-Живимо по Христовим заповестима и будимо пример праведности, доброте и љубави. А ако морамо страдати и бити на крсту, онда морамо светлети са крста врлинама Христовим, поручио је Владика милешевски г. Атанасије у изјави за ТВ Форум из Пријепоља.

У Недељу сиропусну, 10. марта 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије предстојао је литургијским сабрањем у Спасовој цркви милешевске обитељи. Саслуживали су архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић, док су за певницом појале милешевске сестре.

Преосвећени Владика је подсетио верне на прочитани јеванђељски одељак о праштању, нагласивши да праштање проистиче из љубави према ближњем, из нашег разумевања које показујемо према ближњем, јер не само ми него и сви који живе около нас, и они би требало да буду упућени ка Царству Небеском.

-Господ призива све у живот вечни, и вас и наше ближње, свакога појединачно и све нас заједно. Тако, ако разумемо добро нашег ближњег, онда ћемо схватити да, чак и онда када нас вређају и када нас руже, поткрадају и пљачкају, чак и онда треба праштати ближњем јер се и он бори за Царство Небеско. Тиме што ти чини зло, он само пројављује своју слабост, уместо да се љутиш на брата свога који те вређа, ти треба да му помогнеш да се и он ослободи своје унутрашње везаности злом, својом слабошћу коју носи у себи која га је заробила, која га као синџир држи везанога. Јер онај који те вређа показује да је заробљен у себи самоме, поробљен својом слабошћу, треба га ослободити, треба наћи умеће на који начин да га ослободимо. Када он види да имаш разумевање према њему, и доброту изражаваш према њему, то ће га највероватније побудити да се сам ослободи од своје везаности својом слабошћу и оспособићеш га да настави свој пут ка Царству Небескоме које је и њему намењено, поручио је сабраном народу владика Атанасије.

Извор: Српска Православна Црква

Свештеници Епархије аустријско-швајцарске, које је предводио Преосвећени Епсикоп г. Андреј, сабрали су се од 24. до 27. фебруара 2019. године на семинару у селу Бозе покрај Милана. Боравак свештеника организовало је гостољубиво братство и сестринство духовне монашке заједнице Бозе, која традиционално организује годишње симпосионе на теме православне духовности. Епископа Андреја и свештенство, испред монашке заједнице Бозе, поздравио је игуман Лучијано Маникарди.

Вишедневно сабрање Епископа и свештенства започело је молитвом која је означила почетак великог дводневног семинара, током кога су предавања одржали Његово Вископреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и проф. Србољуб Убипариповић са Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Семинар је такође укључио братске разговоре и саветовања.

После предавања владике Порфирија и проф. Убипариповића, уследиле су дуге дискусије о парохијском животу, о лику савременог свештеника и о темама из литургијске парохијске праксе.

Током тродневног семинара, владику Андреја, свештенство Епархије, као и предаваче владику Порфирија и проф. Убипариповића поздравили су умировљени бискуп Луиђи Бетадзи, који је у току грађанског рата и бомбардовања Београда (1992-1999) у више наврата посетио Српску Цркву, надлежни бискуп Роберто Фаринела, као и оснивач монашке заједнице Бозе игуман Енцо Бијанки.

Тродневно сабрање свештенства Епархије аустријско-швајцарске закључено је разговорима свештенства са епископом Андрејем о актуелним питањима црквеног живота у Епархији, а затим и братским дружењем у прелепој природи која окружује подножје планинског масива Пијемонта.

Извор: Српска Православна Црква

-Као што Бог свима нама опрашта тако и ми да опраштамо и не осуђујемо једни друге. У молитви Светог Јефрема Сирина молимо се Богу да нас ослободи духа лењости, чамотиње и унинија, или како народ преводи духа тугоморе, властољубља и празнословља, беседио је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на вечерњој служби праштања у Цетињском манастиру.

