"Немојмо да исправљамо друге, него кренимо из своје куће - нек се свекрва мало боље слаже са снајом, и нек је не сматра уљезом него благословом, та снаја нека воли ту свекрву, итд. Људи, имајмо љубави једни за друге јер је Бог заволео нас и дао Сина свог за нас", указао је игуман Манастира Тумане у Литургијској беседи пред око хиљаду верника у овој светињи, у недељу, 14. априла, појаснивши да "подвиг увек подразумева другога и односи се на Бога и ближње, јер Бога не можемо сагледавати уколико не видимо ближњега поред себе".

http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/o.Dimitrije Plecevic Tumane 14.4.19 beseda cela64kbps(1).mp3

Још је поучио у проповеди многобројном верном народу отац Димитрије: "Хришћани се данас подвизавају строго, али без љубави, те тако сецирају ближњег до детаља мерећи шта је јео и пио, али ће проћи скупљене руке поред сиромаха и презрети човека у ранама, јер ми свој подвиг не доживљавамо као помоћника спасења, него као личну промоцију". Закључујући, отац је указао: "Да би се очистио свет и ми у свету, почнимо одмах да себе чистимо - склонимо мржњу, дајмо љубав и радост суживота. Хајде да се мењамо у име Христово. Васкрс долази - Живот побеђује, смрт нестаје, радујмо се томе!".

У Тумане су, као и сваке недеље, а посебно тако бива о већим празницима, на службу пристигли многобројни верници са разних страна, међу њима је око стотину дошло из Београда са Поклоничком агенцијом СПЦ "Доброчинство". Манастирска црква Светог архангела Гаврила била је  до краја испуњена народом, а већина је у Литургији учествовала у порти ове светиње, пратећи преко озвучења. После богослужења, сви присутни су се сабрали на трпези љубави у манастирској гостопримници.

Извор: Радио Слово љубве

У петак, 12. априла 2019. године, одржана је седница Епархијског управног одбора и Епархијског савета Епархије осечкопољске и барањске. Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је овом приликом Чин призива Светог Духа у капели Светог архиђакона Стефана у Даљу, уз саслужење протојереја-ставрофора Чеде Лукића, архијерејског намесника боровског.
Седница Епархијског управног одбора одржана је у седишту Епархије уз председавање Његовог Преосвештенства Епископа Херувима. 

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

У петак Средопосне недеље, дана 12. априла 2019. године, свештеници Епархије осечкопољске и барањске су у Даљ планини приступили су светој Тајни исповести. Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету Литургију пређеосвећених дарова уз саслужење архимандрита Мирона (Вучићевића), настојатеља манастира, протојереја-ставрофора Чеде Лукића, архијерејског намесника боровског, протојереја-ставрофора Саше Кузмановића, архијерејског намесника вуковарског, протојереја Ђорђа Ковачевића, архијерејског намесника барањског, протојереја Александра Ђурановића, архијерејског намесника осечког и ђакона Предрага Јелића из Даља. Из своје архипастирске бриге и љубави према повереном свештенству и народу Епископ Херувим је на Литургији проузнео следећу беседу:

