарисеју“, Владика жички г. Јустин је служио свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Епархије жичке. Саслуживали су архимандрит Сава (Илић), протојереј-ставрофор Ненад Илић, протојереј Радоје Сандо, протонамесници Дејан Марковић, Александар Јевтић и Новица Благојевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Стефан Милошевски.

-Почела је припрема за Велики Часни Пост. Ово је време када треба да се удубимо у нашу личност, у наш живот, у наше биће и да се загледамо у наша дела. Данас читамо један део из Светога Јеванђеља по Луки у ком Господ Бог нама говори да постоје две врсте људи – цариници и фарисеји.  Цариници су били они који су прикупљали државни порез – порезници – и сви они који су се бавили послом који често пута није усмерен на народ него на уређење државе. У Старом Завету постајала је једна верска дружина или боље рећи дружина зилота који су се називали фарисеји. Они су били школовани, строго су поштовали Стари Завет, постили су два пута седмично, давали су десетак од свега што зараде и сматрали су себе да су тиме што су испунили Закон потпуно беспрекорни пред Богом. Али то је оно што су они мислили о себи, а оно што је срцезналац Бог видео у срцима њиховим то је се показало данас у јеванђелској причи о царинику и фарисеју. Цариник који, знајући да има грешна дела, грешна дела која читав народ осуђује, јер народ није волео царинике који су прикупљали порез и који су наметали да се нешто мора дати, још издалека дође и рече Господу – није могао ни да подигне очи своје ка Богу него је само рекао: „Боже милостив буди мени грешноме.“ А фарисеј, пун себе, задовољан оним што чини, а не зна да је Господ тај коме се треба клањати, рекао је: „Боже, хвала Ти што нисам као сви други људи. Постим, дајем десетак, беспрекоран сам по Закону…“ И сматрао је да ће добити похвалу од Господа Бога, беседио је владика Јустин и наставио:

-Данашња прича нам говори следеће: да је потребно да се већ сада духовно припремамо за Пост тако што ћемо видети какви смо заправо. Да би себе познали потребно је да имамо смирења, покајања, љубави, и да то све буде спојено у пост. Јер без молитве и поста нико не може угодити Господу! И то су једина два средства којима можемо да разрешимо своје психолошке и животне проблеме. Овде у овоме свету имамо многе невоље, јер Господ Сам је рекао да ћемо у свету имати невоља, али не само невоље од других, него највише невоља од себе самих. Ако поштујемо и држимо заповести Божије и трудимо се да испунимо оно што Господ Бог тражи од нас, онај минимум да чинимо оно што можемо, тада смо послушни Господу, а послушност Богу јесте највећа врлина јер она показује и смирење и трпљење и човекољубље и милосрђе и љубав и све врлине које је Господ Бог показао нама на самоме Себи. Јер ако не стекнемо врлине, ако нисмо смирени да познамо своје грехе како ћемо моћи да те грехе разрешавамо пред Господом? Како ћемо моћи да се кајемо за своје грехе? Јер данас има многих који кажу: немам никакав проблем ни са собом ни са Богом, никога нисам убио, ништа нисам никоме украо. А Господ Бог каже: чувајте се и клоните се греха и чините добро! Ако се привремено клонимо греха, а не чинимо добро а можемо да чинимо добро, опет смо у греху – немамо милосрђа, немамо љубави, немамо човекољубља. А Господ је и љубав и милосрђе и Једини Човекољубац.

-Дакле, ако не стекнемо врлине Христове ништа нам не помажу пост и молитва. Пост и молитва ако нису у човеку који је познао себе, а чак и стари филозофи грчки су говорили: „упознај самога себе“, не помажу. Кад упознамо себе онда ћемо видети своје врлине и своје добре стране, а најпре ћемо видети своје слабости. А како ћемо победити своје слабости? Тако што ћемо дозволити да Христова реч, Христова благодат и Христова сила уђу у нашу природу, у наше срце, душу и у ум и онда ће Он нас да води и руководи и да нас чува од свакога зла. И да нам даје радост живота. Данас многи кажу: „Ето, ја сам као тај цариник, знам да не чиним никаква добра дела и дошао сам и ја да кажем Боже опрости мени грешноме.“ То може само да каже онај који је себе измерио у Цркви Божијој са светитељима Божијим и са самим Христом. Коме се Богу он моли ако га нема у Цркви Божијој? Бог је Личност, Он није појам, није само просто неко „слово“, Он јесте Логос, али је личност и када Он као личност заживи у нама онда ми мерећи се са Њим и са Речју коју нам је дао можемо да видимо где се налазимо. И, наравно, ма шта чинили овде на земљи, ми смо најобичније слуге како се каже у Светоме Писму. Ми смо то дужни да чинимо и када чинимо ништа посебно не радимо. Ми смо дужни да то чинимо да би заблагодарили Оцу нашем, као што су деца дужна да поштују своје родитеље јер су их родитељи родили и дали им живот и упућују их како да живе у овоме животу. Тако смо ми дужни, не зато што се клањамо највећем Господару света, него зато што држећи Његове заповести ми себе оплемењујемо, ми узрастамо у меру висине раста Христова, јер смо без Њега, без Његове спасоносне науке и дела, нико и ништа. Ми смо као трска коју љуља ветар – данас јесмо, а сутра ко зна где смо. Нека Господ Бог учини да почетак овога припремног периода за Пост буде благослов за нас. Нека Господ Бог буде милостив према нама и да нам да познамо наше слабости и да нам снаге да задобијемо силу Божију и нека буде са нама у све векове и сву вечност. Амин, нагласио је владика Јустин.

