У сусрет Часном посту, Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске ”Светигора” вјернима на читање препоручује књигу блаженопочившег митрополита Амфилохија ”Пост и молитва – повратак у Очев дом”.

Књига је дио митрополитових Сабраних дјела и представља избор из његових поука, бесједа, чланака и предавања о посту и молитви, кроз све године његовог пастирског рада на Њиви Господњој и молитве Богу за сваку душу која му је повјерена на старање.

Приређивач овог издања, професор српског језика и књижевности Весна Тодоровић, о овом дјелу је између осталог записала:

”Језик једног човјека је најтачнија историја његовог живота и његова најдубља биографија. Јасним и спокојним језиком, износећи вјеродостојно духовно искуство, Митрополит Амфилохије са љубављу, али и критички посматра и анализира стварност нашег времена. Износећи искуство Цркве, а и по његовом мишљењу, једино што може да врати човјека њему самоме, а преко повратка њему и његовој природи, да га врати његовом Творцу и да му открије његов прави смисао јесте пост. Цијела творевина је као Божија трпеза дата човјеку на коришћење, на благословену употребу: ”Када отвориш руку Твоју све и сва се испуњава добротом” (Пс. 103). ”

”Књига ’Пост и молитва – повратак у Очев дом‘ износи једно чврсто увјерење и став да је сваки човјеков проблем у суштини проблем његове вјере, а да се покајањем, кроз пост и молитву задобија благодат Духа Светога, који је основа сваког; и психичког, и тјелесног, и духовног здравља човјека. То се образлаже анализом Литургије и других богослужбених чинова и молитава (посебно молитве Господе и Владико живота мога Светог Јефрема Сирина), дјелова из Јеванђеља, житија Светих отаца, примјера светих и побожних људи.”

”Ако се присјетимо да је Алан Тјуринг, генијални енглески математичар и отац модерног рачунарства, средином прошлог вијека, извршио самоубиство тако што је појео јабуку напуњену цијанидом, као мјесто памћења и опомене у свијести ће нам се појавити слика наших прародитеља и њиховог првородног гријеха, као огрешења о прву заповијест о посту која је човјеку дата. Ако потом пажљиво и са разумијевањем проанализирамо и прочитамо макар неколико текстова из овог зборника, вјероватно ћемо се запитати да нијесу можда модерне технологије тај нови плод са дрвета познања које се нуди заборавном човјеку!?”

”Говорећи о универзалним истинама о нама и нашој улози у свијету, о томе колико Бог воли људе и да није одустао никада, мни послије пада прародитеља у гријех, од намјере да човјека узведе у небо у Своје Царство, овом књигом Митрополит Амфилохије указује на то да је хришћанин дужан да свој живот и живот цјелокупне творевине живи и сагледава само из перспективе вјечности и кроз заједницу са Богом, да благосиља и прославља величанствено име Оца и Сина и Духа Светога, у сваком моменту свога живота, као захвалност и уздарје за мноштво и пуноћу дарова које је добио.”

Часни пост је вријеме у којем наша Црква, поред уздржавања од мрсне хране, вјерујућима препоручује и истиче потребу за усредсређенијом пажњом над мислима и дјелима, а то подразумијева и каквим ћемо штивом и садржајем напајати своје душе.

У том погледу ”Светигора” као гласило Митрополије црногорско-приморске и као издавач ове драгоцјене књиге митрополита Амфилохија у којој се налазе тумачења, препоруке и упутства о томе како да човјек исправно схвати пост и запути се њиме, препоручује ову књигу вјернима на читање.

https://mitropolija.com/2026/02/18/post-i-molitva-povratak-u-ocev-dom/

Игуман Савински Макарије, синоћ је, након Акатиста Пресветпј Богородици,  бесједио на тему Божијег промисла и Божијег допуштења и том приликом нагласио да се у животу свакога од нас дешавају та два дјества Божија.

„Први је промисао Божији- онај који дејстује у човеку и доноси му радост, мир, љубав и доноси све оно што је добро у човековом животу, када човек иде путем Божијим, када следи Бога на сваком кораку и на сваком месту. Дакле, човека који се труди свим силама да испуњава заповести Божије и он тим путем ходећи, путем промисла Божијег, радује се у овоме свету и пре свега, још и овде осећа наслеђе вечног живота.

Друго дејство Божије је допуштење Божије које се такође догађа свима нама и који је исто израз љубави Божије према нама, с тим што многи, знајући шта је Божије допуштење, плаше се од тога и имају страх када се нешто догађа што ми не очекујемо и што доживљавамо као неки лош догађај у нашем животу. Божије допуштење свакога од нас стиже само из једног јединог разлога, а то је када скрећемо са пута Божијег, а то значи само једно: да нас гордост само одводи на стрампутицу живота. Дакле, ништа друго као корен сваког греха није, осим гордости. Она је збацила и самог архангела са неба и она лови људске душе у овоме свету. Дошуштење Божије у овоме свету дејствује у оном тренутку када смо склони страсти и гордости, која чини у нама да се одричемо помоћи Божије и да се уздамо у саме себе. Дакле то је најједноставнији пример како дејствује гордост у нашем животу.“

Потом је игуман Макарије појаснио да је по учењу светих отаца допуштење Божије  двојако. Једно (теже, дубље и опасније) је оно које се назива допуштење ради одвраћања и друго допуштење ради уразумљења.  У том смислу допуштење ради одвраћања наступа када се погордимо и умјесто зу Бога, почнемо да се уздамо сами у себе, а Бог нас учи да ништа не можемо учинити без Њега.