-Молимо се да нам Бог подари духа целомудрености, здравоумља, смиреноумља, трпљења и љубави и да не осуђујемо брата свога, јер је благословен Господ Бог који нама опрашта, и то је оно што непрекидно и у Јеванђељу и у Оче наш понављамо: И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим. То је основно својство правог истинског човјека, сваког истинског хришћанина, а нико није без гријеха сем једнога Бога, рекао је митрополит Амфилохије.

Извор: Српска Православна Црква

-Света Црква нас упозорава ријечима Божјим, неколико недјеља уочи Часног Великог поста, који је образац за све остале постове, темељ свим осталим постовима, да треба да обратимо пажњу, не толико на сам пост - то се једноставно подразумијева - него да нарочито обратимо пажњу на наше мисли, наша дјела, да преиспитамо нашу савјест, наше навике, односе према ближњима и да се потрудимо да их не само да поправимо него и у много чему унапредимо, уљепшамо, усавршимо, рекао је Владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије 10. марта 2019. године на светој Литургији у манастиру Ђурђеви Супови.

-Да би у овом посту све то било како ваља позвани смо на покајање, редовно да исповиједимо своје гријехе пред лицем Божјим, али и пред лицем Његових свештенослужитеља. Бог је тако устројио свету тајну исповјести да се исповједамо код свештеника и да бисмо чешће приступали светим тајнама Христовим. Сваки наш подвиг, наша добра дјела, наше добре намјере буду оснажене, освећене и добијају пуноћу кроз свете тајне Христове. На такав начин, будите сигурни, идемо правим Божјим путем, казао је епископ Јоаникије.

Извор: Српска Православна Црква

У рану зору 6. марта 2019. године у месту Чиле Чико у Патагонији упокојио се велики подвижник и истински покајник, архимандрит Агапит. Заупокојену литургију и опело служио је Преосвећени Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички г. Кирило, а саслуживао му је јереј Душан Михајловић, старешина парохије Светог Николаја Жичког у Сантјагу де Чиле. За певницом се налазио рођени брат оца Агапита, монах Јован.

Пре пет година, верни син Српске православне цркве Стеван Миловић, предузетник пореклом из Аргентине, позвао је јереја Душана Михајловића да му освешта посед у живописном месту Чиле Чико, које се налази на југу чилеанске Патагоније, 2.200 километара далеко од престонице Сантјага де Чиле. Кратки боравак у овом прелепом месту на обали највећег језера у Патагонији, Генерал Карера, његов неописиви мир и тишина, подсетило је оца Душана на молитвену атмосферу Свете Горе, те је упитао Стевана како би било када би се ту, на једној од најудаљенијих тачака јужне хемисфере, појавио један православни манастир, у коме би се подвизавали монаси жељни истинског тиховања, далеко од вреве савременог света. Стевану се та идеја јако допала, па је о томе обавештен и тадашњи надлежни администратор и духовни отац наше Јужноамеричке епархије СПЦ, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, који је такође подржао ову идеју. Остало је само да се створе одређени формални предуслови, као и најважније – пронаћи таквог врлинског монаха, који би имао толику веру и љубав према Богу, да би био спреман да се упути тако далеко, такорећи “на крај света“, и оснује прво монашко општежиће у Патагонији.

Након две године, Господ је пронашао таквог човека – архимандрита Агапита.

Управо у моменту када су се стекли правни и технички услови за оснивање монашке обитељи на поседу Стевана Миловића, архимандрит Бенедикт, игуман Манастира Св. Архангела Михаила на Михољској Превлаци, поменуо је у једном разговору оцу Агапиту како је чуо од јереја Душана из Чилеа да се појавила могућност организовања првог манастира СПЦ у том делу света. То је било оно о чему је отац Агапит стално маштао – да свој монашки подвиг настави у једном малом, усамљеном месту, далеко од света. Не часећи часа, њих двојица су кренули пут Требиња где живи Стеван Миловић са својом породицом. Био је понедељак и Стеван се управо спремао за пут у Чиле. После кратког разговора више није било дилеме – већ у среду отац Агапит је са њим био у авиону за Сантјаго де Чиле!