-У име Оца и Сина и Светога Духа!
Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан у који смо се сабрали овде у манастиру Успења Пресвете Богородице, у нашој капели Преображења Господњег које нас увек позива на преображење душе и тела. 
Период у којем се налазимо је период Преображења целокупне творевине, али пре свега човека као круне те творевине. Као људи Божји, као свештеници и пастири, позвани смо да гајимо и негујемо љубав и да ту љубав ширимо. Никако другачије не можемо бити пастири словесног стада ако немамо љубави пре свега међу собом, ако не изграђујемо љубав како нас учи наш Створитељ који је први Пастироначалник Стада. Једино таквом љубављу можемо сведочити Христа и све Тајне из нашег Домостроја Спасења, уколико изграђујемо љубав међу собом. Често пута се то деси, можемо то чути, а и сами то знате, једни друге мрзимо, оговарамо и смештамо различите сплетке, али никако се не сетимо покајања и тога да је то заиста наш брат. Без обзира у којој служби Цркве био он је свакако наш брат и најближи којег ми имамо. Сви смо ми пастири и стојимо пред престолом, служимо службу Свевишњем Богу. Ако служимо Богу онда свакако морамо изграђивати љубав, не можемо са мржњом у очима гледати једни на друге. Често се дешава да једни друге не можемо гледати и да једни са другима не можемо причати нити указати једни другима на погрешке. Јер свако је увредљив и тражи замерку, тражи трн у оку брата свога. Као пастири Божји нисмо на то позвани. Позвани смо да љубимо и милујемо једни друге, да будемо једни другима ослонац, да носимо бреме – Крст Христов. На то нас позива Црква Божја и пастирство које смо примили благодаћу Духа Светога. Благодат Светог Духа надопуњује све недостатке и немоћи. Ако имамо мржње и нетолеранције како можемо другима ширити и преносити љубав Христову? Онда то не можемо и нисмо добри људи, нисмо добри пастири свог стада. Тада дође вук и распуди овце и наше стадо се разбежи и нестане. Ако смо истински пастири, ако смо пастири словесног стада, онда сваком човеку, без обзира дал’ он платио парохијал или долазио у цркву, морамо да приступимо на исти начин. Морамо да имамо љубави, сваки човек јесте икона Живога Бога. Свакако да требамо људе упућивати на тај пут, да буду заиста људи достојни словесног Стада. Све у Цркви је усмерено ка покајању. Ако покажемо љубав према њима, сви људи ће осетити Тајну покајања и то да су део стада. Ако покажемо мржњу они ће се распудити и нестати, више их ту неће бити. Имамо пастирску одговорност да те људе сабирамо, да те људе непрестано приводимо Цркви Христовој. Из приче о блудноме сину можемо научити и из примера оног сина који је остао уз оца. Чудио се што отац милује његовог брата који се вратио. Тако се и Христос вероватно више радује ономе обраћенику који је дошао да потражи пут спасења него нама, јер ми следимо пут Христов и већ живимо у заповести Христовој. Црква треба да се радује онима који нису у словесном стаду, а које ми својом пастирском љубављу и умећем можемо да уврстимо и причаслимо тој Заједници. Требамо бити носиоци те Тајне нашега Пастироначалника Господа Исуса Христа који је прави образац пастирске службе и онога што ми као пастири носимо. Примивши свету Тајну свештенства ми смо добили да будемо пастири љубави и мира који ће волети своје стадо, а ја као Епископ да волим своје свештенство и да имам љубави према свакоме човеку. Ако се деси каква грешка Црква Божија нас на различите начине увек усмерава на покајање како би свако спознао пут истине и пут Христов. Свака епитимија, то сви добро знамо, јесте пут дат како би се појединац вратио у заједницу љубави. Често чујем ”Епископ је овакав, онакав…”. Морамо имати љубави. Све што се чини – чини се првенствено из љубави, а никако из мржње према било коме. Требамо сви заједно да изградимо ово наше словесно стадо које нам је поверено како бисмо при Другом Христовом доласку могли изаћи пред Лице Божје носећи благослов пастирства који нам је дан. Та одговорност треба да нас краси, да нас носи и сабира. Љубав увек треба да нас сабира и да се преображавамо у тој љубави. Да једни друге можемо гледати лицем к лицу, да можемо понети крст брата свога као што је Христос ради нас носио Крст и пострадао на Голготи ради нашега спасења. 

Нека је благословен данашњи дан и ово сабрање, да се чешће виђамо у овој нашој светој обитељи, да узносимо Богу молитве и да се преображавамо. И ово је гора Таворска која нас упућује на пут нашег преображења. Нека сте благословени драги оци и нека је благословен данашњи дан и ово наше сабрање, да се не распемо него да ово наше заједничарење продужимо за трпезом љубави. Амин. Радост заједничарења је благословом Преосвећеног Епископа настављена за трпезом љубави у манастирској трпезарији. 

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

У Пету недељу Великог Часног поста, у дан када се служи Друго бденије, у Световазнесењском храму у Суботици, у петак 12. априла на суботу 13. април 2019. године, служено је Свеноћно бденије . Уз присуство верног народа, свештенства суботичког намесништва у оквиру Свеноћног бденија читан је један од најстаријих и најлепших Акатиста Пресветој Богородици – Благовештенски. У наставку служена је и Света Литургија којом је началствовао протонамесник Драган Стокин, стерешина Световазнесењског храма.

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

Извор: Радио Тавор

Даноноћна дежурства на Михољској Превлаци, којима верници од 2. априла бране крстионицу "Суза Његошева", настављају се несмањеним интензитетом, потврдио је за Слово љубве отац Миајло Бацковић, секретар Одбора за обнову манастира Светог Архангела Михаила. Како је истакао, подршка стиже са свих страна, одзив верника који се залажу за одбрану Крстионице је велики, а покренута је иницијатива за потписивање петиције којом се тражи обнова Манастира и очување Крстионице.

http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/o Miajlo za Slovo ljubve.mp3

Намера је да се ова петиција приложи надлежном Министарству заједно са конзерваторским пројектом у коме су испоштовани сви стандарди за конзервацију. О. Миајло наглашава да важност Превлаке надилази цео регион јер се на том локалитету налазио први хришћански храм из 4. века. Сем тога, ту су и значајни остаци културе из римског и византијског доба. „Надамо се да ће држава имати слуха, ако не због духовног, онда због материјалног пошто све то може допринети повећању броја туриста и оживљавању верског туризма у Црној Гори“, закључује о. Миајло. „Надамо се да ће бити испоштована воља верног народа Боке да се поводом 800 година прве Зетске епископије на Михољској Превлаци обнови култно место за молитву“

Извор: Радио Слово љубве

У четвртак, дана 11. априла 2019. године, у Српском културном центру у Вуковару свечано је отворена библиотека ”Захарије Орфелин”. 

Свечаном отварању присуствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим, господин Игор С. Јовичић, државни секретар у Министарству културе и информисања Републике Србије, господин Милан Шапић, генерални конзул Републике Србије у Вуковару, госпођа Људмила Остојић, конзул Републике Србије у Вуковару, господин Војислав Станимировић, председник Главне скупштине СДСС-а, као и други представници политичког, јавног и културног живота Срба у Вуковару. 

Ученици вуковарске Гимназије су својим наступом увеличали овај догађај.
Библиотека капацитета 15000 наслова ће за читаоце бити отворена од 15. априла. 

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је данас да је у молитви Оче наш садржана сва наша вјера и призив на заједницу са живим Богом и заједницу једних са другима. Митрополит је то казао у Манастиру Светог Луке у Жупи Никшићкој гдје је служио Литургију пређеосвећених дарова.

Звучни запис беседе

У литургијској проповједи владика је тумачећи молитву Оче наш који си на небесима, да се свети име Твоје да дође Царство Твоје…, казао да нас је већ у тој молитви Господ упутио и научио да исповиједамо Оца и Сина и Духа Светога, јер кад кажемо Оче наш који си на небесима, исповиједамо Оца небескога од кога је и кроз кога је све постало.

„Да се свети име Твоје, исповиједамо име Христово, које је већ записано од древних порока, нарочито пророка Мојсија. Вјечно слово Божије које је свјетлост и истина, пут и живот, како се открива у Новом завјету, рођеном од Духа Светога и Пресвете Дјеве. У Његовом имену је записано све што постоји и кроз Његово име све је добила своје име и своје биће, свој смисао и вјечно назначење.“

Тумачећи ријечи да дође Царство Твоје, владика је објаснио да је Царство Његово, Дух Свети животворни.

„Призивамо Духа Светога да дође и да се усели у нас. Дух Свети животворни, којим дише све што дише и којим живи све што живи, је Дух којим је задахнут и први човјек, први Адам, Дух од кога је рођен други нови Адам, истински прави човјек. То је она тајна која је записана, прорицана од пророка, тајна Духа Светога од кога је рођен сам Господ, од Духа Светога и Пресвете Дјеве.“

Даље је појаснио да Света литургија није ништа друго него исповиједање Оца и Сина и Духа Светога: Волимо једни друге да би исповиједали Оца и Сина и Духа Светога. Додао је да је сва Литургија испуњена Светом Тројицом, као и да је сва творевина по својој природи, настанку тројична. Свако биће, створење запечаћено је тројичном Светом тајном којом нас је учио Господ на тајанствен начин у Оче наш.

Господ је у тој молитви указао на оно што је наговијештено у Старом завјету, а што ће бити откривено на Јордану приликом Његовом крштења. Света тајна Свете Тројице се затим открила и на гори Преображења, а пуноћа тог откривења је била у Христовом рођењу и на Христовом распећу.

„Још савршенија пуноћа Свете Тројице открива се на Тројичиндан када је Дух Свети сишао на Свете апостоле и прве хришћане у виду огњених језика“, рекао је Митрополит.

Нагласио је да је Дух Свети објединио прву заједницу хришћанску а из ње се, силом Духа Светога, развила Црква Божјиа која се раширила данас по читавом свијету. Он је истакао да је та света заједница једина, док су све друге привремене и дијеле људе:

„Једина заједница која обједињује, вјечним и непролазним, је Црква Христова – тијело Христово, гдје су сви сабрани Духом Светим, и они који су били у вријеме Христово и даље кроз вјекове, све до наших времена.“

Појаснио је да се та тајна јединствене Цркве Божије посебно открива у тајни Светог причешћа која нам открива и казује ту вјеру у Бога Оца и Сина и Духа Светога, као и сав домострој спасења од настанка свијета.

„У Светој литургији изображавамо сву историју рода људскога, нарочито изабраног Божјега народа, и онда и сав живот Христов. Све што се ради на Литургији, сваки чин и молитва је сјећање на Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, све до пуноће Светог причешћа, Тајне примања Тијела и Крви Господње – Оца и Сина и Духа Светога:“

Митрополит је објаснио да се Причешћем сједињујемо прво са Господом, а онда једни са другима у Цркви Божијој. Појаснио је да у Оче наш исповједемо Оца и Сина и Духа Светога – Свету Тројицу, и да је једина истинска и права воља Божија воља а свака људска воља је призвана да се усагласили са њом.

„Божија воља је закон, заповјести Божије и звање Божије да будемо једно у Светој Тројици и овдје на земљи као што је на небесима. Све небеске силе су сагласне тој вољи. Онда и ми овдје, на земљи изображавамо Свете архангеле, Херувиме и Серафиме служећи Свету службу Божију, сједињујући се у тој једној вољи, одричући се своје самовоље и незнања, мрака, таме, смртности и пролазности, примајући вољу Божију као мјеру нашега живота.“

Подсјетио је да у Оче наш призивамо Господа хљеб наш насушни дај нам данас, појашњавајући да хљеб који молимо није свагдашњи хљеб, него да је то Свето причешће:

„Молимо се да нам Господ подари тај хљеб који је сишао с неба, и свако ко једе од тог хљеба неће умријети, него ће вјечно жив бити. И молимо Господа да нам опрости гријехе наше, али да би Бог опростио наше гријехе и наша отуђењу од Њега, морамо да опростимо једни другима дугове наше.“

Све молитве Цркве Божје, богослужења, све је сабрано у молитви Оче наш, наше звање и призвање, и наше исповиједање и живљење по вјери, призвање да воља једна једина влада у нама и у свима људима:

„Сви људи су призвани да се усагласе тој једној Христовој вољи,  да би онда могли да будемо попут Свете Тројице, једно срце, једна душа, да би се то заједништво остварило у нама. То је призвање сваког хришћанина, по заповјести Христовој Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе, своје воље и самовоље, нека узме крст свој и нека иде за Мном. То је управо ношење Крста Христовога на које су призвани сви хришћани. Сви смо призвани на исповједање Оца и Сина и Духа Светога и на задобијање Царства Божијега“, закључио је  Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У години када обележавамо велики јубилеј 800 година аутокефалије наше помесне Цркве, пажња свих нас посвећена је том великом историјском догађају који се збио 1219. године.

Из различитих историјских, канонских и догматских перспектива покушаваћемо да осветлимо и на најбољи могући начин схватимо величину и важност тога дела које је Свети Сава извршио за нашу Цркву и за наш народ. Међутим, да ли је Свети Сава само једна важна личност из наше историје, скривена испод талога осам дугих векова, неко ко је имао значаја само за људе своје епохе? Може ли се пак Светом Сави приступити као једној вечно живој, облагодаћеној личности, која нас и данас надахњује и руководи, или је он био „наставник и учитељ пута који води у живот“ само људима своје генерације? Другим речима, може ли Свети Сава, као једна историјска личност из 13. века, бити узор и идеал једном младом човеку у 21. веку?

Уколико један модерни Србин, макар и одгојен и васпитан без вере у Христа, пође путем преданог изучавања своје националне историје и тако дође до личности Светога Саве, са ким ће се то срести и кога ће то упознати?

Видеће једнога младога принца који, удивљен идеалом живота потпуно посвећеном Богу, напушта дом очев и сва блага овога света те хита на Свету Гору где би своје аскетске тежње могао у потпуности да оствари. Видеће како тај младић тамо борави од своје 16. до 33. године, те како своју младост посвећује духовном усавршавању и учвршћивању у себи вере која га је породила и од Растка учинила Савом. Видеће како се тај, сада већ зрели човек, иако у потпуности погружен у тајну побожности и мистички живот у Христу, сада враћа у своју земљу како би, сам усавршен у вери, у њој учвршћивао и народ из кога је потекао. Упознаће тај модерни Србин једног архијереја и пастира који „земљом ходи, а неба се држи“, који је савршени пример равнотеже молитве и акције, који се стара и о души и о телу повереног му стада. Упознаће обоженог, Духом Светим ношеног човека, који је у исто време и мудри дипломата, градитељ и просветитељ, оснивач нових епархија али и првих школа и болница. Човека који је омиљен свуда и од свих; који одржава пријатељске односе са католицима, радо је дочекиван и угошћаван међу источним патријарсима, па му чак и египатски султан указује гостопримство и обезбеђује му пратњу по својој земљи. Шта су то у њему сви они видели, због чега су га толико волели? Видели су и препознали савременици у Сави савршено јединство ортодоксије и ортопраксије, односно јединство праве вере и исправног живљења. Уствари, препознали су људи у њему Христа. Како је говорио Свети Владика Николај: „Као благодатни брат Христа, Сава је прилазио свима крштеним народима као браћи Христовој, а не као странац странцима. Народи су то осећали и зато су Саву са љубављу примали, с поштовањем слушали и с тугом испраћали. Он није ходао по свету да прославља српски народ но да прославља Христа, љубав над љубављу. Због тога је свет заволео и њега и његов народ због њега“.

Зар није Свети Сава, као такав каквог смо га представили, један свевремени узор и парадигма за сваког ваљаног Србина свих епоха? Ако архијереји траже себи узор за мудро управљање стадом Христовим, имају га у архиепископу српском Светом Сави. Ако монаси требају пример за погруженост у молитву и успињање у духовне висине, ето им хиландарског, карејског и студеничког испосника, Светог Саве. Ако свештеницима треба надахнућа и укрепљења за предано делање на њиви Господњој, нека се угледају на неуморног свештенослужитеља Христовог, Светог Саву. Ако ли државници желе да се боре за истинске интересе свога народа и да остану по добру упамћени у историји, бољи им пример од Саве није потребан. Српски лекари, научници, просветари, уметници…сви они могу Светог Саву да сматрају својим почетком и својим узором. Светог Саву, као човека у потпуности оствареног.

Свети Сава јесте неко ко неуспављиво бди над Србима кроз векове. Његово очинско старање и мисионарење није престало ни онда када је у Трнову свој дух предао љубљеном Творцу, нити пак када је Синан паша његове мошти предао огњу. Свети Сава неуморно наставља да нас буди, теши, опомиње и крепи све до данас. Стога песник каже:

„Свети Сава прошлост није, славна, света, ал далека,
Свети Сава будућност је што на небу Србе чека“.

Шта нам је дакле чинити, и нама Србима 21. века? Не губећи време, идимо Савиним трагом. Знајмо да је то „пут који води у живот“.

Беседа Епископа сремског г. Василија изговорена 10. априла 2019. године на сабрању свештенства архијерејског намесништва шидског у Бингули

Извор: Српска Православна Црква

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас Литургију пређеосвећених дарова којом је почело великопосно сабрање женског монаштва Митрополије црногорско-приморске у манастиру Ждребаоник.

У литургијској бесједи Високопреосвећени је казао да је Тијело Христово Црква Христова и да ми причешћујући се Тијела Христовога постајемо једно и заједно, и са живим Богом, и једни са другима. Господ Бог наш, када је дошла пуноћа времена, примио је људску природу и постао један од нас, преко Пресвете Дјеве и Духа Светога, да би Собом обновио људску природу и да би човјеку смртноме, због гријеха, подарио бесмртност.

Додао је владика да је Свето причешће залог бесмртног и вјечног живота. Такође је истакао да смо призвани да се преко Светога великога поста очишћујемо, уздржавамо од свега што нас удаљава од лица Божјега и да тако сараспињући се Њему прославимо Његово Васкрсење постајући садионици Његовога распећа, страдања и смрти, у исто вријеме задобијајући кроз Њега дар вјечнога живота.

„То је оно што је Црква Божија, Црква Христова, која је Божији дар овдје на земљи, света Божија заједница не само људи, као што су друге и остале заједнице, него заједница људи прво са Богом а онда кроз Њега и преко Њега заједница међу људима.“

Нагласио је да је најчудеснији дар небеса земљи управо тај дар Христа Бога нашега, искупитеља и спаситеља, дародавца и овога земнога, али и вјечнога и непролазнога живота.

„Црква Божија је, као сабор око имена Божјег, као сабор око Христа у Христу и заједно са Христом, сабор који је вјечан и то је оно нашта нас је призвао Господ. Благодаримо Господу и благосиљамо свето име Његово, заједно са свима светима, што нас је удостојио тог вјечнога дара заједништва, сабрања непролазнога и учинио нас причасницима вјечнога, божанственога, христоликога и христоподобнога живота.“

Појашњавајући да су људи, који се Христу не поклањају и не примају Га као хљеб живота, поклоници смрти, а не живота, владика је казао да на земљи постоје двије врсте људи: они који су поклоници вјечнога живота у Христу и они који су поклоници смрти, који не вјерују у Христа Бога:

„Нема треће врсте људи овдје на земљи. Само они који се Богу живоме клањају, Њему служе и за Њим ходе, они ходе правим истинским путем и знају зашто се рађају, живе и умиру, јер знају да су призвани на вјечни и непролазни живот. Зато је и почетак проповиједи Христове био покајте се јер се приближило Царство небеско. Покајте се значи промијените ум, срце, душу, очистите се од свега што вас загађује да би могли да осјетите и понесете у себи Царство небеско, Царство вјечно, Оца и Сина и Духа Светога Бога нашега“, поручио је на крају проповједи Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије

Након Литургије настављено је сабрање женског монаштва Митрополије црногорско-приморске.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

И тако Дјевица Марија од Бога изабрана постаде изабрани сасуд, светиња над светима и шира од небеса... У делу града Источног Сарајева познатијем као Добриња и Вељине налази се прекрасна црква Светог Василија Острошког која својим положајем и колоритном  куполом привлачи погледе свих оних који путују тим крајем.

Велики празник Благовести величанствено је прослављен у том предивном храму. Свету архијерејску Литургију служио је Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслужење протојереја-ставрофора Ранка Билинца, Момира Васиљевића, Миломира Ковача и Чедомира Ђелма, протојереја Данила Дангубића, јереја Дражена Делића и ђакона Будимира Гардовића.

У току свете Литургије Митрополит је рукоположио дипломираног теолога Божидара Васиљевића из Чајнича у чин ђакона.

-Данас је заглавље нашег спасења. Данас почиње да се испуњава од памтивијека сакривена тајна домостроја спасења човјека и свијета. Бог се унижава - или како кажу Свети апостол Павле и Свети оци - Бог се ''испразни'' да нас Собом испуни, да човјека сједини са Богом, да га учини светим, божанским, а сву творевину да томе служи. Овом великом и божанском плану смирено послужи Пресвета Богородица - Света Дјева Марија, која истовремено и задивљена и преплашена пита: -А како је то могуће? На њену преплашеност реагује служитељ Ријечи Свети архангел Гаврил који јој рече: -Дух Свети сићи ће на тебе и сила свевишњега осјениће те. Чувши ове ријечи и разумјевши да је у питању воља Божја Она покорно рече: -Ево слушкиње Господње, нека ми буде по вољи Твојој. И тако Дјевица Марија од Бога изабрана постаде изабрани сасуд, светиња над светима и шира од небеса...

Извор: Митрополија дабробосанска

Уз више хиљада верника из свих српских земаља, празник Благовести је у недељу 7. априла молитвено и литургијски прослављен у манастиру Ћелије код Ваљева. Традиционално се из године у годину поклоници сабирају на овај празник јер се тога дана родио и упокојио Свети Јустин Ћелијски, чије мошти почивају у овој светињи. 

Њихова Преосвештенства умировљени Епископи захумско-херцеговачки Атанасије, нишки Јован и средњоевропски Константин служили су Свету Архијерејску Литургију уз домаћина сабрања, Епископа ваљевског Милутина. Беседио је Владика Атанасије који је указао на светост Аве Јустина чија су дела благовесна широм православне васељене. „Свети Јустин је велики дар српском народу, велики благослов уз Светог Владику Николаја“, рекао је Преосвећени који је упозорио на велика страдања српског народа, поготово на Косову и Метохији уз речи „последња је Божја“. Владика Атанасије је честитао Епископу Милутину и окупљеним верницима празник Благовести, али и подсетио да СПЦ ове године слави велики јубилеј – 800 година аутокефалности, док подељена Епархија шабачко-ваљевска обележава и 30 година од земаљске кончине Владике Јована (Велимировића). Већина верника се причестила, а монахиње на челу са игуманијом, мати Гликеријом, припремиле су трпезу љубави.

Извор: Телевизија Храм

И ове године, како то традиција налаже, у манастиру Рмњу о Благовестима се сабрало  свештенство и монаштво Епархије бихаћко-петровачке са гостима из више епархија.

Свету архијерејску Литургију предводио је Високопресвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије уз саслужење Преосвећене господе Епископа далматинског Никодима и бихаћко-петровачког Сергија и свештенства и монаштва епархија Бихаћко-петровачке и Црногорско-приморске. Пре почетка Литургије мошти новообретеног свештеномученика Вукосава Куленвакуфског литијски су допраћене из Саборног храма Светих апостола Петра и Павла у Босанском Петровцу до храма Светог Николаја Мирликијског у манастиру Рмњу.

У току Литургије, по благослову надлежног архијереја Преосвећеног г. Сергија, Високопреосвећени Митрополит г. Порфирије рукоположио је студента теологије г. Немању Росића из Босанског Грахова у чин ђакона.

Пошто је епископ Сергије поздравио госте захваливши им на доласку и подршци, митрополит Порфирије је изрекао надахнуту беседу о значају празника Благовести и подвига Светог Вукосава: -Својом вером Свештеномученик Куленвакуфски је одговорио на Божји позив као негда Свесвета Дјева. Одговоривши спасоносно, Свети Вукосав је задобио мученички лик и спасење своје душе.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка