У  Цветну недељу, 8/21. априла 2019. године, када наша  Црква прославља  успомену на свечани улазак Господа Исуса Христа у град Јерусалим, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, началствовао је Eвхаристијским сабрањем у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона. 

У евангелској омилији владика Иринеј је поред осталог истакао: ...већ сам назив Празника исказује његов смисао и представља позив свима нама да постанемо сведоци и учесници спасоносноих догађаја из живота Спаситеља света. Сам Бог оваплотивши се и поставши човек, улази на магарету у град Јерусалим, показујући нам пример истинског смирења, позивајући  нас да и ми живимо Његовим, а не својим животом.  Да би дао утеху својим ученицима и да би их извукао  из дубине очајања у недељи страдања, Господ данас свечано улази у град Јерусалим.  Народни назив за данашњи Празник - Цвети, описује свакако његову спољашњу, али свима нама драгу страну Празника. Зато и чинимо и литију уочи празника са децом, носећи у рукама врбове гранчице, будући да код нас нема палми. Речи , Осана", нису упућиване ником од старозаветних пророка и праведника, осим Господу, као и речи ,,Благословен који долази у име Господње", речи су, које се упућују само Месији. Народ се сабрао да види не само Господа Исуса Христа него и Лазара кога је Он васкрсао из мртвих. Исти овај народ ће за пар дана викати ,,распни га, распни", али ће иза тога, кроз покајање признати да су га без разлога издали. Сви ми смо позвани да празнујући данашњи празник унутра у срцу своме имамо непрекидно клицање ,,Осана, благословен који долази у име Господње."

Извор: Епархија бачка

На дан када се сећамо и прослављамо улазак Господа нашега Исуса Христа у Јерусалим, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у храму Силаска Светог Духа на апостоле у Нишу. Епископу је саслуживало свештенство које служи при овом храму. Многобројном окупљеном народу владика Арсеније се обратио после прочитаног Јеванђеља поучном беседом.

https://eparhijaniska.rs/images/audio/21.04.2019.Cveti.mp3

Извор: Епархија нишка

На празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим - Цвети, дана 21. априла 2019. године, свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Даљу служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим уз саслужење протојереја-ставрофора Милована Влаовића, пароха друге парохије даљске, јереја Милоша Кузмановића, пароха прве парохије даљске и ђакона Предрага Јелића из Даља и Срђана Лукића из Борова Насеља.  Епископ Херувим је после Литургије одржао беседу:

-У име Оца и Сина и Светога Духа!

Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашњи празник, празник у којем се испуни пророштво „Из уста мале деце и одојчади учинио си себи хвалу”. Данас је заиста велика хвала јер Господ Исус Христос улази у Јерусалим и почиње Тајна за коју смо се спремали свих ових четрдесет дана – Тајна Страдања Христовог. 

Као Хришћани, поучава нас и свети апостол Павле у данашњој посланици, требамо бити деца радости, а не деца туге. Радости јер данас Христос улази у Јерусалим.

Већ сутра почиње недеља страдања. У људским очима то је недеља туге и трагедије, али ако гледамо преображеним очима, којима бисмо требали гледати јер смо прошли пут свете Четрдесетнице, то треба бити пут нашега живота. Ако будемо тако гледали следићемо речи светог апостола Павла и бићемо деца радости. Јер Христос се распиње ради нас људи и даје себе за живот целога света, даје себе за живот човека. На јучерашњи празник, васкрсење Лазарево, омогућено је човеку да задобије Тајну спасења, тј. Васкрсење. Никако другачије – можемо бити само хришћани радости, а не хришћани прошлости. Увек гледамо у будућност која је одредница нашег живота у овоземаљским оквирима историје. Догађаји који су пред нама јесу историјски, али их не посматрамо из тог аспекта. Посматрамо их из аспекта будућности и Домостроја нашег спасења. Сви дани кроз које ћемо проћи у Страсној седмици су дани у којима се сећамо и саображавамо се са Тајнама нашега спасења. Христос полази на добровољно страдање, носи Крст ка Голготи и преображава тај Крст да бисмо ми као деца могли носити тај Крст Христов и живети преображеним начином живота. Крст је велика тајна драга браћо и сестре. Тај Крст који је био највећа поруга за време у које је Христос живео и разбојници су на крст били распињани. Он својим распињањем Крст преображава и највеће благо овога света. Онда можемо да замислимо колика је Тајна нашега спасења, ако се у материјалном смислу једно дрво преображава колика је тек духовна вертикала нашега живота у овоме свету. Наша вертикала је искључиво есхатолошка, никаква другачија и не може бити. 

Данашњи празником, Уласком Господа Исуса Христа у Јерусалим на магарету, где Христос у Јерусалим није ушао као неки велможа и господар већ најпонизније – на магарету. Тако је учинио Господ да би показао смирење пред својим апостолима и ученицима. Деца су га дочекала узвикивајући ”Осана сину Давидовом, благословен који долази у име Господње!”. Тиме нам се отвара Тајна данашњега празника, да кроз целу Четрдесетницу и целокупан циклус који смо прошли откријемо Тајну покајања. Кајали смо се током целе Четрдесетнице да бисмо видели Тајну и славу Васкрсења Христовога која је почела данашњим празником. 

Кроз Страдалну седмицу кроз света богослужења саображаваћемо се са тим догађајима. Зато требамо полазити богослужења да бисмо се поучавали Речју која се пева кроз прелепе химне које нам откривају Тајну Живота вечнога. Тако требамо да живимо, да саображавамо себе Тајнама живота, тада више нећемо бити обремењени овом историјом већ ћемо бити деца радости. На крају свог живота певаћемо управо као и ова деца: ”Осана сину Давидовом, благословен који долази у име Господње!”.

Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан овде у Даљу, у нашој цркви посвећеној светом великомученику Димитрију. Заиста нас је Божија благодат сабрала овде где смо се причестили Телом и Крвљу Господњом да бисмо видели Тајну вечног Живота и срца своја припремили и преобразили за Тајну Христову, за Тајну Крста и Васкрсења. Преображавајмо своје душе и тела да бисмо видели радост Христовог васкрсења које је пред нама.

Нека сте благословени и нека је благословено наше сабрање од сада и кроз сву вечност. Амин.

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Његово Преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је на велики празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвијети, 21.априла 2019. љета Господњег, Свету архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу. Саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Владимир, јерођакон Зосима, као и барски парох јереј Никола Радовић, јерођакон Јаков из Цетињског манастира и свештенођакон Саво Лазић из Шабачке епархије. Евхаристијском сабрању на велики хришћански празник присуствовало је бројно монаштво и вјерни народ.

На крају богослужења сабранима је бесједио Владика Методије, коме је ово први пут да служи у острошкој светињи од кад је рукопоризведен у чин викарног епископа Митрополије црногорско-приморске. Добродошлицу у острошку светињу му је упутио о. Сергије, економ острошке обитељи.

Владика Методије је између осталог казао да су се сва људска и земаљска природа и логика и сав народ поклонили чуду које је Господ урадио када је васкрсао четвородневног Лазара. Али, том догађају једино се нису поклониле људска пакост, злоба и завист.

– То видимо из данашњег догађаја када је сав народ изашао и рекао ”Осана на висинама Цару Израиљевом” , а Господ је смирено ушао у Јерусалим на магарету, да покаже да није Он Цар од овога свијета, пролазног, материјалног и славе земаљске, него од пролазног и бесмртног – казао је Владика Методије.

Господ нам је тиме показао да сви ми требамо да узмемо крст свој кренемо у ову недјељу страдања која је пред нама, казао је Владика Методије, да нам ваља проћи кроз пустињу са нашим народом до обећане земље, као што је то показао преко Пророка Мојсија.

– Христос није морао проћи кроз страдање, али је морао проћи због нас и ради нашег спасења. Људска злоба, завист и пакост која се угнијездила у свима нам до данашњег дана, нема земљског и људског лијека, осим лијека небеског и јеванђелског и жртвене љубави Христове. Зато је морао доћи, јер је то једини лијек који ће да нас исцијели, спаси и да нам очи отвори да прогледамо дапрво видимо сами себе и ближњега поред себе и цијели свијет око себе, а тиме и Христа и Бога Тројичнога – казао је Владика Методије.

Извор: Манастир Острог

У суботу праведног Лазара, 20. априла 2019. године, литију свештенства и верног народа Божјег, као и празнично бденије, предводио је Преосвештени Епископ мохачки господин Исихије, викар Епископа бачког,уз саслужење братства Саборног храма и новосадских ђакона. 

Из најранијих сведочанстава ο Врбици с краја IV века, која потичу од Силвије Аквитанке и у којима је описано богослужење Јерусалимске цркве тога времена, сазнајемо да су у литији учествовали одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслинâ и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се гранчице врбе. Зато се ова литија и назива Врбицом. Гранчице врба, освештане молитвом и покропљене освећеном водом на Цвети на јутрењу, раздељују се вернима, који их чувају током године поред славске иконе.

Извор: Епархија бачка

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Лазареву суботу са свештенством Свету службу Божију у манастиру Горњи Брчели у Црмници. У литугијској бесједи владика Амфилохије је казао да је Васкрсење Лазарево било припрема и свједочанство  Христовог васкрсења и да је Господ Исус Христос за Себе рекао да је Он Васкрсење и живот и који у Њега вјерује неће умријети, него ће вјечно жив бити.

„Господ наш и на овај данашњи дан потврђује да је Он заиста истински Син Божији и да је Он васкрсење и васкрситељ, дародавац вјечнога и непролазнога живота. И ово чудесно Јеванђеље Светог апостола Јована о васкрсењу четвородневног Лазара пријатеља Христовога, брата Марте и Марије, то потврђује.“

Митрополит је подсјетио на диван и чудесан опис самога Господа, Марте, Марије и васкрслога Лазара у Јеванђељу. Господ је, потресен тајном смрти Свога пријатеља, заплакао и молећи се Оцу Своме небеском припремао се за васкрсење Лазарево, који је био већ четири дана у гробу. Након што су скинули камен са гроба, Господ позива Лазара да изађе из гроба и васкрсава га.

„Лазар, као живи свједок живога Христа Бога васкрститеља, остао је до данашњег дана свједок да је Господ дародавац не само пролазнога, него и вјечнога живота“, казао је Митрополит и подсјетио да Лазар послије живио у Јерусалиму, као и да је отишао на острво Кипар гдје је био епископ, и тамо се и данас налазе његове мошти.

Господ се васкрсењем Лазара четвородневног прославио и посвједочио Својим ученицима истинитост онога што ће се са Њим догодити послије Његовог страдања, распећа и смрти:

„Предуказао је тајну Васкрсења васкрсењем Лазаровим, а у исто вријеме посвједочио и Лазаревим, а посебно Својим васкрсењем, да је човјек биће које је створено за вјечни непролазни живот, за бесмртност. “

Митрополит је истакао да је човјек биће које је Бог створио не за смрт, пролазност и ништавило, него за вјечни и непролазни живот који дарује сам Господ. Даље је појаснио да је ради тог вјечнога живота Син Божији јединородни, Син Оца предвјечнога, постао човјек, један од нас, примио на себе људску смртну природу, која постаје бесмртна и вјечна.

„Сам Господ је постао човјек и уселио се у нас пун благодати и обдарио људску природу вјечним животом, што је посвједочио Својим Васкрсењем и Вазнесење и сједењем са десне стране Бога Оца. Зато ми у Симболу вјере исповедамо Тајну Свете Тројице: Оца који је све створио, Сина кроз кога је све створио, рођеног од Дјеве и Духа Светога, који је ради нас и нашег спасења претрпио страдање, смрт али и васкрсао из мртвих и вазнео се на небеса, и Духа Светога животворног који од Оца исходи, коме се заједно са Оцем и Сином поклањамо.“

Нагласио је да су све глади људске на земљи коначно глад за бесмртност, за вјечним и непролазним животом и да нико не може нахранити човјека сем Њега који је пут, истина и живот, који је дародавац вјечнога живота, који је живот, који је јуче, и данас, и вавијек, исти Господ, наш Исус Христос диван у Светоме четвородневном и Лазару у његовом васкрсењу, предиван у светим пророцима, апостолима и свим другим Божијим угодницима кроз вијекове:

„Ево Црква, као тијело Христово, кроз вјекове сабира душе жедне и гладне Бога из свих земаљских народа, да сви прослављају једним срцем и душом Њега који је јуче, и данас, и вавијек исти, да само Њему служе и да се само за Њега везују. За кога је могао да се веже Лазар? И сродство његово и све везе људске су биле разорене, уништене страшном смрћу његовом, али је сила Христа Васкрслога она која је прво њега вратила њему самоме, његовој природи, обдаривши га вјечни животом, а онда и сестрама Марти и Марији и другим његовим сродницима и пријатељима.“

Након Свете литургије Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је добротвору Владану Стојиљковићу из Лесковца уручио захвалницу за трудољубље у обнови и изградњи манастира Покрова Пресвете Богородице у Горњим Брчелима са молитвом да Господ вјерног слугу обдари здрављем, сваким напретком и вјечним спасењем.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епархијски музеј у Бијељини, који би требало да буде отворен следеће године садржаће богату збирку икона из 16. и 17. века и представљаће велико културно богатство српског народа, рекао је Његово преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије.

