У манастиру код Краљева и племкиња из Џакарте која жели да се замонаши. Не примамо жене старије од 35 година, али искушеница Јелисавета је имала препоруке којима смо веровали. Под окриље православља довела и супруга.

У манастиру код Краљева и племкиња из Џакарте која жели да се замонаши. Не примамо жене старије од 35 година, али искушеница Јелисавета је имала препоруке којима смо веровали. Под окриље православља довела и супруга.

ЖИЧА. Сваки камен има причу. Најновија је стигла с једног индонежанског острва. Одатле је понела своју прошлост и краљевско порекло искушеница Јелисавета и шапуће их међу зидинама древног српског манастира, у сталној молитви са сестринством светиње. Било је необично када је стигла. А било би необично и да прекрши манастирска правила и личну животну причу простре пред наше читаоце. Зато нам о њој говори монахиња Нектарија.

- Њен супруг потиче из краљевске породице - започиње причу монахиња Нектарија. - Њих двоје су се нашли негде између Јаве и Балија и неко време живели у Џакарти. У једном тренутку пожелели су да промене веру и определили су се за православље. То њихово опредељење пратила су и велика одрицања. Породице су им поручиле да више нису део краљевске лозе и оспорили су им право на сваку имовину.

Мајка искушенице Јелисавете била је католикиња. Удајом, жена у Индонезији прихвата веру свог супруга. Али у њеном случају није било тако. Јелисавета је прва примила православље, па је под његово окриље довела и супруга. Православље у Индонезију доносе Руси. Они отварају верске центре, мисионаре.

- Буквално су изгубили све и наставили да живе од мисионарског рада - прича нам Нектарија. - Њен супруг је преводио књиге на један од индонежанских дијалеката. Брзо се упокојио, а наша сестра искушеница је одлучила да се замонаши. И тако је дошла у нашу кућу.

Када јој је умро муж, искушеница Јелисавета намеравала је најпре да оде у Аустралију. Али није добила визу. Жарко је желела да живи монашким животом. Поднела је захтев за Русију, Белорусију и Србију и чекала с које ће адресе најпре да стигне одговор.

- Први су одговорили Срби - каже монахиња Нектарија. - А како је доспела овде? Распитивала се о значају наших манастира и сви су јој предложили да дође у Жичу. Ово је велики манастир и искушенацама које долазе из света и које не говоре српски је лакше да се снађу и уклопе.

Монахиње су биле изненађене када је искушеница Јелисавета закуцала на манастирска врата и рекла: "Ево, ја сам дошла."

- Нашли смо се у чуду - објашњава сестра Нектарија. - Не можете у кућу да пустите свакога, посебно што не примамо жене старије од 35 година. Искушеница Јелисавета је, ипак, имала препоруке којима смо веровали и примили смо је иако има више од 60 година.

Тешко јој полази за руком да научи српски језик, мада већ неке наше речи зна. Са сестринством разговара на енглеском.

- Индонежани су народ са израженом културом у опхођењу, говору, понашању. Учтиви су. И то смо сазнали посматрајући Јелисавету и разговарајући са њом. Она никад не каже дебео, него мање мршав. Никад не каже низак, већ мање висок. Замислите да је она са таквом учтивошћу препуштена суровости савременог живота. Срећа да је у манастиру. У нашој, као у својој кући. Вредна је, ради све што и ми. Причала нам је да јој у земљи из које је дошла, није било лако да опстане у православној вери. Не само због тога што је породица потпуно обесправила и њу и њеног мужа, већ и због исламског екстремизма. Тако, једног Божића умало главом нису платили своју приврженост православљу. Њена животна прича је као из житија светих.

Најбројнији женски манастир живи живу цркву. У њој у раду и молитви свакодневно четрдесетак монахиња кући своју кућу. Своје домаћинство. И свака има своја задужења. 

Док су једне у иконописачкој радионици, друге везу црквене одежде. Неке брину о воћњаку и порти, а неке су у кухињи, трпезарији, сувенирници или манастирској апотеци.

- Игуманија Јелена је сликала иконе, можда најбоље од свих - каже монахиња Нектарија. - Свакодневне обавезе су је удаљиле од сликарства. Сликали смо иконе за друге цркве, али ове године радимо само за наше. Планирале смо да завршимо све иконостасе. Овде ће бити велика литургија у октобру поводом прославе осам векова самосталности Српске православне цркве. Украшавамо храм и вежбамо појање за тај дан. Појање је веома важно.

У манастиру нема телевизора. Нема ни радија. Интернет није доступан свима, већ само монахињама које се баве администрацијом.

- Медији лако растроје човека - објашњава монахиња Нектарија. - Пуни су негативних информација и то смета унутрашњем животу. Отац Тадеј је говорио: Какве су ти мисли, такав ти је живот. Ко је у контакту са спољашњим светом мора да зна како тај свет функционише. Али сестра која слика или везе не мора тиме да се бави. Углавном читамо духовну литературу и историјске књиге.

Монахиње у Жичи живе као велика породица.

- Игуманија Јелена се према нама понаша као да нам је мајка - прича нам Нектарија. - Међу нама има лекара, стоматолога, економиста, правника, агронома... Овде не долазе разочарани, већ особе које верују у Бога и којима је благодет коју осете незаменљива. Многи људи не знају да овде долазе остварене личности, а не они који имају проблеме и траже духовни мир. Многе девојке, које желе да упознају манастирски живот, изненада се када наиђу на заједницу каква би требало да буде ван ових зидина. 