Извор: Српска Православна Црква

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј говорио је 16. фебруара 2019. године у свечаној дворани Матице српске у Новом Саду поводом великог јубилеја Српске Православне Цркве на тему Осам векова Српске Цркве.

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

На традиционалној свечаној седници уприличеној поводом 193. годишњице најстарије српске књижевне, културне и научне институције, владика Иринеј је казао да се аутокефалија више не јавља у улози чиниоца и градитеља јединства у Телу Православне Цркве, него да све чешће представља камен спотицања.

-Аутокефални статус једне Цркве значи да та помесна Црква не зависи од неког већег црквеног центра, односно да одлуке њене јерархије не подлежу одобрењу или потврди од стране другог црквеног центра. То је суштина аутокефалије. Разни други параметри, елементи који се повремено спомињу, у ствари су сви другостепени. То посебно важи за гледиште по којем аутокефалност неке помесне Цркве мора нужно да одражава одређене националне интересе, државне аспирације, политичке тежње или, штавише, да она првенствено и служи таквим циљевима и програмима. Ова димензија није првобитно садржана у појму аутокефалије, него представља накнадну, релативно скорашњу наслагу у њему. Управо она и јесте главни узрок данашње кризе институције аутокефалности, навео је Епископ бачки Иринеј.

-Наш Свети Сава је добио пуну и праву аутокефалију, а не некакву крњу, несавршену. То данас није свима јасно зато што се аутокефалија схвата као црквени облик суверенитета: што је за државу суверенитет, то би требало да је аутокефалност за Цркву. То није исправан утисак. Аутокефалија, и она првобитна и ова Светосавска, била je независна од државне власти. Иако је постојао пројекат да се, где год је то могуће, административне линије црквених јединица поклапају са политичким или државним, то није био увек закон. Суштински, потреба Цркве је увек имала превагу над диктатом државе. Данас, при покретању иницијативâ и доношењу одлукâ о евентуалном признавању аутокефалног статуса некој или некима од помесних Цркава, морамо свесно занемарити све политичке мотиве, идеолошке поставке и државне утицаје, јер они расцрквењују и обесмишљавају сâм појам аутокефалије, у пракси разарају вековни црквени поредак и угрожавају устројство, јединство и само биће Православне Цркве. Теорија да мора бити једна држава, једна нација, једна Црква, један језик, потпуно је неприхватљива. Црква мора да чува и сачува своју слободу, слободу којом ју је Христос ослободио. Црквом не могу да управљају никакви председници држава, једина Глава Цркве јесте Богочовек Исус Христос. Неопходни су истински духовници, пастири и прави хришћани. Од сваке опасности споља, за Цркву су опаснији унутрашњи вукови у овчијој кожи и формални верници. Њој су насушно потребни онакви архипастири какви су били, у своме времену, наш Свети Сава или руски свети патријарх Тихон, поручио је владика Иринеј.

У оквиру свечаности, проф. др Драган Станић, председник Матице српское, честитао је песнику из Бањалуке г. Зорану Костићу, добитнику Змајеве награде Матице српске за 2018. годину, за збирку песама под насловом Пулсквамперфекта. Најзначајнију песничку награду и најдуговечније књижевно признање Матица српска је установила 1953. године у спомен на песника Јована Јовановића Змаја, поводом 120. годишњице његовог рођења, а досадашњи добитници чине врхунску антологију српског песништва.

Аутор збирке песама је навео да књижевност настаје у оквирима једног језика и да су ту границе. -Могу нас оптуживати за великосрпски тон, ја не сматрам да је то тако, јер границе заправо одређује језик. Моју књигу посветио сам страдању српског језика, истакао је песник Зоран Костић.  

О награђеној књизи говорио је песник Ђорђо Сладоје, а стихове је казивао драмски уметник Небојша Кундачина. Књигу Пулсквамперфекта објавила је Књижевна задруга Српског националног савјета из Подгорице.

Свечаној седници у Матици српској је присуствовао епископ Јован (Пурић).

Извор: Српска Православна Црква

Са благословом епископа браничевског Г. Игнатија у Манастир Тумане дана 12.02.2019. године на трајно чување донете су мошти Св. Рафаила, Николаја и Ирине. Мошти је са граматом о аутентичности даривао еписком михаловско-кошички Г. Георгије. Мошти ће бити изношене сваке недеље од 17.02. 2019. на целивање вернима.

Извор: Манастир Тумане