Отац Макарије: Господ, Који је Љубав, дошао је да нам покаже да има човјека!

Игуман манастира Савина јеромонах Макарије одговарао је на питања слушалаца емисије „Питајте свештеника Радија ,,Светигора“ на Трећу недјељу по празнику Васкрсења Господа и Спаса нашега Исуса Христа.

Тумачећи Свето Јеванђеље на Недјељу раслабљеног отац Макарије је казао да се однос између човјека и човјека гради на основу односа човјека и Бога.

„Љубав је одрицање од себе и својих жеља и потреба да бисмо задобили вјечни живот и Царство небеско“- казао је отац Макарије и подсјетио на значај ријечи из ове јевенђелске приче када раслабљени одговара Господу на питање зашто не уђе у бању ријечима: Немам човјека!

„Господ је дошао да нам покаже како треба да живимо и да има човјека дајући нам себе који је сама Љубав. Плод наше љубави према ближима је милосрђе. Те потресне ријечи ,,Немам човјека“ предокус су пакла овдје на земљи, одсутности Божије у човјеку и одрицања човјека од Бога, и ако се не покајемо, примајући Бога, односно љубав у своје срце, то стање ће се пренијети на вјечни живот. Злом не може да се добије добро нити се мржњом може добити љубав“- казао је отац Макарије.

Треба читати дјела Светог Владике Николаја чији дјелић моштију се чува у Савини.

У наставку емисије отац Макрије је слушаоце подсјетио на светитељски лик Светог Владике Николаја Охридског и Жичког, од чијег се рођења ове године прославља 140 година, 70 година од упокојења и 35 година од враћања његових светих моштију у Лелић.

„У манастиру Савина се чува дјелић моштију светог Владике Николаја који је у манастиру Савина провео двије године од 1902.до1904. године. Треба стално читати дјела Светог Владике Николаја и молити му се: Свети оче Николаје моли Бога за нас. Свети Владика је тада казао да ће се вратити у Савину и вратио се преко својих светих моштију. У Светог Владику Никоја се уселио Дух Свети створивши од њега духовну лиру чије су мисли равне мислима светих отаца и богослова, које нису разумљиве онима који не живе хришћански. Његове ,,Молитве на језеру“ су химне Богу које човјек може да чита као молитве и кроз које може да види гдје се он у ствари налази у односу на Бога“- казао је отац Макарије.

Свети Георгије-слава многих Срба

Отац Макарије је у наставку емисије говорио и о светитељском лику Светог великомученика Георгија кога ћемо прославити у сриједу 6. маја.

„Не осуђуј никога и бићеш спасен“.Осуђуј себе да не би осуђивао другога.“

Након уводног дијела емисије у коме је тумачио Свето Јеванђеље и говорио празницима Светог Владике Никола и Ђурђевдану, отац Макарије је одговарао на питања слушалаца емисије „Питајте свештеника“ од којих се прво односило на поруку Светог Макарија Великог: Не осуђуј никога и бићеш спасен.

„Не треба никога осуђивати осмим самих себе и то је истински пут покајања. Самоосуђивање доноси много користи у духовном животу. Благодаћу Божијом опраштају се многи гријеси када их признајемо али не падајући у очај. У дубини покајања је кључ нашег спасења. Онај који се површно каје никада се неће сусрести са Богом и он може да пострада јер никад није опипљиво срео љубав Божију. Мораш осуђивати себе да не би осуђивао другога то је духовни рад на себи како би живио у Христу у радости у овом животу а у вјечности у присном односу са Богом“- казао је игуман Савински.

Међу питањима нашла су се и сљедећа:

Како протумачити сузе на молитви?

„Тренутак када ум буде привучен благодаћу Духа Светога и када се спусти у срце, препознаје се само опитом. То је тренутак да осјећаш да си ти оно што читаш у молитви што изазива гануће и сузе. Само Бог може да нас научи молитви, јер Дух дише гдје хоће. Човјек треба да остане на томе, да заустави тај тренутак и пусти Бога да дејствује у њему“- казао је отац Макарије одговарајући на питање о сузама за вријеме молитве, упућујући на читање књига оца Емилијана.

„Поводи за сузе могу бити погрешни, могу бити и потврда да нећемо да се покајемо. Зато их треба испитивати и треба им вјеровати тек кад се очисти срце. Пазимо да не паднемо у стање туге која води у депресију и уништава човјека. Зато је потребно много молитве да би се човјек спасио од демонских замки“- рекао је игуман манастира Савина.

Kaко, као православни хришћани, да гледамо на ратне злочине у свијету?

„Најбоље је да видимо патњу у својој микрооколини. Најприје да се трудимо да у нашој души и окружењу не буде патње па ћемо на тај начин помоћи и Гази, и Палестини, и Украјини и Ираку“- рекао је отац Макарије.

Како постићи дух скрушености?

„Док год човјек у себи осјећа тугу, он се није искрено покајао, јер човјек пада у депресију зато што се узда у себе, а неискрен је према Богу. Ако сам горд, нећу устати, а ако сам смирен устаћу и кајати се ма колико пута да паднем. Христос ће ми доносити радост, иако сам био у блату гријеха. Треба да донесемо одлуку да ћемо прије умријети него бити у гријеху и онда ћу неминовно добити радост и срести се са Христом осјећајући Његову благост и љубав. То човјека ослобађа од окова гријеха и васкрсава га.

Како протумачити да „свако зло има и своје добро.“

-Старац Јефрем Филотејски и Аризонски каже: ,,Не плаши се невидљивих непријатеља, јер си се обукао у Христа. Међутим, требало би да задрхтиш кад приметиш да те због твојих грехова благодат више не штити. Чак и тада, „свако зло има и своје добро.“ Побрини се да служиш Богу са страхом и трепетом, јер вешти злобник, нека га Бог уништи, спотиче подвижнике и чека време немара, а онда се махнито баца на њих, покушавајући да их, ако је то могуће, живе баци у пакао.“

-У животу сваког хришћанина постоје они периоди када нам је све тешко, када је за одлазак у Цркву и стајање на служби потребан огроман напор, када нам је молитва претешка, расејана или је уопште нема, када духовну литературу радије заменимо садржајем са друштвених мрежа. Ти периоди знају понекад и да потрају доста дуго. Како се борити у тим ситуацијама? Знамо да морају да постоје, али како што пре и са што мањим последицама изаћи из њих? Које конкретне духовне навике или приступе можемо применити да пребродимо те ,,духовно сушне периоде“?

-Код Светог Јована Лествичника налазимо: ,,Понекад Бог благосиља велике падове у грехе, знајући да ће из њих произићи велико покајање.“

Цијелу емисију „Питајте свештеника“ препоручујемо да послушате на страници Радија „Светигора“.

Пише: Димостенис Михопoлос

Превод: Никола Гачевић, свештеник

Модерност је тумачена на многе начине. Описивана је као научни напредак, као политичка еманципација, као ширење тржишта, као преображај у знању и у власти. Па ипак, упркос тој разноврсности тумачења, остаје основна тешкоћа да се поуздано одреди средиште самога феномена.

Шта је оно што модерност изражава као јединствену цјелину?

Упркос мноштву гласова, готово у потпуности изостаје један приступ који би настојао да одреди овај феномен са становишта црквеног искуства (ἐκκλησιαστικὸ βίωμα). Не ради се о моралистичкој критици, нити о одбацивању. Ријеч је о једном једноставном питању:

Шта је модерност када се сагледа под призмом Цркве?

Боже сачувај, не полажемо право да себе поставимо као изразитеље Цркве. Али се указује на један изостанак: да је овај феномен подробно описиван, а да притом није био формулисан у појмовима који би били препознатљиви црквеној свијести.

Ако, дакле, потражимо средиште, модерност се може сагледати као помјерање које није тек институционално или културно, него онтолошко.

У старогрчкој философији свијет се поима као разуман и смислен (ἔλλογος). Трагање за Логосом представља средиште тумачења бића. Још увијек није ријеч о личном откривењу, него о дубоком увиду да стварност није хаотична, него да посједује смисао и поредак.

