У петак, 29. марта 2019. године, у Богословији Светог Јована Златоустог одржано је предавање на тему “Интернет духовништво”, које представља прво предавање у циклусу под именом “Теолошки петак”.

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, али и по позиву ректора богословије протојереја-ставрофора др Зорана Крстића предавање је одржао главни и одговорни уредник часописа “Православни мисионар”, свештеник Оливер Суботић.

Међутим, поред презвитера Оливера, предавачи су били и матуранти Богословије: Лука Лукић и Никола Кременовић, који су отворили предавање општим напоменама везаним за проблематику интернет духовника и интернета уопштено. Такође, поред њих учесник предавања био је и катихета Прве крагујевачке гимназије Стефан Јанковић, који је, језиком данашњице, у име свих вероучитеља, изнео искуства везана за одржавање наставе у основним и средњим школама, посебно истичући моменат одсуства литургијске свести услед употребе мобилних телефона. Из угла пастира и духовника, на предавању је говорио и Епископ Јован упозоравајући на опрезност приликом слепог поверавања духовницима.

Главна мисао свештеника Оливера Суботића огледала се у подстицању критичне употребе како интернета, тако и технолошких достигнућа. Одсуство критичности може довести до губљења човековог исконског литургијског идентитета. Савремени феномени дигиталних преноса литургијских сабрања човеку могу послужити као довољна партиципација у светотајинском животу Цркве, што претпоставља одсуство личног сусрета. “На првом месту, наш став према информационим технологијама треба бити афирмативан. Друго, наш став треба бити критички и расудљив. Треће, наш став за кључне феномене потребује саборни карактер, јер је и Црква саборна и као четврто, све је потребно испитивати у односу на Свету Литургију, јер је она једини извор нашег спасења”, нагласио је отац Оливер Суботић и тако закључио предавање.

Извор: Епархија шумадијска

Ове године, 29. марта, навршило се тридесет година од земаљске кончине Епископа шабачко-ваљевског Јована Велимировића, истакнутог пастира Српске Цркве, професора богословије и историчара. У задужбини стрица му, Светог владике Николаја, манастиру Лелићу Литургијом пређеосвећених дарова началствовао је игуман лелићке обитељи Георгије (Мићић) уз саслуживање свештенства Епархије ваљевске и протојереја-ставрофора Стојадина Павловића и Сретена Младеновића из Архиепископије београдско-карловачке, које је у свештеничке чинове рукуположио управо владика Јован Велимировић.

Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин, замонашен у манастиру Петковици десницом владике Јована, у породичној капели Велимировића одслужио је парастос блаженопочившем архијереју некадашње Шабачко-ваљевске епархије.

-Када читамо дела владике Николаја, видимо колико се он трудио да охристови српски народ, да му каже и пророкује оно што нико не би умео као он. Зато долазимо често у Лелић, да се помолимо пред његовим светим моштима и замолимо га да се моли пред Богом живим за спас наше лепе земље и народа. Посебно да Светог кнеза Лазара моли да, без обзира на наше грехе, сачувамо Косово и Метохију, колевку српског народа, беседио је владика Милутин у чувеној лелићкој светињи, коју је свом завичају у знак молитвене љубави даривао владика Николај са својим оцем Драгомиром.

-Када станемо поред светих моштију, осетимо благодат Божју. Јер, Свети владика Николај лечи људе том силом Божјом која се налази у њему. И данас смо овде, да му се јавимо да смо на путу Христовом, да гледамо ка Истоку, где сунце излази. Следимо како нас је он учио. Другачије не умемо и нећемо да чинимо, истакао је владика Милутин.

Сабрање у Лелићу подсећа и на владику Јована Велимировића, који је управо у овом лепом селу рођен, а школе учио у оближњим Ћелијама. Овде је научио да се Богу моли и узрастао у великог човека Цркве Христове. Био је и професор и ректор београдске богословије, веома поштован међу свештенством и верним народом. Први сусрет са владиком Јованом епископ Милутин имао је у манастиру Каона, као млад искушеник. Заједно са братијом, неизмерно би се радовао његовом доласку. Био је по свему другачији од свих људи. Имао је предиван глас. Бог му је дао висину, крупан стас, некако био је одређен да буде вођа…

