Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем примио је 4. априла делегацију ОС БиХ и Епископа бихаћко-петровачког и војног г. Сергија. Владика је епископа Сергиа, генерале Илића и Кнежевића и официре у ОС БиХ примио у Епископији у Бања Луци. Повод сусрета биле су актуелне теме у ОС БиХ и предстојећа крсна слава Војске Републике Српске која ће се обележити на Видовдан, 28. јуна 2019. године, у манастиру Осовици код Српца.

Извор: Српска Православна Црква

Турски председник Реџеп Тајип Ердоган најавио је да постоји могућност да црква Свете Софије у Цариграду, која је тренутно музеј, буде преименована у џамију. Господин Олег Иванов, стални дописник Руске државне новинске агенције Новости у Београду, обратио се Његовом Преосвештенству Епископу новосадском и бачком г. Иринеју да изнесе свој став по питању претварања храма Свете Софије у Цариграду у џамију.

Ваше Преосвештенство, који је Ваш став о будућем статусу храма Свете Софије у Цариграду?

Одговарам Вам у своје лично име јер о питању које постављате - а за које знамо из медија - не постоји било каква званична позиција Српске Православне Цркве, а ни ја сам нисам ни с ким разговарао на ту тему.

Сматрам да идеја о поновном претварању храма Свете Софије у Цариграду у џамију није конструктивна и да би њено спровођење у дело представљало акт духовног и културног насиља. Тај јединствени, величанствени храм је више од хиљаду година био православни хришћански храм, а цамија бар упола краће време.

Статус музеја представља, чини ми се, средње или неутрално решење јер не фаворизује ни муслимане ни хришћане. Ако се пак храму жели вратити његова прва и права намена, да буде место богослужења и молитве, могло би се размишљати и овако: Света Софија остаје музеј, али се дозвољава да се у једном делу храма, недељом и празником, врши православно богослужење, а у другом делу да се, петком и на исламске празнике, врши муслиманско богослужење. Мислим да би такво решење било задовољавајуће како за вернике, било муслимане било хришћане, тако и за обичне туристе који нису заинтересовани ни за које богослужење, али јесу заинтересовани да виде лепоту ретког споменика уметности и културе.

Није, дакле, реално да Света Софија данас буде само и искључиво хришћански храм, а не би било праведно да буде само и искључиво цамија. Ако овакво размишљање не би било прихватљиво за надлежне институције у Истамбулу, најбоље би било да остане status quo.

Извор: Епархија бачка

У крстионици посвећеној Светом Петру Другом Ловћенском Тајновидцу, која се налази у оквиру комплекса Светоархангелског манастира на Михољској Превлаци код Тивта, данас је служена прва Света архијерејска литургија.

Началствовао је викарни Епископ диоклијски г. Методије, уз саслужење многобројног свештенства и молитвено учешће великог броја вјерника из цијеле Црне Горе који су се сабрали да молитвом одбране светињу од рушења које је било најављено за јутрос у 9 часова.

АУДИО ЗАПИС

Протојереј Мијајло Бацковић је рекао да је Његошева црква на Ловћену разрушена, а да „ову нисмо дали“.

„Ово је црква. Служили смо у њој Литургију и она је освештана. Од сада ко такне у њу, такао је у светињу, такао је у цијелу нашу Цркву“, упозорио је он.

Он је заблагодарио свима присутнима.

„Хвала вам на храбрости, свима вама који сте од синоћ овдје бранили светињу од десанта терориста из полиције који су схтјели да на силу сломе, прво дух православних Бокеља, а онда и ову нашу малу црквицу“, казао је отац Мијајло.

Посебно је захвалио свим полицајцима који нису хтјели да учествују у рушењу црквице.

„И који су се стидјели што су били дио свега овога. Хвала и нашој браћи римокатолицима који су данас дошли овдје да нас подрже. То је прави и истински екуменизам“, нагласио је он.

Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић подсјетио је Никшићанина који је, наводно, на тендеру добио да руши ову Светињу, да је сваки који је рушио Ловћенску капелу лоше прошао.
,,Нико ко руши светињу не може добро да заврши. Стављам му на душу да пази шта ради, да не каже после да није знао“-поручује отац Момчило Кривокапић.

