Непознати вандали полупали су током протеклих празника сва стакла и девастирали унутрашњост храма Благовјештења Пресвете Богородице у селу Доње Вуковско, код Купреса у ФБиХ. Свештеник у овој цркви Марко Ђурић каже да је овај храм национални споменик, споменик културе, те да је срамота што га вандали већ неколико пута скрнаве. 

- Према полицијском извјештају насилници су након што су полупали све прозоре, ушли у цркву и начинили штету унутар цркве - истакао је свештеник Марко. Каже, да јесте причињена материјална штета, али и да је срећа у несрећи, то што црква још није у потпуности завршена, па није била ни опремљена. - У цркви у којој имамо једном годишње службу, након тога, не остављамо вриједе ствари. У овом мјесту нема ни много српског становништва - рекао је свештеник. Црква Благовјештења Пресвете Богородице, саграђена давне 1863. године, један је од најстаријих хришћанских храмова у овом дијелу БиХ, који је проглашен за национални споменик културе. Једини је од укупно четири православна храма на Купрешкој висоравни који није срушен до темеља у протеклом рату у БиХ. Након што је у Другом свјетском рату била оштећена, црква је обновљена 60-их година док је на овим просторима службовао садашњи епископ шабачки господин Лаврентије. На око три километра од храма налази се само пет до шест од пријератних око 100 српских кућа.

Извор: РТРС

ТЕКСТ У ПДФ ФОРМАТУ

Епископ западноамерички Максим је 15. марта текуће године објавио саопштење, у име своје епархије и у своје име, „поводом свеправославних саслуживања током 2019. године”. У том саопштењу сам прозван као неистинољубиви сејач смутње („са збуњујућим порукама”, за разлику, дабоме, од истинољубивих порука пастирски одговорног потписника саопштења), те сам стога, 20. марта, објавио свој коментар, са намером да – колико могу, аргументовано, а што блажим речима – оповргнем оптужбе из тога текста, не означивши их полемички као неистине већ иренички као „неке нетачности и погрешне поруке”. На коментар је већ 21. марта реаговао владика Максим како би обеснажио моје тезе, да би затим на моју адресу упутио салву тешких квалификација. Притом није дао образложен одговор на моје ставове и на моја питања. На то је уследио мој коментар од 27. марта, у којем и даље бирам речи, али мање штедим свога саговорника. Затим, 29. марта, следи нови „одговор епископу бачком Иринеју”, под насловом „Сјединити раздељено”, са позивањем на посланице светог Василија Великог и са посредном поруком да он, епископ западноамерички (или, алтернативно,  „епископ у Западној Америци”), жели сједињење свих, а његов дописни сабеседник треба, ваљда, да докаже да не жели раздељеност свих. Истина је, ипак, другачија: управо ради јединства – никако ради раздеобе – моја маленкост критикује Фанар, а не „по диктату Москве” ни по било чијем диктату. Следствено, „сјединити  раздељено”, по светом Василију Великом, како епископ Максим исправно наводи великог Оца Цркве у свом најновијем одговору, није само његов став него и став целе наше помесне Цркве. На крају крајева, то је непрекинути став Цркве Христове кроз векове. Нико од нас, па ни они онтолошки најврлинскији међу нама, нема монопол на бригу и молитву за јединство Цркве, за јединство свих и свега. Сви се, једним устима и једним срцем, молимо да Господ „прекрати раздоре (расколе) међу Црквама”, по речима истог светог Василија Великог у Литургији под његовим именом.

Можда ће се неко упитати: чему оволики увод? Није ли било упутније одмах прећи на тему, in medias res? Ево разлогâ: прво, прошло је већ доста дана од објављивања последњег одговора владике Максима, па сам сматрао да треба подсетити читаоца на предисторију овог мог осврта; друго, желим, позивајући се на претходни ток, садржај и начин вођења дијалога у наставцима између епископа Максима и мене, да унапред саопштим да ми нипошто није циљ да пишем pro domo sua, тојест да браним себе, а још мање да свога Преосвећенога сабеседника на било који начин дезавуишем, понизим, надговорим и вербално поразим. Напротив, само бранећи истину Цркве, бар колико је ја разумем, браним и себе. Само истина Цркве ослобађа, оправдава и спасава. Без те истине нема нам спаса. Да је, дакле, у питању само мишљење епископа Максима о мени, не бих се ни оглашавао; али будући да се иза брда ваља много крупнија и важнија проблематика, проблематика која се тиче Српске Православне Цркве као целине и саборно-васељенске Православне Цркве као целине, не смем да ћутим. Укратко, главна и једина могућа тема разговора јесу биће, живот и мисија Православне Цркве.