У хришћанској Ромејској васељени (οἰκουμένη), Логос више не остаје појам. Постаје Личност. Оваплоћени Логос сачињава средиште васељене. Јединство свијета више се не утемељује на једном апстрактном начелу, него на личној присутности која све сједињује.

Ту се економија (οἰκονομία), политика и друштво укључују у једно јединство које није тек функционално, него онтолошко.

Модерност управо означава удаљавање од тога средишта. А то удаљавање не настаје из незнања. Оно се збива након што је Логос постао познат.

Запад не игнорише Логос. Он га је живио. И управо зато помјерање које се одиграва није пуки заборав, него дјелатно, свјесно удаљавање.

Овдје се појављује Мамон.

Мамон није тек среброљубље. Он представља један други начин устројства свијета. Тамо гдје средиште више није Оваплоћени Логос, него посједовање овога свијета, господарење над овим вијеком и непрестано нагомилавање. Вриједност се више не односи на личност, него на количину.

Овдје разликовање престаје да буде теоријско.

„Нико не може двојици господара служити… не можете служити Богу и Мамону.“
(Јеванђеље по Матеју 6,24)

Не ради се о моралној поуци, него о откривењу двају неспојивих начина устројства свијета.

Логос и Мамон не стоје један уз другог (не сапостоје) као могуће опције, као могућности избора. Они одговарају, кореспондирају различитим центрима.

Новац, унутар овога помјерања, престаје да буде средство и постаје систем. Стварност се више не устројава око једнога средишта, него кроз токове и мреже које функционишу самореферентно. Развијају се економске теорије, а на њима се темеље идеологије које настоје да протумаче и легитимишу ту нову структуру.

Један дио сукоба које посматрамо у модерном раздобљу, али и данас — а нарочито оних који се тичу односа државне власти и финансијског система, као и судара различитих цивилизацијских поредака — представља облик у којем се ово помјерање испољава. Не ради се само о сукобу интереса.

То је пројава једне дубље промјене од прелаза из свијета који се устројава око Логоса у свијет који се устројава око Мамона.

И зато питање наше епохе није само политичко или економско.

Оно је онтолошко:

Које ће бити средиште свијета.

Извор: antifono.gr

Преузето са: www.zurnal.me

Епархија ваљевска позива верни народ на саборну прославу празника Светог владике Николаја у недељу 3. маја 2026. године у манастиру Лелић. После дочека Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у 8 часова и 30 минута, света Литургија биће служена са почетком у 9 часова, а уследиће и освећење Дома Светог владике Николаја.

Извор: Информативна служба СПЦ

Управа парохије при Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду и Студентски парламент Универзитета у Новом Саду организују 28. априла 2026. године са почетком у 19 часова дијалог на тему Будимо људи Јеванђеља и Светосавља - религија у друштву, култури и политици.

У амфитеатру Ректората Универзитета у Новом Саду говориће академик Дарко Танасковић и свештеник проф. Др Владан Таталовић.

Извор: Информативна служба СПЦ

Празник Светих новомученика јасеновачких молитвено је прослављен данас, 22. априла 2026. године, у Храму Рођења Светог Јована Претече у манастиру Јасеновац.

С вјерним народом, гостима, свештеним и монашким клиром, Свету архијерејску литургију и освештање славског колача и жита служили су Високопреосвећени Митрополит милешевски г. Атанасије и Преосвећена господа Епископи: пакрачки и славонски Јован, буеносајрески и јужно-централноамерички и администратор Епархије загребачко-љубљанске Кирило и викарни Епископ хвостански Алексеј.

У току Литургије Преосвећени владика г. Јован рукоположио је у свештени чин ђакона достојног ипођакона др Тибора Данелишена.

Извор: Манастир Јасеновац

Бесједа протојереја-ставрофора Слободана Бобана Јокића на Лазареву суботу

Лазарева субота и Цвијети су практично један празник који се слави два дана. Са овим празником на неки начин почињу велики васкршњи празници. Али да се запитамо који је то смисао овог догађаја који Црква тако свијетло, радосно и побједно празнује на Лазареву суботу? Како спојити жалост и сузе Христове са Његовом силом којом је васкрсао мртвога Лазара?

Христове сузе нам показују истинитост његовог Оваплоћења, велику тајну побожности да је Бог постао човјек. Овај празник нам на најдубљи начин открива ову велику тајну кроз коју се истински пројављују двије природе Христове, Божанска и човјечанска. У ову суботу се обавља до тада највеће од Христових знамења: васкрсење његовог пријатеља, „који је већ заударао“ послије четири дана од његове смрти. Зато је Лазар свједок, живи опипљиви свједок, да је васкрсење, што значи живот, и то вјечни живот, последње слово људске историје, а не смрт. И тако Лазарево васкрсење постаје слика и символ будућег васкрсења људског рода, како и каже једна химна овога празника: „Како би прије Страдања (свога) учврстио вјеру у опште васкрсење, васкрсао Лазара си из мртвих Христе Боже“.

Овдје бих се задржао и на још једној великој тајни људског постојања. То је тајна сузе. Можемо рећи да се свијет данас налази и пред тајном сузе. Наша страдална планета поквашена је сузама људским од коре до центра, каже отац Јустин Ћелијски. Због чега, дакле, Христос плаче? Христос плаче зато што је у смрти свог пријатеља сагледао тријумф смрти у свијету, смрти коју Бог није створио, а која је загосподарила и господари свијетом, затровавши свеколики живот и претворивши га у бесмислено смјењивање дана, који се неумитно урушавају ка пропасти. Христов плач је плач Творца над својом распаднутом и разореном творевином, плач Умјетника над разбијеним и уништеним дјелом, плач Љубави над животом који је се одрекао. Бог није смрт створио (Прем. 1, 13), каже нам Свето писмо. Исусу ударише сузе. То плаче Љубав. И зато што тугује и плаче, зато и упућује изазов смрти као последњем непријатељу. Ово је празник дјеце као што нам и ова дјеца говоре. И зато се морамо запитати и над сузом дјетета као што смо се запитали над сузом Христовом. Данас је свијет испуњен дјечјим сузама као можда никада до сада у историји. Широм свијета дјеца плачу, болују, гладују, умиру или бивају убијена због „узвишених циљева“, територија или идеала. Морамо се у овоме болу сложити да ниједан идеал (ни територија, ни циљ) свијета не вриједи сузе (само) једног детета, а не десетине хиљада живота дјеце страдале у ове наше дане. Ми дубоко вјерујемо да свака суза одгони таму пакла и тјескобе, и помаже да свијет и човјек осјети загрљај, којим Христос грли све нас. Дјецу морамо чувати, васпитавати, али изнад свега грлити и љубити. И да се опет позовемо на великог Достојевског: „Дјецу волите нарочито, јер и она су безгрешна као анђели, и живе да би нас радовала, ради чишћења срдаца наших, као неки путоказ за нас. Тешко ономе ко учини нажао дјетету.
… Сваког дана и часа, сваког тренутка мотри на самога себе и пази на себе, да ти лик буде племенит. Ето, прошао си поред малог дјетета, прошао си љут, са ружном ријечју, са озлојеђеном душом; и ниси можда ни приметио дијете, али оно је тебе видело, и лик твој, ружан и зао, можда је остао у његовом незаштићеном срдашцу. Ти то не знаш, међутим, можда си већ тиме бацио рђаво сјеме у његову душу, а то сјеме ће можда и проклијати, а све због тога што се ниси уздржао пред дјететом, јер у себи ниси одгајио пажљиву и дјелотворну љубав.“

Ово је егзистенцијални изазов за сваког од нас. Све су то потреси живота чији се епицентар налази у дубинама бића. Цијело биће се потреса и учествује у догађају живота. И управо у Христовој сузи једино можемо разумјети и сузу дјетета, јер Христос увијек састрадава са страдалницима. Мукама, сузом и смрћу предао се ради нас Најневинији и у Њему се оправдавају сузе, смрт и страдање свих невиних. Он није само подијелио наш бол, Он је узео на Себе сав бол свих људи да нас заувек ослободи од бола у вечности. Зато се овај празник најбоље разумијева кроз славље дјеце, то је празник дјечје радости, јер је управо пред пут у Јерусалим Христос рекао својим ученицима, пустите дјецу да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско. Овај празник нас тако данас кроз ову литију, пјесму, звончиће, гранчице, радост, игру и срећу ове дјеце учи да пут крста буде наш пут у васкрсење, да пут пожртвоване и безазлене дјечје љубави буде наш пут. Празан гроб, данас Лазарев, а за недељу дана Христов, нас подсјећа да зло, неправда и тиранија не могу имати последњу ријеч. Зато што имамо вјеру у васкрсење, не живимо у очају. Вјера у васкрсење је једино што нам не могу одузети. Васкрсење је чудо љубави која тријумфује над смрћу. Да би уништио смрт и њену тмину, сам Христос – а то значи сам Бог, сама Љубав, сам Живот – силази до гроба Лазаревог, силази да би се тамо лицем у лице срео са смрћу, да би је разрушио, да би нам даровао вечни живот за који нас је саздао Бог. То је та зачуђујућа прича. Зачуђујућа зато што у њој видимо како Христос плаче, тугује и потреса се, али и Христа који васкрсава. Христовим васкрсењем позвани смо да преобразимо и себе и свијет. Зато овај празник треба и мора да остане оно што је био кроз историју празник и догађај дјечје радости.

https://mitropolija.com/2026/04/04/protojerej-stavrofor-slobodan-boban-jokic-vaskrsenje-je-cudo-ljubavi-koje-trijumfuje-nad-smrcu/

Митрополит Димитријаде и Алмируја г. Игњатије: Божанствена литургија у делима митрополита Амфилохија (Радовића)

Увод

Блаженопочивши митрополит црногорски Амфилохије (1938–2020), световним именом Ристо Радовић, био је једна од најсветлијих личности савременог Православља, не само у Србији већ и у читавом православном свету.

Био је полиглота, са блиставим студијама у многим европским земљама, као и у Грчкој, где је 1973. године стекао звање доктора и веома добро знање богословља Светих Отаца и црквеног искуства. Својим радовима ће значајно допринети развоју богословске књижевности. Један од његових најважнијих доприноса био је начин на који је доживљавао Божанствену Литургију – не само као обред и  део богослужења већ као тајну живе Божје присутности у свету. Својим делом, блаженопочивши Амфилохије је предлагао свеобухватно виђење Божанствене Литургије, али и целокупног хришћанског живота. У наставку ћемо сагледати неке од кључних аспеката његове теологије Литургије, онако како их је сам разрадио и живео.

Значај хлеба у Литургији

Полазећи од средишњег места које хлеб заузима у тајанственом животу Цркве, блаженопочивши Амфилохије истицао је кључну улогу Божанствене Литургије као израза и потврде саме тајне Цркве. Према његовим речима, тајна хлеба јесте тајна целокупног Христа, који улази у најдубље средиште људског живота и живота света. Божанствена Литургија није ништа друго до тајанствено продужење и понављање оне Тајне вечере кроз векове. Преламање хлеба – било да се назива Господња вечера, принос, призивање, или Литургија – одувек је остајало средиште живота црквене заједнице, најпотпунија и најуниверзалнија тајна Цркве.

Евхаристија као срце Цркве

Према блаженопочившем Амфилохију, Евхаристија представља само срце Цркве. Ако је Христос хлеб живота, а Црква Његово тело, онда Божанствена Литургија са Евхаристијом као њеним срцем објављује и остварује ово јединство Христа и Цркве. То се догађа зато што Божанствена Литургија, као најузвишенији чин и сабрање Цркве, у себи садржи све елементе које садржи и Саборна Црква: хлеб живота, то јест Христа, заједницу Божјег народа сабраног око епископа као своје главе и хлеб и вино, који представљају дарове читаве творевине. Полазећи од оваквог схватања, блаженопочивши Амфилохије органски повезује Божанствену Литургију – а тиме и целу Цркву – са троструком Тајном Бога, човека и све творевине.

Толико је средишње место, блаженопочивши Амфилохије, придавао Литургији, да бележи како све тајне и сви напори људи не треба да циљају ничем другом него остварењу евхаристијске заједнице свих у Христу, што открива дубину и узвишеност Божанствене Литургије.

Одређене карактеристике Божанствене Литургије

У својој посебној студији Значење Литургије, блаженопочивши Амфилохије разрађује одређена  темељна обележја која се односе на само средиште теолошког разумевања Божанствене Литургије.

Све што се догађа, како говори, током Божанствене Литургије је да се преко свих радњи и речи од стране свештеника и народа указује на Домострој Спаситељев, то јест на свеукупно дело Божијег спасења света, како то тумачи и Свети Никола Кабасила у свом познатом одређењу суштине Цркве.

Кроз све што се одвија у Литургији – песме, читања апостолских и еванђељских одломака, молитве које свештеник изговара – открива се у литургијском времену, а самим тим и у историји, читав низ спасоносних догађаја Божјег Домостроја. У томе блаженопочивши Амфилохије распознаје једну узајамност:

Не делује само Бог кроз благодат у Литургији нити се у њој само открива Божије дело спасења света, већ и верни који се сабирају учествују у тој освећујућој благодати, јер сама Божанствена Литургија остварује тај домострој спасења и уједињује све вернике. Кроз приношење хлеба и вина, представља се цели Божји Домострој – сви догађаји спасења којима се освећује живот и читава творевина.

Истог тренутка, како бележи блаженопочивши Амфилохије, приносећи наш принос Богу, значи приносећи хлеб и вино као евхаристију, жртву и мољење, притом знајући да је храна живот и да је цели свет створен као храна човеку. Ако је храна живот и ако је свет храна, онда ми, приносећи наше дарове, приносимо живот наш и свет Богу. И додаје да је управо овај принос принос јединства целокупног Тела Цркве, као што су се многа пшенична зрна сјединила и постала један хлеб, исто тако сви који су се причешћивали, причешћују и који ће да се причешћују од овог Једног Господњег Тела и Крви постају једно, значи постају једна Црква. За све нас који учествујемо у Литургији, постаје јасно и осећајно присутно стварно искуство и осећај најдубљег јединства свега, које из ње извире и у њој се остварује.

Заједничко учешће у Божанственој Литургији

 Блаженопочивши Амфилохије снажно је наглашавао да Божанствена Литургија није само обредна радња свештеника, већ заједничко дело – чин свештенства и народа заједно. Црква, како знамо, није скуп појединаца, већ Тело Христово – жива, телесна стварност у којој су сви чланови повезани нераскидивим духовним везама.

Сагласно са Њим: Бог не чује одвојене особе. Чује само Цркву, значи двоје или троје сабране у Његово Име. Живот унутар Цркве је заједница живота, вера – заједница вере, љубав – заједница љубави, светост – заједница светих, молитва –заједничка молитва, хлеб – заједнички хлеб, дарови – заједнички дарови…

Јасно је, сагласно са блаженопочившим Амфилохијем, све што се приноси у Божанственој Литургији односи се на оно што Црква има и што јесте. Не постоји нешто друго изван Божанствене Литургије. Упућује нашу пажњу на различита искривљена схватања и практике Божанствене Литургије, која се често схвата као приватни обред посвећења или као један писани, литерарни облик (на пример: литургија за сиромашне, за раднике…) или пак као пука прилика за богослужење, у којој се један део Христове тајне издваја из целовитог и католичког – то јест свеобухватног – садржаја вере, тајни и етоса Цркве, значи од њене саборне духовности. Такав приступ, упозорава Амфилохије, води искривљењу дубоког смисла не само Божанствене Литургије него и саме Цркве. Јер, како каже, свака појава индивидуализма у животу Цркве замагљује њено право значење и пуноћу. Па, према томе, истиче он, као што се Христос не дели, тако је немогуће и Црква да се подели, тако се и Божанствена Литургија, као сабрање и жртва, не сече, управо зато што у њој садржи хлеб живота, значи Христа и Његову Цркву, а она опстаје вечно, њено католичанско дело и пројава.

Теолошко наслеђе које је блаженопочивши Амфилохије Радовић оставио иза себе  огромно је и драгоцено.

Кроз своје дубоко теолошко дело, засновано на Светом Писму, предању Светих Отаца и, надасве, на евхаристијском искуству, он је настојао да покаже средишњу улогу Божанствене Литургије – као центра света, осовине око које се окреће сав живот Цркве и места где се догађа освећење читаве творевине. Ако бисмо желели да сажмемо његово виђење Божанствене Литургије, могли бисмо то изразити речима које је он сам често понављао: Божанствена Литургија је почетак и крај. Почетак творевине и крај света, тамо где Христос остаје са нама у све векове.

С грчког превео: Саша Дедић

 (Светигора, бр. 334)

Добротољубље (Филокалија), збирка изабраних аскетских мистичких списа који су настајали током више од хиљаду година, штампано је по први пут у Венецији 1782. године на грчком језику. Од тада је ово, једно од најзначајнијих књижевних дела која описују благодатно-подвижничко искуство православне духовности, превођено на многе језике, укључујући и српски.

Митрополија загребачко-љубљанска један је од саиздавача првог превода Добротољубља на словеначки језик. Превођење књиге која излази са благословом Његове Светости патријарха Порфирија је у току – до сада су издата два, а ради се и на преводима преостала три тома.

Доносимо интервју који је са Гораздом Концијанчичем, уредником издања и једним од преводилаца Филокалије, угледним словеначким философом, песником и преводиоцем, водила Ксења Хочевар, октобра 2020. године. Интервју је објављен на порталу druzina.si, одакле га и преносимо.

Љубав према лепом, али и етички добром

„Коначно на словеначком“, недавно је рекао о. Марко Рупник [познати словеначки теолог и уметник], када је чуо за словеначко издање Филокалије (Добротољубља). Каква је то књига?

Филокалија етимолошки означава љубав према лепом. То лепо је истовремено и етички добро, у складу са широким значењем придева kalós, који на новозаветном грчком значи „леп“, али и „морално исправан, поштен, добар“. Исус је, на пример, o pimin o kalos (ὁ ποιμὴν ὁ καλός) – „добри и лепи, дивни пастир”. Реч филокалија понекад има и једноставније значење – антологија, избор најбољих текстова. Књига о којој данас говоримо је збирка, заправо права библиотека, одабраних источнохришћанских аскетских и мистичких списа писаних на грчком језику између 4. и 15. века.

Ко је аутор тог зборника? Ко је први одабрао и објавио ове списе?

Два светитеља Православне цркве – Никодим Светогорац и Макарије Нотар, Епископ коринтски, уредили су прво издање Добротољубља. Објавили су га у Венецији на јесен 1782. године. Утицај Филокалије био је огроман, како на хришћанском Истоку тако и, од средине 20. века до данас, на хришћанском Западу.

Источнохришћанска духовност била је маргинализована или чак потпуно протерана из западне свести. У прошлом веку ситуација се знатно променила

Ове [2020] године изашао је први од планирана четири тома словеначког превода. Следеће [2021] године излази други. Преводи за трећи том су већ у току. Давид Моврин је преузео превод врло опсежног и занимљивог дела Петра Дамаскина. Јасна Хроват преводи Никиту Ститата, а ја духовне омилије Макарија Египатског. Четврти том је још толико далеко од реализације да, с обзиром на моје године, не усуђујем се да се надам да ћу доживети његово издање… (смех), али неко други ће завршити започети посао.

На који начин је настајало и обликовало се Добротољубље као антологија отачких списа?

Макарије и Никодим су се ослањали на већ постојећу традицију рукописних аскетско-мистичких зборника, иако истраживачи још нису открили старији рукопис који би садржавао све ауторе данашње збирке. Према предању, Макарије је направио избор на основу рукописне књиге чији је наслов био Антологија о сједињењу ума са Богом. Њу је пронашао у светогорском манастиру Ватопед.

Хиљадугодишња традиција постаје наше интимно уверење и надахњује нас

Која је била Никодимова улога?

Никодим је углавном уређивао текстове. Написао је и важан предговор и уводе у поједине ауторе.

Ко су ти аутори?

Добротољубље садржи 63 књижне јединице. Њих је написало више од 30 аутора, током хиљаду година. Неколико текстова је анонимно, па се не могу тачно побројати сви аутори.

Класици аскетске књижевности

Можемо ли их поделити у групе?

Да, у Добротољубљу можемо отприлике да разликујемо три групе писаца. Прву, чија дела улазе у састав првог тома словеначког превода, чине класици ранохришћанске духовности: Евагрије Понтијски, Јован Касијан, Марко Подвижник, Дијадох Фотички, Исихије, презвитер (свештеник) јерусалимски и ава Исаија из Газе.

Другу групу, а она ће ући у састав другог тома словеначког превода, чини група аутора који су писали у другој половини првог миленијума, користећи плодове монашке културе и остављајући бриљантне синтезе њених достигнућа: Максим Исповедник, Таласије Либијски, Јован Дамаскин. У ту групу синтетичара могу спадати и мање познати аутори који се ослањају на предање и тумаче га, попут Теодора Едеског и аве Филимона. У својим списима они се позивају на црквене Оце и прву филокалијску генерацију. Приметан је и све већи утицај Дионисија Ареопагита и Јована Лествичника.

Добротољубље показује како да се ослободимо фаталних животних сметњи и расејаности

Трећа група аутора, чија дела ће се налазити у трећем тому словеначког издања, везана је за појаву светог Симеона Новог Богослова, изузетно занимљивог мистика и песника који је живео на прелазу из 10. у 11. век. Заједно са својим учеником, Никитом Ститатом, Симеон припада генерацији првих исихаста, чији су представници Никифор Самотар, Григорије Синаит и Теолипт Филаделфијски. Поменути духовни писци почели су на различите начине да систематизују метод Исусове молитве. Тај покрет кулминирао је са великим богословом Григоријем Паламом, који је такође прилично заступљен у Филокалији, исто као и његови ученици.

Заиста много имена… Можете ли укратко да резимирате шта налазимо у Филокалији?

Укратко, у Добротољубљу се огледа целокупна историја византијске хришћанске духовности, иако, наравно, не садржи све ауторе ни све њихове текстове. Дакле, у питању је скуп разноврсних списа и својеврсна лабораторија разних духовних учења, међу којима истовремено постоји и специфично вишегласно јединство.

Где су вас у животу срели ти мистички и аскетски списи?

Купио сам пет томова грчке Филокалије у малој прашњавој књижари на Кипру 1987. године. Тамо смо супруга и ја застали на неколико дана путујући у Свету Земљу, коју смо потом препутовали уздуж и попреко, често и аутостопом. Од тада ме Добротољубље на разне начине прати на мом духовном и интелектуалном путу. На крају, била ми је и важна инспирација у писању књиге О неким другима.

Отац Рупник каже да је Филокалија најважније духовно штиво после Светог Писма. Како објашњавате да ми католици тако мало знамо о Добротољубљу?

Католици нису добро упознати са списима хришћанског Истока због хиљадугодишњег раскола између источне и западне Цркве. Због раскола, источнохришћанска духовност дуго је била маргинализована или чак потпуно протерана из западне свести. У прошлом веку, међутим, ситуација се знатно променила, посебно са Другим ватиканским сабором и екуменским покретом. На пример, папа Јован Павле Други више пута је рекао да Католичка црква треба да научи да дише на оба плућна крила. Теолошки покрет повратка изворима – ressourcement – уродио је плодом у многим критичким издањима грчких Отаца, укључујући и филокалијске, на пример у класичној збирци на француском Sources Chrétiennes (Хришћански извори).

Да ли се нешто слично дешава и у Словенији?

Да, током последње две деценије добили смо праву библиотеку најважнијих отачких текстова на словеначком. Проблем је, по мом мишљењу, у томе што просечан католик, нажалост, још увек врло мало чита духовне ауторе, и оне западне, а камоли источне. То је, наравно, велика штета.

Ако верујемо у Христа, онда можемо са поверењем да идемо у сусрет агонији која нас све чека и да на крају затворимо очи имајући безбрижно ишчекивање

Духовно штиво нас чини дубински срећним. Уз то, хиљадугодишња традиција постаје наше интимно уверење и надахњује нас. То је посебно важно у време када нема много живих духовних учитеља, „стараца“, којима би се у невољи могли обратити за духовни савет. Књиге старих светаца могу да нам говоре и саветују нас уместо њих. Много тога могло би да се уради на плану културе читања, једним ширим образовањем у оквиру Цркве.

Митрополија загребачко-љубљанска помаже превод

Како ви лично читате ове списе? Које место заузима Филокалија у вашој библиотеци?

Дуги низ година читао сам Добротољубље заједно са Новим Заветом на [грчком] оригиналу, као јутарње духовно штиво. Редом, од почетка првог тома до краја петог, па опет из почетка. Прочитао бих само један или два кратка одломка, што је прикладно само за lectio divina [моливено читање и духовно созерцање, сагледавање прочитаног]. Такви текстови треба да буду „преживани”. На Западу су монаси заправо и користили термин ruminatio (лат. преживање) за такво читање – остајали су да седе, не само сећајући се прочитаног, него и налазећи се у дубинским стањима духовности и духовног созерцања.

Да ли и даље настављате са овом праксом?

Не. Последњих година сам одустао од читања Добротољубља, јер сам у другим деловима дана интензивно укључен у исте те текстове као преводилац и уредник, па радије користим друге списе за духовно читање. У последње време нарочито читам латинске списе Мајстора Екхарта. Њих такође сада преводим уз Добротољубље.

Пун назив оригиналног издања збирке је ”Филокалија, којим се ум прочишћава, просветљује и усавршава”. Да ли нас Оци Цркве уче да се молимо, како да дођемо до „савета“, како да живимо духовно?

Да, то је битно. Добротољубље није књига која на првом месту пружа информације, иако у њему наилазимо и на многе одломке из високог богословља и сјајно изречених философских увида, већ оно има практичан карактер. Учи нас шта треба да радимо, како да се понашамо, како да се вежбамо, али не толико споља – иако говори и о томе, колико изнутра. Показује нам како да се ослободимо фаталних животних сметњи и расејаности, како бисмо постали независни од светских веза и заиста у својим срцима искусили другачију, вечну, бесконачну Стварност која је темељ свих ствари и која управља историјом и нашим личним животима.

Какав преводилачки рад захтева пројекат превођења Добротољубља?

Словеначки превод Филокалије настао је као добровољни интернет пројекат, који је окупио неколико преводилаца са грчког у различитим фазама развоја, од хеленистичког кинија, класицистичких идиома, разних нијанси византијског грчког до раних облика димотикија [народног језика], из којих се развио новогрчки. У првом тому лавовски део превода преузела је Јасна Хроват, класични филолог и реномирани преводилац отачких текстова. Она ми је, заједно са Јаном Цигленечким и Матејом Комел Снојем, такође помогла да језички исправим цео текст.

Хришћанство се не би проширило по целом свету да шачица Јевреја који су побегли спасавајући своје животе није доживела нешто због чега су постали неустрашиви сведоци

Због језичке и стилске разноликости самог Добротољубља, али и разних преводилаца од којих сваки увек има јединствену преводилачку поетику, био је потребан интензиван уређивачки рад, који је обезбедио основно концептуално обједињавање и формалну хармонизацију текстова насталих током дугог временског периода.

Сећање на смрт

И у првим вековима хришћани су се сусретали са болестима, епидемијама… Како су на њих реаговали „грчки Оци“? Или, да изменим тврдњу оца Рупника у питање: Како остати с Богом усред светског метежа, усред овога света?

Јарослав Пеликан, познати историчар хришћанског богословља, у својој раној књизи о схватању живота и смрти код Отаца Цркве, лепо показује да су у хришћанској мисли постојали веома различити модели схватања смрти. Међутим, сви су сложни у уверењу да је смрт побеђена Христом. Ако верујемо у Њега, онда можемо са поверењем да идемо у сусрет агонији која нас све чека и да на крају затворимо очи имајући безбрижно ишчекивање. Посебно је занимљив Пеликанов осврт на светог Кипријана Картагинског, који је у време смртносне куге која је беснила у његовом граду написао дело De mortalitate, О смртности. На основу тог дела можемо да закључимо да се црква понашала сасвим другачије него данас. Тај пример никако не говори у прилог понашања цркве данас.

Како су се црквени Оци ослобађали овоземаљских веза и без страха од смрти чезнули за вечношћу, за „битисањем са Христом“?

О томе сам писао у уводу књиге Против религије најзначајнијег савременог грчког хришћанског мислиоца Христа Јанараса, која ће ускоро да буде издата на словеначком […]. Да сажмемо: хришћанство се сигурно не би проширило по целом свету да шачица Јевреја који су побегли спасавајући своје животе у време Исусовог хапшења, касније није доживела нешто због чега су постали неустрашиви сведоци којима више није било стало хоће ли живети у овом свету још дуго или не. То је омогућено Васкрсењем Христовим и изливањем Духа Светог на апостоле.

Чежња за загробним животом показује шта тачно значи бити спасен, у историји и животу. То не значи морбидну љубав према смрти или уморан отпор животу, већ превазилажење оба – слободну љубав према животу и опуштен однос према смрти.

Да су први проповедници трчали са „медицинском маском“ на лицу и проповедали „Не бојте се оних који могу тело да убију, али душу не могу да убију“, сви би им се оправдано смејали. Али очигледно је да смо ми људи данас – чак и они који себе називају хришћанима – веома далеко од ставова Павла и осталих апостола… Ако неко мисли да су апостоли били толико храбри јер нису знали за вирусе, бактерије и експоненцијалну функцију, која је у основи епидемиолошких модела, он је глупан.

Није ли хришћанство религија живота и историје, а не источњачког презира према свету као илузији?

Нисам то мислио. Чежња за загробним животом, која припада самом хришћанском бићу, показује нам шта тачно значи бити спасен, у историји и животу. То не значи морбидну љубав према смрти или уморан отпор животу, већ превазилажење оба благодаћу Христовом – слободну љубав према животу и опуштен однос према смрти. Управо то доноси спасење, прихваћено непоколебивом вером. Наиме, Син Божји је избавио, како дивно каже аутор посланице Јеврејима, оне „који из страха од смрти цијелога живота бијаху кривци за своје робовање“ (Јев. 2,15).

Једна од најважнијих тема Добротољубља је стога „сећање на смрт“, односно дужност сваког хришћанина да буде свестан своје смртности и да радосно, сваког дана, очекује смрт. Дозволите ми само да цитирам Исихија, презвитера јерусалимског: „Ако је могуће, стално се сећајмо смрти. Ово сећање уклања у нама све бриге, сво ништавило. Оно рађа заштиту духа и непрестану молитву, неосетљивост тела и презир према греху. Истину говорећи, скоро свака врлина која је у нама потиче од сећања на смрт. Зато се користимо њиме, ако је могуће онолико често, колико се користимо сопственим дисањем”.

https://mitropolija-zagrebacka.org/gorazd-kocijancic-duhovno-stivo-nas-cini-dubinski-srecnim/

Са Христом човек мења поглед на свет!

Јеванђељска перикопа о исцељењу узетог у Бањи Витезди метафорички осликава отуђеност и усамљеност човека данашњице, једна је од поука презвитера др Владана Таталовића, проф. Православног богословског факултета у Београду, на трибини коју је приредила Црквена општина при Саборном храму Васкрсења Христовог у Ваљевској гимназији. Трибини је присуствовао и Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије, са чијим благословом овај циклус траје.

Положај човека, који 38 година лежи у Бањи Витезди одузет и без икога да га спусти у воду у тренутку њеног таласања, које доноси исцељење, налик је данашњем чекању на интервју за најбоље плаћено радно месту у економском сектору, јер се у обема ситуацијама појединац осећа изложен подозривости оних који су у његовој близини, односно одсуству људскости у међусобном опхођењу. Управо ова ефектна паралела основа је тумачења познатог јеванђељског одломка (Јн 5, 7) презвитера др Владана Таталовића на трибини насловљеној управо по стиху „Господе, човека немам“. Наиме,  вапај уневољеног парализом у древном лечилишту у Јерусалиму, на који нас управо у данима Васкршњег поста свештенство подсећа приликом освећења водице, овом новозаветном тексту даје универзалност и чини га поучним посебно у 21. веку у коме, парадоксално, упркос обиљу средстава комуникације и виртуелног дружења, човек бива усамљенији него икада и, као такав, анксиозан и депресиван. У трци за удобношћу коју свет нуди, људи једни друге не гледају као људе, већ као конкуренцију. Уколико се нешто не промени, упозорио је предавач, последице усамљености ћемо осећати у још већој мери, јер се човек може навићи на то стање и оно му, попут телесне болести, може постати природно. Свети јеванђелист Јован бележи питање које Господ Христос поставља човеку:“Хоћеш ли да будеш здрав?“ што, гледано кроз визуру данашњице, значи изаћи из својеврсне удобности патње и промену начина расуђивања.

Христос га (одузетог) лечи Својом речју. Враћа Својој творевини првобитно достојанство. Каже:“Узми одар свој“ да не постоји траг да си био болестан, као што у болници склањају кревете болесника кад изађу… Са Христом човек мења поглед на свет! Мења поглед на околину и бива ослобођен тренутка у ком је био прикован за било шта на земљи. Болесник не препознаје Христа, не види Га, јер људи виде својим очима, умом и срцем једну страну живота. Црква сведочи да постоји и друга могућност. Болест, усамљеност, проблеми и све што сналази човека нема последњу реч. Христос долази и даје Божју силу да се понесе одар- објаснио је презвитер Владан Таталовић феномен доласка Господњег у свет, благодат исцељења изливену и на човека који није показао веру, коју данас можемо наћи у Цркви- телу Христовом, која се стара о својој деци.
Указавши на опасност од обезличавања човека у потрошачкој култури 21. века, односно његовог свођења на пуко материјално битисање, др Таталовић је истакао да је на нама, као светосавском народу, да водимо борбу за очување вековних вредности, а не да „чекамо да се узбурка вода“. Такође, Господ упозорава да је грех („Иди и не греши више да ти се што горе не догоди“) кључни узрок паралисаности болесника у Бањи Витезди, те је неопходно да бдимо над собом и, уколико ипак сагрешимо, да се покајемо и трудимо се да будемо људи. Бити човек, истакао је предавач, значи застати поред оног ко је паралисан, обићи усамљеног, осмехнути се тужном… И то не можемо чинити без Христа, јер са Њим су то чинили светитељи. Црква улази у живот сваког човека и самоћа нема последњу реч, већ само живи Бог- Христос, Који нам се открива како би нас исцелио и привео Себи, закључио је презвитер др Владан Таталовић. У завршници трибине, проф. Таталовић је одговарао на питања посетилаца, које је ова тема, као и његово излагање, подстакла на размишљања и проширивање знања, имајући у виду њену актуелност у данашњем тренутку и практичну применљивост пастирских поука ради поправљања квалитета живота.

Извор, фото: Епархија ваљевска

Џон Бер: „Свети Јован Богослов и његово пасхално Јеванђеље, предговор теологији“.

Издаваштво Епархијe жичке богатије је за још једно научно издање: Џон Бер: Свети Јован Богослов и његово пасхално Јеванђеље, предговор теологији, (Краљево: Епархијски управни одбор Епархије жичке, 2026. стр. 480).

Наслов оригинала: John the Theologian and his Paschal Gospel: A Prologue to Theology, Oxford University Press, May 20, 2019.

Преводилац овог капиталног издања је др Дарко Крстић, а уредник издања протојереј др Слободан Јаковљевић. Књига оца Џона Бера представља значајан допринос савременом православном богословљу, у коме се на особен и продубљен начин сагледава богословска порука Јеванђеља по Јовану. Полазећи од пасхалне перспективе, аутор отвара темељна питања хришћанске вере, указујући на унутрашњу повезаност Писма, Предања и богословског мишљења.

Српско издање ове књиге објављено је по лиценци, уз сагласност издавача Oxford University Press, у чијем је издању оригинално дело први пут публиковано. На тај начин домаћем читаоцу постаје доступно једно од значајнијих савремених богословских остварења, које у овом тренутку има посебан значај за развој православне егзегезе. Насупрот доминантним токовима појединих савремених егзегетских приступа, нарочито оних који су се обликовали у оквирима немачке егзегетске школе, ова књига нуди богословље утемељено у литургијском и пасхалном искуству Цркве, враћајући тумачење Писма његовом изворном, црквеном контексту.

Ово издање доноси, поред основног текста, и посебан предговор аутора написан за српско издање, као и поговор преводиоца, који је настао у непосредном дијалогу са аутором током рада на преводу. На тај начин читаоцу се пружа додатни увид како у ауторску намеру, тако и у преводилачки приступ и разумевање текста.

Надамо се да ће ово издање допринети продубљенијем разумевању јовановске теологије и подстаћи даље богословско промишљање у нашем црквеном и академском простору.

ПРЕДГОВОР АУТОРА СРПСКОМ ИЗДАЊУ

Велика ми је радост да видим српско издање моје књиге Јован Богослов и Његово Пасхално Јеванђеље. Сваки превод је много више од простог преношења речи из једног језика у други: то је место сусрета између различитих духовних предања, интелектуалних навика и културних искустава. У том смислу, ова књига није само студија о Јовану Богослову и дубокоумном пасхалном богословљу његовог Јеванђеља, већ такође и мост између научног дела реализованог у једном контексту и заједничког хришћанског наслеђа које превазилази границе језика и времена.

Проучавање Јовановог Јеванђеља увек је био сусрет са извором изванредне богословске храбрости и духовне дубине. Јованово сведочанство о Христу као о вечној Речи и светлости која обасјава свет, представља јединствен поглед унутар Новога Завета. Међутим, оно што сам желео да постигнем у овој књизи било је то да покажем да Јованово богословље није апстрактно размишљање о божанским истинама, већ је неодвојиво повезано са Пасхалним ритмом живота ранохришћанске заједнице. Тврдим да у самом срцу Јовановог Јеванђеља лежи Пасха – не само као историјски догађај, већ такође као богословска матрица која обликује начин на који Јован сагледава, сећа се и сведочи о Христу.

Српско богословско предање – нарочито његова рецепција великих Отаца Цркве као и неслућене литургијске дубине Православног предања – поседује истанчану осетљивост за тајну Пасхе, њен есхатолошки карактер и њену преображајну силу у животу Цркве. Због тога ми је нарочито драго да је сада ова књига доступна и на српском језику. Искрено се надам да ће њени нови српски читаоци, духовно обликовани богатим литургијским и Христоцентричним приступом богословљу, препознати у Јовановом Јеванђељу оно што наставља да ме зачуђује: јединство историје и откривења, догађаја и значења, Крста и славе, смрти и живота.

При писању ове књиге циљ ми је био да понудим једно читање текста Јовановог Јеванђеља које узима за озбиљно његову литерарну сложеност, као и његов богословски израз, црквени контекст и историју рецепције. У бројним савременим тумачењима, Јован је схватан првенствено кроз призму хеленистичке мисли или мистичког симболизма, док је занемариван Пасхални карактер његовог сведочанства. Моја намера је била управо супротна: да покажем да Јованово Јеванђеље не може да буде истински схваћено осим ако се чита као спис који је рођен на основу Пасхалног искуства – искуства које је истовремено историјско и литургијско, заједничко и дубоко лично. Христово Васкрсење, као средиште Пасхалног откривења, није само врхунац приче о Христу, већ основни принцип који прожима сваки њен део.