Владика Методије је на крају Свете Литургије подсјетио на Његошеве стихове: Удар нађе искру у камену, без њега би у кам очајала.

„То су ријечи Ловћенског Тајновидца који говори о свјетлости и искри најдубљој у свакој твари, поготову у човјеку боголиком. Та искра и та свјетлост Христова се без удара и без крста, – а ми се налазимо у крстопоклоној недјељи, у сред часнога поста, –  не би могла пројавити, ни наћи свој израз на најљепши могући начин. Не би могла да просвети и просвијетли цијелу творевину. А то је послање и призвање наше – свакога човјека и хришћанина“, рекао је Епископ диоклијски.

Казао је сабранима на Служби да су управо они најљепша искра овога народа.

„Од овога удара најљепше у овом народу што има, то је дошло овдје и пројавило свјетлост Христову. Неки подразумијевају цркве и храмове као грађевине и зидове, куполе и стубове, припрате и наосе, ограде и гробља. Своде их на димензизу да су то само неки културни или историјски споменици. То они, између осталог, и јесу. Али нијесу мртви споменици, који стоје празни, него су живи, живоносни и животворни, просвећујући и преображавајући. Јер, свако мјесто гдје се окупи народ са свештенством својим и са епископом својим је Црква“, објаснио је Владика.

Владика Методије је нагласио да само добри и добронамјерни људи знају да је ово црква Божја.

„И ви, као искра овога народа, ћете, ако Бог да, запалити и у оном другом дијелу нашега народа ту искру Божанске и Христове свјетлости да нас она преобрази све. Црква није војна база, како неки мисле, да заузима земаљске теритотије и просторе. Они који тако мисле, они бораве само у својим димензијама похлепе, властољубља и моћи од овога свијета. Црква Божија постоји већ двије хиљаде година, а на овом мјесту више од хиљаду година, јер Свети Сава је, оснивајући овдје епископију, само наставио оно што је овдје већ постојало“, казао је Владика.

Преносећи благослов Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, Владика Методије је им је пренио и његову поруку да истрају и да се не боје.

„Једино чега хришћанин треба да се боји јесте, не оно што ће да нам дође у сусрет, него како ћемо се ми понијети у ситуацији и животним околностима које нам дођу. Само тога треба да се бојимо – гдје ћемо ми у свему томе бити. Још једном вас благосиљам и желим да ова љубав Божја и ова свјетлост Христова која сија са ваших лица, и мир Божји – да се прошире даље. И да се крљушти са очију слијепих људи, који не виде шта раде, скину и да и они прогледају. И да се, – наше су то молитве, – сви овдје окупимо, јер ово није мјесто раздвајања и подјела“, поручио је Владика Методије.

Владика Методије је на крају поручио да је манастир Михољска Превлака мјесто сабирања, помирења, љубави и праштања

Светој служби Божијој предходило је окупљање јаких полицијских снага око ове светиње већ од 4,35 часова. Вјерници кажу да је полиција са угашеним свијетлима са мора покушала да тајно и нечујно опколи крстионицу у којој се мноштво народа молило и учествовало на служби Божијој.

Протојереј Мијајло Бацковић је најавио да ће вјерници својим физичким присуством и даље чувати црквицу од рушења „све док не нађемо рјешење с министарством“.

Радосав Рајо Војиновић

ТВ ХРАМ

Подсјетимо, Крстионица се налази се у самом мору и представља обнављање старе изграђене прије више од 11 вјекова. У манастиру Михољска превлака свакодневно се врше крштења и све је више оних који у љетном периоду желе да се крсте погружавањем у море. Због тога је и одлучено да Крстионица буде обновљена и постављена на води. Непосредно испод остатака манастира налазила се манастирска стара понта која је ојачана, а на њој подигнута мала црква – Крстионица, изграђена у складу са архитектуром 9. вијека и, посвећена Светом Ловћенском тајновидцу – Петру Другом Петровићу Његошу.