-Када је боравио у Грчкој, тамошњи епископи су казали: `Кад је овако велики владика српски, колики је онда патријарх?` Тако су изражавали дивљење владики Јовану као горостасу. Био је прави отац духовни. Знао је да укори, каже оштру реч, а све да би лечио своју духовну децу. Прави родитељи су они који примене и јаку и оштру реч када треба, као што лекар да горак лек. Знао је и да нас помилује кад треба. Сећам се, када ми је дао чин, отишао сам да га поздравим и видео сузу у његовим очима. Ето, шта је прави отац духовни... Свака његова реч је била утеха и у оно време комунизма упозорење да мудро говоримо. Јер, лако је погинути узалуд, треба спасти себе и учинити нешто добро за свет, сећања су владике Милутина на великог пастира Цркве Христове у тешким временима, крај ког су стасали многи свештеници, монаси и епископи и који је и данас непресушно врело мудрости и примера ношења крста Христовог. Његов стриц владика Николај је светитељ и верујемо да су сада заједно и да нас посматрају како живимо, закључио је владика Милутин који је затим са свештенством и верним народом служио парастос владики Јовану у породичној капели Велимировића у манастирској порти.

Епископ Јован Велимировић рођен је у Лелићу 3. јуна 1912. године, од оца Душана и мајке Пелагије. Завршио је Богословију Светог Јована Богослова у Битољу и Богословски факултет у Београду. Замонашен је 1952. године у манастиру Раковица, а убрзо потом произведен у чин јерођакона, јеромонаха и архимандрита. За Епископа шабачко-ваљевског хиротонисан је 7. августа 1960. године у Сремским Карловцима. Практиковао је честе канонске посете и одржавао чврсте везе са свештенством и верницима. Преминуо је 1989. године у Шапцу.

Извор: Српска Православна Црква

У Крстопоклону недељу, 18/31. марта 2019. године, евхаристијским сабрањем у Саборном храму у Новом Саду началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј. Саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, настојатељ храма Светог оца Николаја у Сремским Карловцима протопрезвитер Јован Милановић, презвитери Бранислав Шијачић, парох у Сомбору, и Данијел Кобиљски, парох у Локу и Вилову,  ђакон Живко Рајиновић из Жабља, братство Саборног храма и новосадски ђакони.

-У данашњи празнични и недељни дан завршава се половина свете Четрдесетнице. Црква долази са својом мудрошћу и бригом за нас, говорећи да није пост због тога да би нас здравствено исцрпео, него да би нам дао подстицај за подвиг, указујући нам на Господњу Жртву. У знак те јеванђелске истине, Црква ове недеље на средину храма износи Часни и Животворни крст дајући нам на тај начин силе и снаге које нам недостају. Зато се ова недеља и назива Крстопоклона. Ми као хришћани идемо путем Крста Господњег, путем страдања, која су неупоредиво мања од оних која је Господ поднео за наше спасење. Зато заблогодаримо Господу и на Крсту и на Васкрсењу!

Пред почетак свете Литургије, Епископ мохачки г. Исихије је рукопроизвео вероучитеља Слободана Ђурђића из Новог Сада у чин ипођакона, а током свете Литургије владика Иринеј је рукоположио ђакона Милорада Мишкова из Мошорина у чин презвитера. По благослову владике Иринеја, Епископ мохачки Исихије је рукоположио ипођакона Бранка Бандобранског, катихету из Новог Сада, у чин ђакона.

Извор: Епархија бачка

У трећу недјељу Васкршњег поста – Крстопоклону, 31.марта 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог Кирила Јерусалимског, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Сабрани се на данашњи дан поклањају Часном Крсту, који се износи у храм на цјеливање. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице началаствовао је јеромонах Владимир, а саслуживали су му острошка сабраћа јеромонах Јеротеј и јерођакон Зосима као и протојереј Раде Радовић из Колашина.

После читања Јеванђеља сабране је бесједећи поучавао о. Раде, који је између осталог казао да је ово велики и свети дан посвећен Часном Крсту Господњем, највећој светињи и највећој сили.

– Крст Господа Исуса Христа је дрво на коме је Он када је осуђен на смрт разапет и Он је своју божаснку крв пролио на том крсту и својом крвљу осветио тај Часни Крст и одјенуо му ту огромну силу крста, која кроз вјекове оне који су се упутили Христовим путем који су хришћани, кроз вјекове живе силом Часног Крста, упућују своју дјецу и њихов живот је био усмјерен у том смислу и у тој љубави према крсту Христовом, према Господу Исусу Хросту, према Господу Богу, према Светој Тројици – казао је о. Раде и додао да је то највећа сила и највеће знамење.

Српски род је, подсјетио је о. Раде кроз вјекове пролио много крви за крст часни и слободу златну.

– Нема те силе која је већа од силе Часног Крста. Зато је највећи задатак да сваки човјек своје дијете што му даје Бог, да га крсти и кад се крстимо, попримамо ту благодат и ту силу божанске и вјечне љубави – рекао је о. Раде и нагласио да је и Свети Василије Острошки коме долазимо и коме се молимо, свједочио силу Часног Крста, силу Господа Исуса Христа.

Након узошења молитве Господу и освећења Часних Дарова, сабрани који посте Васкршњи пост причестили су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа.

На крају богослужења сабранима је празник честитао о.Владимир који је говорио о значају Крстопоклоне недјеље, а заједничарење је настављено манастирској гостопримници.

Извор: Манастир Острог

У трећу недјељу Часног поста, у Недјељу Крстопоклону, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литругија. Предстојао је протојереј Миладин Кнежевић, саслуживали су му протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји: Мирчета Шљиванчанин, Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. Пјевала мјешовита пјевница, као и храмовни хор ,,Свети апостол и јеванђелиста Марко“ који води диригент мр Људмила Радовић. Свима сабранима обратио се протојереј Мирчета Шљиванчанин, он се у почетном дијелу свог пастирског обраћања осврнуо на значење и смисао прослављања Крстопоклоне недјеље и самога Крста Часног:

http://www.hramvaskrsenja.me/files/Voice 029.m4a

„Ову недјељу поста зовемо крстопоклоном јер износимо у току службе Крст, да му се поклонимо. Њему, Крсту пјевамо – не као ствари, него као личности, јер се Христос поистовјетио са Крстом бивши распет на њему. Зато је Крст, знак и симбол наше вјере, ракав симбол да му се поклањамо и да га славимо као Онога који је на њему распет“, рекао је отац Мирчета. Отац Мирчета је даље указао на двојаки разлог због којег прослављамо Часни Крст Господњи: „Дакле данас славимо Часни Крст из два разлога. Први је да се подсјетимо куд смо кренули овим постом и гдје је наш циљ? А циљ су нам крст и Васкрсење Христово. А други је да нас оснажи, да нас окријепи, да нам да снаге да иддмо овим путем – путем Христовим. Да се што боље припремимо за васкрсење Христово, јер је крст наш живот“, закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Крстопоклону недељу, 18/31. марта 2019. године, у храму Свете Тројице на Ченеју, светом Литургијом је началствовао протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење протопрезвитера Милана Малинића, сабрата Вазнесењског храма у Новом Саду и протонамесника Горана Артукова, новопостављеног пароха ченејског.

Након прочитаног Еванђеља, прота Миливој је поучио и охрабрио верни народ да истраје у посту и молитви, нагласивши да смо на половини подвига у којем се припремамо за велики и радосни празник Христовог Васкрсења.  Пред крај свете Литургије, прота Миливој је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, којом је протонамесник Горан Артуков постављен за привременог пароха при храму Свете Тројице на Ченеју. Том приликом, архијерејски намесник новосадски први је пожелео топлу добродошлицу новом пароху и много успеха у парохијском раду. Отац Горан је захвалио Епископу бачком др Иринеју на указаном поверењу, у нади да ће исто оправдати на корист Свете Цркве. 

Извор: Радио Беседа

Драга браћо и сестре!

У четвртак, 4. априла 2019. године, у 17:00 часова, у славној цркви Лазарици у Крушевцу, приредиће се дочек Његовом Високопреосвештенству Архиепископу града Прага и све Чешке Господину Михаилу и Његовој високој делегацији. Служиће се свечана доксологија Господину Михаилу, а у наставку и вечерња служба, након које ће у амфитеатру цркве Лазарице бити приређено духовно вече и разговор са Господином Михаилом и нашим Преовећеним Епископом Господином Давидом.

Позивамо вас да узмете учешћа у овом значајном духовном догађају.

ДОБРО ДОШЛИ!

Епархија крушевачка

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Дајбабе код Подгорице.

Владика је Литургију служио поводом сјутрашњег празника преподобног Симеона Дајбабског, који је ктиторска слава ове светиње.

У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је рекао да је сав пост у знаку часнога крста.

„Сав је у знаку одрицања од старога човјека, одрицања од онога што нас одводи од Бога, што нас одводи од нас самих, наше природе и од ближњих“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

Додао је да Бог није створио човјека да буде само пролазно биће и да се храни пролазном храном.

„Створио га је да буде вјечно биће, да се храни не само земаљским хљебог него хљебом вјечног живота. Сам Христос је за себе рекао: Ја сам хљеб живота који силази с неба – ко једе од овога хљеба неће умријети, биће вјечно жив.На вјечни живот је човјек призван својом природом, својим рођењем“, нагласио је Владика.

Владика је, критикујући данашње учитеље који дјецу уче да је човјкек мајмунов сродник, казао да је пуноћа људскога бића у његовој сродности с Богом.

Доказ за то је, додао је Митрополит, и Свети Симеон Дајбабски, један од најдивнијих изданака Црне Горе и рода нашега светопетровскога и светосавскога.

„Дивна и чудесна личност са Цетиња, од чувеног бртаства Поповића. Научио се правди Божјој, истини Божјој, љубави Божјој на миомирној жртви Христу Богу. Дошао је овдје, у ову светињу, која је у знаку часнога крста. А његов живот је у знаку часнога крста“, казао је он.

Рекао је да нема Црна Гора већега учитеља и просветитеља од преподобнога Симеона Дајбабскога.

„Који се научио од Светог Петра Цетињскога, Светог Василија Острошкога и других светих Божјих људи. Дај Боже, да ови данашњи учитељи, који уче по Црној Гори, крену путем Светога Симеона, највећега учитеља и просветитеља“, поручио је Митрополит Амфилохије.

Након Светог причешћа, Митрополит је са свештенством и вјерним народом благосиљао славски колач.

Освештао је и новосаграђену манастирску агиазму.

Рекао је на крају да се у наше вријеме наставља распеће Цркве Христове и њено гоњење које је започело убиством царских страстотерпаца Романових.

„У наше вријеме распета је Украјина, распета је Русија, распета је Црква Божија широм свијета. Распета је и у Сирији. И овдје код нас је распета“, рекао је он.

Додао је да земаљски судови који суде и пресуђују заборављају да Бог није у сили него у правди.

„Заборављају то и Солана и Блер и Кларк, и сви остали велики злочинци нашега времена. Они су ти који требају да буду суђени. Они су срам и стид честите Европе и они су први требали да буду суђени у Хагу, па нека после буде суђен Караџић. Јер, рат никоме није брат, у њему гине и праведни и неправедни. А данас се они прослављају земаљским прославама. Њима се подижу споменици, а ови се часни и честити разапињу“, истакао је Митрополит црногорско-приморски.

Додао је да се то догађа и у Црној Гори.

„Намјесто да се суди онима који су побили дјецу у Мурину, суди се Бранки равногорки, једној честитој жени из Србије. Мјесто да суди домаћим и међународним терористима, суд у Црној Гори суди њој и другима. Али, таква су времена. Међутим, у имену Божјем је суд и правда – каже Свети Петар Цетињски. И вријеме увијек прије или касније то покаже. То нам свједочи и Свети старац Симеон“, закључио је Митрополит Амфилохије.

Потом је приређена славска трпеза хришћанске љубави са празничним културно-умјетничким програмом.

Радосав Рајо Војиновић

фотогалерија

У уторак, 19. марта 2019. године, после вишегодишњих припрема, стручних истраживања и израде захтевне пројектне документације, почели су радови на обнови фасаде Владичанског двора у Новом Саду. 

Трудом наших најбољих стручњака из области заштите споменика културе, Покрајински завод за заштиту споменика културе је израдио пројекат обнове фасаде Владичанског двора, док ће надзор над радовима вршити надлежни градски Завод. Планирано је да се радови изводе у три фазе и да целокупан пројекат буде завршен до краја 2019. године. Изабрани извођач прве фазе је Кото д.о.о. из Београда, реномирана фирма са великим искуством на пољу извођења конзерваторско-рестаураторских радова на непокретним културним добрима.

Подршку и средства за реализацију овог пројекта дали су Покрајинска Влада АПВ и Град Нови Сад, чиме се наш град на најбољи могући начин припрема за 2021. годину, у којој ће бити престоница европске културе. Пројекат  Владичанског двора је рад архитекте Владимира Николића из 1899. године, а изградња је завршена 1901. године. Владичански двор је репрезентативна грађевина у еклектичком стилу, са мешавином романтизма и сецесије. Посебан утисак дају декоративни елементи фасаде, бифоре и трифоре, као и мноштво фасадних украса. У првом плану је црвена фасадна опека којом је обложена улична фасада Двора. Овај објекат је одлуком Владе Републике Србије из 2007. године проглашен спомеником културе.

Извор: Епархија бачка

Из штампе је изашао нови број „Светосавца" - парохијског часописа храма Светог Саве на Врачару.

Из садржаја новог броја Светосавца издвајамо: Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом ремезијанским г. Стефаном: У Цркви је важан сваки дан и сваки трен, др Игор Стаменковић: Досадашње стање религијског туризма у Србији и перспективе новог развоја, проф. Љиљана Ранђић: У почетку беше реч, деци је дајмо, игуман Трифун: Сличности између тренера и духовног оца, јереј Бранислав Кличковић: Пост, слобода ка спасењу, Снежана Миљковић: Сами бирамо. Светосавац читаоцима дониси и изненађење за најмлађе - подлистак Мали Светосавац.

Извор: Српска Православна Црква

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је, у четвртак, 28. марта, у Храму Преображења Господњег на Жабљаку, Литургију пређеосвећених дарова којом је почело братско сабрање свештенства и старјешина манастира Епархије будимљанско-никшићке.

У архипастирској бесједи владика Јоаникије је казао да се за највећи празник – Васкрсење Христово, припремамо постећи, молећи се Богу, исповиједајући своје грехове, тражећи Божју милост и човјекољубље. То је потребно свакој хришћанској души, као и свештеницима код којих се народ исповиједа.

„У ово вријеме, огромна је одговорност на свештеницима, наравно, увијек је била, али, данас, посебно. Пале су све идеологије овог свијета, пале су политике, економија је пропала, макар код нас, и штошта још. Унижене су просвета, медицина, све се, нажалост, претворило у грабеж. Гдје је мјесто Цркви у свему томе? Мјесто Цркви је, увијек, са Христом, а Христос Господ највише је имао саосјећања са народом који пати, са грешницима и праведницима. Зато наши свештеници треба да састрадавају са народом у многим његовим патњама. Наш народ је дезоријентисан, ко ће му отворити прави пут ако не Црква Божја“, рекао је Преосвећени Епископ.

Хришћани не треба да очекују да живе у изобиљу и радости земаљској, ако тако мисле онда су далеко од Христа, истакао је владика, додајући да у овом свијету, у коме има тешкоћа, патњи, неправде, неразумијевања и сваке пакости треба да идемо за Христом.

„Овај свијет, као што говори псалмопјевац, у злу лежи, макар нам тако, понекад, изгледа, али, хришћани, увијек, налазе оно што је добро у својој души, у свом срцу и у души и срцу ближњих својих. Добро, које је у овом свијету, посијао је Бог и насадио га у сваку душу и мало треба да оно засвијетли, као злато које нађемо у неком блату. Тако у сваком човјеку има добра и оно ће да засвијетли ако га дотакне вјера, ако га дотакне Божја благодат, ако му дамо прилике да засвијетли, ако не закопамо наш дар у страсти или неку другу таму, а те таме има много“, бесједио је владика будимљанско-никшићки.

Поручио је да се народ данас, највише ослања на Цркву, јер је народ осјетио гдје је ослонац. Ослонац је у Богу, не у људима, а сви ми, и свештеници и хришћани, поуздани смо уколико смо ослоњени на Бога.

„Када смо ослоњени на Бога, када се у Њега надамо, Њему служимо, онда се све патње, несреће у овом свијету лако преброде, излазимо свијетлог образа пред народ, пред Цркву своју и пред лице Божје“, казао је Преосвећени Епископ Јоаникије.

Обављена је редовна годишња исповијест свештенства Епархије будимљанско-никшићке, коју су вршили протојереј-ставрофор Радојица Божовић, свештеник у пензији и архимандрит Арсеније, игуман манастира Косијерево.

У наставку је одржан братски састанак свештенства Епархије, у Парохијском дому, на Жабљаку.

На самом почетку сабрања духовно слово је одржао Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, говорећи о значају свештеничког позива нарочито данас, када је друштво у коме живимо у озбиљној кризи која га потреса.

Неопходно је да се са проблемима суочавамо као прави људи, уз послушање и самопрегоран рад на Њиви Господњој, и тада ће и Црква одољети бројним искушењима, која доноси собом живот у савременом друштву.

Анализирано је стање у Епархији, с освртом на кључне догађаје који су обиљежили претходну годину, као и на градитељске активности на храмовима који су у изградњи или је у току њихова обнова.

Након извјештаја архијерејских намјесника, никшићког протојереја-ставрофора Слободана Јокића, бјелопољског протојереја-ставрофора Дарка Пејића и беранско-андријевичког протојереја-ставрофора Драгана Ристића, приступило се разматрању актуелних проблема са којима се сусреће Црква. Највише ријечи је било о пастирском раду свештенства и о духовном стању у којем се налази вјерни народ. Размотрене су, такође, могућности унапређења јеванђељске мисије, подвлачећи нарочито значај парохијских заједница.

Посебна пажња је посвећена новонасталим појавама, које диктирају тенденције савременог начина живљења, да се Света тајна крштења безмало везује за прослављање рођендана и слично, гдје се види да људи не познају светотајинску природу крштења, као новог рођења за живот вјечни. Ту појаву прати и све чешћа пракса да се људи сахрањују „у кругу породице“, чиме се битно нарушава не само црквена димензија упокојења и молитве за покојнике већ прије свега и древни народни обичаји о испраћају преминулих. Наглашено је да свештенство мора у живој ријечи и непосредним контактима са вјерницима што више упознавати исте о традиционалном начину живота на овим просторима који су дубоко хришћански утемељени.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свети пост нас учи и васпитава да сами себе, и једни друге, и сав живот свој, предајемо Христу Богу нашему, а то ћемо учинити ако Господу предамо своје срце, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у Цркви Светог апостола Томе у Бечићима, гдје је данас, 26. марта, са свештенством служио Литургију пређеосвећених дарова којом је почело братско сабрање свештенства Барског и Будванског протопрезвитеријата.

У архипастирској бесједи владика Амфилохије је тумачећи молитву коју изговорамо у току Свете божанствене литургије: Не дај срцу моме да залута на зле помисли, да не измишља изговор за гријехе, казао да је срце центар тјелеснога и духовнога живота и да човјеку нема живота, ни тјелеснога ни духовнога, без здравога срца:

„Основни призив човјеку јесте да преда Богу своје срце, а тиме он Богу предаје себе, тијело и душу своју. Срце чисто саздај у мени Боже и Дух прави обнови у утруби мојој , говорио је древни пророк у Старом завјету, а исто тако кроз сво божанско откривење и науку Божију непрекидно говоре и други свети пророци. Од срца зависи шта се догађа у човјеку, шта се збива са њим. Од њега зависи људско дјелање, понашање и дјела.“

Високопреосвећени Митрополит је истакао да мјесто гдје Бог једино може да нађе Себи покоја на земљи јесте управо људско срце.

„Зато је пророк записао ријечи Божије: Чедо моје, дај ми срце твоје! Када човјек преда срце своје Господу, онда му предаје и душу своју и тијело своје. Зато се и молимо да Господ не допусти да срце наше залута на зле помисли, да не измишља изговоре за гријехе, да се не правда за своје помисли, за оно што се у њему догађа.“

Појаснио је владика да тамо гдје је срце човјеково, тамо је и Бог његов и да је зато од огромног значаја да срце своје преиспитамо, да видимо куда иде, чему и коме служи, коме га предајемо. Митрополит је подсјетио да је Бог вјечна љубав и да је људско срце створено и призвано да буде обиталиште те вјечне и непролазне љубави:

„Зато не дозволимо срцу своме да лута на зле помисли, да се не правда и не измишља изговоре за гријехе, него да кроз извршење заповијести Божјих, вјеру у живога Бога,  надање у Бога и Његову божанску силу, срце своје, и тиме себе и своје биће, предамо Господу Богу живоме и истинитоме који обитава у људском срцу.“

На крају бесједе Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да нас Свети пост управо томе учи: „Предаћемо сами себе и сав живот свој ако Богу предамо срце и душу, помисли и живот и сва своја осјећања, разум и вољу, творећи заповијести Његове и ходећи Његовим путем који води у живот вјечни. Господу нашем срцезналцу и даваоцу срца нашега, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин!“

По завршетку Литургије настављено је братско сабрање свештенства Барског и Будванског протопрезвитеријата.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско приморски г. Амфилохије казао је за „Вијести“, коментаришући грађанске протесте у Подгорици, да народ тражи слободу, наводећи да је она основно човјеково звање. Високопреосвећени Митрополит је истакао да ако народ тражи слободу „онда му је у сваком случају треба дати“.

„Човјек је створен за слободу и рођен за слободу. Прије свега за слободу од свакога гријеха, онога што помрачује људски ум, срце и душу, а онда и за слободу од мржње. Слобода од самољубља, то је оно што је основна невоља свих људи, а нарочито оних који бивају на власти, а и оних који хоће да их замијене. И они су самољубиви, па треба једни и други да се лијечимо од самољубља, да би онда могли на прави начин да живимо као људи“, казао је Митрополит Амфилохије јуче „Вијестима“ након Литургије у Цркви Светог апостола Томе у Бечићима.