„Да схватимо да ми никако не можемо да постигнемо савршенство без Њега. Дакле, допуштење ово прво које је теже и болније, одоноси се на оне људе који скрећу са путева Божијих и да кажемо не желе да се сједине са Богом. Удаљавају се од Бога и одричу се Бога. Иако Бога не можемо да поништимо тиме што се одвраћамо, него уништавамо сами себе, Бог онда допушта својим промислом на такве људе врло тешка животна искушења, они падају у тешке грехе, у гордост, гнев. Догађају им се тешке животне ситуације где они постају потпуно немоћни, болесни и из тога се врло тешко извлаче. Дакле, када Бог види да човек може да падне у гордост која бесповратно може да га одведе у пропаст, Он допушта да се човеку десе неке ствари у животиу, да човек не изгуби душу, односно читавога себе за вечн живот. То се зове дошуштење ради одвраћања.

Друга врста дошуштења Божијег која је блажа од ове јесте допутење ради уразумљења-допуштење које не одузима потпуно човеку благодат, него допушта да пада у искушења разна, не повлачи потпуно благодат, него тражи од њега да се човек бори са искушењима, са страстима које га нападају. Човек нема никаквог мира, стално је у невољама. Ми стално тежимо миру, а мир једино у Христу постоји. Не постоји мир ван Бога. Постоји лажни мир који се врло лако разруши и разнесе кад наиђу неке тешке животне околности. Дакле, онда Бог допушта да човек ратује у том стању, не повлачи благодат него благодат невидљиво сарађује са човеком у његовој борби против страсти и догађаја који су га снашли. А управо са циљем да се човек врати Богу, да почне да се узда у Бога свим својим срцем, свим својим бићем и да схвати, (то је оно прво блаженство, да сви закорачимо на пут спасења ка царству небеском, а то је блаженство „Блажени сиромашни духом“). Да достигнем ту меру да познамо да без Бога не можемо ништа да чинимо. Бог и сам каже у Јеванђељу: Без мене не можете ништа чинити. Ми то разумски схватамо, али практично, живо, у односу са Богом не знамо шта то значи, јер се уздамо у себе и онда се мучимо.

То дејство Божије никад се неће променити у овоме свету, јер Бог је човеку дао све силе и тако га створио да живи на тај начин да кроз то позна Бога истинитога и кроз то наследи вечни живот. То ће рећи, у односу на све ово да човек који у себи има благодат Божију неће никада пасти. Значи, ако ми успемо да смиримо себе, да се ослањамо на Бога, онда не можемо пасти у грех, јер грех и сагрешење се догађа искључиво оног тренутка кад човек отвори простор за гордост и благодат се повуче од човека и онда га сналазе догађаји ван промисла Божијег-допуштења Божијег. То је важно да схватимо како Бог дејствује у овоме свету, односно како љубав дејствује у овоме свету. Многи то не разумеју. Многи рзмишљају да је љубав идилични однос са Богом , међутим видимо да то није тако. Дакле, промисао Божија, дејство љубави Божије у овоме свету, некада се нама чини да је то страшно за нас. Међутим, то се односи на вечно спасење човека, тако да све што ради Бог и све што допушта- допушта ради нашег спасења.

Како се ми још осећамо кад се повуче Божија благодат и кад упаднемо у димензију Божијег допуштења. То се зове богоостављеност. Ми осећамо да нас је Бог напустио у неким тренуцима. Е та богоостављеност на два начина дејствује. То су оци објаснили на два примера која се пре свега налазе у Светом Писму.

Прва врста јесте ради тога да би се прославио Бог. Видите, тај пример у Светом Писму јесте праведни Јов. Шта то значи богоостављеност ради прослављања Бога?  Дакле, Јов је био богат човек, имао је свега, прослављао је Бога, а нико није знао да он прославља Бога. Међутим када се десило у његовом животу да све то изгуби у једном тренутку и питао се зашто му је Бог узео све, Бог је рекао: „Зато да би људи видели да ти верујеш у мене, да ме волиш и вратио му све назад. Дакле, смисао тог догађаја, богоостављености на такав начин јесте управо да се прослави Бог. Tу кључну улогу има наша вера-да волимо Бога и кад смо у невољи.

Пример друге врсте богоостављености је апостол Павле. Он због мноштва откривења и чудеса која су се дешавала кад је већ стекао и славу земаљску, деси му се једна богоостављеност- један жалац у тело-неки проблем у телу, нека болест. Та врста богоостављености се догађа да се човек не би погордио. (јер, видећи Божија чудеса, сви можемо помислити да то ми радимо и то је опасно). Зато је Бог допустио жалац у тело апостола Павла и кроз то указао на духовну суштину вере у Бога.