рјешење о рушењу Крстионице

Да из историје не учимо управо је доказ нова најава рушења. Као некада Ловћенску капелу, држава сада креће на нови вјерски објекат са истим жаром.

Вјерници су најавили окупљање ноћ уочи најављеног рушења. Тешким машинама и селективном закону који види Крстионицу а не види девастирано приморје „пројектима“ тајкуна и стратешких партнера, намјеравају да се супроставе јединим што имају – молитвом. За спас својих, али и душа оних који би да руше Крстионицу.

Рјешење о рушењу донијето 14. децембра 2019. !?

Колико је властима било стало да по сваку цијену сруше Крстионицу показује чињеница да рјешење о рушењу садржи ноторну бесмислицу, а то је да је донијето ништа мање него 14. децембра 2019. године!?

Рјешење је, такође, обесмишљено и тиме што је неписмено, односно упућено је непостојећем вјерском субјекту. Наиме, Обајвештење о извршењу рјешење упућено је – „Митрополоја Црногорско-приморској“ умјесто Митрополији црногорско-приморској.

Митрополоја у Црној Гори не постоји, а Митрополија постоји и постојаће док је вијека и свијета.

Зејак познат по злоупотребана службеног положаја

Подсјећамо да је против Зејака, чији потпис стоји на рјешењу о рушењу Крстионице, прошле године поднијета кривичну пријаву, због постојања основане сумње да је починио продужено кривично дјело злоупотреба службеног положаја.

Кривичну пријаву поднијели су службеници Управе полиције МУП-а – Одсјека за сузбијање привредног криминалитета Сектора криминалистичке полиције у Херцег Новом.

Зејак је, како се сумња, кривично дјело починио у вријеме док је био запослен у Управи за инспекцијске послове на начин што је у својству овлашћеног лица – инспектора заштите простора у овој Управи, у више наврата у периоду од 03 новембра 2016. године до 29. августа 2017. године, сачинио лажне службене исправе – записнике о извршеном инспекцијском прегледу у којима је навео неистините податке везано за чињенична стања.

„Ти неистинити подаци су се односили на контролу градње објеката од стране више инвеститора, на подручју општина Херцег Нови и Тиват. Такође, кривично дјело је, сумња се, починио и на начин што није предузимао мјере и радње из своје надлежности, а сходно његовим овлашћењима и важећим законским прописима. Осумњичени је на овај начин, како се сумња, противправним искоришћавањем свог службеног положаја и невршењем своје службене дужности, омогућио инвеститорима да граде објекте без претходно прибављене грађевинске дозволе„, казали су у Управи полиције.

https://www.in4s.net/zejak-se-boga-ne-boji-bagerima-u-utorak-jurisaju-na-njegosevu-crkvu-video/?fbclid=IwAR3sUDpnvbk_WwDZSEYEBXmmK4_2FLh5IfiyTx3KOOtVOBpDQtnrdLHY7gs

Најављено рушење Крстионице на мору на Превлаци код Тивта, коју је Митрополија црногорско-приморска обновила на месту старе, изграђене у 9. веку, у седишту прве Зетске Светосавске епископије, још једно је у низу искушења са којима се суочавају верници СПЦ у Црној Гори и нови покушај црногорских власти да покажу да су "газде у својој држави" - говори за Слово љубве свештеник Миајло Бацковић и додаје да ће се 2. априла верни народ молитвом борити за светињу и бранити је од рушења: "Традиција је да се овде људи крштавају у мору, Крстионица није инат било коме, него је обновљена за потребе манастира, у сред манастира, дакле ништа није мењано нити је обала девастирана, већ је на већ постојећој малој понти подигнута крстионица-црквица посвећена Ловћенском Тајновидцу", каже о. Мијајло.

Звучни запис разговора

Министарство најавило рушење крстионице на Михољској Превлаци

Министарство одрживог развоја и туризма, Директорат за инспекцијски надзор и лиценцирање, Урбанистичко грађевинска инспекција доставила је Митрополији црногорско-приморској обавјештење да ће дана 2. априла 2019. године у 9 часова извршити рушење новосаграђене крстионице на постојећој понти у оквиру комплекса манастира Михољска Превлака.

Вјерници из Боке су ову вијест дочекали са негодовањем и најавили масовно окупљање тога дана какао би спријечили рушење, а главно „оружје“ против багера биће молитва.

Крстионица, коју су вјерници назвали „Суза Његошева“, посвећена је Светом Петру Ловћенском Тајновидцу и налази се у самом мору и представља обнављање старе крстионице изграђене прије више од 11 вјекова.

Инспектори Морског добра су у децембру прошле године обавестили министарство да су, обилазећи терен, затекли екипе које граде крстионицу и понту на Острву цвећа.

Управа манастира је тада изјавила да није била упозната да је за објекат површине 11,33 метра квадратна потребна техничка документација, јер је ДУП-ом из 2010. године предвиђена изградња вјерског објекта и изразили спремност да се у сарадњи са надлежним органима прибави сва потребноа документација, јер какао су истакли „немају намеру да избјегну обавезе према држави“.

Нажалост, није било довољно разумијевања да се изградња крстионице легализује.

Оно што вјернике овога краја највише боли је чињеница да поред свих нелегално изграђених објеката, који су последње три деценије поникли на нашем приморју – од кућа и вила до хотела, властима је једино засметала Крстионица на Превлаци.

Извор: Митрополија црногорско-приморска / Радио Слово љубве

У недељу Крстопоклону, 31. марта 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије богослужио је у Светотројичком храму у Новој Вароши.

Саслуживали су свештеници из Пријепоља, Прибоја, Пљеваља и Нове Вароши. На радост црквене заједнице у овом граду подно Златара, у току Божанске Литургије Преосвећени Епископ рукоположио је ђакона Мишела Мемишевића из Пљеваља у чин презвитера. Пречасним Телом и Крвљу Господа и Спаса нашега Исуса Христа причестила се већина верника, благодарећи Богу на свему.

Представљајући сабраном народу новорукоположеног свештеника и будућег пароха нововарошког, оца Мишела, Преосвећени је рекао да је он примио благодат Духа Светога, која има особину да допуњује оно што људима недостаје: – Оне ограничености које су својствене човеку благодат Светога Духа поправља. То значи да је он обавезан да се и даље усавршава, да се учи и увежбава у врлини, а то што чини благодат Духа Светога то је ради вас, што значи да би његове слабости, ако их пројави а ми се надамо да неће, биле на његову осуду а не на осуду Цркве јер Црква је света, јединствена, саборна, апостолска без обзира на то какви смо ми, јер има много свештенослужитеља који су послужили Цркви ради вођења Цркве и спасења верних, а они сами у себи се боре. Свакоме од нас дато је да се боримо и дато је да се боримо заједно. Ја вас молим, немојте ловити грешке ваших служитеља. Ако приметите да неко у нечему клеца молите се за њега, јер ми смо једно тело, једна заједница, и ми се заједно боримо за спасење.

Након свете службе братство храма уприличило је трпезу љубави за све  учествујуће прослављаче Бога.

Извор: Епархија милешевска

У Крстопоклону недељу, дана 31. марта 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету Литургију у Поповцу.  Архијереју су саслуживали протојереј Александар Вукадиновић, парох поповачки, протојереј-ставрофор Владо Кљајић, парох у пензији и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. У својој Литургијској беседи Архипастир се речима утехе и љубави обратио сабраном народу:

-У име Оца и Сина и Светога Духа!

Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан. Крстопоклона је недеља и васцело Православље се данас сећа крсне Жртве, и песмама слави Крст. Човеку је дато да кроз Крст Христов може да доживи Тајну Васкрсењу. 

У старом времену распињање на крст је била најстрожија казна за злодела. Христовим страдањем крст постаје средство нашега спасења, даје нам се могућност да осетимо тајну страдања и мученичког живота која нам омогућава да схватимо значај Васкрсења. У недељама кроз које смо у овом посту прошли славословили смо тајну Цркве, победе Христове и народа Божијега. Данас у овој недељи која је, можемо рећи, на средини Часног поста сећамо се тајне Крста која нас треба охрабрити да предстојећи ток поста проведемо у жртви и љубави и да созерцавамо тајну Васкрсења. Часни пост нас припрема за тајну живота у Цркви – тајну вечнога живота. Тајна Васкрсења Христовог отворила нам се кроз Његово Страдање, а испунила се и данас на светој Евхаристији. Свакоме од нас је омогућено да приступи тој тајни примајући Тело и Крв Христову. Ту је тајна Живота и Васкрсења, у тој тајни налази се целокупни Домострој нашега спасења. Ношењем крста ми се преображавамо и више нисмо безнадежан народ, него нам се даје нада и отварају нам се врата Раја. Једино кроз крст и Страдање Христово, које ћемо доживети у Страсној недељи, можемо схватити да је то једини пут ка Спасењу – пут којим сваки човек треба да прође. Можда нећемо страдати физички као Господ Исус Христос, али у духовном смислу ми свакако пролазимо Голготу. На Литургији говоримо ”Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети”. Управо кроз свету Четрдесетницу требамо очистити душу и срце како бисмо у данима Васкрсења видели тајну Христову - самог Живог Бога и осетили енергије Божије које нам се дају. Распињући се ми дајемо себе другоме, тада показујемо ону Љубав којом Бог љуби и милује овај свет. Грешни смо људи, странствујемо Богу у овоме свету, не знајући свој пут и не познајући свој циљ. Господ Исус Христос нам открива тај циљ и даје нам усмерење ка преображају нашег бића. Преображајем нашега бића задобијамо чисто срце и гледати духовним очима – како каже аскетска литература. Свети оци су чистили тело и душу како би могли видети Бога. Мноштво је примера дивних угодника Божјих који су својим животом сведочили Крст Христов и тајну голготског страдања да би видели Живог и Делатног Бога. Бог их је на крају овог земног живота овенчао венцем вечне славе. 

Као народ Божји, иако су времена тешка и малобројна је наша заједница овде у Поповцу, требамо да носимо Крст Христовог Страдања. Ни једно време у којем смо живели није било лако, али када смо носили Христов Крст знали смо којим путем ходимо – путем преображења и путем наде. Нада никада не сме да ишчезне, Христос Син Божји улева нам наду и даје снагу да носимо свој крст. Није било лако ни нашим прецима који су на овим просторима били пре нас, али су знали своје и градили су овако велелепне храмове. У Цркви Божијој осетили су ту наду и остајали су на овим просторима. Знамо да су времена тешка, наш народ се осипа са ових простора, али верујемо и надамо се да ће доћи нека боља времена и да ћемо се надом и ношењем крста задржати овде и сведочити тајну Васкрсења и Оваплоћења. Требамо превасходно да схватимо да једни са другима морамо да живимо раме уз раме, да морамо носити бреме једни другима јер је то заповест Божија. Често се у нашим селима догађа да комшија са комшијом не прича, брат са братом не прича и влада мржња и нетрпељивост. Морамо да будемо народ Божји, народ Христов. Ако смо народ Божји ми носимо крст Христов и не можемо гледати мане у делима свога брата и комшије. Онда ћемо знати да смо на правом путу, на путу Васкрсења. Онда има наде за овај крај, за наш опстанак на овим просторима. 

Стога нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан и наше сабрање овде у Поповцу који свакако треба да буде пример да у заједници можемо да опстанемо и да живимо, да једни другима носимо бреме и тескобу живота. Једне друге да волимо оном љубављу којом Бог љуби овај свет. Нека сте благословени! Амин. 

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Архимандрит Стефан (Вучковић), игуман манастира Велика Ремета на Фрушкој Гори, који је ових дана гост Епархије будимљанско-никшићке као и Митрополије црногорско-приморске, одржао је у недјељу 31. марта 2019 године са поћчетком у 19 часова, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, предавање на тему „Крст носити нама је суђено“.