Без обзира на „сазнање” владике Максима „о ниском прагу осетљивости Епископа бачког”, не стоји његово мишљење да је дотични против тога да православни Срби у САД могу и убудуће, „несметано” и „саборно”, да опште са свим осталим канонским свештеним лицима „у тој земљи”. Нисам ја ни довео у питање потребу општења са свим канонским свештеним лицима него сам поставио питање ко све спада у канонска свештена лица „у тој земљи”. Да ли баш сви, tutti quanti? Да ли у њих спадају и припадници Денисенкове и Малетичеве псевдо-Цркве? Јер, управо је њих данашњи цариградски патријарх Вартоломеј потезом пера унапредио у признату (засад само од њега самог) аутокефалну Цркву. Ово питање владика Максим је покушао, безуспешно, да заобиђе тврђењем да данас, после кијевског „сабора уједињења” (sic!), јурисдикција Денисенковог „Украјинског Патријархата” више не постоји на тлу Америке, а да не постоји ни јурисдикција новокомпоноване „аутокефалне” Православне Цркве Украјине. Нажалост, „стање на терену” нам намеће сасвим друкчији закључак: у САД и даље постоје и делују украјинске расколничке заједнице, поред оних које су биле и остале под јурисдикцијом Цариграда и са којима се углавном саслуживало, бар доскора. „Викаријат Украјинске Православне Цркве Кијевског Патријархата у Сједињеним Државама и Канади”, који се налази „под покровитељством (under the protection, omophor) Његове Светости Патријарха кијевског и све Рус-Украјине Филарета” тврди за себе да „представља оне парохије и вернике који су остали  у Украјинској националној Мајци Цркви” (represents those parishes and believers who have stayed within the National Mother Church – pomisna Cerkva – of Ukraine”), a одбили да пођу за оним јерарсима који су се „одрекли своје аутокефалности” (renounced their autocephaly), „напустили Украјинску Православну Цркву” (left the Ukrainian Orthodox Church) и „определили се за Васељенску Патријаршију да буду титуларни епископи овога трона” (joined The Ecumenical Patriarchate as Titular Bishops of the throne). Елем, у Америци, поред украјинских парохија у цариградској јурисдикцији, које у начелу нису спорне и са којима, мање-више, постоји општење, постоје и украјинске заједнице ван цариградске јурисдикције, што ће рећи чисто расколничке заједнице. Нема сумње да оне итекако признају нову парацрквену структуру у Украјини коју су им изволели подарити патријарх Вартоломеј и Петар Порошенко. Следствено, не стоји тврђење епископа Максима да украјински расколници не постоје у Америци него „као туристи долазе у посету”. Да ли он стварно верује да ће они амерички Украјинци који ни пре нису хтели Фанар уместо Денисенкове „Кијевске Патријаршије” сада пристати на услове из цариградског „Томоса о аутокефалији”, напустити Денисенка, у међувремену „легализованог”, и потчинити се „Васељенском Трону”? За тако нешто не постоји ни теоретска могућност. Јер, поменути „Томос” тражи управо њихово самоукидање и потчињавање Цариграду. Напомињем, такође, да један број украјинских свештеника у САД који су у цариградској јурисдикцији сад већ отворено саслужује са присталицама новопроглашене „Цркве” анатемисаног Денисенка и са одраније постојећим припадницима „Кијевске Патријаршије”, па, штавише, и са унијатима (случајеви у савезној држави Охајо), због чега је Епископски савет Српске Православне Цркве у Америци био приморан да са жаљењем донесе одлуку „да, до даљњег, не можемо саслуживати са архијерејима и свештенством помесних украјинских јурисдикција”.  

Не само да у Северној Америци и даље постоје и делују украјински расколници него се Денисенкова и Малетичева „Црква” недавно појавила и на канонској територији Српске Православне Цркве, у Словенији, где је неки „свештенослужитељ” те „Цркве” недавно „богослужио” у римокатоличком храму, уз извесно учешће римокатоличког свештеника. Том приликом је на Литургији најпре помињано име патријарха Вартоломеја, а тек после њега име наводног украјинског митрополита (или „патријарха” после Денисенка) Епифанија, док ни име Патријарха српског ни име надлежног митрополита загребачко-љубљанског није помињано. Да ли то значи да Васељенски Патријарх не само што има, како тврди, јурисдикцију над целокупном „православном дијаспором”, ма шта то значило, него има и право – или специјалну привилегију – да упада у канонски простор било које аутокефалне Цркве, не питајући је за сагласност, а и не обавештавајући је о томе? Ствар је јасна и једноставна: ако нема самосталних аутокефалних Цркава, онда, поред римског папе, постоји и папа из негдашњег „Новог Рима” на обалама Босфора. Да ли је епископ Максим спреман и вољан да усвоји такву еклисиологију? Ево и једне узгредне, али не потпуно ирелевантне историјске паралеле! Моћни патријарх цариградски Атинагора – конкурент своме претходнику Мелетију Метаксакису не по дијалошком већ по синкретистичком екуменизму – никада није служио у Халкидону, у суседној епархији Цариградске Патријаршије на малоазијској страни Босфора, зато што га надлежни епархијски архијереј никад није позвао. Ево још речитијег примера: на почетку рада Ферарско-флорентинског сабора (1438 – 1439), тадашњи цариградски патријарх Јосиф је поштовао јурисдикцију Римске Цркве иако је она већ одавно била у догматском сукобу и у расколу са православним Истоком. Не само што је признавао папину надлежност за Италију и Запад него је и тражио дозволу да он сâм и његова делегација могу да на папиној канонској територији уопште врше богослужење. О томе Силвестар Сиропул, учесник и хроничар Флорентинског сабора, овако приповеда у својим Успоменама: „... Патријарх поручи папи: По уласку у пределе Твога Блаженства ми нисмо извршили ниједну од наших епископских делатности, држећи се заповести божанствених и свештених канона. Сада пак, дошавши овамо, тражимо да имамо уобичајено код нас црквено чинопоследовање, своју Литургију и сав свој поредак, уз пристанак и дозволу Твога Блаженства (подвлачење моје). – ... А папа то дозволи и одреди да се патријарх држи свог реда и поретка како год жели.” Насупрот њима, њихов наследник, данашњи цариградски патријарх, упада у друге православне јурисдикције (класичан случај управо Украјина!) не само без позива – или макар сагласности – надлежне аутокефалне Цркве него и не обавештавајући је о томе. Има ли владика Максим икакву теоретску тезу о овоме? Није ли ова тема претежнија од теорије еволуције, наводно „једине научне теорије” о постанку живота и развоју врстâ? Није ли ово ствар непосредне пастирске одговорности до које му је толико стало?

