-Као што Бог свима нама опрашта тако и ми да опраштамо и не осуђујемо једни друге. У молитви Светог Јефрема Сирина молимо се Богу да нас ослободи духа лењости, чамотиње и унинија, или како народ преводи духа тугоморе, властољубља и празнословља, беседио је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на вечерњој служби праштања у Цетињском манастиру.

-Молимо се да нам Бог подари духа целомудрености, здравоумља, смиреноумља, трпљења и љубави и да не осуђујемо брата свога, јер је благословен Господ Бог који нама опрашта, и то је оно што непрекидно и у Јеванђељу и у Оче наш понављамо: И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим. То је основно својство правог истинског човјека, сваког истинског хришћанина, а нико није без гријеха сем једнога Бога, рекао је митрополит Амфилохије.

Извор: Српска Православна Црква

-Света Црква нас упозорава ријечима Божјим, неколико недјеља уочи Часног Великог поста, који је образац за све остале постове, темељ свим осталим постовима, да треба да обратимо пажњу, не толико на сам пост - то се једноставно подразумијева - него да нарочито обратимо пажњу на наше мисли, наша дјела, да преиспитамо нашу савјест, наше навике, односе према ближњима и да се потрудимо да их не само да поправимо него и у много чему унапредимо, уљепшамо, усавршимо, рекао је Владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије 10. марта 2019. године на светој Литургији у манастиру Ђурђеви Супови.

-Да би у овом посту све то било како ваља позвани смо на покајање, редовно да исповиједимо своје гријехе пред лицем Божјим, али и пред лицем Његових свештенослужитеља. Бог је тако устројио свету тајну исповјести да се исповједамо код свештеника и да бисмо чешће приступали светим тајнама Христовим. Сваки наш подвиг, наша добра дјела, наше добре намјере буду оснажене, освећене и добијају пуноћу кроз свете тајне Христове. На такав начин, будите сигурни, идемо правим Божјим путем, казао је епископ Јоаникије.

Извор: Српска Православна Црква

У рану зору 6. марта 2019. године у месту Чиле Чико у Патагонији упокојио се велики подвижник и истински покајник, архимандрит Агапит. Заупокојену литургију и опело служио је Преосвећени Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички г. Кирило, а саслуживао му је јереј Душан Михајловић, старешина парохије Светог Николаја Жичког у Сантјагу де Чиле. За певницом се налазио рођени брат оца Агапита, монах Јован.

Пре пет година, верни син Српске православне цркве Стеван Миловић, предузетник пореклом из Аргентине, позвао је јереја Душана Михајловића да му освешта посед у живописном месту Чиле Чико, које се налази на југу чилеанске Патагоније, 2.200 километара далеко од престонице Сантјага де Чиле. Кратки боравак у овом прелепом месту на обали највећег језера у Патагонији, Генерал Карера, његов неописиви мир и тишина, подсетило је оца Душана на молитвену атмосферу Свете Горе, те је упитао Стевана како би било када би се ту, на једној од најудаљенијих тачака јужне хемисфере, појавио један православни манастир, у коме би се подвизавали монаси жељни истинског тиховања, далеко од вреве савременог света. Стевану се та идеја јако допала, па је о томе обавештен и тадашњи надлежни администратор и духовни отац наше Јужноамеричке епархије СПЦ, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, који је такође подржао ову идеју. Остало је само да се створе одређени формални предуслови, као и најважније – пронаћи таквог врлинског монаха, који би имао толику веру и љубав према Богу, да би био спреман да се упути тако далеко, такорећи “на крај света“, и оснује прво монашко општежиће у Патагонији.

Након две године, Господ је пронашао таквог човека – архимандрита Агапита.

Управо у моменту када су се стекли правни и технички услови за оснивање монашке обитељи на поседу Стевана Миловића, архимандрит Бенедикт, игуман Манастира Св. Архангела Михаила на Михољској Превлаци, поменуо је у једном разговору оцу Агапиту како је чуо од јереја Душана из Чилеа да се појавила могућност организовања првог манастира СПЦ у том делу света. То је било оно о чему је отац Агапит стално маштао – да свој монашки подвиг настави у једном малом, усамљеном месту, далеко од света. Не часећи часа, њих двојица су кренули пут Требиња где живи Стеван Миловић са својом породицом. Био је понедељак и Стеван се управо спремао за пут у Чиле. После кратког разговора више није било дилеме – већ у среду отац Агапит је са њим био у авиону за Сантјаго де Чиле!

Тако је започела организација и изградња манастира у Чиле Чикоу, који је по благослову Митрополита Амфилохија, посвећен Васкрсењу Христовом.

Без обзира на здравствено стање и болести које му нису давале мира, на непознавање шпанског језика и локалних обичаја, отац Агапит се без икаквог страха и сумњи потпуно посветио свом великом животном циљу, организацији монашке заједнице и изградње православног храма у Чиле Чикоу. У том послу помагао му је и рођени брат Тимон, који му се придружио пре годину дана.

Локални мештани, углавном Индијанци, са љубављу су дочекали овог, по изгледу за њих чудног монаха. Иако се нису разумели  речима, разумели су се срцима, тако да су све чешће долазили на богослужења у његовој скромној кућици, претечи будућег манастира. Неки су већ пожелели да пређу у његову, православну веру.

Ипак, Господ је просудио да је време боравка на земљи оца Агапита дошло своме крају, и он је нас и његова духовна чеда ове среде напустио, преселивши се у вечне рајске обитељи.

Чим је чуо шта се догодило, владика Кирило је без оклевања пошао на дугачак пут у Чиле Чико, чиме је показао да је истински пастир и нови духовни отац своје пастве на огромном јужноамеричком континенту. Његова посета је уједно имала и историјски карактер, јер је то био први долазак једног православног епископа у чилеанску Патагонију.

У четвртак, 8. марта, владика је раним јутарњим летом кренуо из Буенос Аиреса за Сантјаго де Чиле где га је очекивао јереј Душан Михајловић, а затим је уследио двочасовни лет до градића Балмаседа на југу Чилеа, па још два и по сата вожње комбијем до језера Генерал Карера, и на крају, у вечерњим сатима, два сата вожње трајектом по том огромном, узбурканом језеру до Чиле Чикоа, и одатле, још пола сата вожње по неравном путу до месташца Баија Хара, коначног одредишта овог дугог путовања… Треба напоменути да је трошкове целокупног путовања владике и оца Душана преузео на себе Стеван Миловић.

У петак ујутру владика Кирило и отац Душан су преузели земне остатке оца Агапита и припремили га за опело и сахрану. Затим је у присуству верних чада оца Агапита, одслужена Заупокојена литургија и опело. У подне, ковчег са његовим телом положен је на лепом, издвојеном месту на локалном гробљу у Чиле Чикоу…

Одмах после сахране владици се обратио један од присутних локалних мештана, поштовалаца оца Агапита, и замолио владику да крсти њега и његову породицу, што је владика Кирило са задовољством прихватио. Крштење Хуана, Елизабете и њиховог сина Вилијама, обављено је истог поподнева у привременом храму манастира Васкрсења Христовог.

Али, ни то није био крај. Брат оца Агапита, Тимон, изразио је жељу и спремност да настави започето дело свога брата, па је те исте вечери обучен у малу схиму, са именом Јован, у част празника Првог и другог обретења главе Светог Јована Претече, који се празновао следећег дана.

Тако је, вољом Божијом, у исти дан обављен испраћај једног великог подвижника, троструко крштење и монашење.

Вечнаја памјат и Царство Небеско нашем драгом оцу Агапиту.

Извор: Српска Православна Црква

Благодарећи донацији Општине Смедеревска Паланка једина света монашка обитељ у Јасеничком архијерејском намесништву, Манастир Светог Архангела Гаврила – Пиносава у Кусатку, добио је ново осветљење храма и манастирске околине. Донацијом од стране Општине Смедеревска Паланка од 300 хиљада динара, извршено је постављање шест лед рефлектора око самог манастирског храма и три лед рефлектора на прилазима Манастиру Пиносава, чиме је побољшана цела улична расвета од улаза у Манастир до саме цркве.

У току овог посла, кроз систем новопрокопаних канала, уграђена је нова електрична инсталација око манастирског храма, са новом елекричним кабловима и уређајима, као и посебно осветљење палионице за свеће. Важно је истакнути да је Манастир Пиносава од Општине Смедеревска Паланка добио и донацију од 50 хиљада динара за куповину путне ризле како би се део бочног и неасфалтираног пута кроз манастирско имање насуо тврђим материјалом. Овој донацији од стране Општине Смедеревска Паланка придружили су се и неки приватни предузетници из Србије, тако да је део лошег пута кроз манастирско имање и манастирску шуму знатно побољшан а ове године радови на побољшању још једног дела манастирских бочних путева кроз манастирско имање биће продужени.

Како је прошле године Манастир Пиносава од државе добио и нови асфалтни пут до центра села Кусадак и центра села Азања, може се слободно рећи да су Влада Републике Србије и Општина Смедеревска Паланка учиниле изузетно велике и важне кораке у обнови живота и лепоте ове древне светиње Архангела Гаврила из 15. века. Обнова Манастира ће се ако Бог да, уз Божију помоћ, донацијама Владе Србије и Општина Смедеревска Паланка, као и прилозима верника из Кусатка, целе Србије и иностранства, наставити и ове године. Прошле године је скоро потпуно обновљен кров манастирског храма Светог Архангела Гаврила а радови овим поводом биће продужени током године на олтарској апсиди и куполи храма. Поред обнове духовног живота у Манастиру Пиносава који броји три члана, значајни акценат обнове ће ове 2019. године бити и на стварању још јаче манастирске економије кроз изградњу великог манастирског пластеника, проширењу пчелињака, као и стварању мини еко-фарме кока носиља. Сва средства су већ обезбеђена из прилога верног народа и појединих приватних предузећа из целе Србије.

По благослову Преосвећеног Епископа Шумадијског Г. Јована, у плану су и припреме бизнис и акционог плана за уређење манастирског језера и простора око њега, што ће имати великих позитивних ефеката за даљи развој и обнову Манастира Пиносаве у целини.

настојатељ Манастира Пиносава,

игуман Петар (Драгојловић)

Извор: Епархија шумадијска

У бјелопољском Центру за културу синоћ је одржана свечана академија поводом Великог васкршњег поста. Академију је благословио Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије а предавање на тему Васкршњег поста је одржао протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије.

“Нека је на здравље ово сабрање уочи Часног поста. Уобичајили смо да се прије почетка Великог васкршњег поста саберемо, да сваке године чујемо лијепу ријеч наших свештеника, духовника и професора. И то спада у ону духовну припрему за велику пучину Часног поста, која је као морска пучина. Иако на њој има доста искушења и таласа тај пут, то пловљење је интересантно, драгоцјено и спасоносно. И што је најважније на том путу стичемо важно духовно искуство. Увијек треба да гледамо према свјетлости, према слави Васкрсења Христовог и онда нам је све лако. Свакако да је најважнија ствар да се поред тјелесног, учимо у духовном посту. Тјелесни пост је неопходан и не можео га занемарити, али нам је потребан и духовни пост”, бесједио је владика Јоаникије.

Благосиљајући собрање он је поздравио оца Гојка са жељом да његово предавање свима буде на здравље и спасење.

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић је похвалио идеју да се академија посвећена Васкрсу одржава прије почетка поста.

“Озбиљнога посла нема без темељне припреме. Не можемо живјети у кући ако је не изградимо по пројекту. Постоје три фазе да би се дошло до тога да у тој кући може да се живи. Да би се двоје људи вјенчали морају да постоје припреме, од барјака на кући младожење, одласка код младе, преко преговарања за младу, па до општине и свештеника. А све то што води самом вјенчању двоје људи, договоре прије и барјака и сватова свега тога. Тако и код нас Хришћана, основни разлог зашто се зовемо хришћани, зашто је саграђена ова лијепа Црква Светих Апостола Петра и Павла – је Христово Васкрсење и његова побједа над смрћу.“

Говорио је прота Гојко да се у народу може чути како више воле да славе Божић од Васкрса и по његовом мишљењу то је традиција. Наиме празновање Божића у кућној атмосфери је садржајније и задржало се пошто смо дуго били без Цркве, често без свештеника и редовног богослужења, и као што каже Његош “нема веће славе од Божића”:

„Васрс је највећи празник, већи и од Божића. А немамо превише садржајну традицију народних обичаја везано за Васкрс, која је толико слојевита као Божић, зато што је прије свега, тај празник везан за догађаје у Цркви. Црква цијела православна је тако пројектована, од најмање сеоске до великих храмова какве имамо у Црној Гори, на једној основној истини – прво Олтар, а Олтар је празан Христов гроб у којем је требало да буде мртав човјек, али га нема. Нити има мртваца, трулежи, распадања и смрти. И сада тај гроб који је требало да буде мјесто за плакање и тугу, је мјесто основне радости. И нисмо радосни што тамо нема мртвога, што наш Господ није мртав, него што је то мјесто врело живота. Тамо су била прво два Анђела, један од оних Бијелих анђела о којима говори Христово Јеванђеље, који казују Апостолима: Што сте дошли да тражите мртвога овдје, њега нема, идите тамо гдје вам је рекао да ће бити. То је онај Милешевски Анђео, једна од најљепших фресака наше црквене уметности. То је мјесто посебно, не само због тога што су ту били весели Анђели – младићи у бијелим хаљинама, који поручују да је Христос Васкрсао, него је то мјесто гдје се служи Сета литургија, то је она Часна трпеза, Жртвеник, гдје стоји иконостас. “

Отац Гојко је истакао да је некад, због наше душе која хоће све одједном да повеже, похвата, проба рукама, поздрави, узме у руке, причести се, да запјева, потребна методологија постепеног упознавања са светињом.

„Не можеш право у Олтар. Кад уђеш у Цркву прекрсти се, пољуби икону, стани мало у припрату, стани мало да видиш гдје си ушао, па онда идеш да цјеливаш икону која је на сред храма. Ако си ушао у манастир гдје су Свете мошти, онда идеш да цјеливаш Свете мошти. Навјећа светиња над светињама, мјесто гдје се служи Света литургија је обично иза иконостаса, мада у раним Црквама, каквих има и данас, тога иконостаса нема. Али тамо гдје се могло направљена је традација да би се људски ум припремао из једне завјесе и другу, из друге у трећу. Тако је са свим стварима у животу. Све треба радити поступно. “

Објаснио је да је Васкрс центар тога зашто постоји Црква, свештеници, владике, празници, што се зовемо хришћани. Да нема Васкрса, да није Христос Васкрсао, ни Божић, ни Свети Јован Крститељ, ни Свети Петар и Павле не би имали никакав значај, нити бисмо их могли звати светима, нити би било моштију:

„Ако је толико важна та тема за живот Цркве онда се заиста треба припремити. А то радимо седмонедјељним постом, који почиње у понедјељак и траје 40 дана, плус недјељу дана Страсне седмице. А да би тај пост разумјели, да би смо га уносили како треба и владали се у њему, јер је пост дуг а ми слаби, треба се припремити. Лијепо је залетјети се на нешто, али отегне се, дуго траје а ти онај исти стојиш са навикама и страстима. Дао си ријеч да ћеш постити а трећи дан почнеш да осјећаш неку нервозу, нешто те сврби. Неко не може без цигара, неко без млијека, неко без сланине, телевизије, кладионице.. . Да би нам тај пост стварно донио неку корист, и ова академија је била потребна да се припремимо за њега. Пост је припрема за Васкрс. Ове академије су важне да схватимо због чега бих ја сад јео посну храну, због чега би ја себе испитивао, због чега би се више молио, зашто свештеници кажу да би ваљало током поста исповиједити се. Ако се икад током године исповиједамо, ваљало би да то учинимо у Васкршњем посту.“

Нагласио је да је у посту потребно умирити све што се може умирити, свести мисли, бриге.. . на најмању могућу мјеру, како би човјек чуо шта то Бог поручује.

„А гдје то Бог поручује, гдје се Он то мени обраћа? Па на богослужењима Великог поста. То је једна велика филозофија, о томе су написане тоне књига. Пола фрескописа у свим Црквама посвећено је темама из Васкршњег поста, посебно из оне Страсне недјеље, Уласка Христа у Јерусалим, Издаје, Страдања, боравка Христовог у гробу и Васкрсења. Дакле за ту припрему се треба припремити”, бесједио је о. Гојко.

Он је подсјетио да смо прије Бијеле недјеље имали припремне седмице:

“Имали смо припремне теме које су нам сугерисале и училе да ако ћемо, што би рекли Цетињани да улажемо у тај посао Васкршњег поста, ми морамо прије свега да знамо неке елементарне ствари. А то је да смо морали чути ону причу Хананејке која долази код Христа и моли Га а јој излијечи кћер. А он јој каже да нема кад око ње да ради јер је дошао само због Јевреја. А не прича што мисли, него намјерно ради других људи који слушају. А на њене ријечи да она то зна, али Га ипак моли да јој помогне, Он каже: Није добро од дјеце бацати храну псима. Другим ријечима некако је упоредио са псетом. Пола нас би се окренуло и отишло и рекло не требаш ни ти мени а она каже нека сам и као псето помози ми јер знам да си ти Бог. Е, онда Господ каже апостолима за ту жену да ни код једног од њих није видио такву вјеру.“

Додао је прота Гојко да она која је била последња, најгора у једном трену постаје најбоља и испричао причу “О Закеју”, омаленом царинику чије је занимање било омражено код народа.

„Њему није било тешко да тражи и нађе дрво на које ће да се попне да види Господа. И тај који је био најгори, постао је најбољи! И приче О митару и фарисеју и О блудноме сину носе поруку- ако ћеш са Богом да се дружиш, ако ћеш Бога да тражиш немој да гледаш шта ти све фали и које су ти границе, јер томе краја нема – него тражи Бога и наћи ћеш га. Тражи га упорно и искрено. И немој да гледаш ни како се ти осјећаш понекад, ни шта људи причају, немој да гледаш ни шта каже метеролошка прогноза, хороскоп, длан, шоља. Ако вјерујеш наћи ћеш Бога! Дакле, нема изгубљене ситуације, нема капитулације за наш лични живот и за преживљавање. То је порука коју треба упити да би се човјек упустио у ову битку, у велику тајну поста, да добро у себи прикочимо неке ствари, да испитамо, да се Богу помолимо. И тако ће онда Бог да те види. Нађи то дрво на које ћеш да се попнеш као Закеј, и онда ће Бог да те види”,поручио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Недељу праштања, дан пред Велики пост, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру, уз саслужење свештенства и монаштва, и молитвено учешће вјерног народа. Током Свете службе Митрополит Амфилохије је миропомазао новокрштену Митру, кћерку ђакона Александра и ђаконице Тијане Лекић.

У литургијској бесједи Високопреосвећени је казао да дјела таме човјека приводе и воде у смрт и пролазност, а дјела свјетлости у бесмртност и вјечни живот. Дјела свјетлости су Божија дјела јер је Бог вјечна свјетлост која обасјава сваког човјека који долази у овај свијет:

„Дијела Божија су она дјела на која је призван човјек, као биће створено по лику и по подобију Божијем призвано на вјечност, непролазност и бесмртност, на општење са вјечном непролазном божанском свјетлошћу. Та свјетлост је она свјетлост која је засијала са лица Христовога и обасјала Свете пророке Божије, посебно пророка Мојсија на Синајској гори, као и претечу Христовога, Светога Јована Крститеља, који је још у утроби матере био просвећен том свјетлошћу. То је она свјетлост која је привукла и прве ученике Христове да буду Његови следбеници.“

Појаснио је Митрополит да је то она свјетлост која је сишла у виду огњених језика на Свете апостоле – на прву Цркву Божију, свјетлост која их је обасјала и просвијетлила тако да су проговорили различитим језицима и почели да проповедају Бога свјетлости – Христа Бога нашега од Дјеве рођенога и Духа Светога.

„И тако, од тада па ево до данас, 2000 година сви који се крштавају у име Христово призвани су да се одрекну дјела таме, демонских дијела и да се просвијетле божанским дјелима, дјелима свјетлости.“

Нагласио је да је и новокрштена мала Митра просвећена том свјетлошћу силом Духа Светога, крштена у име Оца и Сина и Духа Светога, и запечаћена печатом Духа Светога, истог Духа којим су запечаћени Свети апостоли и Црква Божија кроз вјекове.

Упозорио је да разне идеологије проповиједају дјела таме и безбожништва, дјела мржње, зависти и друга дјела која отуђују човјека од његове природе и од живога и вјечнога Бога – вјечне свјетлости, и нагласио да су хришћани свједоци и носиоци свјетлости просвећења, једине истините и непролазне.

„Црква Христова је носилац те свјетлости и данас и јуче, и тако ће бити до краја свијета и вијека. То Јеванђеље, та блага вијест о Богу као свјетлости, о човјеку као бићу призваном на просвећење и на вјечну свјетлост, она се данас проповиједа широм свијета. Нема мјеста на земаљском шару гдје се не пјева Богу свјетлости, гдје се не сабирају људи око те свјетлости и не чезну за њом.“

Он је казао да та свјетлост усавршава човјека, те није случајно да се овај Свети пост за који се припремамо, назива Свијетли пост – пост душом и тијелом, уздржање од свега што нас одваја од живога Бога и примање свега онога што нас са Богом сједињује и што нас приводи Господу.

Говорећи о посту, владика је казао да је и сам Господ, иако Њему то није било потребно, али ради нас и нашега спасења, постио 40 дана и 40 ноћи, кушан од демонске силе.

„Црква проповиједа пост као пут за ослобођење од дијела таме и за задобијање дијела свјетлости, нарочито пред велике празнике, Божић, Васкрс, пост пред празнике Пресвете Богородице, и Светих првоврховних апостола. Пост је, дакле, припрема човјека за оне велике догађаје у историји спасења и пут за очишћење од дјела таме, да би човјек могао да се причести дијела божанске истине и љубави, божанскога добра и свјетлости.“

Посебно је нагласио да нас овај Свети пост, који почиње сјутра, призива на опраштање, да опростимо једни другима, јер ако не опростимо једни другима онда нам ни Бог неће опростити: Опростите једни другима да би Бог вама опростио гријехе!

„Нека би нам Бог дао те дивне врлине на које нас призива Свети пост, да би и ми могли да будемо дјеца свјетлости и живи свједоци живога Бога и његовог присуства у људској историји, човјечанству. Нека би свјетлост Оца и Сина и Духа Светога обасјала наша срца и све људе који живе у овоме граду, овој земљи, и широм свијета, јер свако људско биће је призвано на ту и такву свјетлост.“

На крају Свете литургије Митрополит је пожелио свим православни хришћанима срећан и благословен наступајући Васкршњи пост: „Опростите и мени, и Бог да прости свима вама у вијекове вјекова, амин!“

Извор: Радио Светигора

У манастиру Светог Стефана у Липовцу надомак Ниша одржан је радни део научног скупа “Православно монаштво” у организацији Центра за Црквене студије. О значају овог скупа за Српску Православну цркву ексклузивно за радио Глас Православне Епархије нишке говорио је Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј. Повод за одржавање ове конференције био је велики јубилеј високопреподобног архимандрита Дионисија, духовника Манастира у Липовцу, који ове године навршава пуних седам деценија монашког живота. Његова Светост се присетио првог сусрета са оцем Дионисијем далеке 1976. године.

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је данас Свету архијерејску Литургију у храму Светог Козме и Дамјана у нишком насељу „Никола Тесла“. Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Живорад Маринковић, протонамесник Дејан Милошевић, јереј Бобан Миловановић, јеромонах Нектарије (Ђурић) и ђакон Ђорђе Филиповић. Након прочитаног Светог Јеванђеља, Епископ је се обратио присутнима пригодном беседом.

https://eparhijaniska.rs/images/audio/10.03.2019.NikolaTesla.mp3

Извор: Епархија нишка

У суботу 09. марта 2019. године, на дан када наша црква празнује Прво и друго обретење главе Светог Јована Крститеља, одржана је прва конститутивна и радна седница новог сазива Епархијског савета и Епархијског управног одбора Епархије нишке.

Сабрање је отпочело у храму Силаска Светог Духа на апостоле служењем Свете архијерејске Литургије, којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније уз саслужење високопреподобног архимандрита Серафима (Мишића), протојереја-ставрофора Зорана Стојановића, Архијерејског намесника власотиначког, протојереја-ставрофора Бранислава Цинцаревића, Архијерејског заменика, протојереја-ставрофора Јована Илића, протојереја-ставрофора Слободана Петровића, Архијерејског намесника топличког, протојереја Миодрага Павловића, Архијерејског намесника првог нишког, протојереја Братислава Вукићевића, Архијерејског намесника алексиначког, протојереја Марка Адамовића, Архијерејског намесника првог лесковачког, протојереја Далибора Стефановића, Архијерејског намесника јабланичког, протојереја Златка Василића, Архијерејског намесника трећег нишког, протојереја Сава Крча, Архијерејског намесника другог нишког, протојереја Душка Капларевића, Архијерејског намесника косаничког, протојереја Дејана Арсића, секретара ЕУО-а, протојереја Дејана Станковића, Архијерејског намесника другог лесковачког, јереја Славише Смиљића, Архијерејског намесника белопаланачког, јереја Душка Видачића, Архијерејског намесника пиротског, јеромонаха Нектарија (Ђурића) и ђакона Ђорђа Филиповића.

У току Свете Литургије служен је и молебан за почетак рада.

По завршетку службе уследила је радна седница на којој је, након избора нових чланова Епархијског савета и Епархијског управног одбора, поднет извештај о раду ЕУО-а у 2018. години.

Поред финансијских података, поднет је извештај о раду шумске службе, архиварске службе, канцеларије за верску наставу, информативних служби Епархије, сајта и издаваштва, Радија Глас, затим се говорило о грађевинској и мисијској делатности, а посебно је истакнута харитативна делатност.

Напослетку је усвојен завршни рачун ЕУО-а за 2018. и предлог буџета за 2019. годину. 

Извор: Епархија нишка

У свештеном периоду Триода, у суботу сиропусну, 2019. године, на позив Преосвећеног Епископа бијељинског и зворничко-тузланског Г. Фотија одржано је прво засједање новог сазива (2019-2024) Епархијског савјета Епископије зворничко-тузланске. Прије почетка сједнице новоименовани чланови савјета из реда лаика свечано су положили заклетву у храму манастира Светог Василија Острошког у Бијељини.

Након молитвеног почетка и благослова, у поздравном слову Епископ Фотије је заблагодарио на раду и труду члановима претходног сазива савјета. У наставку сједнице Епископ је чланове савјета упознао са својим архипастирским дјелањем у току протекле године, као и плановима и настојањима за наредни период. Потом су чланови савјета именовали нови сазив Епархијског управног одбора. Сви извјештаји епархијских тијела су детаљно презентовани и једногласно усвојени. Сагледани су савремени изазови са којима се сусрећу свештенство и народ свештене Епископије зворничко-тузланске и српске Цркве у цјелини, са изразима непоколебљиве наде и позивом на саборна прегнућа, а како бисмо у предању Отаца и искуству Цркве пронашли одговарајућа рјешења.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је, на дан молитвеног спомена Првог и другог обретења главе Светог Јована Крститеља, у суботу 9. марта Свету архијерејску литургију у Манастиру Светог Пантелејмона у Самограду код Бијелог Поља, поводом преноса ктиторских моштију и завршетка радова на проширењу и обнови манастирског конака. Владици је саслуживало бројно свештенство и монаштво Епархије.

Током Светог богослужења у монашки чин је пострижен искушеник Михаило Ћеранић. Он је добио монашко име Пантелејмон и биће настојатељ манастира Самограда.

Бесједећи сабранима владика Јоаникије је казао да је данас велики дан за ово свето мјесто и за древну светињу Самоград, у којој се вјерни народ сабира неколико пута годишње. Бог је устројио да смо се сабрали овдје, на Прво и друго Обретење главе Светога Јована Крститеља, који, по његовим ријечима, бдије заједно са Светим Пантелејмоном, великомучеником над овом светињом.

„Данас се, нарочито, подсјећамо неколико детаља из његовог живота на које мање обраћамо пажњу, а у животу таквог светитеља све је важно. Наравно, највише обраћамо пажњу на његово главно дјело – крштење нашег Господа Исуса Христа у ријеци Јордану, које је он извршио, али треба да обратимо пажњу и на његову проповијед, на његове ријечи и на његов живот. За њега су многи говорили, мислили и питали се да ли је он Христос. Многи су били склони да повјерују да је он Христос о којем су древни пророци говорили. А он, знајући за такве помисли људи, није хтио да прими ту ријеч ни издалека, него је говорио да он само иде пред Оним Који ће доћи, Коме он није достојан одријешити свеза на обући Његовој“.

„Нијесу говорили за њега и мислили да је он Христос само у вријеме његовог живота, него сјећате се када је Христос васкрсао па су неки говорили, а међу њима онај Ирод, који је предао Христа на смрт, говорио је за Јована Крститеља, то устаде Свети Јован Крститељ, кога ја погубих. Гризла га је савјест што је у потпуно помрачењу дозволио дае посјече његове глава у тамници као божјем праведнику. И он је био склон да повјерује да је Свети Јован васкрсао и да се он јавља апостолима Господњим. И још. када данас прослављамо Прво и друго обретење главе Светог Јована Крститеља, видимо да се његова глава појављивала, израњала из дубине земље и тиме заправо свједочила Васркрсење Христово, јер је његова глава, послије посјечења, била сахрањена на друго мјесто, даље од његовог тијела, јер су се и тада злочинци бојали ако сахране главу заједно са тијелом да ће се глава спојити са тијелом и да ће, опет, Свети Јован опет оживјети. Склањали су његову главу на недолична мјеста, и, опет, било је оних и тада који су знали да је то гријех, па је једна побожна жена склонила његову главу на друго мјесто, чесно сахранила, али се задуго није знало гдје.

Прво обретење Светога Јована Крситеља је онај догађај када је неки подвижник, из првих хришћанских времена, копао да себи направи склониште и ту нашао главу Светог Јована Крститеља. Тамо је данас велики храм и велика светиња. Он је ту живио и молио се пред главом његовом, а уочи своје кончине, опет, је сакрио главу на исто мјесто, јер још није била дошла слобода хришћанству. А следећи пут, то јесте Друго обретење, такође, се помиње када је, опет, нађена његова глава. И сваки пут је било Божанско откривење да је то, заиста, глава Светог Јована Претече, она је ношена до Цариграда и по цијелој малој Азији.

Говори се да се данас скрива у једној џамији у Дамаску. Не зна се да ли је то тачно, и ако јесте, то сигурно није без неког нарочитог Божјег промисла, јер као што је Свети Јован Крститељ био Претеча Христов и за свог живота, он остаје и даље Његов Претеча. То што се његова глава данас налази у Сирији може значити много“, бесједио је Преосвећени Епископ Јоаникије.

Владика је испричао да му је један свештеник из Антиохијске патријаршије, гдје је данас највеће страдање, да рођени муслимани Сиријци нијесу тако злочести као што се нама чини и да хришћани са традиционалним муслиманима у Сирији немају никаквих проблема, те да нико од њих није отишао у терористе.

“Него су отишли они који су васпитавани на Западу, изманипулисани од стране запада, фантизовани, иструментализовани и злоупотребљени да би радили за велику империју. То народ у Сирији осјећа и зна. То лицемјерство дањашњег свијета је превршило сваку мјеру“, казао је Владика.

Владика будимљанско-никшићки Јоаникије је навео да, славећи данас, истовремено, и празник Преподобних и богоносних отаца и матера, који су у монаштву Богу угодили, у ову суботу, у древној светињи манастиру Самоград био је и монашки постриг.

„Наш досадашњи брат Михаило постао је отац Пантелејмон, примио је име по Светом великомученику и исцјелитељу Пантелејмону, а то име значи свемилостив. Милосрђе је, на то нас Господ увијек подсјећа, најпречи начин да се спашавамо, да будемо незлобиви и милосрдни. Ко има те двије врлине и ко их је стекао он је врло близу Христа Господа, увијек, својом чистотом, добротом, незлобивошћу, а посебно милорсђем.

Нека нашем оцу Пантелејмону, који је истовремено и настојатељ ове свете обитељи, славног и древног Самограда, нека Свети великомученик Пантелејмон, буде помоћник и исцјелитељ. Да исцијели његове душевне немоћи и слабости, да се његовом службом овдје зацијеле старе ране ових светиња, јер су давно разрушене. Ко зна колико је људи овдје страдало за ове светиње. Ево, полако васкрсава овај манастир, израња из дубине земље као и глава Светог Јована Крститеља. Овдје имамо двије светиње као два Обретења главе Светог Јована Крститеља. Старе, древне и давно порушене светиње, али, које ништа нијесу изгубиле од своје светости, иако су порушене. Јер, тамо гдје је сишла Божја благодат и Божја милост то је мјесто свето за свагда. Нека буде на здравље и спасење ова служба и Велики Часни спасоносни пост прије Васкрсења Христовог, који започињемо“, поручио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

Ктиторске мошти похрањене у манастир

Владика је истакао да је данас важан дан, када су обретене ктиторске мошти, које су нађене у доњој цркви Усековања главе Јована Крститеља, док је у горњем манастиру, гдје је откривен ктиторски гроб нађен само дио костију.

„Археолози су, недавно, радили на откривању темеља ове древне светиње и нашли су неповријеђен гроб, један златни крст у гробу  и ове свете мошти, које су заиста велика утјеха нама који се овдје сабирамо, иако они још нису прибројани лику светих, али их ми их поштујемо као ктиторе. Вјерујемо да су они угодили Богу и да их је Он обдарио својом милошу и да их је посветио“, казао је владика Јоаникије, истичући да никада не идемо испред, да свједочимо о светости прије него се сами пројаве, али да оне заслужују наше поштовање, пошто су то ктиторске кости и нађене су послије толико вијекова неповријеђене, доносећи нам велику утјеху.

Владика је казао да су мошти положене у храм и да више неће бити изложене понижењу, већ на мјесту гдје се непрестано врши богослужење. Нажалост, то није случај са костима из горње цркве, гдје је, такође, био ктиторски гроб.

„У њему смо нашли само неколико костију, ко зна шта је вријеме учинило или разни пљачкаши. Не можемо о томе ништа знати. Али, и тамо смо нашли неколико костију, и те мошти ћемо чесно опрати, окадити и почаствовати да буду у храму гдје се врши богослужење“, бесједио је Владика Јоаникије, пожеливши вјернима да им ове мошти буду на здравље и спасење.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Недјељу о праштању, 10. марта, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици којом је началствовао протојереј Бранко Вујачић, а саслуживали су му протојереј-ставрофор: Далибор Милаковић, као и протојереји: Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и протођакон Владимир Јарамаз.

http://www.hramvaskrsenja.me/files/Voice 025.m4a

У славу и у част Божију током Свете литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења.

Сабраном вјерном народу обратио се началствујући протојереј Бранко Вујачић поучном бесједом о снази и битности опраштања, подвлачећи да измирени једни са другима и са Богом треба да ступимо у Часни пост:

“Ако не опростимо браћи и сестри својој гријехе и дугове, неће нам опростити ни Отац наш небески. Пракса у Цркви је да баш вечерас, на вечерњој служби – једни другима опростимо све оно што смо се огријешили једни о друге. Па тако измирени једни са другима и са самим Богом ступимо у овај Часни и велики пост.“

Отац Бранко је током свог пастирског слова скренуо пажњу и на то како треба да постимо:

“Каже Господ да не постимо као лицемјери који се натмуре и желе да сви виде да они посте. Упозорава Господ да су такви већ примили овдје своју плату, јер желе похвале и желе да онај свој труд којим се труде и којим посте буде онај преко којег ће примити сваку похвалу и сваку награду. Па каже још Господ да намажемо главу своју и лице своје да не виде други да постимо, него да сам Он, Бог гледа наш двиг, подвиг, уздржање, пост, труд, па ће Он који то види тајно, узвратити јавно.“

Он је даље нагласио да је веома битно да водимо рачуна о сопственом спасењу и чувамо се рђавих ријечи:

“А зашто Господ каже да намажемо главу своју? То Господ каже да свој ум и душу, своје срце и  вољу уподобимо самоме Христу. Да Духом Светим и уљем Духа Светога намажемо главу своју, да на ум свој стражимо и пазимо од сваких лоших мисли, хулних мисли – недобронамјерних. Јер из ума креће сваки гријех и свако лоше дјело. Треба да зауставимо наш језик, како и каже молитва коју изговарамо у Часном посту: Постави Господе стажу устима мојим и двер око усана мојих. Што значи да зауздамо језик свој, од сваке рђаве ријечи и да га користимо на добро и на спасење душа и на славу Божију. Да ум и мисли устријемимо ка Христу и ка сваком добром дјелу. Да воља наша буде воља сагласна са Божијом вољом.“

“Кад каже Господ да умијемо лица наша, Он то мисли на тијело наше, на чула наша. Да стражимо над својим чулима, да пазимо и да се тако узносимо ка Небу и ка Христу Васкрсломе“, подсјетио је отац Бранко.

У задњем дијелу свог пастирског обраћања протојереј Бранко Вујачић се осврнуо и на дубље значење и суштину одломка из јеванђелске приче, која говори о сабирању блага непролазних, а не оних пролазних, пропадљивих, будући да су блага непролазна која се не кваре као ова овоземаљска – материјална, управо блага врлине, труда, љубави, пожртвовања и састрадавања:

‘‘Онда Господ даље каже у Јеванђељу: Не сабирајте блага своја на Земљи гдје рђа и мољац кваре, већ, сабирајте на Небу, гдје мољац и рђа не квари, јер, гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше. Што значи да се уздигнемо изнад овога свијета који у злу лежи и да се умом уздижемо и да на небесима сакупљамо благо наше. Оно благо које не квари рђа и мољац, а то благо ће бити свако наше добро дјело, свако наше милосрђе, наша молитва, наш пост, наше смирење, свака наша врлина и труд и подвиг које приносимо Христу и трудимо се да то буде тајно јер ће Господ објавити јавно“, закључио је отац Бранко и подсјетио и све приустне на то да ће се у овој првој седмици Часног поста, то јест прва четири дана, од понедјељка до четвртка, читати Покајни канон Светог Андреја Критског са почетком у 18 часова. Позвао је вјерни народ да у што већем броју учествују и присуствују тој радости покајања, тим дубоким покајним молитвама, будући да нам, како каже отац Бранко, управо пост доноси истинску радост и истинску слободу – слободу од наших слабости и од наших страсти и гријеха.

Извор: Митрополија црногорско-приморска