Стога ми причињава велико задовољство чињеница да српски читаоци сада могу да истражују све ове теме у оквирима свог богословског и духовног контекста. Српско православно искуство, које је током векова пажљиво чувало пасхалну динамику богослужбеног живота, представља плодно тло за пасхалну рецепцију Јовановог Јеванђеља. Верујем да сусрет између мог истраживања и вашег живог предања може да отвори нове путеве тумачења, па можда чак и да продуби она питања која сам само дотакао у овој књизи.

Такође желим да изразим захвалност преводиоцу и издавачу. Превођење неког богословског дела никада није чисто технички задатак; оно захтева осетљивост на нијансе, усредсређеност на контекст и способност да се пренесе не само садржај већ и тон, стил и унутрашњи ток аргументације, као и, у случају ове књиге, додатна сложеност различитих облика размишљања, нарочито оног карактеристичног за Феноменологију. Надам се да ће читаоци приметити труд преводиоца да верно пренесе енглески текст на српски језик, чувајући не само његове главне идеје, већ и дух који је водио њиховом обликовању.

Ако ова књига подстакне барем неке читаоце да поново открију Христолошку силу Јовановог сведочанства, да јасније сагледају однос између Пасхе и Јеванђеља, или да у својој духовној пракси осете како Јован блиско повезује прошлост, садашњост и будућност у личности Распетог и Васкрслог Господа, сматраћу да је њена сврха остварена. У Јовановом Јеванђељу Христос нас позива да „дођемо и видимо“ (1, 39), да закорачимо у простор откривења где светлост преображава таму и где живот разбија окове смрти. Овај позив превазилази границе културā и језикā и веома сам радостан да сада одјекује и у овом српском издању.

ПОГОВОР ПРЕВОДИОЦА

Књига професора Бера „Јован Богослов и његово Пасхално Јеванђеље“ представља неуобичајену појаву у свету богословља на српском језику. Пре свега, то је због њене ширине изражене у коришћењу разних и разнородних научних дисциплина и њихово довођење у дијалог са текстом Јовановог Јеванђеља. Бер се у њој првенствено ангажује у класичним библијским студијама, што је и очекивано с обзиром на наслов књиге, уз обилато коришћење и анализу старогрчког текста Јеванђеља. Међутим, за разлику од већине савремених библистичара, професор Бер се не зауставља на библијском тексту Јовановог Јеванђеља, већ га доживљава кроз органско јединство са његовим првим читаоцима и тумачима: улази у дубок и плодотворан дијалог са писцима првих хришћанских векова и то нарочито са оним који су сматрали себе директним настављачима Јовановог дела и богословља. На тај начин, Бер значајан део књиге посвећује патролошким студијама, тј. тумачењу и схватању Јовановог Јеванђеља код раних Отаца. Оци, на чију рецепцију Јована се Бер усредсређује, пре свега су били повезани са Јованом, и у ту групу, коју неки аутори конвенционално називају „Јованова школа“, спадају, у првој генерацији, Поликарп Смирнски и Папија Јерапољски, док се у следећој издвајају Мелитон Сардски, Аполинарије Јерапољски, Поликрат Ефески и Иринеј Лионски. Поред библистичког и патристичког приступа Јовановом Јеванђељу, у књизи налазимо и његово веома занимљиво читање и тумачење од стране савременог француског феноменолога Мишела Анрија, чиме професор Бер улази у надасве занимљив дијалог са савременом философском мишљу. Овај дијалог је утолико занимљивији што Анри није теолог и не користи уобичајене теолошке методе приступа библијском тексту, али свеједно долази до веома сличних закључака у вези Јовановог Јеванђеља са многим древним и савременим теолозима.

Насупрот ширини метода и приступа које користи при читању и разумевању Јовановог Јеванђеља, професор Бер се свесно ограничава и сужава видно поље само на одређене теме у Јеванђељу. Сходно томе, његова намера од почетка није била да презентује класичан библијски коментар који би таксативно и систематично изложио текст Четвртог Јеванђеља, већ се усредсређује на две кључне теме: Оваплоћење и Пасху.

Професор Бер даје другачије тумачење Оваплоћења Христовог од уобичајеног у православном богословљу. Он не схвата Оваплоћење код Јована као Христово узимање тела у чину људског рођења од Богородице, већ као преузимање страдалне људске плôти која је храна верницима, небески хлеб који силази са висина Крста! До овог закључка он читаоца води беспрекорном методологијом и аргументацијом, ослањајући се како на старогрчки текст Јеванђеља (једина места у Јовановом Јеванђељу где се помиње Христова плот су Јн. 1, 14 и Јн. 6, 51-56, са закључком да пошто се у последњем цитату говори о Христовој плôти као храни, то би морало да се односи и на чувени стих Јн. 1, 14), тако и на оригинална тумачења древних Отаца горепоменуте „Јованове школе“, којима придодаје и нешто касније оце као што су Ориген и Атанасије Велики.

У оквиру оваквог концепта Оваплоћења, професор Бер доживљава и појам Пасхе, тј. Христовог Страдања на Крсту, Васкрсења, Вазнесења и Педесетнице, који се посматрају не као изоловани појединачни догађаји Христовог живота већ као јединствен догађај Пасхе Христове, тј. проласка (јеврејско значење речи Пасха је прелазак, пролазак, песах) у живот и давање Духа кроз страдање (на грчком језику реч Пасха асоцира на глагол πάσχω, страдати). Парадоксално за стару грчку мисао, како паганску тако и хришћанску, где су појмови Дух (πνεῦμα) и плôт (σὰρξ) највећи могући контраст, Христос даје Духа из своје плôти, страдајући на Крсту.

На крају овог кратког предговора сматрам да је неопходно да обавестим читаоца зашто, као преводилац, доследно користим старословенску реч „плôт“, а не „тело“, за превод појма σὰρξ у Јовановом Јеванђељу. (Иако је у Речнику српскохрватског књижевног и народног језика Института за српски језик САНУ, књига XX, Београд, 2017, страна 485-486, наведена потпуна другачија акценатска „слика“ ове речи, преводилац остаје при уверењу да је нагласак жива ствар језика и да се не наглашава у свим крајевима исто, као и то да је било који речник ствар времена у којем настаје а не вечно важеће правило, па је стога задржао изговорну, тј. акценатску варијанту свога говорног поднебља која је различита од оне у поменутом Речнику како би читалац значењски разликовао ове две хомонимне речи. Дакле, супротно наведеном у Речнику, дугосилазни акценат на ô у речи плôт означава оно што се односи на тело, односно путеност, чулност, похоту и телесну страст, док краткосилазни исто на ȍ означава ограду, тарабу, плетер, државну границу, тј. земљишну међу… Нека наведено буде довољно образложење како не бисмо залазили у дубље језичке слојеве (облике) речи, што је за ову прилику сасвим непотребно – прим. прев.) Јован уводи корениту разлику између појмова σὰρξ (плôт) и σῶμα (тело), првенствено у христолошком контексту, тј. за ознаку Христа. Наиме, појам σῶμα, када се односи на Христа, код Јована увек означава Христово мртво тело (Јн. 19, 31/38/40; 20, 12) и карактеристично је да се све појаве, осим једне, овог појма у вези са Христом налазе на крају 19. и на почетку 20. главе Јовановог Јеванђеља, тј. у контексту приче о скидању и сахрањивању Христовог мртвог тела. Једино преостало место где се помиње Христово тело (σῶμα) је Јн. 2, 21, где је такође јасна алузија на Христову смрт. Према томе, Јован на радикалан начин реинтерпретира павловски појам σῶμα Χριστοῦ, који код Апостола незнабожаца представља опис Цркве и Евхаристије као животодавног хлеба, те га посматра као ознаку мртвог Христа.

Још радикалнију реинтерпретацију срећемо код Јовановог коришћења појма σὰρξ. Поред неколико места (Јн. 1, 13; 3, 6) где користи појам σὰρξ у традиционалном маниру као антрополошки антипод појму Дух (πνεῦμα), у христолошким оквирима, тј. повезан са Христом, појам σὰρξ означава искључиво животворну Христову плôт која је небески хлеб који силази са висине Крста и даје живот вернима (Јн. 6, 51-63; уп. Јн. 1, 13). Пошто појам „тело“ код Јована означава мртво тело Христово на Крсту и у гробу, а појам „плôт“ животворну небеску храну која силази са висине Крста, јасно је да сваки превод ових појмова који не уважава ову њихову суштинску и непремостиву разлику и који их поистовећује, чини велику штету исправном разумевању текста Јовановог Јеванђеља.

Извор, фото: Епархија жичка

Поводом недавних дешавања у вези капеле у Тршићу, као старешина Покровског храма у Лозници чији је филијални храм поменута капела, желим да се обратим верном народу Лознице и Тршића са циљем да разјасним новонасталу ситуацију око капеле, око које се подигла непотребно велика бука и метеж.
‍
Наиме, поједина лица су пронела лажне вести о томе да се трајно забрањује служење Свете Литургије у капели у Тршићу и да ће се она, чак, и затворити, што апсолутно не одговара истини. Поводом ових гласина на друштвеним мрежама су изречене многе тешке и ружне оптужбе, клевете и неистине, нарочито, против нашег владике, Његовог Преосвештенства Епископа шабачког Господина Јеротеја. Организована су и два протестна скупа испред капеле у Тршићу, у претпрошлу и прошлу недељу. На последњем протестном скупу у недељу 22. марта окупили су се, углавном, људи са стране, док су мештани из самог Тршића чинили мањину на овоме скупу.
‍
Подсетио бих верни народ да сваки верник Српске Православне Цркве, по Уставу наше Цркве, припада одређеној парохији у својој Епархији и да има свог надлежног парохијског свештеника, као свог духовног оца и пастира. Парохијски свештеник је тај који се брине о свакој повереној му души, за коју ће, пред Богом, дати одговор на Страшном Христовом суду. Он обавља Свете Тајне и свештенорадње у својој парохији – крштава, венчава, исповеда, сахрањује, освећује домове и др. Такође, свака парохија је везана за свој парохијски храм, у коме се врше сва богослужења и Свете Тајне наше Цркве, и у који су позвани да долазе и учествују у богослужењима и Светим Тајнама, првенствено у Светој Тајни Евхаристије – Литургији, сви парохијани који припадају том храму.
‍
Стога, као старешина Покровског храма али и капеле у Тршићу, позивам све верне из Лознице и околине, који су долазили на богослужења у капелу у Тршићу а не припадају тршићкој парохији, да не праве више буне и протесте већ да се у смирењу и кротости, како нас у ове дане Великог и Часног Поста учи молитва Светог Јефрема Сирина, повинују вољи своје Свете Српске Православне Цркве и нашег владике Јеротеја, кога је Сабор исте поставио за Архијереја ове Епархије, и да одлазе у своје, од Цркве им одређене, парохијске храмове. Тамо могу слободно да се обрате својим надлежним парохијским свештеницима за све што им је нејасно у вези организације наше Цркве и њеног богослужбеног поретка. Верницима у Тршићу, исто тако, саветујем да се обрате својим паросима за све проблеме и недоумице, а и сам им стојим на располагању.
‍
Посебно бих, пак, указао на то да су се, међу окупљенима на протестима у Тршићу, нашли и поједини који јавно иступају и говоре против Његове Светости Патријарха српског Господина Порфирија и нашег владике Јеротеја; други који одлазе на расколничка богослужења тзв. „артемијеваца“; трећи, предвођени својим идеологом – аутором разних антицрквених памфлета и текстова на порталу „Борба за веру“, који припадају секти окупљеној око извесног Дамаскина; четврти који не примају свештенике у своје домове а шире разне клевете, лажи и обмане у јавности против нашег Епископа и свештенства; пети који учествују у протестима против актуелне власти; као и представници појединих лозничких и других медија који ове назови спонтане, а у ствари изрежиране, протесте користе у већ, дуже време, покренутој кампањи која се води против српског Патријарха и генерално Српске Православне Цркве. Зато упозоравам верни народ Лознице и Тршића да су се у њега увукли разни „вуци у јагњећој кожи“ који користећи безазленост и доброту верних, у својој борби против Српске Православне Цркве и њеног угледа у српском народу, покушавају да им наметну своју духовну изопаченост, самовољу и црквени беспоредак.
‍
Старешина Храма Покрова Пресвете Богородице
јереј Горан Поповић

https://www.eparhijasabacka.rs/menu/pastirska-poruka

„Нешто се променило,
нешто велико, битно, али нам је још невидљиво.
Нешто се дубоко у нама окренуло,
нешто у шта смо били сигурни,
као да гледаш свој филм, а неко мења глумце и радњу,
као да гледаш свој филм, а неко иза гужва платно.
Нешто се променило“

Горибор, Нешто се променило

„Оче ђаконе, у последње вријеме примијећујем да се са људима нешто необично догађа! Као да су у једном моменту и тренутку изгубили радост и топлину! Нико више нема стрпљења да саслуша другог. Истовремено, сви имају потребу да пуно причају, а тако мало душекорисног и смисленог успјевају да кажу. А до прије само пола године није било тако! Као да је неко притиснуо неки прекидач или дугме и у једном дјелићу секунде све промијенио“ – док ми ово говори, у својој десној руци чврсто стеже малену бројаницу.

„Некада сам жалио што за свој подвижнички живот нисам одабрао неки мање удаљен манастир, како бих чешће виђао своју породицу и пријатеље. Међутим, последњих пар пута сам се тако растужио након сусрета са драгим људима, да сам једва чекао да се вратим у манастир и своју монашку келију. Само бих волио да знам шта се то тачно десило. Какав је то догађај или процес могао узроковати тако нешто?“

Неколико тренутака сам се размишљао, а онда, ипак, одлучио да му кажем следеће: „Јеси ли помислио некад да та промјена није везана за твоје пријатеље и познанике? Или бар не само за њих? Можда си се и ти , у међувремену, измијенио? Можда је почео да блиједи онај твој идеализам, који те је одређивао још од младићких дана, од када те познајем, па си сад почео људе да посматраш реалнијим очима.“ Након што сам изговорио ове ријечи, на тренутак сам се сјећањем вратио на наше студентске дане на Богословском факултету у Београду. Тих година сам га често затицао у холу факултета како са другим студентима живо дебатује на разне богословске теме. Разлика је у томе што је он тада био прилично крупан младић који је тренирао неки од борилачких спортова, док сада испред мене стоји високи, сувоњави монах, упалих образа. Оно што је код њега остало скоро па идентично је његов весели, благи поглед, испуњен топлином.

После краћег ћутања, на моја запажања и претпоставке дао ми је следећи одговор: „Не сматрам да је идеализам ако се трудим да људе посматрам као боље и занемарујем њихове мане и слабости. Ништа се ту код мене није промијенило и трудићу се да до краја мог земног живота то тако и остане.“

Рекох му да је подвиг љубави према ближњем у труду да га заволимо баш онаквог какав он и јесте. У ближњем не треба само да волимо његове врлине, него и да будемо свјесни његових слабости.

„Оче ђаконе, ти и сам знаш да је човјек створен по образу и подобију Божијем. Образ је оно што му је дато, док је подобије оно што му је задато. Човјек цијелог свог живота треба да се труди да постане бољи. Оно што ја волим у човјеку јесте управо тај труд и истрајавање у задобијању подобија. Зато ме и боли ова промјена о којој ти све вријеме причам. Као да су се људи предали и престали да се труде. Као да су одустали најприје од самих себе, па онда од свега осталог.“

Након ових ријечи је погледао у свој стари телефон нокију. Када се увјерио колико је сати, рекао је да му ускоро креће аутобус и поздравио се са мном. Док сам га посматрао како одлази у правцу аутобуске станице, учинило ми се да се чак и у његовим покретима одражава немирење са промјеном о којој ми је говорио, а која је очито дубоко узнемирила његову душу…

Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у Цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви

https://mitropolija.com/2026/03/11/promjena/