У продужетку епископ Максим констатује да Свети Архјијерејски Сабор Српске Православне Цркве никад није донео одлуку о прекиду општења са Цариградском Патријаршијом или са било којом Православном Црквом. А где, када и како сам ја тврдио да је донета таква одлука? Нисам ли свој „лични став” поводом службеног става Српске Цркве о овом питању изнео управо зато да бих ућуткао неке који су, из својих интереса, тврдили да српски Синод прекида општење са Цариградом? То није случај: у синодском саопштењу се указује на акривијски и икономијски однос према лицима (да ли и личностима?) која признају Денисенка, Думенка, Малетича и компанију и са њима саслужују, а не на однос према помесним Православним Црквама. Притом се отворенима остављају обе могућности, и акривијска и икономијска, уз сугестију да не треба хитати са применом канонске акривије. Хтео-не хтео, епископ Максим не може избећи да се бар у нечему не сложи са писцем ових редака. С тим у вези,  ево неколико изнуђених речи! На моју сугестију да питање православне дијаспоре и смисао 28. правила Четвртог васељенског сабора провери бар код епископа Атанасија Јевтића, па да се онда јасно и гласно изјасни да ли усваја теорију Фанара, од Метаксакиса до данас, или став владике Атанасија, он ту избегава одговор. Бира ћутање, а у замену за одговор нуди трач, према којем сам ја и за владику Атанасија „самозвани портпарол”. Брат Максим ми је већ једампут  одржао буквицу о томе како треба да се изражавам у данашњем „културном свету”, а ја му, ево, уз отпоздрав, узвраћам жаљењем што ми у тој ствари не даје сасвим убедљив пример врлине и истинољубивости. Да би се знало да ли сам „самозвани портпарол” или ми је то послушање, не баш лако и забавно, поверио Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, довољно је прочитати саборску одлуку бр. 31/зап. 47 од 10. децембра 1992. године, када сам први пут изабран и постављен на ту службу, и саборску одлуку зап. бр. 12 од 14. маја 2009. године, када ми је та служба у нашој Цркви продужена на предлог митрополита Амфилохија, тадашњег заменика оболелог патријарха и председавајућег на Сабору.

Идемо даље! Његово Преосвештенство ми замера што сам „ненадано у игру увео Метаксакиса”, при чему се ту „није добро провео” ни Критски сабор, а нису, вели, боље прошли ни масони. Нисам ја никог ни „увео у игру” из чиста мира, не би ли клин-чорба била гушћа, нити ту има ичег ненаданог: ја говорим о узроцима и последицама раздора међу Црквама Божјим. Зато, а не тек онако, споменух и Јерусалим, и Антиохију, и Румунију, и још понешто. Нисам вештачки дометао – а ни измишљао – нове теме него пружао контекст и трагао за перспективом излаза из данашњега стања нејединства. Била је то искрено вапајна реч – ништа више, али и ништа мање од тога, веровао то епископ Максим или не. Он пак, са своје стране, „уводи у игру” митрополита пергамског Јована (Зизјуласа) којег ја нигде ни поменуо нисам. Моје благо ироничне игре речима и обртима који потичу из Зизјуласове теолошке терминологије нису намењене самом Зизјуласу него онима који не знају да се не може бити већи папа од папе и да је један био полихистор Пико де Мирандола. У том контексту ми замера што сам био један од главних промотера Зизјуласа као теолога у нашој средини (!), а сад на овај начин употребљавам – или злоупотребљавам – његов богословски речник, па се пита шта се то у међувремену променило код митрополита Јована и закључује да ће пре бити да је до промене дошло код мене. Кад ме брат право пита, право ћу и казати. Ја нисам био промотер, али јесам био поштовалац некадашњег Зизјуласа, објавивши српски превод неких његових раних дела у издању новосадске Беседе, али већ одавно не прихватам „нову пергамску теолошку мисао” (нити њоме добрим делом надахнуту „нову српску теолошку мисао”) јер она и у тријадологији и у еклисиологији садржи тезе које нису у складу са Свештеним Предањем Отаца Цркве (пример: његова теорија о првенству у Цркви као нужној последици „монархије Оца” у Светој Тројици). У праву је епископ Максим када каже да је код мене дошло до промене у односу на митрополита пергамског, али није у праву кад не увиђа да је промена код мене резултат промене код њега, Зизјуласа. Ја стриктно разликујем раног и позног Зизјуласа. Оног првог и даље сматрам за једног од највећих теолога данашњице, а за овог другог могу, са жаљењем, да констатујем да га оспоравају и много компетентнији од мене.

Затим се мој саговорник пита зашто се у Шамбезију, током вишегодишњих састајања свеправославних припремних комисија и предсаборских саветовања, нисам, као „ексклузивни” представник Српске Православне Цркве, изјашњавао против „ексклузивног права” Цариградске Патријаршије на јурисдикцију над православним расејањем широм света него сам се тога питања сетио накнадно, тек на Криту и после Крита. Жалим случај, али ова замерка епископа Максима представља потпуни промашај. Као прво, ја у Шамбезију нисам био „ексклузивни” представник наше помесне Цркве него само члан њене делегације, при чему је током двадесет и више година шеф делегације био митрополит Амфилохије, а у једној прилици, уместо њега, епископ Атанасије (Јевтић). Као друго, како мој западноамерички сабрат и саслужитељ зна да се митрополит Амфилохије и ја нисмо, заједно са многима другима, у Шамбезију супротстављали и овој претензији Цариграда и многим другим идејама и иницијативама са те адресе? Обавештавам га да смо се итекако супротстављали. Једном приликом, штавише, после одлучне критичке интервенције митрополита Амфилохија, председавајући митрополит пергамски је хтео да прекине заседање и да напусти место председника сабрања. Другом приликом, опет, када је цариградска делегација хтела да Мађарску уврсти у земље такозване дијаспоре, ми смо изјавили да Будимска епархија по Томосу из 1922. године органски припада уједињеној Српској Цркви и да ће наша делегација, уколико та епархија буде убројана у епархије расејања, тојест простора ван канонске територије Српске Цркве, напустити заседање и убудуће престати да учествује у раду припремних комисија и предсаборских саветовања. Тако је Будимска епархија заштићена, а Мађарска није уврштена у земље православне дијаспоре.

Најзад, одговарајући на моју примедбу да он сâм, са становишта Цариградске Патријаршије, није у правом смислу канонски епископ него само толерисани незвани гост на простору канонске надлежности Цариграда, он каже да нас „Цариграђани ословљавају онако како и ми себе идентификујемо”, да је он на изворним актима Критског сабора дописивао правилно име своје епархије, те је на Криту „титула западноамеричког епископа остала непромењена и тачна”. Нажалост, ништа од овога не одговара чињеничном стању. Називе свих епархија у дијаспори – изузев, наравно, сопствених – Цариграђани су у критским документима сами, у потаји, далеко од очију и ушију учесникâ Сабора, изменили додатком предлога ен (у). У њиховој службеној верзији на грчком језику не постоји, дакле, српски епископ западноамерички већ само „Максим, епископ у Западној Америци”. Сâм пак епископ Максим није ништа мењао, нити исправљао, нити дописивао, него се потписао управо онако како предвиђа теорија о васељенској јурисдикцији Васељенског Трона. Од наших епископа из дијаспоре неки јесу исправљали додељену им титулу (као, например, епископ аустријско-
-швајцарски Андреј и тадашњи епископ франкфуртски и све Немачке Сергије), али епископ Максим није. Лично сам поново прегледао акта и у то се уверио. Тако је на грчком оригиналу свих шест усвојених докумената. Тако је и у службеном преводу на француски. Једино је у руском преводу на три документа прецртао предлог „у”, а на три није, док је у енглеском преводу на два места прецртао оно in, а на четири места га оставио. Ево копије тих потписа:

1. грчки текст, свих шест пута:

2. француски текст, свих шест пута:

3. руски текст, три пута:

4. руски текст, три пута:

5. енглески текст, два пута:

6. енглески текст, четири пута:

   Као што се види, ништа није преформулисао ни дорадио. А и иначе, сама чињеница да је потпис неког епископа стављен уз дораду понуђене формуле не мења ствар: важи званична формулација, а не потписникова измена. Не придајем претерани значај тим потписима, оваквим или онаквим, али сматрам да не треба прибегавати неистинитим изјавама само зато да се пошто-пото буде на страни Фанара, био он у праву или не био.

Понављам још једампут да овај коментар нема за циљ да гомила теме и да их „шири на све што би неком од нас могло да падне на памет”, а још мање да демонстрира „ироничне домишљатости”, како се чини епископу Максиму, него само и искључиво да укаже на неке нетачности и погрешне поруке у његовим јавним обраћањима. То, разуме се, не значи да самога себе сматрам зналцем свега, а своје судове непогрешивима. Напротив! У потпуности иначе прихватам завршни став владике Максима да треба да се, по угледу на светог Василија Великог и друге свете Оце, старамо за повратак раздељених у свето јединство Цркве. Додао бих још: то старање, да би уродило плодом, мора остати у границама православне еклисиологије и вековног канонског поретка Православне Цркве. Не смемо ни померати, а камоли уклањати „вечне границе које поставише Оци наши”.

Извор: Епархија бачка

Поводом прославе Празника над празницима, на Васкрсни уторак, 30. априла 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије је служио Божанску Литургију у храму у Новом Прибоју, посвећеном Празнику Христове Свепобеде.

http://media.milesevskaeparhija.rs/2019/04/Priboj-Vaskrsni-Utorak.mp3

Саслуживали су протојереј-ставрофор Драган Видаковић, архијерејски намесник прибојски; протојереј-ставрофор Ранко Милинчић, старешина храма Светог Великомученика Лазара у Старом Прибоју;  протојереј Спасоја Вујанић, парох новоприбојски; протођакон Никола Перковић и ђакон Мирослав Николић из Архиепископије београдско-карловачке.

Пројављујући јединство Цркве у Евхаристији и у Епископу верни народ Прибоја се сабрао на овом евхаристијском сабрању учествујући у псалмима, химнама и песмама духовним, радујући се у Васкрслом Христу и наслађујући се Пречасним Тајнама, Телом и Крвљу Васкрслог Господа Свепобедитеља, јер ће тако бити саваскрсавани и саузношени са Христом.

Беседећи о значају Васкрса, Владика је рекао да је Господ својим васкрсењем учинио велику промену у животу људском, створио нови однос човека према чиниоцима живота, другачију позицију на животном пољу и ратишту, успоставио другачији однос снага: – Господ је дошао да све што је било искварено поправи, и да нас постави способнијима и бољима. Он је обукао нашу природу, наш састав, и то подигао из мртвих, ово тело и ову душу, и то оживотворио. Повео је нас путем победничким и остао је и даље трајно наш предводитељ, и дао нам могућност да непрестано кушамо од те мудрости, од тог начина живота, од те снаге, од те победе. Зато смо и дошли у овај свети храм и причестили се Његовом победом, Његовим Телом и Крвљу и остајемо трајно у заједници са Њим живим. Две ствари су основне после Његове победе: прва је ова коју поменусмо, да смо јачи о односу на чиниоце живота и да можемо бити успешни, а друга је та да је Господ дао заповест да непрестано примењујемо у животу Његове принципе, Његове прописе, и да кроз то показујемо те нове плодове живота. А Његови принципи су љубав, доброта. По томе ће видети да сте моји ученици ако будете имали љубави међу собом, тако говори Господ.

У беседи Владика се осврнуо на одржани први Васкршњи базар у порти храма на Васкрс, истакавши са поносом успех прибојске црквене заједнице а посебно њених млађих чланова и њихово угледање на Христа и разумевање Његове заповести о љубави јер су својим трудом и пожртвованошћу успели да прикупе новчана средства која су опредељена у хуманитарне сврхе.

Након одслужене Литургије, Епископ је са свештеницима и представницима основних школа из Прибоја посетио Друштво за церебралну и дечију парализу и Удружење за помоћ ментално и недовољно развијеним особама у овом граду и уручио новчану помоћ прикупљену на Васкршњем базару.

Извор: Епархија милешевска

Благодарећи Богу и на свеопшту радост запослених и корисника Завода за одрасла лица у Малим Пчелицама, наш Епископ Јован и ове године је служио свету архијерејску Литургију у храму Светог Луке Кримског на светлу среду, а поводом годишњице како је храм на данашњи дан освећен 2016. године и дат на молитвену употребу свима који се у њему моле. Епископу на евхаристијском сабрању саслуживали су протојереји Јадран Димовски и Сретко Петковић, протонамесник Петар Бранковић, јереј Ненад Милојевић и протођакон Иван Гашић. Благољепију богослужења допринели су чланови хора “Србски православни појци” из Београда својим дивним појањем у славу Божију, а на радост свих присутних.

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Maj2019/malepcelice01052019.mp3

Епископ Јован обратио се пригодном беседом присутном народу Божијем. Сви присутни на литургији приступили су Светом Причешћу, радујући се сједињењу са Господом који живот даје и све немоћи наше узе. Након свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне уз несебичан труд и љубав директора овог завода господина Владице Станојевића, запослених и корисника самог завода који су увек спремни да за дар узврате уздарјем увек радујући се поновном сусрету.

Извор: Епархија шумадијска

Настављајући радост Васкрсења Христовог, на Васкрсни понедељак, 29. априла 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију у манастиру Свете Тројице код Пљеваља.

http://media.milesevskaeparhija.rs/2019/04/Pljevlja-Ponedeljak.mp3

Саслуживали су настојатељ Светотројичког пљеваљског манастира о. Владислав, настојатељ Светоархангелске обитељи у Ђурђевића Тари о. Зосима и протођакон Никола Перковић.

Сабраном верном народу Епископ Атанасије је у надахнутој беседи предочио и појаснио због чега, и због кога је Господ наш Исус Христос дошао међу нас и претрпео све оно што је доживео, управо од нас, људи: – Он је управо зато и дошао, да би све ово што обремењује нас, што нас саплиће, што нас оптерећује, да би све то Он раскидао, да би учинио проходним све наше животне путеве. Он је чак сишао и у гроб, да и тамо пропути, да и смрт размакне њене ланце, да их Он покида, и да учини да се може вечно живети.

– Господ Исус Христос је обновитељ, учитељ и предводитељ живота. Он је и помагач, Он подиже палога. Сваког оног палог, који се Њему обрати за помоћ Он подиже. Поучава свакога ко се Њему обрати да буде поучен. Све што имамо, све добро, све светло, све имамо од Господа Христа, учитеља, победитеља и предводитеља – беседио је Епископ Атанасије.

Извор: Епархија милешевска

Ове године сусрела су се два важна јубилеја за Српску Православну Цркву: 800 година аутокефалије СПЦ и 100 година традиције часописа Жички благовесник.

Тако је број април-јун 2019. Жичког благовесника, часописа Епархије жичке, добио леп и захтеван задатак да два велика јубилеја представи својим читаоцима. Труд на остварењу овог задатка видљив је већ на корицама. Предња корица је лепим дизајнерским решењем објединила фреску првог српског архиепископа Светог Саве из 1315. године, која краси зидове Краљеве цркве у Студеници, затим фреску Жичког сабора на којој се виде Свети Симеон Мироточиви и Краљ Стефан Првовенчани, као и две најзначајније задужбине ових владара: Манастире Жичу и Студеницу. Задња корица је украшена великом сликом Манастира Жиче, док је на њеном унутрашњем делу корица првог броја Прегледа Цркве Епархије Жичке из 1919. када је започета традиција епархијског часописа који ће 1938. понети име Жички благовесник. Са предње унутрашње корице, из простора садржаја часописа, посматра нас лик Светог Николаја Жичког, као оснивача часописа.

Овај број часописа проширен је на 80 страна са квалитетним корицама са прошивом, а тираж је повећан на 2.500 примерака.