Није смисао нашег живота да будемо здрави и супериорни. Не. Ми можемо и болесни да прослављамо Бога. Можемо и у болесничкој постељи да будемо у заједници са Богом. Важно је јесмо ли у заједници са Богом или нисмо.  Тако да, никад се православни хришћанин не моли да га Бог излечи да нема никаквих проблема, него се моли да му Бог да трпљење да може да носи то што га снађе по промислу и допуштењу Божијем.

Обратимо се Богу својим умом, срцем , разумимо како Бог дејствује у овом животу и избавимо се страха и сваке зебње да може нешто да нам се догоди ван Божијег промисла или допуштења. Имајмо чврсту веру, немојмо никад да поклекнемо у свом животима .Молимо се Пресветој Богородици.“

https://mitropolija.com/2026/02/07/iguman-makarije-o-bozijem-promislu-i-bozijem-dopustenju/

Често се, а посебно око 7. фебруара, сјетим како су ријечи оца Луке (Анића) да ,,човјек осјећа блиску душу близу своје душе, да та душа постаје душа наше душе” изговорене у једној од емисија ,,Питајте свештеника” постале опит и философија живота нама који смо их те ноћи уживо чули, како су ,,освештале етар” (како је знао да каже наш Митрополит Амфилохије) и прошириле се, снагом оног морачког водопада ,,Светигора”, широм васељене, радио-таласима који (с правом) и носе назив Васељенски радио.

Нијесмо сви имали благослов да одрастамо у побожним породицама. Као дијете сам, кришом,научила молитву ,,Оче наш“ из једине духовне литературе коју сам случајно нашла у кући, црквеног календара, и често је понављала. Много касније сам схватила да су ме те искрене дјечије молитве и довеле до извора ,,воде живе”, са којег сам и ја имала благослов да пијем, а и даје, научивши да се љубав давањем умножава, подијелим,, захваљујући свом багословеном послу, са ближњима и слушаоцима наше ,,Светигоре”.

Већ у првој емисији са игуманом Цетињског манастира оцем Луком, сада већ давне 2004. године, као неки духовни скенер успио је да, одговарајући на питања слушалаца, схвати и који то проблем мене мучи (гледајући моју реакцију на свој одговор на једно од питања наших слушалаца).

Чим се емисија завршила питао је:

-Јеси ли се некад исповедала?

-Никад.

-Дођи код мене кад год хоћеш.

Наравно отишла сам одмах ујутру…и од тада више ништа није исто: падови, устајања…борба…до краја…Сви смо негдје осјетили ону ,,бесплатну” благодат коју нам Господ наш Исус Христос даје на уласку у Цркву Његову, онај осјећај кад можете да загрлите цио свијет, да волите све људе и кад пожелите да све што знате и имате подијелите са својим ближњима.

Помисила сам: Ово што отац Лука говори треба да чују сви. Као што су мени, његове ријечи свима могу да промијене живот.

И тако сам почела да снимам бесједе цетињског Игумана на литургијама…

А смирени монах, отац Лука, није то баш ни мало волио. Првих неколико пута ми није ни дозволио снимање, док су следећих неколико пута бесједе почињале ријечима:

У име Оца и Сина и Светога Духа…угаси то чудо (диктафон)…а онда је, по љубави и стрпљењу које је имао за све нас, пристао али под условом да диктафон остављам негдје ,,гдје се не види како народ не би видио да њега снимају”. Али штета је да се такви духовни бисери, помислила сам, не нађу, осим пред слушаоцима, и пред читаоцима па сам почела и да прекуцавам његове бесједе. Журила бих да му донесем још истог дана текст бесједе како би га он ауторизовао, што га је посебно нервирало али је и на то пристајао…

Смијао би се, оном својом дјечијом чистотом, када би се у тексту који бих му донијела нашло нпр. ЈосиП Исихаста…Он исправљао, а ја се трудила да учим брзо како ми се грешке не би понављале. Па иако сам од свог духовника добила надимак Слободанка-архидавеж…нисам одустајала.

Кад бих оцу Луки поменула да треба да објавимо књигу, смијао се говорећи: ,,То ће неком од нас двоје постхумно да излази. Теби, ти си стално болешљива”.

Иако отац Лука ништа од тога није схватао озбиљно, нисам одустајала. И даље сам снимала и прекуцавала све његове бесједе и она душекорисна предавања. Наслов оног одржаног у Београду 2007. године ,,Литургијска пјесма града и пустиње” понијела је, скоро двадесет година касније, коначно и књига која је изашла, са благословом Митрополита Јоаникија, у издању Издавачко информативне установе Митрополије Црногорско-приморске  ,,Светигора“. На жалост, постхумно оцу Луки.

Када би живот на оном нашем лијепом Цетињу понекад постајао тежак, Цетињски манастир био нам је други дом, а отворено, пуно љубави, чисто срце цетињског игумана сигурно уточиште. Његова љубав, стрпљење, радост, мир и молитва показали су нам шта значе оне ријечи светог апостола Павла у посланици Коринћанима: Јер ако имате и триста учитеља у Христу, али немате много отаца.

Ово је лично мало уздарје за сву љубав и жртву којом нас је отац Лука миловао, за благослов ,,пилићима“ Јелени, Милици и њиховом потомству и молитвено заступништво пред Господомдуховног оца који је знао да душе, које су му повјерене, веже за њиховог Творца на прави начин, онако како је и сам говорио:

,,Сви космоси и сви светови сабрани не могу човеку дати радост као само једно људско лице, јер се у том лицу човек присаједињује са вечношћу, оно постаје вечност онолико колика је наша жеља за вечношћу. Колико имамо смрти у себи толико то лице за нас нема живота. За Светитеље је свако лице извор живота. И као што човеково усавршавање у Христу има један крај а то је бескрај, тако ће се и у вечном животу људи усавршавати у љубави једних према другима, у радовању једних другима јер је и радост категорија која расте у вечности. У том вечном радовању Богу и ближњем, човек ће моћи да каже исто оно што је још старозаветни Бог рекао и што је у Новом завету Христос поновио, моћи ће да каже: Ја јесам“.

На радост и духовну корист нас његове духовне дјеце, на радост браће и сестара који су свједочили да су им ријечи оца Луке у емисијама ,,Питајте свештеника” мијењале животе, остају књига ,,Литургијска пјесма града и пустиње“ и тонски записи свих говора оца Луке сабрани у емисији ,,Душа моје душе“ на Радију ,,Светигора“ који и даље ,,светли“, како нас је отац Лука и благосиљао.

,,Ко добије Царство небеско шта њему више треба? Какве су у ствари људске потребе? Шта нама треба? Треба нам мир и радост у Духу Светом. Треба нам познање Бога и онда све знамо. Треба нам Царство Божије у коме нисмо господари а господаримо тиме ако га задобијемо. Онда са њим имамо све”- говорио је мој духовни отац.

Оче Лука Христос васкрсе, па да се у радости опет сретнемо у нашој истинској отаџбини. А вама, рођени наши, остављамо ,,Литургијску пјесму града и пустиње” и ,,Душу моје душе“ молећи и ваше молитве.

Слободанка Грдинић

https://mitropolija.com/2026/02/06/jos-jedna-svijeca-na-grobu-oca-luke-anica-kako-je-nastala-knjiga-liturgijska-pjesma-grada-i-pustinje/

* Имао сам још тога да ти кажем, Илиас Лиамис

Отац Павле би почињао да нам говори, да одговара на једно питање о љубави, о молитви, о усамљености, о људским страстима, о односу родитеља и деце. И често би започињао одговор слатким речима, слатким колико их само истински отац може изговорити: "Чуј, добро дете моје!" Годинама сам скупљао материјал са његовим речима, материјал забележен на касетама, у белешкама, али највише у срцима оних који су га волели.

Није више међу нама, али његове речи ублажавају растанак! Није више међу нама, али његов глас лебди у ваздуху и потврђује да љубав побеђује смрт! Није више међу нама, али још увек чујемо како нам говори: "Имао сам још тога да ти кажем!"

Ако отвориш странице ове књиге, његове речи ће се коснути и твог срца. И видећеш оца Павла живог пред собом, како те гледа и погледом говори да смрт не постоји. 

Говори, старче! Слушамо те!

* Дете моје, Илиас Лиамис

"Дете моје..."

Који наслов би више приличио овој књизи, испуњеној речима очинске љубави? Који други наслов боље описао тугу, муку и бригу једног митрополита за хиљаде младих које је упознао? Који други би могао лакше допрети до тебе, драги читаоче, да одагна сваку сумњу да се блаженопочивши митрополит Сисаније и Сијатисте Павле обраћа теби лично, био ти млад човек који тражи свој пут, или родитељ који с љубављу одгаја своје дете? 

 Његово очинско "Дете моје" недостаје више него икада.

* Чуј, добро дете моје. Одговори митрополита Павла на питања младих

Књига бележи питања деце тинејџерског узраста, која су поставили блаженопочившем митрополиту Сисаније и Сијатисте Павлу. Његови одговори откривају његово искуство и посебан дар за комуникацију са младима, као и снажну љубав коју је увек испољавао у разговору са њима. 

 Млади су га питали са искреним ентузијазмом, а он је одговарао једноставно, одмерено и дубоко, у духу и тону који подесћају на мудрост и животно искуство светих стараца, како древних тако и савремених. Кроз разговоре које је осмислио и забележио Илиас Лиамис, стичемо драгоцене увиде у то како да боље приступимо деци, тинејџерима и младима, које често без јасног разлога губимо. 