Митрополит је истакао да истинска љубав не тражи своје, него се жртвује за себе и друге, појашњавајући да је то основно својство и оних који хоће да буду хришћани:

„А то треба да буде основно својство свакога људског бића. Жртвовања себе за друге, а не жртвовање других себи и својим интересима и отимање од других, него даривање, не само онога што имамо, него и што јесмо. То је Божје правило према коме треба да се управљамо, а ми овдје на земљи имамо нека своја правила која нијесу баш увијек онаква каква треба да буду.“

Вијести подсјећају да се Митрополит Амфилохије раније обраћао учесницима протеста, када је Демократски фронт организовао протесте.

На питање да ли је у Београду исповиједао некадашњег потпредсједника Демократске партије социјалиста (ДПС) Светозара Маровића и да ли му је савјетовао да дође у Црну Гору и одслужи затворску казну, владика Амфилохије је казао да се Маровић код њега никада није исповиједао „нити се сада исповиједа“.

„Ја само оне који се исповиједају код мене могу да савјетујем. Оне који се не исповиједају, нема шта да савјетујем. Они знају, трезвени су људи, имају разума. Светозар Маровић има хришћанског духа, па би требало да тај хришћански дух, који је наслиједио од своје мајке од дјетињства, да обнови у себи. Не само он, него сви ми колико нас има“, казао је владика.

Подсјетивши да је управо он, на позив Маровића, обишао бившег функционера ДПС-а у затворској ћелији у Спужу, Митрополит је казао да га је видио тада у затвору.

„Иако је он мене раније, као и многи други, непрекидно грдио. Када је отишао у затвор, онај кога је највише грдио, једини је дошао да га посјети. Што се мене тиче, ја као митрополит треба да имам љубави према сваком људском бићу. Поготово овдје у нашој Црној Гори, па према томе и према Светозару Маровићу“, закључио је Митрополит Амфилохије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Цитат

„У ово време велика је потреба старати се и бринути да се учини неко добро за Цркву. Учинити пак неко добро за Цркву – данас – значи сјединити оно што је сада раздељено. А сједињење може бити само ако усхтеднемо бити снисходљиви према слабима у ономе што не штети душама… Зато мислим да је потребно да праве и истинске слуге Господње покажу велико старање за повратак у јединство Цркве оних који су на разне начине међусобно раздељени. Јер ништа није тако својствено хришћанину као стварати мир“ (Свети Василије Велики, Писма 113 и 114).

…..Када је реч о свеправославном сведочењу данас, сматрамо да свим епископима Православне Цркве у свету остаје као задатак да се угледају на пример светог Василија Великог, јерарха и пастира из IV века, и да следују његове управо наведене речи.

…..У одговор Епископу бачком на његово ново писмо („О савесним пастирима и неодговорним портпаролима“, од 27. марта 2019. године) у коме и даље има потребу да у нашем старању око јединства наше пастве и мира у Цркви види ипак (само) „прозивке и нападе“ на „портпарола“ (тамо где кажемо „портпароли“ он и даље препознаје искључиво само себе) изражавамо ново чуђење, како због сазнања о ниском прагу осетљивости Eпископа бачког, тако и због његовог начина закључивања.

…..Понављамо да нам и даље није јасно какве „крајње последице“ осим чувања јединства властите пастве могу да следе из нашег Саопштења са ставом који гласи да православни Срби у Сједињеним Америчким Државама могу као и до сада до даљњег несметано да наставе саборно да опште са свима осталим православнима а да свештеници могу несметано да саслужују са свим канонским свештеницима у тој земљи! Пошто Сабор Српске Цркве није никада разматрао, а камоли донео одлуку, да прекида општење са Васељенском патријаршијом, то је пастирска брига налагала да у овом случају за своју паству будемо гласноговорник Српског сабора а не било кога или чега другог – да тиме одговоримо и на често постављано питање бачког владике. (Узгред, пошто Епископ бачки воли да се бави темом свог „портпаролства“, као адекватног саговорника бисмо му препоручили Епископа Атанасија кога и сам цитира као ауторитет онда када сматра да му то иде у прилог, а који га је не једном јавно назвао „самозваним портпаролом“. Ове Атанасијеве оцене, као што би се дало претпоставити, бачки Епископ је почаствовао „гробним ћутањем“).

…..Изгледа да је овде проблем у томе што је Eпископ бачки схватио наш дијалог тако да он поставља питања, иронише и критикује, а да моја смерност само даје одговоре. На нечију жалост, у културном свету то тако не иде. Зато, не мирећи се са досадашњим резултатима дијалога, бачки Владика је у новом обраћању ненадано у игру увео Метаксакиса, па Румунску патријаршију, а ни Критски сабор се ту није добро провео, као ни масони. Тачно је, све су то проблеми, и можемо набројати још многе. Међутим, ми нигде нисмо рекли да је неки од поменутих проблема бачки Епископ измислио нити смо игде рекли да их превиђамо. Стога је његова критика суштински беспотребна и погрешно усмерена.

…..Приметно је да Епископ бачки настоји да у свакој прилици понуди понеку заједљиву досетку о неким темама по чијој теолошкој разради је (и у нашој јавности) познат Митрополит Јован Зизјулас. То су теме попут односа онтологије и етике, еволуције или индивидуе и личности. С тим у вези, нејасно је зашто једном од главних промотера теологије Митрополита пергамског на нашем говорном подручју, и засигурно водећем српском издавачу његових дела, ова данас служи искључиво за подсмех и иронију. Остаје нам непознато да ли се нешто променило у теологији Митрополита Јована у последњих неколико месеци или година, када су ове теме у питању, или је можда пре дошло до промене у Епископу бачком.

…..И поред тога што је имао доста времена за састављање одговора на наш брзо срочени одговор, Преосвећени Епископ бачки је ипак саставио један текст који је, с једне стране богат темама али, са друге, не мање и грешкама. Тако на пример, супротно његовој тврдњи, у саборским документима на Криту ми нигде нисмо означавани као „епископ у Лос Анђелесу и Калифорнији“. Ако већ претендује да зна, обавештавам га да смо ми приликом потписивања докумената крај свог имена по правилу дописали правилно име наше епархије. Дакле, у изворним актима Критског сабора наша титула западноамеричког Епископа остала је непромењена и тачна. Занимљивије од тога је ипак питање зашто на неки од докумената није ставио потпис један број српских архијереја (онај документ који је као представник Српске Цркве на вишегодишњим припремним конференцијама својим потписом управо омогућио да се уопште и нађе на дневном реду сабора), а јесу на пример скоро сви критски саборски оци, укључујући и Српског Патријарха; то питање остављам ипак за саборску а не за медијску расправу.

…..А сада да одговоримо на питање о томе да ли смо са цариградскога становишта канонски исправан српски епископ? Као прво, код свих ословљавања наше смерности од било којег од епископа Васељенске Патријаршије увек и без изузетка се користи формула „Bishop of the Serbian Orthodox Diocese of Western America“ (Епископ Српске православне епархије Западне Америке). Дакле, Цариграђани нас ословљавају управо онако како и ми себе идентификујемо. Ни у једном од осталих аспеката живота дијаспоре није показан ни траг оног што је бачки Владика описао говорећи о Метаксакису и његовој „заоставштини“. Ако саслужујемо са Цариграђанима, при чему често и началствујемо на тим сабрањима, онда се треба питати зар онда нису они ти који крше слово и дух 28. халкидонског канона кога, по бачком Владици, сматрају валидним? Поента је следећа: ако нас „толеришу као неканонске“ онда су и они „неканонски“ јер крше (наводно) властито тумачења тог канона. То да смо ми српски јерарси на северноамеричком континенту уважени од свих – па и од Цариграда – као канонски признати Епископи а не „само толерисани неканонски епископи“ (како то произлази из писања бачког Владике) може посведочити и председник Епископског савета наше Цркве. Али с друге стране, за многе ће остати неодговорено питање зашто се Епископ бачки баш сада, 2019. године (а не, рецимо, много раније, од 1993. године у Шамбезију, па надаље све до пред Критски сабор) јавно сетио питања тог ексклузивног права „Васељенског трона“ на јурисдикцију над читавом православном дијаспором широм васељене? Зар се то питање није могло (и требало) покренути и на припремним конференцијама на којима је он, имајући ексклузивно право да представља Српску Цркву, учествовао?

…..Но, да не бисмо даље ширили причу, предлажем да наш сабрат у епископству и наша смерност суд (или утисак) о свему реченом у нашим писањима оставимо ипак нашим читаоцима еда би они сами, без даљег гомилања тема (и ширења на све што би неком од нас могло да падне на памет, укључујући и ироничне домишљатости) просудили својом главом а не нечијом другом шта је ту било пастирско а шта портпаролско. Руковођени пак надахњујућим речима Василија Великога са почетка овог текста позивам свога брата у епископству да обојица наставимо да се радије старамо „за повратак у јединство Цркве оних који су на разне начине међусобно раздељени“.

Извор: Епархија западноамеричка