Владика Фотије је рекао да су у току радови на припреми експоната:

– Радићемо темељно. Имамо богату колекцију икона, рукописа, књига и других експоната. Биће то један од најбогатијих музеја у Републици Српској и шире, рекао је владика Фотије после обиласка музеја са директором Секретаријата за вере Републике Српске г. Драганом Давидовићем и министром културе и информисања Републике Србије г. Владаном Вукосављевићем.

Владика Фотије је изразио наду да ће владе Српске и Србије ујединити снаге и помоћи у припреми отварања музеја који ће бити веома значајан за Епархију и српски народ.

Министар Вукосављевић је навео да ће Министарство културе и информисања Србије финансијски помоћи отварање музеја чија збирка представља темеље и традицију српског народа.

– Стручњаци из Србије већ раде на рестаурацији музејских експоната, али потребно је доста рада да се изложбена збирка подигне на степен који заслужује, што је обавеза и задатак свих нас, навео је министар Вукосављевић.

Директор Давидовић је рекао да ће Влада Републике Српске финансијски помоћи отварање Епархијског музеја у којем ће бити изложено културно благо српског народа.

– Ријеч је о веома импресивној збирци српског културног насљеђа и Српске Православне Цркве. Стручњаци ће селектовати шта је највредније, односно које иконе, рукописи, књиге и одежде ће бити изложени, рекао је г. Давидовић и навео да ће епархијски музеја, уз помоћ влада Српске и Србије, бити један од најрепрезентивнијих музеја српског народа.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

У оквиру едиције „Српски црквени писци у Далмацији у 19. и 20. веку“ издавачке куће „Истина“, објављена је нова књига „Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за Православље“. Овим књигом, која се први пут појавила 1898. године, издавачка делатност Епархије далматинске наставила је да одаје почаст изузетним људима који су данас помало заборављени, а који су својом вером и подвигом вазда били, јесу и биће живи сведоци оних вредности на којима почива неуништиви етос српског православног народа.

Кирил Цвјетковић је рођен 1791. године у знаменитој фамилији баошићког пароха Симеона Цвјетковића, а крштен је у Цркви Светог оца Николаја у Баошићу, именом Константин. Као дечака подучавао га је рођак, свештеник  Алекса Цвјетковић, који је први показао разумевање за његову рану жељу да се замонаши. Упркос противљењу уже породице, он га је 1805. године одвео у манастир Савину, где је први пут обукао монашку ризу и добио име Кирил, у новембру 1808. године. Стицајем разних необичних околности за ђакона је произведен тек 24. јула 1812. године у врличком Храму Светог Николе. У Шибенику је 14. јуна 1814. унапређен у чин архиђакона, а већ следеће године, 21. новембра, у шибенској катедралној цркви произведен је у степен свештенства и служио је своју прву Литургију. У јулу 1817. године примио је синђелију којом му је додељена шибенска парохија и тада постаје лични секретар епископа далматинског, бококотарско-дубровачког и истријског, Венедикта Краљевића.

Обављајући дужност секретара, Кирил Цвјетковић међу првима открива владикину погубну намеру да поунијати далматинску епархију. Будући одан предањској вери и целим бићем погружен у Православље, наш отац Кирил је у тајности, са побожним парохијанима и угледним Шибенчанима као и оданим свештенством, ковао план како би разобличио ову злокобну накану владике Краљевића и њему слепо оданим службеницима. Због тога су га аустријске власти, преко владике Краљевића, 20. априла 1821. године преместиле у манастир Крку како би га удаљиле од народа који му се приклонио у непоколебивој жељи да се очува Православље у Далмацији. Након побуне шибенских Срба и неуспелог покушаја атентата на владику, отац Кирил доспева у истражни затвор у Шибенику. Четири године и три месеца провео је у шибенској тврђави Љуљевцу, а потом је осуђен на 20 година робије под оптужбом да је био међу организаторима шибенске буне. Најдуже је тамновао у Градишки, а након помиловања од стране цара Фрање Јосифа I 1842. године послат је на условну слободу са обавезом да казну настави у манастиру Бездин у Банату. Протосинђел Кирил Цвјетковић је тако робовао све до 12. фебруара 1846. године, а затим је остао у том манастиру као сабрат, да би наредне године био примљен у манастирско братство. Познато је да је у више наврата покушавао да добије премештај у завичај, али му аустријске власти нису дозволиле да се врати у Далмацију, нити у родну Боку Которску. Упокојио се у Бездину, 28. септембра 1857. године, а сахрањен је сутрадан при манастирској цркви, где и данс почивају његови земни остатци.

Своју аутобиографију протосинђел Цвјетковић писао је управо у Бездину, на плавичасто белој, дебелој хартији у три свешчице ушивене у плаве корице, са укупно 54 писана листа. На плану уметничког израза ова књига припада  оној прозној традицији Срба која је настајала према моделу Доситејевог „Живота и прикљученија“ и напоредо са мемоарским текстовима Симеона Пишчевића, Герасима Зелића и Саве Текелије, представља окосницу документарно-књижевне прозе која је, уз устаничку прозу вуковске провенијенције и народног језика, те уз усмено народно стваралаштво, поставила темеље новој српској књижевности.

Међу великим и значајним личностима српског 19. века, живот, судбина и дело протосинђела Кирила Цвјетковића се издваја као узвишени пример моралне постојаности, непоколебљиве националне свести и жртвене преданости православној вери.

Извор: Епархија далматинска

Зна Дрвар чији је, знају Дрварчани ко су, и због тога су ријечи члана Предсједништва БиХ Жељка Комшића само још један пуцањ у празно, а Србима још једна опомена да не смију заборавити своје коријене јер ће им, у супротном, они као што је Комшић писати уџбенике из којих ће учити историју, поручује Његово преосвештенство епископ бихаћко-петровачки Сергије.

Поводом Комшићеве изјаве да Дрвар никада није био српски град, нити ће бити,

епископ Сергије наводи да сви којима је Дрвар у срцу неће остати нијеми на ријечи новог Бењамина Калаја који жели да им прекроји име и презиме, претке и прошлост.

- `Када би људи говорили само оно што знају, свијет би заћутао грозном тишином`. Ову велику мисао, великог чешког мислиоца, Жељко Комшић, први Хрват међу Бошњацима, засигурно никада није чуо, јер да јесте никада не би рекао да Дрвар није српски град. Ћутао би овај бошњачки Хрват на привременом раду у Предсједништву БиХ и никада ништа не би проговорио. Али, не. Скупивши храброст коју нема, усудио се господин Комшић да квалификује, да туђе поклања, да нам завичај скрнави - истиче владика Сергије.

Епископ Сергије поручио је Комшићу да погледа резултате било којег пописа, од турских дефтера до дана данашњег и просвијетли таму сопственог незнања, да не би и даље ширио лаж сажету у његовој безумној тврдњи да Дрвар није српски град, преноси Епархија бихаћко-петровачка.

- Да је господин Комшић хтио да се и сам увјери чији је Дрвар дошао би овдје, међу нас, а ми бисмо му, као добри домаћини, показали свако село, сваки гроб, цркве, црквишта и манастиришта. Ако би тада нашао нешто што није српско, дали бисмо му за право да каже то што је рекао - истиче владика Сергије.

Владика додаје да је Комшићу, ипак, удобније да о Дрвару суди и пресуђује из сарајевске визуре, не марећи за истину, која га, очигледно, уопште не занима.

- Ако је Дрвар босански, као што олако рече господин Комшић, зашто су нам отели једанаест српских села, припојивши их Бихаћу, са којим та села, како тада, тако ни данас, немају никакве везе? Свима је јасно да је то учињено само због тога да општине са српском већином не би имале територијални додир са општинама у Лици, гдје је и данас српска већина, без обзира на цијели циклус злочина који се непрестано понављају - наводи владика Сергије.

Владика пита и зашто, ако је Дрвар босански, у њему онда не живе Бошњаци, Босанци, Бошњани и њима слични?

- Не схватајући окрутност политике великих села, наши су преци, у селу Трубару, у вријеме Босанско-херецеговачког устанка, прогласили, ни мање ни више, него уједињење са Србијом! Околности су сличне, али је жеља овог народа остала иста. Зна то и уважени господин Комшић, хрватски члан Предсједништва БиХ изабран вољом Бошњака, али несигуран у властити идентитет ту исту несигурност покушава пројектовати у идентитет нашег српског Дрвара - нагласио је владика Сергије.

Он истиче да гробови српских предака, разасути као бисери широм дрварске котлине, обавезују на истину, на понос, али и на то "да себи и другима свједочимо шта смо и ко смо".

- Ипак, нема разлога за страх, јер је вријеме Бењамина Калаја одавно прошло, а ми смо, прошавши кроз петодеценијски мрак комунизма, а потом крвави рат, напокон дошли к себи, да будемо оно што јесмо: Срби у српском граду Дрвару! - наглашава владика Сергије.

Приликом отварања Конзуларне канцеларије Србије у Дрвару 16. априла амбасадор Србије у БиХ Александар Ђорђевић рекао је да ће Дрвар у перспективи бити српски град као што је увијек и био, а на ову изјаву је реаговао Жељко Комшић тврдећи да "Дрвар никада није био српски град, нити ће то икада бити".

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Вјерници који бране крстионицу на Михољској Превлаци у суботу  20.априла на трговима Тивта, Котора, Херцег Новог и Будве организоваће потписивање петиције којом траже обнову манастира и очување крстионице. Петиција у Тивту ће се потписивати на Тргу Магнолија од 9 до 12 и на градској риви Пине од 14 до 19 часова, у Котору код каменог киоска од 9 до 19 часова, Херцег Новом на Тргу Николе Ђурковића од 9 до 19 часова и у истом термину у Будви испред хотела Могрен.

Вјерници истичу да је циљ иницијативе добијање грађевинске дозволе за обнову коју Митрополија црногорско приморска чека још од 2012. године.

„На 800- ту годишњицу оснивања Зетске епископије, вјерни народ Боке захтијева обнову манастира Светог Архангела Михаила на Михољској Превлаци. Европска повеља о људским правима и слободама, као и сви домаћи правни акти гарантују грађанима право на слободу исповиједања вјере на њиховом историјском-култном мјесту“, истиче се у тексту петиције која ће се потписивати у Боки.

П.Н.

извор

Парохија шавничка којој припада црква Светог великомученика Георгија у Дубровском, која је прије пар седмица била нападнута од присталица анатемисаног распопа Мираша Дедејића, саопштила је да тај храм припада народу, али не и Мирашу Дедејићу и његовом лажном свештенству.

Преносимо текст саопштења објављен на њеној фејсбук страници:

Мало појашњења у вези уписа цркве Св.вмч. Георгија у Дубровску

Поводом злонамјерног узбуњивања и обмањивања јавности и житеља села Дубровско, својих суграђана, желимо да појаснимо како је дошло до уписа горе поменуте цркве на Епархију будимљанско-никшићку. Да ли је поменута црква отета и да ли има елемената кривичне одговорности надлежних лица за овај упис ви сами просудите.

У старом пописном катастру из 1954. године црква није била ни уписана као „Добро села“, односно у катастру је нема, већ само земљиште, односно сеоско гробље. Такав исти случај је и са сеоском школом.

Грци су народ на чијој је цивилизацији поникао свијет. Да није било њихове умјетности, античке философске мисли, а нарочито хришћанства, којем су дали посебан печат, свијет каквим га данас познајемо, сасвим сигурно, не би постојао. Грци су својом мудрошћу, знањем и вјером обојили човјечанство смислом, дарујући му љепоту од које застаје дах. Због тога западна цивилизација своје постојање дугује древној Јелади, на чијим је темељима изникла данашња Грчка, да баштини славну прошлост својих прадједова, да се поноси својом прошлошћу и да сачува себе ради свих нас који је истински поштујемо и волимо.

Нама, Србима, Грци су, преко Светих Кирила и Методија, даровали писмо, а преко Светих угодника Божијих, знаних и незнаних, упалили су у нашој словенској души огањ вјере Христове. Писмо и вјера су нам, дакле, од Грка. Зар треба већи дар, зар се може примити узвишенији поклон?

Сјетимо се само посљедњег рата, када смо били оптужени за све и свашта, када смо се усамљени у сопственој трагедији борили за голи опстанак, да преживимо и да нас буде. Није тада било испружене братске руке сем оне грчке, која нас је дизала из понора чак и више но што је истински могла. Сјетимо се само колико је српске дјечице, током рата а и послије њега, одлазило у Грчку, у грчке породице и манастире, да бар на трен забораве на мирис барута. Колико је њих у Грчкој стекло пријатеље до гроба, колико је њих упознало земљу у којој смо вољени, колико је дивних успомена заувијек остало у ратом рањеним дјечјим душама? Довољно је вратити сјећање на оног дивног архимандрита Партениуса, који нас је постидио својом безграничном љубављу, носећи и доносећи руке испуњене даровима и срце испуњено љубављу. 
Кад су политички представници Републике Српске одбили Венс-Овенов план, 1993. године, грчки премијер Константин Мицотакис је, уочи изјашњавања, обећао да ће Грци остати наши пријатељи, без обзира на исход гласања. Имајући на уму грчку љубав прије и послије тога, први предсједник Републике Српске је, с правом, изјавио: „Срби имају само два пријатеља: Бога и Грке!“ 
Током бомбардовања Србије Грци су били уз нас, иако је Грчка, како тада тако и данас, била чланица Европске Уније и НАТО пакта. Са грчких аеродрома нису кретали небески сијачи смрти, јер су Грци својим тијелима бранили небеске зле птице да полете ка Србији, носећи товаре смрти. 
Никад није на одмет поменути грчког официра, капетана Мариноса Рицудиса, који је прије двадесет година, као капетан брода „Темистокле“, одбио учествовати у бомбардовању Србије, вративши свој брод у луку. Тада је започео његов прогон и професионална агонија, али је овај часни Грк сачувао свој образ и вијековну част грчког народа. Збога тога га је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао Орденом Светог цара Константина.

Ипак, како су несрећна времена постала дио наше прошлости, тако је наша захвалност према Грцима јењавала. Чини се да заборављамо братску љубав испружену у најтеже вријеме. Дивно је што смо се сјетили подићи споменик Виталију Чуркину у Источном Сарајеву, али није похвално да грчка љубав остане само у срцима оних који су је примили. Чини ми се да морамо учинити много више, да наша захвалност треба бити видљива, да о тој љубави свједоче не само успомене већ видљиви споменици неизмјерној љубави којом су нас обасипали. Дивно је знати стране језике, знам из сопственог иностраног искуства, па је похвално што имамо Руски кутак у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске, што имамо Конфуцијев Институт на ФПН, такође у Бањалуци, али грчки језик, натопљен мудрошћу, вјером и љубављу, нама изгледа не треба?! Замислимо се над властитим заборавом, над властитом незахвалношћу, како бисмо постали бољи него што заиста јесмо. Ако погледамо у себе, у своје скривено сјећање, у дубину сопственог искрвављеног срца, пронаћи ћемо никог другог до Грке, чија нас је љубав оковала за вијекове. 
Зато у ово наше вријеме, стојећи на Ареопагу, на мјесту одакле се Свети Апостол Павле обратио Грцима, могу само, у благодарној молитви, поновити његове давно изречене ријечи: „Људи, Атињани! По свему видим да сте врло побожни!“ (Дјела апостолска 17, 22) 
И, заиста, Грци су народ који не може нестати са лица Земље, јер је њихово постојање изникло из стародревне мудрости Сократа, Платона и Аристотела, а дух хришћанства, процвјетао на Светој Гори и Метеорима, на атинским агорама и пелопонеским испосницама, довијека ће обасјавати ову изабрану земљу и овај изабрани народ, да нам буде пријатељ и сапутник на историјском друму којим ходимо. 
Због тога су Грци били и остали наша истинска браћа којима смо дужни истинско поштовање, братску хришћанску љубав, али прије и изнад свега истински незаборав, у којем ћемо заувијек бити и остати једно у Христу Исусу Господу нашем.

Извор: http://www.eparhijabihackopetrovacka.org/episkop-sergije-zasto-smo-zaboravili-grke/

Повезана вест: http://www.spc.rs/sr/episkop_sergije_posetio_arhiepiskopa_jeronima