 Ово је књига сусрета младих са православном духовношћу кроз речи једног блаженопочившег епископа који је свим срцем волео Бога и младе људе. 

https://prodavnica.zica.org.rs/cir/proizvod/cuj-dobro-dete-moje

Протојереј Слободан Лукић, парох будвански, говорио је у Јутарњем програму Радија Светигора, у контексту протеклих и предстојећих празника, о савременом човјеку и његовој непрестаној потрази за срећом, истичући да је управо та потрага често узрок све веће унутрашње празнине и незадовољства.

Према његовим ријечима, човјек данашњице све више тежи срећи која није истинска, па самим тим не може ни да је достигне. „Човјек је, трагајући за срећом, све више несрећан, јер тражи ону срећу која није права“, казао је отац Слободан, нагласивши да истинска и непомућена радост долази искључиво од Бога.

Подсјетио је да се у молитвама Светих отаца често помиње управо та врста радости, која није пролазна и није од овога свијета. Све што свијет нуди, било да је ријеч о успјеху, материјалном благостању или животним достигнућима, може човјека задовољити само на кратко. Иза тога, како је истакао, увијек остаје „клица горчине и неиспуњености“.

Истинску пуноћу радости, по ријечима оца Слободана, доносе празници у Цркви. Ипак, он је указао да чак и вјерници често осјећају како празнична радост брзо ишчили, првог дана она је снажна, али већ након тога почиње да слаби. То, како каже, није ништа необично, јер се хришћани још увијек налазе у стању ишчекивања.

„Ми у Символу вјере исповиједамо да чекамо васкрсење мртвих и живот будућег вијека. Иако се васкрсење већ збило и ми њиме живимо у Цркви, док смо овдје на земљи, још увијек га очекујемо у његовој пуноћи“, објаснио је он, додајући да ће тек у Царству Божијем радост бити потпуна и трајна, без икакве жалости.

Осврнувши се на савремено друштво, отац Слободан је подсјетио на ријечи Александра Шмемана, који је говорио да савремени човјек „празнује, али се не радује“. Та појава, како је казао, све је присутнија и код нас, јер су културолошке разлике између истока и запада данас знатно мање него раније.

Говорећи о томе како истинска радост празника може да дотакне човјека, истакао је значај поста и духовне припреме за прославу празника. „Није без разлога установљен пост прије великих празника. Пост нас учи да чистимо срце, јер само у чисто срце може да дође благодат Божија, која и доноси праву радост“, нагласио је он.

Према његовим ријечима, духовни живот подразумијева труд, борбу са гријехом, вјежбање у трпљењу и врлинама, као и сталну пажњу на начин живота. Чак и мали дјелић те истинске радости, како је истакао, довољан је да човјек преброди најтеже тренутке и да ту радост преноси другима.

Отац Слободан је додао да су падови неминовни, јер је човјек биће „од крви и меса“, али да је важно увијек имати на уму Христа и љепоту празника. Радост, како каже, не мора увијек бити везана искључиво за храмовни и богослужбени контекст, она се може пронаћи и у једноставним, животним тренуцима.

Као примјер навео је сјећања из дјетињства, попут падања снијега уочи Божића, која могу пробудити дубоку и искрену радост, јер, како је казао, и снијег је дио Божијега свијета. Ипак, нагласио је да су и ти извори радости смислени само ако су повезани са суштином и центром свега – Богочовјеком Христом и тајном спасења, односно тајном Цркве.

https://mitropolija.com/2026/01/15/otac-slobodan-lukic-covjek-danasnjice-tezi-sreci-koja-nije-istinska/

Епархија тимочка СПЦ обавештава да је покренута иницијатива за обнову разрушене цркве Светог Ђорђа на Ртњу. Подсећамо да је Митрополит тимочки г. Иларион на празник Светих мученица Вере, Наде, Љубави и мајке им Софије, 30. септембра ове године, служио свету Литургију у разрушеном храму на врху Ртња и том приликом поручио: "Ово молитвено сабрање има за циљ да кроз свету Литургију измоли од Господа помоћ за обнову ртањске светиње, да се црква Светог Георгија обнови као светионик и моћни заштитник свег православног српског рода. Нека нам ова црква на врху Ртња буде тимочки Атос, тимочки Синај, место сусрета у љубави, место преображења, место славословља Господу и место где можемо да се подсетимо да без труда ништа не можемо вредно да учинимо".

Прилози се могу уплатити на рачун број 170-0030056071000-93.

Назив примаоца: Српска Православна Епархија тимочка.

Сврха уплате: за обнову цркве на Ртњу.

Извор: Информативна служба СПЦ / Епархија тимочка

Света Босиљка Пасјанска је најлепши цвет Косовског Поморавља, казао је сабрат манастира Драганац, отац Христофор у разговору са колегиницом Оливером Радић, говорећи о њеној вери у Христа и мученичком страдању за веру православну.