Тако је започела организација и изградња манастира у Чиле Чикоу, који је по благослову Митрополита Амфилохија, посвећен Васкрсењу Христовом.

Без обзира на здравствено стање и болести које му нису давале мира, на непознавање шпанског језика и локалних обичаја, отац Агапит се без икаквог страха и сумњи потпуно посветио свом великом животном циљу, организацији монашке заједнице и изградње православног храма у Чиле Чикоу. У том послу помагао му је и рођени брат Тимон, који му се придружио пре годину дана.

Локални мештани, углавном Индијанци, са љубављу су дочекали овог, по изгледу за њих чудног монаха. Иако се нису разумели  речима, разумели су се срцима, тако да су све чешће долазили на богослужења у његовој скромној кућици, претечи будућег манастира. Неки су већ пожелели да пређу у његову, православну веру.

Ипак, Господ је просудио да је време боравка на земљи оца Агапита дошло своме крају, и он је нас и његова духовна чеда ове среде напустио, преселивши се у вечне рајске обитељи.

Чим је чуо шта се догодило, владика Кирило је без оклевања пошао на дугачак пут у Чиле Чико, чиме је показао да је истински пастир и нови духовни отац своје пастве на огромном јужноамеричком континенту. Његова посета је уједно имала и историјски карактер, јер је то био први долазак једног православног епископа у чилеанску Патагонију.

У четвртак, 8. марта, владика је раним јутарњим летом кренуо из Буенос Аиреса за Сантјаго де Чиле где га је очекивао јереј Душан Михајловић, а затим је уследио двочасовни лет до градића Балмаседа на југу Чилеа, па још два и по сата вожње комбијем до језера Генерал Карера, и на крају, у вечерњим сатима, два сата вожње трајектом по том огромном, узбурканом језеру до Чиле Чикоа, и одатле, још пола сата вожње по неравном путу до месташца Баија Хара, коначног одредишта овог дугог путовања… Треба напоменути да је трошкове целокупног путовања владике и оца Душана преузео на себе Стеван Миловић.

У петак ујутру владика Кирило и отац Душан су преузели земне остатке оца Агапита и припремили га за опело и сахрану. Затим је у присуству верних чада оца Агапита, одслужена Заупокојена литургија и опело. У подне, ковчег са његовим телом положен је на лепом, издвојеном месту на локалном гробљу у Чиле Чикоу…

Одмах после сахране владици се обратио један од присутних локалних мештана, поштовалаца оца Агапита, и замолио владику да крсти њега и његову породицу, што је владика Кирило са задовољством прихватио. Крштење Хуана, Елизабете и њиховог сина Вилијама, обављено је истог поподнева у привременом храму манастира Васкрсења Христовог.

Али, ни то није био крај. Брат оца Агапита, Тимон, изразио је жељу и спремност да настави започето дело свога брата, па је те исте вечери обучен у малу схиму, са именом Јован, у част празника Првог и другог обретења главе Светог Јована Претече, који се празновао следећег дана.

Тако је, вољом Божијом, у исти дан обављен испраћај једног великог подвижника, троструко крштење и монашење.

Вечнаја памјат и Царство Небеско нашем драгом оцу Агапиту.

Извор: Српска Православна Црква

Благодарећи донацији Општине Смедеревска Паланка једина света монашка обитељ у Јасеничком архијерејском намесништву, Манастир Светог Архангела Гаврила – Пиносава у Кусатку, добио је ново осветљење храма и манастирске околине. Донацијом од стране Општине Смедеревска Паланка од 300 хиљада динара, извршено је постављање шест лед рефлектора око самог манастирског храма и три лед рефлектора на прилазима Манастиру Пиносава, чиме је побољшана цела улична расвета од улаза у Манастир до саме цркве.

У току овог посла, кроз систем новопрокопаних канала, уграђена је нова електрична инсталација око манастирског храма, са новом елекричним кабловима и уређајима, као и посебно осветљење палионице за свеће. Важно је истакнути да је Манастир Пиносава од Општине Смедеревска Паланка добио и донацију од 50 хиљада динара за куповину путне ризле како би се део бочног и неасфалтираног пута кроз манастирско имање насуо тврђим материјалом. Овој донацији од стране Општине Смедеревска Паланка придружили су се и неки приватни предузетници из Србије, тако да је део лошег пута кроз манастирско имање и манастирску шуму знатно побољшан а ове године радови на побољшању још једног дела манастирских бочних путева кроз манастирско имање биће продужени.

Како је прошле године Манастир Пиносава од државе добио и нови асфалтни пут до центра села Кусадак и центра села Азања, може се слободно рећи да су Влада Републике Србије и Општина Смедеревска Паланка учиниле изузетно велике и важне кораке у обнови живота и лепоте ове древне светиње Архангела Гаврила из 15. века. Обнова Манастира ће се ако Бог да, уз Божију помоћ, донацијама Владе Србије и Општина Смедеревска Паланка, као и прилозима верника из Кусатка, целе Србије и иностранства, наставити и ове године. Прошле године је скоро потпуно обновљен кров манастирског храма Светог Архангела Гаврила а радови овим поводом биће продужени током године на олтарској апсиди и куполи храма. Поред обнове духовног живота у Манастиру Пиносава који броји три члана, значајни акценат обнове ће ове 2019. године бити и на стварању још јаче манастирске економије кроз изградњу великог манастирског пластеника, проширењу пчелињака, као и стварању мини еко-фарме кока носиља. Сва средства су већ обезбеђена из прилога верног народа и појединих приватних предузећа из целе Србије.

По благослову Преосвећеног Епископа Шумадијског Г. Јована, у плану су и припреме бизнис и акционог плана за уређење манастирског језера и простора око њега, што ће имати великих позитивних ефеката за даљи развој и обнову Манастира Пиносаве у целини.

настојатељ Манастира Пиносава,

игуман Петар (Драгојловић)

Извор: Епархија шумадијска

У бјелопољском Центру за културу синоћ је одржана свечана академија поводом Великог васкршњег поста. Академију је благословио Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије а предавање на тему Васкршњег поста је одржао протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије.

“Нека је на здравље ово сабрање уочи Часног поста. Уобичајили смо да се прије почетка Великог васкршњег поста саберемо, да сваке године чујемо лијепу ријеч наших свештеника, духовника и професора. И то спада у ону духовну припрему за велику пучину Часног поста, која је као морска пучина. Иако на њој има доста искушења и таласа тај пут, то пловљење је интересантно, драгоцјено и спасоносно. И што је најважније на том путу стичемо важно духовно искуство. Увијек треба да гледамо према свјетлости, према слави Васкрсења Христовог и онда нам је све лако. Свакако да је најважнија ствар да се поред тјелесног, учимо у духовном посту. Тјелесни пост је неопходан и не можео га занемарити, али нам је потребан и духовни пост”, бесједио је владика Јоаникије.

Благосиљајући собрање он је поздравио оца Гојка са жељом да његово предавање свима буде на здравље и спасење.

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић је похвалио идеју да се академија посвећена Васкрсу одржава прије почетка поста.

“Озбиљнога посла нема без темељне припреме. Не можемо живјети у кући ако је не изградимо по пројекту. Постоје три фазе да би се дошло до тога да у тој кући може да се живи. Да би се двоје људи вјенчали морају да постоје припреме, од барјака на кући младожење, одласка код младе, преко преговарања за младу, па до општине и свештеника. А све то што води самом вјенчању двоје људи, договоре прије и барјака и сватова свега тога. Тако и код нас Хришћана, основни разлог зашто се зовемо хришћани, зашто је саграђена ова лијепа Црква Светих Апостола Петра и Павла – је Христово Васкрсење и његова побједа над смрћу.“

Говорио је прота Гојко да се у народу може чути како више воле да славе Божић од Васкрса и по његовом мишљењу то је традиција. Наиме празновање Божића у кућној атмосфери је садржајније и задржало се пошто смо дуго били без Цркве, често без свештеника и редовног богослужења, и као што каже Његош “нема веће славе од Божића”:

„Васрс је највећи празник, већи и од Божића. А немамо превише садржајну традицију народних обичаја везано за Васкрс, која је толико слојевита као Божић, зато што је прије свега, тај празник везан за догађаје у Цркви. Црква цијела православна је тако пројектована, од најмање сеоске до великих храмова какве имамо у Црној Гори, на једној основној истини – прво Олтар, а Олтар је празан Христов гроб у којем је требало да буде мртав човјек, али га нема. Нити има мртваца, трулежи, распадања и смрти. И сада тај гроб који је требало да буде мјесто за плакање и тугу, је мјесто основне радости. И нисмо радосни што тамо нема мртвога, што наш Господ није мртав, него што је то мјесто врело живота. Тамо су била прво два Анђела, један од оних Бијелих анђела о којима говори Христово Јеванђеље, који казују Апостолима: Што сте дошли да тражите мртвога овдје, њега нема, идите тамо гдје вам је рекао да ће бити. То је онај Милешевски Анђео, једна од најљепших фресака наше црквене уметности. То је мјесто посебно, не само због тога што су ту били весели Анђели – младићи у бијелим хаљинама, који поручују да је Христос Васкрсао, него је то мјесто гдје се служи Сета литургија, то је она Часна трпеза, Жртвеник, гдје стоји иконостас. “

Отац Гојко је истакао да је некад, због наше душе која хоће све одједном да повеже, похвата, проба рукама, поздрави, узме у руке, причести се, да запјева, потребна методологија постепеног упознавања са светињом.

„Не можеш право у Олтар. Кад уђеш у Цркву прекрсти се, пољуби икону, стани мало у припрату, стани мало да видиш гдје си ушао, па онда идеш да цјеливаш икону која је на сред храма. Ако си ушао у манастир гдје су Свете мошти, онда идеш да цјеливаш Свете мошти. Навјећа светиња над светињама, мјесто гдје се служи Света литургија је обично иза иконостаса, мада у раним Црквама, каквих има и данас, тога иконостаса нема. Али тамо гдје се могло направљена је традација да би се људски ум припремао из једне завјесе и другу, из друге у трећу. Тако је са свим стварима у животу. Све треба радити поступно. “

Објаснио је да је Васкрс центар тога зашто постоји Црква, свештеници, владике, празници, што се зовемо хришћани. Да нема Васкрса, да није Христос Васкрсао, ни Божић, ни Свети Јован Крститељ, ни Свети Петар и Павле не би имали никакав значај, нити бисмо их могли звати светима, нити би било моштију:

„Ако је толико важна та тема за живот Цркве онда се заиста треба припремити. А то радимо седмонедјељним постом, који почиње у понедјељак и траје 40 дана, плус недјељу дана Страсне седмице. А да би тај пост разумјели, да би смо га уносили како треба и владали се у њему, јер је пост дуг а ми слаби, треба се припремити. Лијепо је залетјети се на нешто, али отегне се, дуго траје а ти онај исти стојиш са навикама и страстима. Дао си ријеч да ћеш постити а трећи дан почнеш да осјећаш неку нервозу, нешто те сврби. Неко не може без цигара, неко без млијека, неко без сланине, телевизије, кладионице.. . Да би нам тај пост стварно донио неку корист, и ова академија је била потребна да се припремимо за њега. Пост је припрема за Васкрс. Ове академије су важне да схватимо због чега бих ја сад јео посну храну, због чега би ја себе испитивао, због чега би се више молио, зашто свештеници кажу да би ваљало током поста исповиједити се. Ако се икад током године исповиједамо, ваљало би да то учинимо у Васкршњем посту.“

Нагласио је да је у посту потребно умирити све што се може умирити, свести мисли, бриге.. . на најмању могућу мјеру, како би човјек чуо шта то Бог поручује.

„А гдје то Бог поручује, гдје се Он то мени обраћа? Па на богослужењима Великог поста. То је једна велика филозофија, о томе су написане тоне књига. Пола фрескописа у свим Црквама посвећено је темама из Васкршњег поста, посебно из оне Страсне недјеље, Уласка Христа у Јерусалим, Издаје, Страдања, боравка Христовог у гробу и Васкрсења. Дакле за ту припрему се треба припремити”, бесједио је о. Гојко.

Он је подсјетио да смо прије Бијеле недјеље имали припремне седмице:

“Имали смо припремне теме које су нам сугерисале и училе да ако ћемо, што би рекли Цетињани да улажемо у тај посао Васкршњег поста, ми морамо прије свега да знамо неке елементарне ствари. А то је да смо морали чути ону причу Хананејке која долази код Христа и моли Га а јој излијечи кћер. А он јој каже да нема кад око ње да ради јер је дошао само због Јевреја. А не прича што мисли, него намјерно ради других људи који слушају. А на њене ријечи да она то зна, али Га ипак моли да јој помогне, Он каже: Није добро од дјеце бацати храну псима. Другим ријечима некако је упоредио са псетом. Пола нас би се окренуло и отишло и рекло не требаш ни ти мени а она каже нека сам и као псето помози ми јер знам да си ти Бог. Е, онда Господ каже апостолима за ту жену да ни код једног од њих није видио такву вјеру.“

Додао је прота Гојко да она која је била последња, најгора у једном трену постаје најбоља и испричао причу “О Закеју”, омаленом царинику чије је занимање било омражено код народа.

„Њему није било тешко да тражи и нађе дрво на које ће да се попне да види Господа. И тај који је био најгори, постао је најбољи! И приче О митару и фарисеју и О блудноме сину носе поруку- ако ћеш са Богом да се дружиш, ако ћеш Бога да тражиш немој да гледаш шта ти све фали и које су ти границе, јер томе краја нема – него тражи Бога и наћи ћеш га. Тражи га упорно и искрено. И немој да гледаш ни како се ти осјећаш понекад, ни шта људи причају, немој да гледаш ни шта каже метеролошка прогноза, хороскоп, длан, шоља. Ако вјерујеш наћи ћеш Бога! Дакле, нема изгубљене ситуације, нема капитулације за наш лични живот и за преживљавање. То је порука коју треба упити да би се човјек упустио у ову битку, у велику тајну поста, да добро у себи прикочимо неке ствари, да испитамо, да се Богу помолимо. И тако ће онда Бог да те види. Нађи то дрво на које ћеш да се попнеш као Закеј, и онда ће Бог да те види”,поручио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Недељу праштања, дан пред Велики пост, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру, уз саслужење свештенства и монаштва, и молитвено учешће вјерног народа. Током Свете службе Митрополит Амфилохије је миропомазао новокрштену Митру, кћерку ђакона Александра и ђаконице Тијане Лекић.

У литургијској бесједи Високопреосвећени је казао да дјела таме човјека приводе и воде у смрт и пролазност, а дјела свјетлости у бесмртност и вјечни живот. Дјела свјетлости су Божија дјела јер је Бог вјечна свјетлост која обасјава сваког човјека који долази у овај свијет:

„Дијела Божија су она дјела на која је призван човјек, као биће створено по лику и по подобију Божијем призвано на вјечност, непролазност и бесмртност, на општење са вјечном непролазном божанском свјетлошћу. Та свјетлост је она свјетлост која је засијала са лица Христовога и обасјала Свете пророке Божије, посебно пророка Мојсија на Синајској гори, као и претечу Христовога, Светога Јована Крститеља, који је још у утроби матере био просвећен том свјетлошћу. То је она свјетлост која је привукла и прве ученике Христове да буду Његови следбеници.“

Појаснио је Митрополит да је то она свјетлост која је сишла у виду огњених језика на Свете апостоле – на прву Цркву Божију, свјетлост која их је обасјала и просвијетлила тако да су проговорили различитим језицима и почели да проповедају Бога свјетлости – Христа Бога нашега од Дјеве рођенога и Духа Светога.

„И тако, од тада па ево до данас, 2000 година сви који се крштавају у име Христово призвани су да се одрекну дјела таме, демонских дијела и да се просвијетле божанским дјелима, дјелима свјетлости.“

Нагласио је да је и новокрштена мала Митра просвећена том свјетлошћу силом Духа Светога, крштена у име Оца и Сина и Духа Светога, и запечаћена печатом Духа Светога, истог Духа којим су запечаћени Свети апостоли и Црква Божија кроз вјекове.

Упозорио је да разне идеологије проповиједају дјела таме и безбожништва, дјела мржње, зависти и друга дјела која отуђују човјека од његове природе и од живога и вјечнога Бога – вјечне свјетлости, и нагласио да су хришћани свједоци и носиоци свјетлости просвећења, једине истините и непролазне.

„Црква Христова је носилац те свјетлости и данас и јуче, и тако ће бити до краја свијета и вијека. То Јеванђеље, та блага вијест о Богу као свјетлости, о човјеку као бићу призваном на просвећење и на вјечну свјетлост, она се данас проповиједа широм свијета. Нема мјеста на земаљском шару гдје се не пјева Богу свјетлости, гдје се не сабирају људи око те свјетлости и не чезну за њом.“

Он је казао да та свјетлост усавршава човјека, те није случајно да се овај Свети пост за који се припремамо, назива Свијетли пост – пост душом и тијелом, уздржање од свега што нас одваја од живога Бога и примање свега онога што нас са Богом сједињује и што нас приводи Господу.

Говорећи о посту, владика је казао да је и сам Господ, иако Њему то није било потребно, али ради нас и нашега спасења, постио 40 дана и 40 ноћи, кушан од демонске силе.

„Црква проповиједа пост као пут за ослобођење од дијела таме и за задобијање дијела свјетлости, нарочито пред велике празнике, Божић, Васкрс, пост пред празнике Пресвете Богородице, и Светих првоврховних апостола. Пост је, дакле, припрема човјека за оне велике догађаје у историји спасења и пут за очишћење од дјела таме, да би човјек могао да се причести дијела божанске истине и љубави, божанскога добра и свјетлости.“

Посебно је нагласио да нас овај Свети пост, који почиње сјутра, призива на опраштање, да опростимо једни другима, јер ако не опростимо једни другима онда нам ни Бог неће опростити: Опростите једни другима да би Бог вама опростио гријехе!

„Нека би нам Бог дао те дивне врлине на које нас призива Свети пост, да би и ми могли да будемо дјеца свјетлости и живи свједоци живога Бога и његовог присуства у људској историји, човјечанству. Нека би свјетлост Оца и Сина и Духа Светога обасјала наша срца и све људе који живе у овоме граду, овој земљи, и широм свијета, јер свако људско биће је призвано на ту и такву свјетлост.“

На крају Свете литургије Митрополит је пожелио свим православни хришћанима срећан и благословен наступајући Васкршњи пост: „Опростите и мени, и Бог да прости свима вама у вијекове вјекова, амин!“

Извор: Радио Светигора

У манастиру Светог Стефана у Липовцу надомак Ниша одржан је радни део научног скупа “Православно монаштво” у организацији Центра за Црквене студије. О значају овог скупа за Српску Православну цркву ексклузивно за радио Глас Православне Епархије нишке говорио је Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј. Повод за одржавање ове конференције био је велики јубилеј високопреподобног архимандрита Дионисија, духовника Манастира у Липовцу, који ове године навршава пуних седам деценија монашког живота. Његова Светост се присетио првог сусрета са оцем Дионисијем далеке 1976. године.