Заједницу пуну поштовања, искреног пријатељства и саосећања.

ДОЧЕКУЈУ СТРАНЕ ГОСТЕ

ЖИЧА је све привлачнија дестинација на туристичкој мапи страних, али и домаћих туриста. Древну светињу најчешће посећују Руси и Грци. Монахиње спремно дочекују стране госте, посебно се води рачуна да правила понашања буду доступна и на светским језицима. Образоване монахиње говоре више страних језика и гостима на њиховим језицима представљају историју и знамења манастира.

Извор: Новости

На Васкрсни понедељак свету Литургију у Светојовановском храму у Бачкој Паланци,  служио је  протојереј Стевица Илић, На Литургији је певао Црквени хор „Свети Јован Крститељ“ којим је дириговала професор Снежана Жујић.

После свете Литургије, црквена општина бачкопаланачка је у светосавском дому приредила традиционални васкршњи пријем за представнике локалне самоуправе, друштвених и културних институција, као и представнике привредних предузећа. Присутне је  поздравио протонамесник  Бране Миловац и честитао празник Васкрсења Христовог.

Извор: Радио Тавор

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са домаћином Његовим преосвештенством Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем посјетио је данас Самоград – манастир Светог Пантелејмона у селу Пријелози ( Бијело Поље), гдје га је са радошћу дочекао велики број људи.

Владике су обишле остатке старога храма и нову цркву у којем им је дободошлицу пожелио отац Пантелејмон.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је изразио задовољство што Самоград, у којем се налазе остаци зидина двије цркве: једна из ранохришћанског периода (IV – VI нове ере) а друга из периода Немањића, поново васкрсава:

„Заиста је то велики догађај, да не кажемо историјски догађај, јер је ово једно од најзначајнијих мјеста у историји наше Цркве од древних времена Немањића и прије Немањића. На овом светом мјесту се спајају вијекови. Хвала Богу на томе што поред осталих светиња које васкрсавају, и ова светиња васкрсава а преко ње и народ који се враћа Богу и својој души.“

Владика Амфилохије је нагласио да је веома значајно што су у Доњој цркви пронађене мошти ктитора и помолио се да Господ укријепи житеље овога краја да наставе свето дијело својих предака.

„И сам назив Самоград је занимљив а и све остало везано за њега. Сва предања и традиција на овоме чудесном мјесту и све што се догађа са Самоградом су чудо.“

Присјетио се да је први пут када је био у Самограду, осјетио да се ради о изузетном мјесту, али да није вјеровао да може овако да васкрсава, а кроз њега и сви ми.

„Хвала Богу! Ово мјесто ће постајати све значајније не само за овај крај, него за читаву нашу Цркву и сав народ који ће се у њему сабирати. Хвала и вама што се трудите и сабирате. Дај Боже да се што више сабирате и да ово постане један од најзначајнијих духовних центара не само Васојевића, него наше Цркве и свих православних, јер ово мјесто заслужује да добије свеправославне димензије.“

Драган Недовић који је и добитник грамате признања и захвалности Епархије будимљанско-никшићке, као и Бранислав Кљајевић, подсјетио је на период почетка обнове Самограда.

Недовић је пожелио топлу дободошлицу духовном родитељу Митрополиту Амфилохију, подсјећајући да је први пут владика дошао у Самоград 2006, други пут приликом освештања Цркве Светог Јована у Затону.

Посебну захвалност је исказао и владици Јоаникију који је увијек уз свој народ, као и свима који су помогли или само посјетили Самоград, истичући да ће тежити томе да Самоград постане светилиште.

Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је у повратку обишао и манастир Ђурђеве Ступове.

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је посјетио Епархију будимљанско-никшићку поводом обиљежавања 20 година од НАТО бомбардовања Мурина када су убијена шест цивила, међу којима троје дјеце.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У оквиру посјете Митрополији црногорско-приморској наставници и ученици Основне школе „Драгиша Луковић Шпанац“ из Крагујевца данас су на Свијетлу сриједу, 1. маја, обишли Цетињски манастир и Цетињску богословију.

Предвођени директорком школе Невеном Миловановић и вјероучитељицом Милевом Радовић Пушоњић, гости су се на Цетињу поклонили моштима Светог Јована Крститеља и Светог Петра Цетињског и честици Часног крста.

Кроз манастирску ризницу госте из Крагујевца провео је и упознао их са драгоценостима ђакон Душан Биговић, професор Цетињске богословије. Гости су имали радост и благослов да их у својој резиденцији прими и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

Овом приликом ученици су Митрополиту пјевали васкршње пјесме, а сви заједно са владиком су отпјевали пјесму „Јечам жњела Косовка девојка“.

После сусрета у Митрополији гости су били на ручку у Цетињској богословији, гдје су им професори ђакон Душан Биговић и Александар Вујовић уручили пригодне поклоне и књиге.

У току ручка госте је поздравио у име ректора и професора Богословије, ђакон Душан Биговић.

Ријечима благодарности у име ђака и наставника из Крагујевца, захвалили су вјероучитељка Милева Радовић Пушоњић, Никола Љубисављевић и директорка Невена Миловановић.

Гости из Крагујевца су обишли више светиње Митрополије црногорско-приморске: манастир Морачу, манастир Острог, Дајбабе, Храм Христовог Васкрсења и Цетињски манастир.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Мурини је данас обиљежена двадесета годишњица од када је НАТО пакт бомбардовао ову варошицу на сјеверу Црне Горе и том приликом усмртио шест цивила, међу којима је троје дјеце.

У оквиру програма обиљежавања овог стравичног догађаја служена је Света архијерејска литургија и помен, а у Сали центра за културу приказан је филм „Да се не заборави“ и представљена књига „Последња линија одбране“, аутора Радана Николића.

Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Петке у Мурини служили су Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије са свештенством уз молитвено учешће вјерног народа.

Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је у литургијској проповједи казао је да је дан Христовог Васкрсења најсветији дан у историји свијета и рода људског, дан новога, бесмртнога живота и да је Црква Христова неуништива за разлику од других заједница. Црква Божија опстаје и опстаће до краја свијете вијека зато што је богочовјечанска и утемељена на Христу распетом и васкрслом.

„То свједочи и ово свето мјесто гдје је извршен један од најновијих злочина над Црквом и дјецом Божијом. Овдје су пострадали Мирослав, Јулијана и Оливера, Манојло и Милка од савремених натопактовских нацифашиста. “

Истакао је да је оно што се догодило на Мурини наставак онога што се догодило са Великом и Полимљем 1941-1944. године 28. јула када су стотине жена старијих и дјеце били поклани од Скендербег дивизије и нациста онога времена:

„Данас спомињемо те новомученике на Мурини који су пострадали као Божија дјеца и људи од НАТО пакта који је трагедија наше данашње власти у Црној Гори која је постала члан тог пакта.“

НАТО пакт је наставак нацифашизма у Европи над европским народима а свједочанство и свједоци тога је да је оно што су нацифашисти радили широм наше земље 1941-1945. године настављено бомбардовањем БиХ, Републике Српске, Србије и Црне Горе, нарочито Косова и Метохије:

„Плод тога бомбардовања је страшнији од онога што се догодило за вријеме тзв. велике Албаније. Плод онога је био ослобођење Косова и Метохије, а плод овога је одузимање КиМ и његово предавање у руке оних који су стид и срам не само Европе, него и честитог албанског народа јер су направили велике злочине. На тим злочинима они заједно са НАТО пактом настављају да дјелају.“

Подсјетио је да и ових дана у Берлину покушавају да наметну да несрећна Србија прихвати тај злочин, док је црногорска власт већ то прихватила својим безумљем, иако 85% Црногораца није било за признање несрећне и лажне државе Косова и Метохије.

„Мученици мурински су свједоци пред Европом и свијетом те злочиначке несрећне банде која је у име лажне Европе, не праве Европе Де Гола и великих Европљана, него Европе Солане, Блера, Европе и Америке Клинтона обезбоженога, наставила злочине који су започели још крсташи у 12. и 13. вијеку, а наставио Наполеон и нацифашисти, с једне стране обоготворењем расе, а с друге стране бољшевици и титоисти који су обоготворили класу.“

Појаснио је да њихови наследници данас настављају да господаре судбином Европе, а да су живи свједоци небески управо дјеца побијена на Муринама:

„Ево дана којег створи Господ, радујмо се и веселимо се овом дану Христовог Васкрсења које свједочи да је Бог јачи од лажних идола овоземаљских, да је живот јачи од смрти! Двије врсте људи постоје у овом свијету: они који је вјерују у вјечност, вјечно људско достојанство, за које нема смрти благодарећи Христовом Васкрсењу, и они који се клањају смрти и пролазности и који непрекидно производе смрт уништавајући људе и земљаске народе“.

Владика се помолио да Господ упокоји страдалнике муринске, величко-полимске и све оне који су пострадали од Другог свјетског рата па до последњих бомбардовања, и да испуни вјером, надом и љубављу сва људска срца.

„Ми припадајући Цркви Христовој, онима који вјерују у Бога живога, вјечнога и васкрслога, вјерујемо у вјечно људско достојанство, у побједу живота над смрћу, побједу вјечности над пролазношћу, бесмртности над смртношћу. У то вјерујемо и то нам дарује овај свети празник Христовог Васкрсења.“

По завршетку Литругије код спомен обиљежја одржан је помен муринским мученицима, након чега се учесницима молитвенога скупа обратио Пресовећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије

Владика је казао да нас је овдје сабрала жртва невине дјеце и одраслих који су пострадали прије 20 година од злочиначке нацифашистичке натовске руке:

„И данас пред Богом гледамо кроз жртве дјеце Мирослава, Јулије и Оливере и одраслих Вукића, Манојла и Мирке. Вјерујемо да је њихову жртву Господ примио у Своје божанско Небеско наручје и да су они у слави пред престолом Његовим и да нас заступају пред лицем Божијим. Исто тако пред Богом је и злочиначка НАТО армада, којом се поноси западни свијет, па нека Бог суди које пред Богом исправнији: дјеца и невине жртве или они силници земаљске власти и моћи са демонском намјером и наоружањем које разара градове и земље.“

Преосвећени је нагласио да једна кап крви ове невине дјеце, много више значи пред Богом од свих оних који су учествовали у разарању наше отаџбине. Подсјетио је да смо били у рату, али наше власти кажу да нијесу. Бранили смо отаџбину од оних који су жељели да распарчају нашу земљу.

„Данас вршимо помен на овоме мјесту муринске голготе које се придружује свим оним мјестима на карти наших новијих страдања од Лике и Лоре до Београда и Кошара и широм српских земаља.“

Подсјетио је владика на имена пострадале дјеце која су самим рођењем и животом узрастали у знаку крста. Мирослав Кнежевић, дјечак од 14 година, је пострадао од истих злочинаца као његов стриц, чије име носи, а који је уморен у плавском, италијанском и шиптарском, затвору 1941-1942. године. Јулија и Оливера су дјевојчице рођене у Приштини избјегле од шиптарског ножа 1999, дошле у ујчевину, као што си и 1944. у Велици многа дјеца пострадала која су била са КиМ. Оне су у Црној Гори нашле смрт од истих оних који су их заједно са Шиптарима прогнали са Косова.

„Зар ова дјеце немају већ велику биографију? Они се одавде вазњеше у вјечност са честитим жртавама Вукићем Вулетићем, Манојлом Коматином и Мирком Кочановићем. Њихове душе уживају у слободи у Царству небескоме, јер су се придружили Светим мученицима, Св. кнезу Лазару, Величким и Горњеполимским мученицима.“

Изражавајући задовољство и захвалност што је на овом молитвеном сабрању учествовао Митрополит Амфилохије, владика Јоаникије је казао да је Митрополија црногорско-приморска приложила данас 50 хиљада евра за завршетак радова на Храму Свете Петке у Мурини, који се гради за покој душе пострадалих.

„У Васкрслом Христу све жртве добијају светост и освећење и све се претвара у нови живот. Као што видимо муринске жртве већ дају нови живот овоме мјесту, које је кренуло да умире, Мурина васкрсава са њима“, казао је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије и захвалио се свима не љубави и доприносу који дају у обиљежавању овог новог муринског страдања.

У Сали центра за културу Мурино приказан је филм „Да се не заборави“ о страдању дјеце током НАТО бомбардовања и представљена књига „Последња линија одбране“  о страдњима војника из Црне Горе, аутора Радана Николића.

Присутнима се обратио Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије који је казао да га боли што наша власт модерни фашизам и натопактовски нацизам устоличује да влада Црном Гором:

„Он не само што је побио дјецу и друге на муринском мосту и толико њих у Србији и на Косову и Метохији, настављајући муратовску тиранију из 1389. године, већ је наставио насиљем и отимањем КиМ од СРЈ, од Црне Горе и Србије.А они који се хвале антифашизмом су признали те модерне злочнице који су стид и срам часног албанског народа и Европе и то није добро ни за кога.“

На крају Митрополит је казао да свако зло пролази и подсјетио на ријечи Светог Петра Цетињског да је у имену Божијем суд и правда:

„Име Божије је оно које коначно доноси суд о збивањима у историји и правда Божија. Ова дјеца овдје поклана су носиоци правде и они ће да суде и нама, и Европљанима, и онима који су на власти сада и који ће бити у будућа времена. Дјеца ће бити судије њихове и само онај који буде сагласан њима и њиховој жртви има истинске будућности.“

Обиљежавање 20. годишњице НАТО бомбардовања Мурина организовале су Епархија будимљанско-никшићка, Српски национални савјет Црне Горе и Мјесна заједница Мурино.

У НАТО бомбардовања Мурина страдали су ученици Основне школе „Петар Дедовић“ Мирослав Кнежевић, Оливера Максимовић и Јулијана Брудар, радник школе Вукић Вулетић, пензионер Манојло Коматина и домаћица Милка Кочановић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Нови човек је темељ нове Србије

(Фото Глас цркве)

Прилике и неприлике одређује вријеме у којем живимо, као и наше људске слабости, али наша црква почива на неразоривој истини, због чега је била и остала светионик српског народа који у својој прошлости није губио себе само онда док је био уз цркву, каже у интервјуу за васкршњи број “Гласа Српске” епископ бихаћко-петровачки Сергије.

Он каже да је потребно да се чешће осврћемо на прошлост, на живот наших предака који су живјели у далеко лошијим животним условима него ми, али су имали неупоредиво више животне радости, више вјере и снаге да се носе са животним искушењима.

- Због тога су опстајали чак и онда када није било наде за опстанак - поручио је епископ Сергије.

ГЛАС: Како оцјењујете тренутно стање на подручју бихаћко-петровачке епархије?

СЕРГИЈЕ: Демографске прилике на подручју епархије нису на жељеном нивоу, становништво је старије животне доби, дјеце је све мање, села се полако гасе и са становишта овог тренутка, нема мјеста за велики оптимизам. Међутим, вјековно искуство наше цркве свједочи да се велике промјене дешавају чак и онда када их не очекујемо. Због тога вјерујем да ће садашњи песимизам ускоро бити преображен, не у оптимизам без покрића, већ у вјеру да ће наш народ у овом дијелу Крајине изнова обновити живот у оним селима и градовима гдје га је одувијек било. Због тога нема мјеста за очајање, тугу и безнађе, већ за вјеру која нас је дизала и онда када нисмо имали снаге да подигнемо сами себе. Уосталом, пред зору је најтамније!

ГЛАС: Да ли присуство великог броја миграната на подручју Ваше епархије утиче на православне вјернике и како коментаришете најаве да би дио миграната могао да буде насељен на српској земљи на подручју Петровца?

СЕРГИЈЕ: Питање мигрантске кризе има хуманитарни и политички карактер. Као хришћани, ми саосјећамо са њима, а као грађани смо уплашени, јер нам није јасан мотив и циљ ове кризе. Плашећи се дугорочних посљедица, етничког инжењеринга и пораста исламског фундаментализма, оправдано се питамо да ли ће мигрантска криза, у овом дијелу наше земље, измијенити и њену етничко-конфесионалну слику. Ако је ово питање само хуманитарне природе, зашто га онда саме не ријеше земље које су далеко богатије и које имају далеко већи међународни политички утицај?! Ми нисмо против тога да се овим несрећним људима помогне на сваки могући начин, али нисмо за то да се у нашим селима и градовима на силу измијени устаљени начин живота, па тако ни у Петровцу, гдје је српским повратницима живот довољно тежак и без мигрантске кризе.

ГЛАС: Поред мигрантске кризе која је глобални проблем, која су највећа искушења која чекају вјернике, прије свега на подручју Бихаћко-петровачке епархије, али и у цијелој Републици Српској?

СЕРГИЈЕ: Данас су жеље веће од могућности, броји се оно што нам недостаје, а мало се благодари на ономе што имамо. Наше невоље често узрокују став према животу. Угледајући се на стандарде западне цивилизације, млади људи данас све теже преузимају обавезе које са собом носе брак и родитељство, а све са жељом да задрже своју слободу. Због тога нас је сваким даном све мање, а млади људи, иако окружени другим људима, у високотехнолошкој ери са модерним технологијама, најчешће су сами и усамљени, поробљени сопственом слободом. Не треба заборавити да је човјек биће које се остварује искључиво у заједници, без обзира на то да ли је она брачна или монашка.

ГЛАС: Која су најважнија питања која би требало да се нађу на наступајућем мајском засједању Светог архијерејског сабора СПЦ?

СЕРГИЈЕ: Положај нашег народа и цркве одувијек је деликатан, свака година носи сопствени печат, због тога су и теме, којима се бави Сабор, у начелу сличне, али увијек са одређеним специфичностима. На примјер, питање Косова је сваке године на дневном реду, али положај ове српске покрајине није исти у односу на прошлу годину. Питања којима се бави Свети архијерејски сабор нису непозната, теме нису сензационалистичке, нити има било какве тајновитости, само је потребно трезвеноумље, мудрост и пастирска брига да се на свако питање одговори вјековним искуством. До сада је било тако, тако ће бити и ове године.

ГЛАС: Питање Косова и Метохије је једно од најважнијих питања за Српску православну цркву. Како Ви видите све што се дешава у вези са колијевком српске духовности?      

СЕРГИЈЕ: Косово и Метохија јесте питање које је обиљежило не само протеклих двадесет година, већ је то питање које је у великој мјери обиљежило прошли вијек. Оно није само политичко питање, већ изнад свега историјско питање на које је Српска православна црква већ дала одговор остајући на Косову и Метохији, са својим свештенством и монаштвом, свједочећи непрекинути континуитет православне духовности. Косово и Метохија нису изгубљени, ма како се ова тврдња чинила утопистичком. Изгубљено је само оно чега се сами одрекнемо.

ГЛАС: У чему се огледа важност православних манастира у Вашој епархији?

СЕРГИЈЕ: Манастири су одувијек били чувари православне вјере и националног идентитета. Манастир Рмањ је срце наше епархије и без његовог постојања тешко је и замислити духовни опстанак Срба на размеђи Крајине и Лике. Манастир Клисина је духовни светионик у долини Сане, док је манастир Трескавац све више мјесто истинског духовног сабрања. Манастир Глоговац је истински бисер јањске висоравни, а вјерујемо да ће то ускоро постати и манастир Милановац, који се гради у подгрмечком дијелу Санског Моста. Прошле јесени кандило монашког живота је упаљено у манастиру Медна. Они су наша снага, понос, заоставштина за будућност и неугасла воштаница коју ћемо предати потомцима.

Радост Васкрсења

ГЛАС: Шта поручујете вјерницима уочи највећег хришћанског празника Васкрса?

СЕРГИЈЕ: Свако онај ко вјерује у Христово васкрсење нема мјеста за тугу у срцу своме. Радост Васкрсења треба да обасја наше душе, да сопственим примјером, на дјелу, свједочимо да смо Христови, и у добру и у злу, испуњавајући заповијести Господње.  Јер, све ће проћи, и небо и земља, само ријечи Његове остају и у времену и у вјечности. Због тога, заједно са светима, благодаримо Господу на свему, а радошћу анђела дочекајмо овај велики празник са љубављу у нашим срцима, да бисмо били и остали причасници царства небеског.  

Извор:   Глас Српске

У предвечерје највећег хришћанског празника Васкрсења Христовог, благословом Митрополита загребачко-љубљанског господина Порфирија, подијељена је помоћ сиромашним и социјално угроженим породицама у парохијама Митрополије загребачко-љубљанске које се налазе у Републици Хрватској. Парохијски свештеници, који редовно обилазе своје парохијане, су и ове године уочи Васкрса посјетили сиромашне и угрожене, уручили им пакете са храном и хигијенским потрепштинама и на тај начин скромно допринијели прослави празника Васкрсења Христовог у њиховим домовима.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Другог дана Празника над празницима, дана када Васељена кличе и проноси радосну вест да је Господ васкрсао, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин радост празника донео је у Чачак. Владика је благоизволео да на Васкрсни понедељак богослужбено прослави Пасху Господњу у Саборном храму Вазнесења Господњег у Чачку. Док је васељена појала радосном дану, дану када је смрт изгубила жалац, прославу Господњег Васкрсења улепшало је рукоположење рашког ђакона Марка Ерића у чин јереја. Такође, за своје заслуге и труд у обрађивању њиве Господње у чин протојереја произведен је старешина Храма Вазнесења Господњег у Чачку јереј Марко Мирковић.

Сабрани народ уз песму је дочекао свог Пастира у порти Храма Вазнесења Господњег и узео благослов Свете деснице након чега се храмом гласно пронело појање појаца из Краљева и црквеног хора „Вазнесењски“.

Епископу су саслуживали старешина Храма Вазнесења Господњег у Чачку архимандрит Сава (Илић), секретар Епископа жичког, протојереј Крстивоје Милуновић, протојереј Милорад Милидраг, протојереј Мирољуб Мирковић, протонамесник рашки Здравко Николић, јереј Марко Мирковић, протођакон Александар Грујовић, ђакон Немања Тимотијевић, ђакон Станимир Мирковић и ђакон Марко Ерић. Литургијски су Васкрс прославили и представници градске власти који су се молитвено сабрали са својим архипастиром.

Радосни поздрав „Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!“ пронео се кроз храм попут добре вести коју су мироносице пронеле кроз народ видевши празан гроб! Након дуготрајне припреме за Пасху и поста дошао је спасоносни дан. Дан који смо молитвено прославили са својим Епископ и заједно запевали „Христос Васкрсе!“. Дан када је старешина Саборног храма у Чачку рукопроизведен у чин протојереја. Дан када смо певали „достојан“ јер смо постали богатији за новог јереја, Марка Ерића, којег је Владика рукоположио из чина ђакона у свештенички чин.

Прославили смо Празник над празницима и обасјали се Сунцем Васкрсења благодарећи Господу и на благослову да Храм Вазнесења Господњег поново засија свим својим сјајем обасјан светлом новог полијелеја и хороса.

У беседи Владика нас је подсетио на узалудни покушај Иродов да сачува своју земаљску власт убиством Христа. Али, Ирод греши јер не схвата праву природу доласка Богочовека Христа, Његову намеру да дође да би спасао палог човека. Но, није Ирод једини који је погрешно размишљао, и научници доказују да је Христос заиста историјски постојао, али не желе да прихвате да је Он Богочовек Који је васкрсао у трећи дан и сео са десне стране Оца спасавајући тако човека. Ми смо ти који не размишљамо очима које варају, ми својом вером исповедамо Васкрслог Христа и припремамо себе за Царство небеско. Све земаљско је привремено, а ми смо синови Светлости, ми се вером спасавамо. Али, за веру морамо да се боримо, да је сведочимо, да исповедамо веру попут апостола Петра који на Христово питање: „Шта ти велиш, ко сам ја?“, одговара: Ти си Христос, Син Бога живога који је дошао у свет да свет спасе. Ти си Месија, оличење истине, благочешћа, силе!. Тако и ми, попут Петра, морамо да живимо за веру, да страдамо за ту веру. Јер она је Светлост нашег живота и спасења. Владика је напоменуо да посебну пажњу обратимо на децу која живе у временима када је свет у кризи сопственог идентитета, да их упутимо ка Правој Истини и тако спасимо и њих и себе.

Захваљујући Господу на Победи коју је донео у овај свет верни народ се причестио из руке свога Епископа. По завршетку Свете Архијерејске Литургије старешина Храма Вазнесења Господњег протојереј Марко Мирковић уприличио је трпезу љубави за Епископа, свештенство, монаштво, руководство града Чачка и верни народ. Старешина се у обраћању захвалио Епископу на доласку у Чачак и служењу Свете Архијерејске Литургије у нашем храму и позвао Га да нас у што скорије време поново посети! Такође, старешина је изразио своју захвалност на посебној части која му је указана на рукопроизвођењу у чин протојереја и честитао новорукоположеном јереју Марку Ерићу на чину у који је рукоположен.

Извор: Епархија жичка

У саборном храму Преображења Господњег у Загребу, богослужењима Великог петка и Васкрса началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Господин Порфирије, уз саслужење братства саборног храма.

Богослужењима је присуствовало и мноштво верног народа међу којима су били и амбасадор Републике Србије госпођа Мира Николић, амбасадор Републике Грчке господин Ставрос Циепас и амбасадор Руске Федерације господин Анвар Азимов, председник Савјета за националне мањине Републике Хрватске господин Александар Толнауер, представник Српског народног вијећа господин Дејан Јовић, предсједник Привредника господин Никола Лунић и потпредседник Просвјете господин Синиша Таталовић.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

У ексклузивном Васкршњем разговору за радио „Источник“ Његово Преосвештенство Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске г. Силуан преноси како се највећи хришћански празник слави у најудаљенијој Епархији СПЦ где православних верника има свега 4 %, објашњава зашто многи Срби не могу да буду у цркви колико би желели и истиче како Епархија ради на духовном оснаживању верујућег народа упркос пошастима овог времена. „Црква јесте савремена, али није модерна“ подвлачи Владика Силуан који закључује да је човек саздан за бесмртност. „Обрадујмо се Васкрсу, препознајмо у овом празнику себе“, поручио је Владика који ће вернике Епархије ваљевске ускоро обрадовати својим доласком.

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је данас на Васкршњи понедјељак Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Тројице у Кутима код Херцег Новог, након чега је освештао парохијски дом и предводио традиционалну васкршњу литија кроз Куте и Зеленику. Овом дивном сабрању присуствовао је велики број вјерних, као и Стеван Катић, предсједник Општине Херцег Нови. У току Литургији Цркви Христовој је прибројан нови члан Гаврило.

Честитајући празник над празницима, владика Амфилохије је рекао да данас прослављамо Господа који је васкрсао прије двије хиљаде година и да је кроз Христов гроб, сваки мрачни и тамни гроб постао живоносни. Нагласивши да тај гроб рађа живот вјечни и непролазни живот, Митрополит је рекао да су од тада па до данас сви храмови симболи Христовог гроба  па и Свете Тројице у Кутима.

„Сви храмови су мјеста гдје се проповиједа и свједочи Васкрсли Христос као дародавац вјечнога и непролазнога живота и призива се Дух Свети животворни на оне који се у њима сабирају и на њихов принос. Дух Свети хљеб и вино претвара у живоносно Тијело и Крв Христа Бога нашега и хришћани примају ту Свету тајну Светог причешћа постајући заједничари Христовога Тијела и Крви, Њега вјечнога и непролазнога Богочовјека. “

Појаснио је владика да због тога храмови грађани кроз историју нијесу просто култура, како их то данас нови безбожници проглашавају. Култура је молитва и богослужење и нема храма на земаљском шару који није грађен неком божанству, који није плод молитве и молитвенога труда, посебно хришћански храмови:

„Обоготворити камење које уграђено у неки храм, грађевину, то само могу безумни људи који су поклоници смрти и пролазности, ништавила. А они који знају да човјек није створен за смрт, ништавило и  пролазност, они знају да су храмови свједоци живоноснога Бога, живога гроба Христовога и да су Божија мјеста гдје се свједочи живи Господ.“

Казао је да има оних који су против осликавања овога храма у Кутима јер мисле да то култура, оставити га таквог какав јесте, али да крштени не смију да буду тог мишљења, јер храмови нијесу мртвачнице. У савременој Европи, а и ми попримамо тај пелцер лажне Европе, обоготваравају културу и Европа се дехристијанизује заборављајући Васкрсење Христово на којем је саграђено све што је часно и свето у њој.

Сви храмови су утемељени на Христу и Његовом Васкрсењу, од древних у Риму па до Нотр Дама, који је данас угрожен и због кога се многи са правом брину о његовој обнови, казао је Митрополит Амфилохије и додао:

„Само би било добро да они који се брину, и треба сви да се бринемо за Нотр Дам, не забораве да су потомци оних који су градили Нотр Дам порушили стотине храмова у нашој земљи. 150 храмова, међу којима и Богородица Љевишка која је исто толико стара колико Нотр Дам, су уништени и разорени од НАТО пакта, безбожника који уништава истинску и праву Европу. Покушавају и нас да укључе у уништитеље праве истинске хришћанске Европе духом дехристијанизације, духом убијања Бога у људима и обоготворења камења саграђеног у нека прошла времена и заборављања да су храмови грађени за молитву и све што је у њима је молитвом окађено и омирисано.“

Високопреосвећени је нагласио да су храмови свједоци вјечнога људског достојанства и зато су они живаносни од времена Христовог Васкрсења па данас и до краја свијета и вијека.

„Зато ми обнављамо храмове да би кроз њих, обновљали своју душу, срце и памћење на живога Бога и на живо и вјечно достојанство људско, на вјечни напредак људског рода који је вјечни само ако се темељи на Христовом Васкрсењу.“

Човјек је сродан са свим створењима и бићима земаљским, у исто вријеме је и икона живога Бога, створен по лику и по подобију Божијем и као такав је биће дато за вјечност, да узраста у мјеру раста висине Христове.

„Истински напредак је да човјек и човјечанство узраста у мјеру раста вјечнога Бога, а све остало је само припрема, уграђивање у ту градњу божанског домостроја на земљи или одрицање тога домостроја кроз проглашавање себе за божанство својих страсти, проглашавање за божанство дијела руку људских. Ми се само клањамо једноме живоме Богу и Васкрслом из мртвих који је претворио гроб свој у живоносни Гроб и који претвара и људску душу у носиоца и свједока вјечнога и непролазнога људског достојанства. Зато и култура има смисла само уколико је живи свједок тога вјечнога човјековога напредовања.“

На крају литургијске проповједи владика Амфилохије се захвалио приложницима што украшавају овај Храм Свете Тројице у Кутима уз подсјећање да храмови Божији нијесу само за оне који се данас у њима сабирају, већ  се у њима сабирају сви они који су живјели кроз вјекове. Од самога васкрслог Господа и Мајке Божије, Архангела Гаврила, Светих пророка и свих Светих, сва покољења су сабрана Светој литургији, и они који су сабрани на њој и они који ће се сабирати у будућности:

„Црква је у ствари сабор и оних који су прошли преко ове земље и оних који се сабирају и који ће сабирати. У Цркви нема мртвих, Бог је Бог живих а не Бог мртвих. Сви они који су умирали и они су васкрснули и васкрснуће у последњи дан и они који сада живе и они ће се упокојити као што се Господ упокојио, али зато ће силом Његовог Васкрсења и они васкрснути. Васкрсење Христово је квасац вјечнога и непролазнога живота и дар да све што живи и умире на земљи једног дана тим квасцем васкрсне у вјечности и задобије вјечно и непролазно достојанство.“

Владика је на крају службе још једном изразио благодарност свима који се потрудили да саграде овај свети храм, као и онима који се труде да га обнове. Подсјетио је на црквењаке који су од 1919. године до 1995. године служили Господу и звонили у овом светоме храму. За 77. годишње вјерно служење Богу и светињи Божијој у Кутима, Митрополит Амфилохије је Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца постхумно одликовао црквењака Мата Михајловића, пострадалог на Цркви Свете Тројице 1924. године и његове синове црквењаке Петра, Вељка и Николу. Одликовање је уручио њиховим потомцима.

За изузетан допринос у обнови храма у Кутима, Митрополит је уручио грамате признања и захвалности Јовану Мићуновићу, Проду Угурлићу, Колу српских сестра Свети Јован Богослов.  Грамата је додијељена и Виду Митровићу, који је одсутан, и биће му накнадно уручена.

Након Свете службе Божије Високопреосвећни је освештао парохијски дом који је посвећен Светој браћи Кирилу и Методију и на све приложнике призвао благослов Божији и сваки напредак њима и њиховим породицама:

„Овим су се Кути показали најбољи не само у Боки, него и у Црној Гори и Брдима. Ви знате да је за вријеме краља Николе била Црна Гора, Бока и Брда. Седам брда, Бока и Црна Гора а сад ови поправљачи све то хоће да претворе у једно, а у вријеме краља Николе је било тројно име Свете Тројице и тако треба да остане: Брђани, Црногорци и Бокељи.“

Приложницима, мјештанима су се захвалили и представници Црквеног одбора, као и свештенику оцу Драгу Пешикану на труду и љубави, а посебну благодарност изразили су Митрополиту који је, како су истакли, много учинио за овај крај.

Потом је Митрополит Амфилохије началствовао васкршњом литијом кроз Куте и Зеленику која традиционално окупља велики број вјерног народа.

Током литије благосиљане су трпезе љубави којима су мјештани радосно дочекивали учеснике литије. Послије узајамних честитики Христос Вакрсе – Ваистину Васкрсе и послужења, литија је настављала даље кроз Куте и Зеленику.

Обраћајући се учесницима литије Високопреосвећени Митрополит је казао да од Христовог Васкрсења и оних који су тада мислили да жене мироносице, које су свједочиле славно Васкрсење, бунцају, па до данас има оних оних који мисле да је прича о Христовом Васкрсењу бунцање и немају вјеру у то. Али има и оних, као и ми данас, који прослављају Христа Васкрслога и кроз Њега вјечно људско достојанство – човјека као вјечно биће који није под подређен смрти, него непролазности:

„И сви људски гробови ће постати једном, као гроб Христов, живоносни гробови који ће васкрснути силом Духа Светога а они који бунцају да их Бог уразуми, врати памет да се и они припоје онима који прослављају Христа Бога вјечнога и вјечно и непролазно људско достојанство“, казао је  Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у Кутима.

По завршетку литије, сабрање је настављено уз трпезу љубави и пригодан културно-умјетнички програм.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

На празник Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, 15/28. априла 2019. године, са почетком у 18 часова, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, служио је свечано Пасхално вечерње храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, у присуству Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина Иринеја, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Миливоја Мијатова, архијерејског намесника новосадског првог и новосадских ђакона.

Током празничног вечерњег богослужења, по већ устаљеном типику Саборног храма Светог великомученика Георгија у Новом Саду, прочитан је одељак из Светог Јеванђеља по Јовану на осамнаест језика. Својим умилним појањем у славу Васкрслог Господа, братство Светоархангелске обитељи из Ковиља и студенти Православног Богословског факултета Универзитета у Београду, молитвено су разгалили душе свих сабраних у Саборном храму на Пасхалну радост. Гост Владике Иринеја био је и Монсињор Филипо Колнаго, саветник апостолске нунцијатуре.

На крају вечерњег богослужења, верни народ Божји приступио је целивању Часног Крста, Светог Јеванђеља и иконе Васкрсења Христовог, добивши том приликом благослов Божји преко руку Епископа, поздрављајући се сверадосним Васкршњим поздравом:

ХРИСТОС  ВАСКРСЕ!  ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Извор: Епархија бачка