“Везани смо и Бог ће дати да у вечности та веза засија у пуноме сјају, кад би нас Света Босиљка све привела ка Царству небескоме. Она је најлепши цвет Косовског Поморавља и најлепша жртва за Господа Исуса Христа”, истиче отац Христофор и наставља о њеном мученичком страдању:

“Једна малена нејака девојчица са свега шеснаест, седамнаест година, била је отета, на силу су покушали да је поисламе, да промене њену веру, али слобода њеног хришћанскога духа рекла је Не, ништа ми не можете, ја сам Христова. Само се њему вреди клањати, једноме Богу служити. Тако да, њена слобода засијала је у Царству небескоме. Данас и ми живимо тим њеним избором, том њеном слободом, тим њеним мирисом који се осећа у Косовском Поморављу”, испричао је отац Христофор.

Отац Христофор се у разговору осврнуо и на Косовски завет.

“Земаљско је за малена царство, а небеско вечно и довека”, казао је отац и додао: “Ако можемо да кренемо од те реченице и да кроз ту реченицу уређујемо себе и сваки свој дан. Да се увек трудимо да изабирамо Царство небеско, и када падамо да не заборавимо да устајемо и да се опет усмеравамо ка Царству небескоме. То је избор који је цар Лазар направио у име свих нас, и то је духовна наука која нас учи да ништа није готово док није готово. Да увек имамо слободу избора. И да постоји нешто много веће, дубље и лепше у односу на ово што се може видети, опипати и видети као пролазно.”.

Како каже Царство небеско почиње већ у овоме свету на Светој литургији.

“Постоји читаво Царство небеско које почиње већ овде, већ на Светој литургији, у нашим домовима, у нашим манастирима, и да тиме треба да живимо, тиме да се надахњујемо и тиме да стичемо слободу пред овим светом који стално покушава да нас пороби. Онда је само на нама, хоћемо ли бити робови овога света или ћемо бити слободни у Господу Исусу Христу који нам све даје”, закључио је отац Христофор.

Манастир Драганац један је од организатора манифестације “Дани свете Босиљке”, у Пасјану.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је на заседању 3. маја 2018. године прибројао Свету Босиљку Пасјанску лику светих.

Данас у Цркви Светог Преображења у Пасјану, надомак Гњилана, поред њених моштију литургијским сабрањем прославиће се ова дивна Божија угодница.

Извор: Радио Горажедвац

Његово високопреосвештентво Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски господин Јоаникије је на позив Његовог високопреосвештенства Архиепископа Јашија и Митрополита Буковине и Молдавије господина Теофана учествовао у литургијској прослави празника Свете Параскеве, поред њених светих моштију у Јашију у Румунији, на дан њеног молитвеног спомена.

Поред свештене пратње Митрополита Јоаникија, у Јаши на поклоњење моштима Свете Петке на дан њеног празника са Митрополитом је, у организацији Поклоничке агенције Митрополије црногорско-приморске ”Одигитрија”, кренула и једна мања група ходочасника из Црне Горе.

Говорећи за Радио Светигору о утисцима са овог поклоничког путовања, директор ”Одигитрије”, протојереј Остоја Кнежевић, казао је да је ово била ријетка прилика да се баш на дан празника Свете Параскеве буде у Јашију, те да је то било могуће благодарећи позиву и благослову  Митрополита Теофана.

”Оно што је засигурно ријеткост, то је да се нека поклоничка група из наших крајева усуди да пође баш на сам празник Свете Петке у Јаши. Кажем усуди, из разлога што тога дана, и уопште тих дана око празника Свете Петке, десетине хиљада вјерника из цијеле Румуније долазе у град Јаши, управо ради поклоњења и прослављења Свете Петке у данима њеног празника. Рекао бих и зашто је и дошло до тога да управо ова наша невелика група од неких 20 поклоника пође баш за празник Свете Мајке Параскеве. Разлог је био у томе што је наш Митрополит црногорско-приморски Јоникије био позван од стране надлежног архијереја за Епархије Јашија, односно Митрополије Буковине и Молдавије, високопреосвећеног Митрополита Теофана, да учествује у свечаностима поводом овог великог празника и он је благословио да пође једна, да кажем, невелика група поклоника.Захваљујући присуству нашег Митрополита и наши поклоници су добили могућност да се на сам дан празника поклоне моштима и да присуствују Светој празничној Литургији.”

Он је казао да се на поклоњење Светој Петки на дан њеног празника у Јашију чека у километрима дугом реду, готово цијели дан.

”Морам рећи, да би било познато нашим слушаоцима, да се уочи празника и на дан празника чека и до 20 сати на поклоњење моштима Свете Параскеве, иако се мошти налазе изван храма. Налазе се на доступном мјесту и њима се приступа са двије стране истовремено, али оно како смо ми били обавјештени је да је ред поклоника који су чекали да се поклоне моштима Свете Петке био дуг преко 5 километара и људи су чекали по 19, по 20 сати. Ми, с обзиром на то да смо дошли из далека, да смо на неки начин били у пратњи нашег Митрополита, добили смо ту привилегију да уђемо, да приступимо преко реда јер, ваљда да нам је и Света Параскева, а и наши домаћини у подвиг урачунали тај заиста далеки пут који смо прешли. Мислим да од Подгорице до Јашија има неких 20 сати вожње”, рекао је директор ”Одигитрије”.

Напомињући да утисци са тог дивног догађаја врхуне у Светој Литургији и заједништву са румунским народом, отац Остоја је казао да је присуство Свете Параскеве у Румунији показатељ великог Божијег благослова над овим народом.

”Суштина је у самом празнику, у том великом торжеству чији смо учесници и ми били, гдје је на једном градском тргу иза цркве Свете Петке била постављена бина за Свету Литургију гдје смо и ми имали могућност да саслужујемо и наши вјерници да буду на Светој Литургији; гдје је сигурно десетине и десетине хиљада људи присуствовало тој Светој Литургији; гдје је владала једна велика благодат, благодатно присуство Свете Параскеве и гдје је владао један мир који румунски народ има, и једно њихово благочешће, њихова побожност коју показују и показују љубав према Богу, а наравно и љубав према Светој Параскеви, чијим је моштима Господ благословио Јаши и цијелу Румунију да се она налази управо у њиховим крајевима.”

Појаснио је да су ходочашћа изузетно важна за духовни живот хришћана, како због сусрета са светињом која се обилази, тако и због личног укрепљења животом Светих Божијих угодника са чијим се моштима поклоници срећу током поклоничких путовања.

”Зато ми и организујемо таква путовања и зато се хришћани радо одазивају на таква путовања. Није ријеткост да су та путовања често повезана (као што је и ово путовање било) са одређеним физичким напором, ишчекивањем и дугим путовањем, али човјек учествује у таквом једном торжеству вјере и у таквој концентрацији Божије благодати. У тој заједничкој молитви коју узносимо на тим светим мјестима са људима са свих страна свијета, са људима који припадају разним народима, али су у вјери и у том исповједању вјере, у љубави према Богу и према светим Божјим угодницима исти,  и имају исто стремљење, изговарамо исте молитве и молимо се за све оно што сваки хришћанан, без обзира гдје живио и гдје се налазио, у каквим условима живио – за оно што је свима нама заједничко и што је свима нама потребно.”

Цитирајући јеванђелску ријеч да ”Дух дише гдје хоће”, отац Остоја закључује да присуство Свете Параскеве румунском народу даје огроман подстицај за добро и лијепо.

”Света Параскева, заиста, ако гледамо њено житије, нећемо наћи никакву њену везу из времена њеног живота са простором гдје се данас налазе њене мошти, нити са румунским народом, нити са тим дијелом овоземаљскога шара. Међутим, када пођете тамо и видите колику љубав и поштовање тај народ има према Светој Параскеви, онда је свакоме јасно зашто су њене мошти управо на том мјесту и постаје јасно да је она један велики заштитник и подстрекач на све оно што је добро и што је благословено за ту област и укупно за цијели румунски народ, а на крају крајева и за све православне народе који са вјером и молитвом притичу њеном кивоту.”

Иако је поштовање Свете Петке и у нашем народу веома велико и у многим породицама се прославља као крсна слава, ипак, по његовим ријечима, празновање Свете Параскеве у Јашију је нешто што по празновању и благословеном радовању одваја од других мјеста гдје се име ове дивне угоднице Божије  слави.

”Такве прославе, таквог торжества каквог смо сад могли да видимо у Јашију, ја заиста нијесам никада видио. Прије свега, такву масовност и такво велико присуство људи који прослављају Свету Петку, а онда и неки посебни мир и посебну благодат и посебну атмосферу коју смо сви ми који смо били негде касније коментарисали и сагласили се да је то нешто што је заиста посебно – да на једном градском тргу, гдје су присутне десетине хиљада људи, имате такву тишину, такав мир, такав поредак, такво једно стрпљење људи који чекају у реду без да ико икога заобилази и да покушава да без оних неких негативних момента који се на скуповима толиког присуства, како смо навикли, дешавају. Тако да, колико са једне стране јесте незгодно да се човек упушта у толику гужву и да иде баш на празник, на поклоњење Светој Петки, са друге стране то је заиста један веома оригиналан и непоновљив доживљај који човек може да има у своме животу.”

https://mitropolija.com/2025/10/23/protojerej-ostoja-knezevic-rumunski-narod-ima-veliku-ljubav-prema-bogu-i-svetoj-paraskevi/

Митрополија црногорско-приморска организује Дане Митрополита Амфилохија  који почињу у четвртак, 23. октобра у крипти Саборног храма Христовог васкрсења  у Подгорици промоцијом књиге „Митрополит Амфилохије Отачник- Духовни азбучник , аутора проф. др Јова Медојевића.

У уторак, 28. октобра Дани Митрополита Амфилохија се настављају у Колашину- Цркви Светог Димитрија, Светом архијерејском литургијом са почетком у 9 сати, као и откривањем споменика Митрополиту Амфилохију у 11 сати. Истог дана у крипти Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици са почетком у 19 сати, одржаће се представљање Изабраних дјела блаженопочившег Митрополита Амфилохија.

У сриједу, 29. октобра, са почетком у 19  сати, у крипти Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици одржаће се вече сјећања на блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Говориће: Митрополит птоломејски и акрески г. Макарије (Јерусалимска патријаршија), Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и Митрополит димитријадски и алмирски г. Игњатије (Атинска архиепископија).