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је данас Свету архијерејску Литургију у храму Светог Козме и Дамјана у нишком насељу „Никола Тесла“. Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Живорад Маринковић, протонамесник Дејан Милошевић, јереј Бобан Миловановић, јеромонах Нектарије (Ђурић) и ђакон Ђорђе Филиповић. Након прочитаног Светог Јеванђеља, Епископ је се обратио присутнима пригодном беседом.

https://eparhijaniska.rs/images/audio/10.03.2019.NikolaTesla.mp3

Извор: Епархија нишка

У суботу 09. марта 2019. године, на дан када наша црква празнује Прво и друго обретење главе Светог Јована Крститеља, одржана је прва конститутивна и радна седница новог сазива Епархијског савета и Епархијског управног одбора Епархије нишке.

Сабрање је отпочело у храму Силаска Светог Духа на апостоле служењем Свете архијерејске Литургије, којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније уз саслужење високопреподобног архимандрита Серафима (Мишића), протојереја-ставрофора Зорана Стојановића, Архијерејског намесника власотиначког, протојереја-ставрофора Бранислава Цинцаревића, Архијерејског заменика, протојереја-ставрофора Јована Илића, протојереја-ставрофора Слободана Петровића, Архијерејског намесника топличког, протојереја Миодрага Павловића, Архијерејског намесника првог нишког, протојереја Братислава Вукићевића, Архијерејског намесника алексиначког, протојереја Марка Адамовића, Архијерејског намесника првог лесковачког, протојереја Далибора Стефановића, Архијерејског намесника јабланичког, протојереја Златка Василића, Архијерејског намесника трећег нишког, протојереја Сава Крча, Архијерејског намесника другог нишког, протојереја Душка Капларевића, Архијерејског намесника косаничког, протојереја Дејана Арсића, секретара ЕУО-а, протојереја Дејана Станковића, Архијерејског намесника другог лесковачког, јереја Славише Смиљића, Архијерејског намесника белопаланачког, јереја Душка Видачића, Архијерејског намесника пиротског, јеромонаха Нектарија (Ђурића) и ђакона Ђорђа Филиповића.

У току Свете Литургије служен је и молебан за почетак рада.

По завршетку службе уследила је радна седница на којој је, након избора нових чланова Епархијског савета и Епархијског управног одбора, поднет извештај о раду ЕУО-а у 2018. години.

Поред финансијских података, поднет је извештај о раду шумске службе, архиварске службе, канцеларије за верску наставу, информативних служби Епархије, сајта и издаваштва, Радија Глас, затим се говорило о грађевинској и мисијској делатности, а посебно је истакнута харитативна делатност.

Напослетку је усвојен завршни рачун ЕУО-а за 2018. и предлог буџета за 2019. годину. 

Извор: Епархија нишка

У свештеном периоду Триода, у суботу сиропусну, 2019. године, на позив Преосвећеног Епископа бијељинског и зворничко-тузланског Г. Фотија одржано је прво засједање новог сазива (2019-2024) Епархијског савјета Епископије зворничко-тузланске. Прије почетка сједнице новоименовани чланови савјета из реда лаика свечано су положили заклетву у храму манастира Светог Василија Острошког у Бијељини.

Након молитвеног почетка и благослова, у поздравном слову Епископ Фотије је заблагодарио на раду и труду члановима претходног сазива савјета. У наставку сједнице Епископ је чланове савјета упознао са својим архипастирским дјелањем у току протекле године, као и плановима и настојањима за наредни период. Потом су чланови савјета именовали нови сазив Епархијског управног одбора. Сви извјештаји епархијских тијела су детаљно презентовани и једногласно усвојени. Сагледани су савремени изазови са којима се сусрећу свештенство и народ свештене Епископије зворничко-тузланске и српске Цркве у цјелини, са изразима непоколебљиве наде и позивом на саборна прегнућа, а како бисмо у предању Отаца и искуству Цркве пронашли одговарајућа рјешења.

Извор: Епархија зворничко-тузланска