На самом почетку вечери, вјероучитељ Павле Божовић поздравио је све присутне, најавивши уваженог предавача, игумана Стефана, заблагодаривши му на доласку у нашу Митрополију и наш Саборни храм у Подгорици, као и на издвојеном времену и труду.
Архимандрит Стефан је потом узео ријеч, захваливши се свештеном братству Саборног храма у Подгорици на позиву и гостопримству, након чега је отпочело предавање-излагање архимандрита Стефана.
Он је током предавања говорио о значају подвига, о значају молитве, трпљења, вјере и уздања у Бога, што је очекивано наишло на велико интересовање публике.

Он се у првом дијелу свог излагања осврнуо на словесност човјека, која је између осталог садржана и у свијести о крсту и крштењу, будући да се у крсту, у хоризонтали и вертикали налази пуноћа живота:

''Сваки човјек, па и онај најобичнији, има такву силу интелектуалне способности да може да се прекрсти, да зна смисао тога крштења. А то крштење повезује вертикалу и хоризонталу. Повезује Небо и Земљу, управо у томе се налази пуноћа живота човечијега и његовог бића, за које је речено да је ни паклена врата неће надвладати, нити могу одолети тој сили и снази.''

Игуман Стефан се осврнуо и на безбожна времена социјализма и комунизма, којима је просто недостајало сагледавање човјека као слике и прилике - иконе Божије, као и самог поимања једне дубље и шире перспективе, оне небо-земне, која је опет садржана у Крсту:

''Једне прилике један пјесник је рекао: ,,У великој заблуди људи одбацише посте и бадњаке, а узеше црвене барјаке'' И гдје дођоше ти људи?
Дошли су у сукоб са собом, што најопасније што се могло десити. Да човјек против брата се бори, а да смисао одлази у бесмисао. Дошло је у једном тренутку до тога да брат брата презире зато што није идеолошки послушао мене или ја њега. Браћо моја, то се не може догодити људима  који размишљају о тој вертикали и хоризонтали у којој се налази цела васељена. Просто, није у питању један народ или један простор или једна планета, него је у питању цијели Универзум.'' - нагласио је он.

Отац Стефан се између осталог дотакао и многих борби које су војеване кроз седам васељенских сабора, од којих је по његовим ријечима управо овај Седми, дао коначно побједу, тријумф над сатаном, смрћу и самим тим је одбрањен човјек и његов лик:

''Е кад то сазнамо, ту треба да сместимо своју свест и савест, онда наше опредељење је оно које су у ствари наши оци прихватили након Седмог Васељенског Сабора кад је тријумфално Црква једна Света Саборна и Апостолска победила сва искушења и све са тог сабора гледано из наше перспективе садашњег времена је дошло као победа над разним предрасудама, а нарочито тај Седми сабор који савладава иконоборачкку јерес даје дознања свакоме човеку да је тада установљена победа не само над иконоборцима, већ победа над грехом, над сатаном и над смрћу. Одбрањен је човек и његов лик.''

Напослијетку, отас Стефан је нагласио и зашто је борба против гријеха важна. Он је указао зашто је важно да се гријех побјеђује оружјем поста и молитве, називајући гријех погубном змијом која са три главе - својства прождире, одводи људе у погибао:

,,Ко се крсти биће спашен од троглаве погубне змије. Троглаву ту змијетину незаситу која прождире људе од Адама до најновијих дана, незасито узима човјека са земље а то је смрт, а она се никада наситити не може. За њу је Његош давно рекао: ,,Ни најести га, а камоли прејести!'' - она стално прождире, има троструку глад. Та трострука глад се састоји од греха. Она човека привуче, намами и превари и уведе у грех, онда га грех предаје сатани, а сатана га исцрпи и предаје га смрти. То троје је увек и у свему повезано једно са другим. Зато браћо и јесте речено за грех да он не долази са стопама, он не долази са кољена, он не долази са рамена, него долази са главе, одозго, из ума, запосједа главу, односно ум људски - то јесте престоницу људскога живота и спушта се у средиште људског бића, тј. у срце.'' - упозорио је Архимандрит Стефан.

,,Зато смо ми православни људи позвани да се томе супротставимо свакодневно, али, постом и молитвом.'' - подсјетио је он. 