У четвртак, 30. октобра у Саборном храму Христовог васкрсења служиће се Света архијерејска литургија са почетком у 9 сати, поводом пете годишњице од упокојења Митрополита Амфилохија. Служиће више архијереја. Помен Митрополиту Амфилохију је у 11 сати.

У петак, 31. октобра у крипти Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици одржаће се Лучинданска академија професора и ђака Богословије Светог Петра Цетињског са почетком у 19 сати.

Епархија ваљевска је у суботу 18. октобра 2025. године домаћин 4. Симпосиона у част св. Владике Николаја охридског, жичког и лелићког. У Свечаној сали Вишег јавног тужилаштва у Ваљеву ће у две сесије, од 11 до 13 и од 17 до 19,30 часова, о просвети св. Владике, његовом тумачењу Светог Писма и другим важним темама говорити: ђакон др Ивица Чаировић, професор ПБФ у Београду, протођакон Радомир Врућинић ректор Богословије Светога Саве у Београду, затим протојереј-ставрофор др Дарко Ђого декан ПБФ "Свети Василије Острошки" у Фочи и протођакон др Драган Радић, професор ПБФ у Београду. Добро дошли!

На симпосиону ће бити додељене прве три награде за литерарни конкурс, на коме учествују средњошколци, у част Светог владике Николаја, „у част српског Златоуста“, нагласио је протонамесник Бранко Чолић.

Извор: Епархија ваљевска

Обавештавамо јавност да ће се у манастиру Буково 4. и 5. октобра 2025. године одржати научни скуп „Манастир Буково у Неготинској Крајини“, у организацији Православног богословског факултета Универзитета у Београду и Епархије тимочке.

Манифестација "Дани патријарха Павла" ове године обележава десетогодишње постојање на радост свих који су учествовали у њеној реализацији и оних који су својим присуством изразили велико поштовање према блаженопочившем Патријарху Павлу и његовом делу. Традиционално, на дан Воздвижења Часног Крста – Крстовдан, Удружење "Павле – живот по Јеванђељу" у сарадњи са Епархијом жичком и Центром за неговање традиције из Чачка под покровитељством града Чачка, организује свечаност посвећену блаженопочившем српском Патријарху. Опширније у наставку.

После свете Литургије која у манастиру Благовештење кабларско почиње у 8 часова, биће отворена дрворезбарска колонија "Крст патријарха Павла" и изложба ручно рађених крстова.

У зависности од временских прилика, на „тераси патријарха Павла“ или у порти манастира на отвореном, биће постављена изложба овогодишње дрворезбарске колоније и неких награђених крстова из претходних година, а биће додељена главна награда и плакета за најлепши крст као и награде за све учеснике колоније са захвалницама. Свечаност ће улепшати појање хора "Слово љубве" из Чачка.

Позивају се поштоваоци лика и дела Патријарха Павла да буду учесници овог сабора.

Аутобуски превоз је обезбеђен из Чачка. Полазак је са стајалишта код Храма Вазнесења Господњег у 7.30 часова, а повратак по завршетку програма (11.00 -11.15).

Извор: Епархија жичка

Одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве на редовном заседању 2025. године диптиху светих наше помесне Цркве прибројани су Свети преподобномученици и мученици рмањски страдали у Светониколајевској свештеној обитељи манастира Рмња кроз векове.

Тим поводом у навечерје њиховог свештеног спомена, 9. септембра 2025. године, са благословом Његовог преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија служена је доксологија у част доласка Његовог високопреосвештенства Митрополита брегалничког г. Илариона из Православне охридске архиепископије – Македонске православне цркве. Уследило је свечано вечерње богослужење са петохлебницом у манастирском Храму Светог Николаја Мирликијског Чудотворца у манастиру Рмњу којим је началствовао Митрополит Иларион, док су саслуживали: архимандрити Данило (Павловић) и Василије (Рожић) и протођакон Немања Рељић.

Са благословом Његовог преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија, 10. септембра 2025. године Свету литургију у Храму Светог Николаја Мирликијског у манастиру Рмњу служио је Његово високопреосвештенство Митрополит брегалнички г. Иларион.

Саслуживали су: Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије; архимандрити Данило (Павловић), Серафим (Кужић), Наум (Милковић), Варнава (Дамјановић) и Василије (Рожић); игуман Јеротеј (Влајковић); протопрезвитери-ставрофори Маринко Радмило, Драган Шкалоња и Саво Јанковић; презвитер Марко Радмило; протођакон Немања Рељић.

Епископ Сергије је том приликом одликовао Митрополита Илариона орденом Светих новомученика бихаћко-петровачких за његову показану љубав према Епархији бихаћко-петровачкој и Светониколајевској свештеној обитељи рмањској. По завршетку Свете литургије прочитана је грамата Његове светости Патријарха српског г. Порфирија о проглашењу Светих преподобномученика и мученика рмањских. Уследиле су беседе архијереја Сергија и Илариона.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка