У четвртак, 21. јула, у свечаној сали хотела “Пљевља”, а у организацији Рудника угља АД Пљевља, одржано је прво донаторско вече поводом отварања прве Народне кухиње у овој општини.

Идеја о отварању Народне кухиње у Пљевљима покренута је и организује се под покровитељством Епархије милешевске, уз благослов Епископа милешевског Атанасија.

На велико задовољство организатора, али и свих присутних донатора, прикупљено је 25.050€ и 360$, што су, подсетићемо, уз износ од 35.000€ који је определила компанија Рудник угља АД Пљевља и истовјетан износ који је предвиђен буџетом Општине Пљевља за ову годину, свакако, значајна новчана средства која ће омогућити рад НВО „Народна кухиња Пљевља“.

Присутнима су се обратили Епископ милешевски г. Атанасије, предсједник Меџлиса исламске заједнице Пљевља главни имам Ферид Османагић и извршни директор Рудника угља Пљевља, који је истовремено и предсједник Организационог одбора за отварање народне кухиње Милан Лекић, док је програм водио Рајко Палибрк.

Његово преосвештенство Епископ милешевски господин Атанасије је на почетку све присутне поздравио, благословио рад и у пригодној беседи, између осталог, рекао: – Идеја око које смо се вечерас окупили сигурно је од Бога инспирисана, и ако је остваримо највише ћемо обрадовати нашег Творца који жели да сви будемо Његова деца, и има добру намеру, једнако према свима нама. Сва добра која примамо, материјална добра, добро здравље, умствена чула, примамо од Бога, нашег Творца. Али, Он је то тако распоредио, намерно, по свом мудром промислу, да негде мањка, а негде преизобилује, и то баш зато да би нас упутио да видимо у другоме оно што Бог жели, свога брата и своју сестру, и да се види да смо међусобно зависни, једни од других. Није Бог неправедан у тој расподели добара, способности, потенцијала људског бића и материјалних добара. Његов промисао је премудар, да нас упућује једне на друге, да бисмо ми, спори у разумевању и увиђању, због своје себичности, увидели да зависимо једни од других.

– Бог жели да будемо Његови сарадници, пре свега у уређивању овога света. Тако да смо ми вечерас овде сабрани, сигурно у Божијем промислу по Божијој вољи, да боље организујемо наш живот, да она добра која нам је Бог дао употребимо у заједници. Пред нама је вечерас велики задатак да започнемо једну хуману, човекољубиву активност помагања онима који у нечему мањкају, у неким материјалним добрима или неким другим, у сваком случају, да се боље организујемо.

– Овде смо сви заједно, сви делимо овај исти географски простор. Творац нам је поверио да овај простор ми организујемо као Његови сарадници. Бог може све сам али неће. Он жели да будемо Његови сарадници, Он жели, инсистира на томе. Ово дело које је пред нама представља посебну радост зато што ћемо показати нашем Творцу, главном Управитељу и Уредитељу света и историје, да без обзира на то колико се у нечему разликујемо, ипак има нешто, и то најплеменитије, у чему се слажемо. А то је заиста најхуманије, најљудскије, да тако организујемо и уредимо наш живот, да помажемо једни другима, да заједно, као што Господ и тражи, носимо бреме живота, и радост живота. Да заједно будемо учесници и суделатељи овога живота.

– Благодаримо свима вама који сте овде вечерас око те заједничке идеје сабрани, и позивам вас да сви истрајемо у томе. Призивам благослов Светога Саве и свих светитеља наше Српске православне цркве, рекао је Епископ Атанасије на крају.

. . . .

Народна кухиња формирана је након низа активности Одбора за организацију народне кухиње, у саставу Милан Лекић, Мерсудин Халиловић, Предраг Цвијовић, Тамара Бајовић и др Дарио Вранеш, који су се, у међувремену, упознали са искуствима у функционисању народних кухиња широм Црне Горе и, након више покушаја, успели да обезбеде адекватне просторије за њен рад.

“Народна кухиња Пљевља” регистрована је као невладина организација која ће имати само један циљ пред собом: да, уз помоћ свих добронамерних људи великог срца и уз максимално професионалан приступ и ентузијазам њених оснивача Милана Потпаре, Марка Гачевића и Радослава Зечевића, младих људи који су се својевољно подухватили овог захтевног, али, истовремено, изузетно племенитог посла, омогући свим грађанима Пљеваља који се налазе на ивици егзистенције бесплатну и квалитетну исхрану на дневном нивоу, чиме би се учинило све да се искорени глад у пљеваљској општини.

Подсетимо, вредном донацијом Рудника угља обезбеђено је 35.000€ за отварање и рад народне кухиње, док је Општина Пљевља, буџетом за ову годину определила истоветан износ.

Међутим, имајући у виду да неколико стотина Пљевљака представља потенцијалне кориснике услуга народне кухиње, Рудник угља је, као друштвено-одговорна компанија, одлучио да организовањем донаторске вечери, окупи на једном мјесту све људе добре воље, како из Пљеваља, тако и широм Црне Горе и региона, и да заједничким снагама, сви заједно, искажемо племенитост, саосећање и, преко потребну, одговорност за економски најугроженије грађане Пљеваља, без обзира на веру, нацију или било које друго опредељење.

https://mitropolija.com/2022/07/23/pljevlja-odrzano-donatorsko-vece-za-prikupljanje-sredstava-za-pomoc-radu-narodne-kuhinje/

Његово Преосвештенство Епископ будимски г. Лукијан служио је у петак 22. јула 2022. године, по традицији Карловачке митрополије, у Саборној цркви у Сентандреји после јутарњег богослужења, благодарствени молебан (Te Deum), поводом рођендана Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, узневши Господу молитвене жеље за здравље и спасење нашег Првојерарха и да правилно управља речју Истине на многаја и благаја љета, известила је Епархија будимска.

Владика је током истог дана у епископском двору у Сентандреји, примио директора Српског забавишта, Основне школе и Гимназије "Никола Тесла" у Будимпешти, др Јованку Ластић са којом је разговарао о стању српског школства у Мађарској као и о припремама за посету Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Мађарској. Пријему је присуствовао и протојереј Зоран Остојић, архијерејски намесник будимски.

Извор: Епархија будимска

У организацији Туристичке организације ,,Никшић“ и невладине организације ,,Пандурица“ у Никшићу ће се од 15. до 17 јула одржати ,,Дани породице Романов“.

Манифестација почиње у петак, 15. јула у 20 часова испред Саборног храма Светог Василија Острошког, чији је ктитор управо руски цар, а вече ће бити посвећено значају породице Романов за град Никшић.

На ту тему ће говорити проф. др Весна Вукићевић са Одсјека за руски језик и књижевност Филолошког факултета, која је уједно и управник “Руског центра” у Никшићу, архитекта Косто Вукјаловић, историчар Илија Бајовић и Велимир Луле Касалица, управник Друштва црногорско-руског пријатељства ,,Свети Георгије“ из Никшића.

У суботу, 16. јула у 21 час, група ,,Џанум“ ће одржати концерт код Царевог моста, што такође представља значајну симболику, јер је градњу моста помогао управо руски цар Александар трећи.

,,Дани породице Романов“ биће затворени  17. јула, на дан погубљења царске породице, промоцијом зборника ,,Косовско огледало“.  На промоцији ће говорити проф. др Драго Перовић, протојереј Мирко Вукотић, књижевник Јанко Јелић и Никола Цицмил, као један од приређивача зборника. Промоција ће се одржати испред Градске куће у Никшићу, са почетком од 20 часова. Модератор манифестације је Марија Јелић.

https://mitropolija.com/2022/07/14/dani-porodice-romanov-od-15-do-17-jula-u-niksicu/

Данас када Света Саборна и апостолска Црква торжествено празнује Свете бесребренике и чудотворце Козму и Дамјана служена је Света Архијерејска Литургија у Манастиру Сопоћани у Епархији рашко-призренској.

Свештеник Бранислав Керечки, старешина храма Покрова Пресвете Богородице у Петроварадину, у Богом спасаваној Епархији сремској, позива благочестиви народ на празнична молитвена сабрања у овој светињи, која почињу у петак 15. јула 2022. године свеноћним бденијем и светом Литургијом, настављају се вечерњим богослужењем у суботу и Литургијом и парастосом на руском војничком гробљу у недељу.

,,Браћо,“ поручује нам Свети апостол Павле, ,,скините са себе дјела таме и обуците се у дјела свјетлости.“ И додаје Свети апостол ,,Обуците се у дјела Христа.“ Сама тајна коју примамо, прва хришћанска тајна, то је тајна крштења. Управо та тајна је садржана у облачењу Христа, зато и пјевамо када се крштавамо: ,,Ви који сте се у Христа крстили, у Христа сте се обукли.“ Обукли сте се у Светотројичну свјетлост, свјетлост Оца, и Сина и Духа Светога, свјетлост која није пролазна свјетлост, него је свјетлост вјечна, божанска, непролазна свјетлост. Ово сунце које нас грије, овдје на Земљи обасјава, то је само симбол те свјетлости божанске, зато и пјевамо Господу за Његово рођење да је Он сунце Правде. Дакле ово сунце, оно је симбол Њега као вјечне и непролазне свјетлости, и човјек је призван да се обуче у ту свјетлост. Оно најдубље у божанској творевини јесте управо свјетлост.

Зато је Логос Божији, вјечно Слово Божије, јединородни Син Божији, Онај који је уградио свјетлост божанску у свако створење, свако биће. И та свјетлост је она која испуњава божанску творевину, а на најсавршенији начин испуњава човјека који је биће управо и створено да буде свједок те божанске свјетлости, носилац те божанске свјетлости. Сви свети пророци прије Христа, они су Њега свједочили, Бога вјечне свјетлости. И њихова наука, њихово свједочење је управо свједочење свјетлоносно и богоносно свједочење – свједочење о једноме Богу. Отуда и прва заповијест Божија: ,,Ја сам Господ Бог твој и и немој имати других богова осим Мене.“ И у исто вријеме свједочење о Богу који ће доћи у овај свијет, о јединородном Сину Божијем, који ће се родити од Духа Светога и Пресвете Дјеве, који ће постати човјек и испунити људско биће, људску природу и кроз њу и свеукупну природу са том вјечном и непролазном божанском свјетлошћу. Дакле сви свети пророци су свједоци те божанске свјетлости.

А један од најдивнијих свједока божанске свјетлости, и Претеча те свјетлости, јесте управо Свети Јован Крститељ и Претеча, чије рођење ми данас прослављамо. Он је онај који је посвједочио и који свједочи Христа Бога као вјечну и непролазну свјетлост. ,,Испуњен Духа Светога“ како каже Свети јеванђелист ,,од утробе матере своје.“ Тако да кад је мајка његова проговорила, кад се срела са Пресветом Дјевом, која је дошла код ње, онда је она изговорила ријечи које су биле можда и неразумљиве, али разумљиве Духу Божијем који је надахњивао. ,,Откуд то да мајка Бога мога мени дође данас овдје.“ Није то говорила она у ствари, него је проговорило дијете из утробе њене. Свети Јован Крститељ је већ у утроби њеној посвједочио Господа. И то је оно што је показало да је он заиста Његов Претеча који већ од рођења свога и својим рођењем чудесним ће припремити долазак Бога у овај свијет. Највећи рођени од жене, Јован Крститељ, сасуд божанске благодати. Пустињски сасуд, који се хранио дивљим медом, алиу исто вријеме се хранио Духом Светим, животворним, и свједочио.