У даљем наставку вечери, архимандрит Стефан је пружио могућност слушаоцима да поставе питања на основу ове веома широке и велике теме, која је, како је констатовао, везана за цијелу васељену, вертикалу и хоризонталу.

Сусрет хришћанске заједнице у Подгорици са оцем Стефаном завршен је са прегршт позитивних утисака овог  корисног и исцрпног предавања архимандрита Стефана.

Извор: Храм Васкрсења Христовог у Подгорици

У петак, 29. марта 2019. године, у Богословији Светог Јована Златоустог одржано је предавање на тему “Интернет духовништво”, које представља прво предавање у циклусу под именом “Теолошки петак”.

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, али и по позиву ректора богословије протојереја-ставрофора др Зорана Крстића предавање је одржао главни и одговорни уредник часописа “Православни мисионар”, свештеник Оливер Суботић.

Међутим, поред презвитера Оливера, предавачи су били и матуранти Богословије: Лука Лукић и Никола Кременовић, који су отворили предавање општим напоменама везаним за проблематику интернет духовника и интернета уопштено. Такође, поред њих учесник предавања био је и катихета Прве крагујевачке гимназије Стефан Јанковић, који је, језиком данашњице, у име свих вероучитеља, изнео искуства везана за одржавање наставе у основним и средњим школама, посебно истичући моменат одсуства литургијске свести услед употребе мобилних телефона. Из угла пастира и духовника, на предавању је говорио и Епископ Јован упозоравајући на опрезност приликом слепог поверавања духовницима.

Главна мисао свештеника Оливера Суботића огледала се у подстицању критичне употребе како интернета, тако и технолошких достигнућа. Одсуство критичности може довести до губљења човековог исконског литургијског идентитета. Савремени феномени дигиталних преноса литургијских сабрања човеку могу послужити као довољна партиципација у светотајинском животу Цркве, што претпоставља одсуство личног сусрета. “На првом месту, наш став према информационим технологијама треба бити афирмативан. Друго, наш став треба бити критички и расудљив. Треће, наш став за кључне феномене потребује саборни карактер, јер је и Црква саборна и као четврто, све је потребно испитивати у односу на Свету Литургију, јер је она једини извор нашег спасења”, нагласио је отац Оливер Суботић и тако закључио предавање.

Извор: Епархија шумадијска

Ове године, 29. марта, навршило се тридесет година од земаљске кончине Епископа шабачко-ваљевског Јована Велимировића, истакнутог пастира Српске Цркве, професора богословије и историчара. У задужбини стрица му, Светог владике Николаја, манастиру Лелићу Литургијом пређеосвећених дарова началствовао је игуман лелићке обитељи Георгије (Мићић) уз саслуживање свештенства Епархије ваљевске и протојереја-ставрофора Стојадина Павловића и Сретена Младеновића из Архиепископије београдско-карловачке, које је у свештеничке чинове рукуположио управо владика Јован Велимировић.

Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин, замонашен у манастиру Петковици десницом владике Јована, у породичној капели Велимировића одслужио је парастос блаженопочившем архијереју некадашње Шабачко-ваљевске епархије.

-Када читамо дела владике Николаја, видимо колико се он трудио да охристови српски народ, да му каже и пророкује оно што нико не би умео као он. Зато долазимо често у Лелић, да се помолимо пред његовим светим моштима и замолимо га да се моли пред Богом живим за спас наше лепе земље и народа. Посебно да Светог кнеза Лазара моли да, без обзира на наше грехе, сачувамо Косово и Метохију, колевку српског народа, беседио је владика Милутин у чувеној лелићкој светињи, коју је свом завичају у знак молитвене љубави даривао владика Николај са својим оцем Драгомиром.

-Када станемо поред светих моштију, осетимо благодат Божју. Јер, Свети владика Николај лечи људе том силом Божјом која се налази у њему. И данас смо овде, да му се јавимо да смо на путу Христовом, да гледамо ка Истоку, где сунце излази. Следимо како нас је он учио. Другачије не умемо и нећемо да чинимо, истакао је владика Милутин.

Сабрање у Лелићу подсећа и на владику Јована Велимировића, који је управо у овом лепом селу рођен, а школе учио у оближњим Ћелијама. Овде је научио да се Богу моли и узрастао у великог човека Цркве Христове. Био је и професор и ректор београдске богословије, веома поштован међу свештенством и верним народом. Први сусрет са владиком Јованом епископ Милутин имао је у манастиру Каона, као млад искушеник. Заједно са братијом, неизмерно би се радовао његовом доласку. Био је по свему другачији од свих људи. Имао је предиван глас. Бог му је дао висину, крупан стас, некако био је одређен да буде вођа…

-Када је боравио у Грчкој, тамошњи епископи су казали: `Кад је овако велики владика српски, колики је онда патријарх?` Тако су изражавали дивљење владики Јовану као горостасу. Био је прави отац духовни. Знао је да укори, каже оштру реч, а све да би лечио своју духовну децу. Прави родитељи су они који примене и јаку и оштру реч када треба, као што лекар да горак лек. Знао је и да нас помилује кад треба. Сећам се, када ми је дао чин, отишао сам да га поздравим и видео сузу у његовим очима. Ето, шта је прави отац духовни... Свака његова реч је била утеха и у оно време комунизма упозорење да мудро говоримо. Јер, лако је погинути узалуд, треба спасти себе и учинити нешто добро за свет, сећања су владике Милутина на великог пастира Цркве Христове у тешким временима, крај ког су стасали многи свештеници, монаси и епископи и који је и данас непресушно врело мудрости и примера ношења крста Христовог. Његов стриц владика Николај је светитељ и верујемо да су сада заједно и да нас посматрају како живимо, закључио је владика Милутин који је затим са свештенством и верним народом служио парастос владики Јовану у породичној капели Велимировића у манастирској порти.

Епископ Јован Велимировић рођен је у Лелићу 3. јуна 1912. године, од оца Душана и мајке Пелагије. Завршио је Богословију Светог Јована Богослова у Битољу и Богословски факултет у Београду. Замонашен је 1952. године у манастиру Раковица, а убрзо потом произведен у чин јерођакона, јеромонаха и архимандрита. За Епископа шабачко-ваљевског хиротонисан је 7. августа 1960. године у Сремским Карловцима. Практиковао је честе канонске посете и одржавао чврсте везе са свештенством и верницима. Преминуо је 1989. године у Шапцу.

Извор: Српска Православна Црква

У Крстопоклону недељу, 18/31. марта 2019. године, евхаристијским сабрањем у Саборном храму у Новом Саду началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј. Саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, настојатељ храма Светог оца Николаја у Сремским Карловцима протопрезвитер Јован Милановић, презвитери Бранислав Шијачић, парох у Сомбору, и Данијел Кобиљски, парох у Локу и Вилову,  ђакон Живко Рајиновић из Жабља, братство Саборног храма и новосадски ђакони.

-У данашњи празнични и недељни дан завршава се половина свете Четрдесетнице. Црква долази са својом мудрошћу и бригом за нас, говорећи да није пост због тога да би нас здравствено исцрпео, него да би нам дао подстицај за подвиг, указујући нам на Господњу Жртву. У знак те јеванђелске истине, Црква ове недеље на средину храма износи Часни и Животворни крст дајући нам на тај начин силе и снаге које нам недостају. Зато се ова недеља и назива Крстопоклона. Ми као хришћани идемо путем Крста Господњег, путем страдања, која су неупоредиво мања од оних која је Господ поднео за наше спасење. Зато заблогодаримо Господу и на Крсту и на Васкрсењу!

Пред почетак свете Литургије, Епископ мохачки г. Исихије је рукопроизвео вероучитеља Слободана Ђурђића из Новог Сада у чин ипођакона, а током свете Литургије владика Иринеј је рукоположио ђакона Милорада Мишкова из Мошорина у чин презвитера. По благослову владике Иринеја, Епископ мохачки Исихије је рукоположио ипођакона Бранка Бандобранског, катихету из Новог Сада, у чин ђакона.

Извор: Епархија бачка