И кад су га питали: ,,Јеси ти Месија којег очекујемо и ко си ти?“

,,Нисам ја, ја сам само онај који припрема Његов долазак, који је Његов Претеча. Ја нисам достојан ни да сазујем обуће са ногу Његових.“

Тако се изразио Свети Јован Претеча, који је не само својим животом и својим рођењем чудесним, него и свим својим дјелима, и на крају својом мученичком смрћу био Претеча Христов. Као што је Господ пострадао на крсту и разапет био, тако је и Његов Претеча био убијен од људске неправде. Дјела таме су она која су хтјела да убију и пророка Божијег и самога Господа, али је свјетлост, она која је Њега обасјала, вјечна свјетлост у коју се обукао од утробе матере своје, она је побједила и у смрти Јована Претече, и у распећу Господњем. Из гроба Његовог засијала је та свјетлост, вјечна и непролазна свјетлост Христа васкрслога. И они који су Христови кроз историју, они су призвани да се облаче у свјетлост васкрслога Господа. Ону свјетлост коју су видјели тројица ученика, и пророк Мојсије и пророк Илија на Гори таворској. Јер је ,,лице Његово засијало као сунце“ тако каже Свети јеванђелист, ,,а хаљине Његове постале бјеље од снијега.“ на Тавору. Иста та свјетлост је дакле засијала из гроба Његовог који је постао живоносни гроб. Гроб који је плод и људска смрт. Плод људских дијела таме, клањања лажним идолима и лажним идеалима овде на земљи, отуђења од Бога као вјечне свјетлости и човјеково поуздање у њега самога. То је оно што је погрудило у таму и што је родило смрт, та људска огреховљеност, људска отуђеност од те вјечне, непролазне свјетлости. То је оно што је дјело таме и коб таме, а свјетлост је божанска она која је засијала, која сија, која непрекидно обасјава овај свијет и призива свако људско биће да буде носилац дјела свјетлости, да буде прималац те вјечне божанске свјетлости, што значи да прими Свето крштење.

Наш народ је кроз вијекове био крштени народ. У наше вријеме има многих у нашем народу који се поуздају у дјела таме, у људско знање и људску моћ. Сматрају да је то једина свјетлост која обасјава човјека. Читави системи се на томе граде и они системи који су пропали, а и они системи који и данас се граде у свијету. Нажалост, многи од оних који су се клањали, у прошлом времену, тим лажним божанствима, Марксу, Енгелсу и Брозу, и њима служили и њиховој идеологији, они сад, намјесто да се врате божанској свјетлости, измишљају нове лажне богове. Нова дјела таме којима ходе. Божији људи, они који су носиоци Божијег лика и који то знају и који вапију за Господом, вјечним и непролазним, и царством Његовим вјечним, они чезну за божанском свјетлошћу, њу траже, Свјетлост која сија и која је засјала са лица Христовога, која је засјала из гроба Његовога и која ,,обасјава сваког човјека који долази у овај свијет”, по речима Светог Јована јеванђелиста.

Нека би Господ и нас учинио дјецом свјетлости и ослободио нас од сваке таме и сваког гријеха да би и ми били живи свједоци, у нашем времену, Бога свјетлости, Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.

https://mitropolija.com/2022/07/06/sveti-jovan-krstitelj-preteca-hristov/

Манастир Острог обавјештава вјерни народ да ће се у овој светињи, у петак, 8. јула, служити Света тајна јелеосвећења, са почетком у 17 часова.

Служба ће бити у цркви Свете Тројице у Доњем манастиру.

https://mitropolija.com/2022/07/05/sveta-tajna-jeleosvecenja-u-petak-u-donjem-ostrogu/

Митрополија дабробосанска са великом радошћу и задовољством обавјештава све вернике Mитрополије и других Епархија СПЦ о предстојећем Свеепархијском сабору светих Свештеномученика дабробосанских пострадалих од усташа од 1941-1945. године и безбожника после 1945. године, саопштено је из Кабинета Митрополита Хризостома. Сабор ће се одржати 16. јула 2022. године у Илијашу код храма св. пророка Илије, а почеће у 9 часова светом архијерејском Литургијом у наставку које ће бити служен парастос свим пострадалима у Другом светском рату и последњем отаџбинско - одбрамбеном рату (1992-1995).

Извор: Митрополија дабробосанска

Епархија жичка СПЦ обавештава читалачку јавност да је из штампе изашао нови број Жичког благовесника (јул-септембар 2022), часопис ове Богом спасаване Епархије наше Помесне Цркве. Реч уредника часописа, протонамесника Александра Р. Јевтића у наставку преносимо у целини:

На почетним странама налази се рубрика Видовданска слова, се два текста посвећена великом празнику небеског опредељења и аутентичне слободе српског народа. Један од њих потписује протојереј-ставрофор Љубинко Костић, а други ученик Гимназије из Чачка Данило Ђуновић. Сабрана заједно, ова два текста указују како видовданска порука и даље одјекује у мислима једног дугогодишњег пастира Цркве Христове, али и једног дечака који чини своје прве списатељске кораке.

У рубрици Из ризнице Православља, сусрећемо се са текстовима посвећеним великим представницима савремене богословске мисли. Јереј Немања Тимотијевић пише о „Литургијском схватању твари код оца Александра Шмемана“, док ђакон Горан Вучковић пише текст под насловом „Отац Николај Афанасјев – весник литургијског доживљаја света и човека“. Допринос ове двојице свештенослужитеља и љубитеља отачке мисли православном разумевању савремених друштвених токова и осмишљавању црквеног етоса у њима су равноапостолни. На њиховим списима васпитаване су генерације садашњих свештенослужитеља и вероучитеља наше Цркве. Стога, ове текстове препоручујемо и верном народу, надајући се да ће побудити љубав да прочитају и неко од Шмеманових и Афанасјевљевих дела која су преведена и на српски језик.

Јереј др Слободан Јаковљевић у тексту „Богослужбена употреба и символика хороса и полијелеја“ пише о историјском настанку и значењу ових богослужбених предмета. Садржајним излагањем долази се до закључка о њиховој теолошкој важности и данас, упркос технолошком развоју који је омогућио неке друге видове осветљења храмовног простора, који могу да делују као практичнији и једноставнији за употребу.

Са светоотачким освртима на антрополошке теме, читаоци се могу упознати у тексту протосинђела Венијамина Ковачића (Митрополија загребачко-љубљанска) под насловом „Превазилажење (не)природног стања“. Расветљавајући положај пале природе у којој човек живи, аутор износи хришћански однос према истој, који подразумева исцељење кроз светотајински и световрлински живот у Цркви. Закључује: „Сједињење човека са Христом, јесте пут његовог обожења, надилажење онога што је по природи. То није само пут враћања у стање првоствореног Адама него и непрекидно узрастање у Новом Адаму – Христу. Оно је превазилажење и анђелске природе по речима псалмопојца Давида који каже: Шта је човек, да га се сећаш? Умањио си га замало од Анђела. Кроз уподобљавање Христу Богочовеку човеку је дата прилика за обожење и стање узвишеније од анђеоског.“

Свесни актуелности психолошких тема данас, као и неопходности да се на њих одговори богословским духовним приступом (који према Светим Оцима чини најузвишенију фазу разумевања ове проблематике оличене у тријади телесно-душевно-духовно), у овом броју се бавимо темама мисли и среће. О мислима у тексту „Мислено шапутање“ пише протонамесник Александар Јевтић, а о срећи и радости у тексту „Срећа је у радости; Или: Са молитвеником кроз сваки дан“ пише монахиња Христина (Стојановић).

О питањима односа науке и И(и)стине пише Дамјан Станчић. Указујући на савремене научне искораке, износи критички осврт којим се упозорава на могуће злоупотребе као и деформацију човековог животног погледа на свет као целину. Одговори науке су увек претпоставке, њено оруђе је статистика, па стога треба поштовати тајинственост света коју је Бог даровао. Једно од тих поља је питање људске душе. Недостатак односа према ауторитетима у науци не сме постати недостатак етике, јер ће то бити увод у оправдање нечовечности у свакодневици. Стога, аутор закључује: „У том усиљеном, неприродном  и неравноправном сукобу, као да се чује наука која довикује: Кад будем видела вероваћу, и Црква која смирено одговара: Кад будеш веровала видећеш.“

У рубрици Парохијске приче, протојереј-ставрофор Милић Драговић пише о истинитом случају који се у скоријој прошлости догодио, а везан је за питање могућности учешћа верника из Македоније у светотајинском животу наше Помесне Цркве. Кроз стварну дилему једне девојке, приказана је озбиљност овог питања. Ако се у обзир узме да се прича догађа пре недавног признања и даривања аутокефалности Охридској архиепископији од стране наше Помесне Цркве, онда све постаје још занимљивије и објашњава значај који овај историјски чин има.

У рубрици Прикази, љубитељима књиге препоручујемо наслове „Записи из Призрена, са извора“ из пера Наде Хаџи Перић и „Стара Рашка под италијанском окупацијом (1941–1943)“ из пера др Милутина Живковића.

Драган Хамовић наставља да нас у рубрици Лирски благовесник подсећа да је поетско стваралаштво и даље живо. Овога пута то чини кроз текст „Милосав Тешић у плетиву Жиче“, који нам савременог песника представља као аутентичног следбеника оне српске поетске традиције која иде путем Миодрага Павловића, Ивана Лалића и Васка Попе, а где се наши духовни источници не прећуткују, већ се њима и о њима говори. У саставу ове рубрике, налази се и песма Јоване Мићевић „Светосавским стазама“.

Рубрика Веронаука нам доноси текст вероучитеља Дарка Стевановића о прерано преминулој вероучитељици Марини Луковић. Активности које су у драгачевском крају организоване поводом годишњице њеног упокојења, а о којима се у тексту говори, најбоље сведоче о дубини и неизбрисивости трага који је Марина оставила у срцима ђака и колега.

Како горњемилановачки средњошколци виде питање исправног живота, можемо се упознати у тексту Крстине Боранијашевић, а у тексту Атанасија Брајовића налазимо занимљив приказ како живот на селу изгледа у очима једног даровитог средњошколца.

Традиционално, по примеру наших столетних претходника који су часопис основали, за историју будућим поколењима у Летопису богослужења, уз помоћ владичанског ђакона Стефана Симића, остављамо трагове о богослужбеној и пастирској активности Епископа жичког Г. Јустина.

Радове за нове бројеве Жичког благовесника можете доставити редакцији на адресу z.blagovesnik@gmail.com  написане према упутству.

Извор: Епархија жичка

У манастиру Пиносава у Кусатку, покрај Младеновца, традиционално је на празник Светог Јована Шангајског, одржано свеноћно бдење. Бдење је почело у 22 часа, а на крају са Светом Литургијом је завршено у пола 4 ујутру.

Бденијем и Светом Евхаристијом је началствовао игуман манастира Пиносава, архимандрит Петар. Оцу Петру су саслуживали настојатељ Манастира Тресије, јеромонах Серафим, парох Опарићки јереј Бојан, парох Азањски јереј Страхиња, јерођакон Марко и ђакон Владимир.

У току Свете Литургије, Архимандрит Петар се обратио многобројном верном народу пригодном беседом у којој је истакао да је Свети Јован Шангајски био истински пастир добри, који је цео живот свој дао за Христа Бога и своје словесно стадо. Скоро сви окупљени верници су се причестили Светим Тајнама Христовим.

У току бденија сви окупљени верници имали су прилику да целивају и део моштију Светог Јована Шангајског, које је за ту прилику донео игуман манастира Тресије јеромонах Серафим. На крају је пререзан и славски колач и организована је трпеза хришћанске љубави за сво монаштво и свештенство као и све сабране вернике.

Треба напоменути и то да је управо за овај велики празник, наш познати шумадијски фрескописац и иконописац Јандрија Чоловић из Младеновца, манастиру Пиносава подарио велику и позлаћену икону Светога Јована Шангајског Чудотворца, која ће убудуће красити манастирски храм Светог архангела Гаврила у Кусатку.