На почетку се налази запис Са уредничког стола, кроз који се уводи у предстојећи садржај часописа. Посебан део заузима осврт на време од пре сто година када отпочиње традиција Жичког благовесника. За читаоце су издвојена три поглавља из првог броја, где је непотписани аутор (највероватније владика Николај Велимировић) изнео поређење како се недеља прославља у Енглеској, Норвешкој и Србији. Паралела са данашњицом се намеће и упозорава да већ одавно треба да се упитамо да ли као народ заиста идемо путем Светог Саве?

Богат садржај је тематски. Прва два текста су посвећена Васкрсу и догађајима који му претходе. Различите аспекте догађаја око добијања аутокефалности расветљавали су проф. др Драгољуб Даниловић и протојереј мр Миломир Радић. Архимандрит студенички др Тихон (Ракићевић) је изнео веома занимљиве и за науку значајне детаље око историјата Студеничког типика. Овај типик је недавно у тројезичном издању (српски, енглески и руски) објављен при Манастиру Студеници, па се тако овде нашао и приказ истог од стране студеничког монаха Силуана. Ксенија Радојичић је приказала пут којим су дела Светог Саве доспела у Русију и утицала на тамошње црквено и државно уређење. Милоје Радовић је приредио приказ књиге “Манастир Жича, центар Архиепископије, Епархије и сабора у средњем веку“, аутора др Драгољуба Даниловића. Надахнутом беседом о Светом Сави и почетку наших сећања читаоцима се обраћа др Драган Хамовић, а оглед о Светом Сави у светлу традиције и савремености изнео је протонамесник Александар Р. Јевтић.

Мр Маријана Матовић је представила лик и дело Светог Јоасафа Метеорита – првог српског књигохранитеља. Храм Светог Саве у Грачацу, као један од првих храмова посвећених дивном светитељу, јереј Милан Костић и Вишња Костић предочавају на основу предања као задужбину Светог Саве. Жељко Јеж је написао текст о цркви и некрополи у Дићима, које имају изузетан значај и заузимају важно место међу средњовековним задужбинама наших предака. Александар Јелић је у овом броју приредио наставак текста о Манастиру Дубрави,који сведочи несвакидашњу причу о Божијем промислу и људској ревности да се ова светиња подигне.

У рубрици Парохијске приче, протојереј-ставрофор Милић Драговић је кроз текст Будимо људи! Подсетио на изворне људске вредности које би требале да красе све нас који се зовемо верујућим људима. Протонамесник Дејан Марковић нам са Страницом православног хумора поново доноси паузу за осмех.

Рубрика Веронаука представља школу “Свети Сава“ у Бајиној Башти, као и поетске и прозне радове које су деца широм наше Епархије писала спремајући се за прославу великог светосавског јубилеја.

У Летопису богослужења Епископа жичког Г. Јустина, протођакон Александар М. Грујовић је забележио богослужбене и пастирске посете којима је наш Архијереј испунио претходни временски период настављајући духовни пут који је у Епархији жичкој започео још од времена Светог Саве.

Веома смо радосни и захвални свима који су на било који начин учествовали и допринели да овај број Жичког благовесника, надамо се, заиста може без стида да се назове јубиларним.

Уредник часописа,
протонамесник Александар Р. Јевтић

Извор: Епархија жичка

Живоносни источник, покретан празник установљен у спомен обновљења Богородичиног храма у Цариграду, слави се увек првог петка после Васкрса. Овај празник је и слава радија „Источник“ Православне Епархије ваљевске који постоји пуних десет година, али и слава Епархија шумадијске и зворничко-тузланске. Ове године Источник петак се слави 3. маја када и празник Преноса моштију Светог Николаја Српског. Протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“, говори о значају празника који је непознаница за многе вернике, истиче да је задовољан радом радија, али и да је један од будућих планова да овај медиј прошири своју фреквенцију.

Епископ шабачки Лаврентије (Трифуновић), који је у уторак започео дестодневну посету Јерусалиму, посетио је Христов гроб, храм гроба Христовог и друге знаменитости тог града. Ходочашће Светој земљи, подсећа наш угледни архијереј, „и светом граду Јерусалиму древна је традиција наших светих и славних предака, од Светог Саве до светог владике Николаја”.

Тако се и епископ Лаврентије, као најстарији српски владика по рукоположењу и архијереј са најдужим владичанским стажом (52 године епископ) у осмовековној историји Српске православне цркве, на трећи дан Васкрса, одлучио на хаџилук у земљу древног Израиља, "где се Сунце хришћанства родило", да по други пут прође стазама и путевима којим је ходио Христос са својим ученицима и апостолима”. Повод за овај узвишени подвиг овог харизматичног епископа и духовника јесте осмовековни јубилеј самосталности наше Мајке Цркве. 

- Размишљајући какво уздарје да упутим своме Господу који ми је кроз живот подарио изобиље свога благослова, и чиме да се одужим Божјем народу коме сам служио широм отаџбине, Европе и Аустралије, одлучио сам да кренем на хаџилук у Свету земљу – каже, специјално за „Новости“ владика Лаврентије. 

- Да се сагнем до земље и целивам свете стопе Спаситеља Господа Христа, Пресвете Богородице и Светог Јована Крститеља, моје крсне славе. Да принесем молитве за свој народ и себе грешног и недостојног. Да посетим светиње које су градили наше свети архиепископи и краљеви из свете Немањине Лозе на челу са његовим славним и светим сином светим Савом Немањићем. По речи апостола, "сребра и злата немам" али имам снажну вољу и жељу да из срца пуног љубави за своју земљу и свој народ, молитвено завапим распетом и васкрслом Господу да нам Он буде помоћ и заштита у овим данима и временима препуним невоља и искушења. Да клекнем на старачка колена у храму Његовог Васкрсења и да из дубине душе и срца изговорим речи молитве: Господе Боже Светога Саве, створитељу неба и земље и сваке твари видне и невидне, буди нам Ти помоћник наш. Јер они који би могли да нам помогну неће, а који би хтели не могу. Ти си једини који хоћеш и који можеш. Господе човекољупче, слава Теби".

Владика Лаврентије боравиће у Светој земљи десет дана. Без обзира на времешност, овај архијереј СПЦ, још је крепак и физички, и ментално, и духовно, па је на пут, како каже с великом љубављу, кренуо „као нов“. Током посете Јерусалиму владика Лаврентије ће, поред осталог, са сарадницима, бити гости јерусалимског патријарха.

Извор: Новости

Данас је у Подгорици почела са радом дводневна Међународна научна конференција ”Слобода вјероисповијести или увјерења у Црној Гори“ коју организују Митрополија црногорско-приморска и Конференција европских цркава из Брисела. На конференцији ће говорити међународни и домаћи правни стручњаци о бројним питањима која се тичу актуелних изазова у гарантовању, остваривању и дјелотворној заштити права на слободу вјероисповијести или увјерења, као и улоге и доприноса цркава и вјерских заједница са посебним освртом на питање њиховог правног положаја у Црној Гори.

Конференцију су отворили Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. др Амфилохије (Радовић) и Пречасни г. Кристијан Кригер, предсједник Конференције европских цркава из Брисела. Конференцији се обратио путем видео линка  и проф. др Ахмед Шахид, специјални извјестилац Уједињених нација за слободу вјероисповијести и увјерења, затим протојереј-ставрофор доц. др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске

Поздрављајући учеснике конференције Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да се слобода темељи на Христу богочовјеку и Његовом васкрсењу које је темељ истинске слободе људског живљења на земљи, а у исто вријеме и слободе од смрти и тиме задобијања вјечне слободе и достојанства.

„Ако човјек није вјечно биће онда сав његова труд и борба за слободу на земљи се показује бесмислена. Црква Христова је била и остала свједок те и такве слободе.“

Према његовим ријечима Црква је носилац буђења људског бића за слободу на земљи и побједу зла – мржње која угрожава људско биће и његову слободу:

„Црква и постоји да ослободи човјека и човјечанство од зла, мржње, робовања ономе што није достојно човјека, да би кроз овај живот могао да задобије и ту онтолошку слободу. Црква је дакле, свједок те и такве слободе, била и остала до наших времена. И у свим историјским периодима, и на Истоку и на Западу, она се борила за ту и такву слободу, не просто за слободу вјероисповијести или увјерења, него уопште за слободу људског бића и ослобођење од свега онога што угрожава људско биће и што га понижава.“

Митрополит је подсјетио на разлоге зашто предложени Нацрт закона о слободи вјероисповијести није прихватљив, па је чак и примитивнији него закон из времена комунистичке Југославије, истичући да људи који предлажу тај закон су прије свега васпитавани у антицрквеном духу послератног времена. Нагалсио је да су раније склопљени темељни уговори са Римокатоличком црквом – Ватиканом, Исламском и Јеврејском заједницом а да је једина заједница која је остала ван тога још увијек Митрополија црногорско- приморска, односно Српска православна црква.

Истакао је да је у посљедње вријеме било сусрета са министром правде господином Зораном Пажином поводом формулисања закона и да то даје наду да ће проблеми бити превазиђени:

Митрополит је исказао благодарност свима који су узели учешће у раду конференције и изразио наду да ће и ова међународна конференција помоћи црногорским државним органима да још озбиљније схвате озбиљност теме слобода вјероисповијести и да ће бити донијет закон који ће бити усаглашен са европским и међународним законодавством.

У свом поздравном обраћању, Пречасни г. Кристијан Кригер се захвалио на позиву и исказаном повјерењу на том осјетљивом питању. Он је казао да у демократским државама слобода религије и увјерења се посматра као показатељ људских права и знак постојања једног модерног свијета.

„Међутим, неке од чланица Конференције европских цркава се суочавају са дискриминаторним законима који нарушавају то темељно право. Заправо секуларизације друштва и религиозни плурализам који је донешен кроз мобилност често чини неопходним да државе сада ревидирају своју легислативу која је управљала у прошлости вјероисповијестима и увјерењима под различитим условима.“

Господин Кристијан Кригер је нагласио да државе имају неспорну дужност да штите и промовишу право на слободу вјероисповијести или увјерења и да помажу религиозним заједницама институцијама да дођу до правног признања.

„Конференција европских цркава као и Митрополија, подржава напоре државе Црне Горе да ревидира своје законе тако да се они ускладе са европским законима и са правним тековинама Европске уније како се ова држава припрема да јој се једног дана прикључи. Нарочито поздрављамо одлуку да се замјени застарели закон из 1977. са новим законом о слободи вјероисповијести, укључујући одредбе о правном статусу и позицији цркава и вјерских заједница.

Међутим, речено нам је да припремне процедуре су резултирале са нацртом закона који има проблеме у многим дјеловима. Вјерујемо да ти дијелови требају и морају бити исправљени и кориговани, али такође вјерујемо да су ти проблеми могли бити избјегнути да је припремни процес био транспарентан и да су у њему учествовали сви заинтересовани субјекти..

Захваљујући се свим учесницима конференције, Пречасни г. Кристијан Кригер је казао да Конференција европских цркава може савјетовати не само чланице у овом региону већ и власти како би се остварила успјешна и плодоносно сарадње између држава и цркве као што је дефинисано у члану 17 Споразума о функционисању Европске уније:

„Унапријед се радујем продуктивној размјени информација и идеја и учењу о ситуацији и контексту у којој цркве функционишу у Црној Гори. Надам се да ће ове забринутости које су поменуте и сугестије које ћемо дати бити узете у обзир од стране Владе Црне Горе и да ће они поново размотрити измјену Нацрта закона како би био компатибилан са универзалним стандардима о људским правима и слободама вјероисповијести или увјерења.“

Проф. др Ахмед Шахид, специјални извјестилац Уједињених нација за слободу вјероисповијести и увјерења путем видео поруке је поздравио све учеснике конференције и захвалио се на позиву.

Изразио је наду да ће држава Црна Гора уважити препоруке и стручна мишљења која ће се чути на скупу и тако донијет закон о слободи вјеросповјести који ће бити усаглашен са европским стандардима и законима.

Протојереј-ставрофор доц. др Велибор Џомић је мишљења да је, имајући у виду да је у Црној Гори и даље на снази Закон о правном положају вјерских заједница из 1977. године, као и да је Влада Црне Горе у свом Програму рада за други квартал ове године најавила усвајање Предлога закона о слободи вјероисповијести, неопходно да се на стручан и друштвено одговоран начин отвори јавни дијалог и сагледа право на слободу вјере, вјероисповијести или увјерења из међународноправне, историјскоправне и позитивноправне перспективе, јер је ријеч о универзалном људском праву и слободи.

„Намјера је да се, отварањем стручног и аргументованог дијалога, допринесе општем добру и помогне релевантним субјектима у изради новог текста Нацрта закона о слободи вјероисповијести, који би, за разлику од Нацрта закона о слободи вјероисповијести из 2015. године, у потпуности био усаглашен са међународноправним оквирима слободе вјероисповијести или увјерења уз поштовање историјске улоге, доприноса, права и легитимних очекивања цркава и вјерских заједница у Црној Гори.“

Након поздравних обраћања услиједила је прва сесија „Слобода вјероисповјести или увјерења у међународном праву и праву ЕУ“, на којој је модератор др Елизабета Китановић, извршни секретар за људска права у Конференцији европских цркава. Током ове сесије своја излагања ће изнијети проф. др Силвио Ферари, Универзитет у Милану (емеритус), проф. Кол Дарам, Међународни центар за правне и религијске студије, Бригам јанг универзитет, Прово, проф. др Богољуб Шијаковић, Православни богословски факултет Универзитета у Београду, Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. др Јован (Вранишковски), Скопље.

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

https://mitropolija.com/2019/05/03/prva-sesija-sloboda-vjeroispovjesti-ili-uvjerenja-u-medjunarodnom-pravu-i-pravu-eu/

https://mitropolija.com/2019/05/03/treca-sesija-autonomija-crkve-da-sama-uredjuje-svoj-zivot-i-misiju-je-standard-u-estoniji-njemackoj-i-austriji/

https://mitropolija.com/2019/05/03/cetvrta-sesija-predstavnici-struke-iz-rumunije-bugarske-i-italije-ocijenili-kao-diskriminatoran-nacrt-zakona-o-slobodi-vjeroispovijesti/

Извор: Митрополија црногорско-приморска

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ

Митрополија црногорско-приморска и Конференција европских цркава из Брисела 3. и 4. маја у Подгорици организују Међународну научну конференцију ”Слобода вјероисповијести или увјерења у Црној Гори.

Конференцију ће отворити Митрополит црногорско-приморски г. др Амфилохије и Кристијан Кригер, предсједник Конференције европских цркава, а путем видео линка Конференцији ће се обратити и проф. др Ахмед Шахид, специјални извјестилац Уједињених нација за слободу вјероисповијести и увјерења.

Имајући у виду да је у Црној Гори и даље на снази Закон о правном положају вјерских заједница из 1977. године, као и да је Влада Црне Горе у свом Програму рада за други квартал ове године најавила усвајање Предлога закона о слободи вјероисповијести, неопходно је да се на стручан и друштвено одговоран начин отвори јавни дијалог и сагледа право на слободу вјере, вјероисповијести или увјерења из међународноправне, историјскоправне и позитивноправне перспективе, јер је ријеч о универзалном људском праву и слободи.

Намјера је да се, отварањем стручног и аргументованог дијалога, допринесе општем добру и помогне релевантним субјектима у изради новог текста Нацрта закона о слободи вјероисповијести, који би, за разлику од Нацрта закона о слободи вјероисповијести из 2015. године, у потпуности био усаглашен са међународноправним оквирима слободе вјероисповијести или увјерења уз поштовање историјске улоге, доприноса, права и легитимних очекивања цркава и вјерских заједница у Црној Гори.

Међународни и домаћи правни стручњаци ће, током трајања дводневне научне конференције у Подгорици, расправљати о бројним питањима која се тичу актуелних изазова у гарантовању, остваривању и дјелотворној заштити права на слободу вјероисповијести или увјерења, као и улоге и доприноса цркава и вјерских заједница са посебним освртом на питање њиховог правног положаја у Црној Гори.

Позиви за присуство овом научном догађају су упућени великодостојницима традиционалних цркава и вјерских заједница, надлежним државним органима, представницима међународних организација и посланичким клубовима у Скупштини Црне Горе.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Извор: Манастир Буково

У манастиру код Краљева и племкиња из Џакарте која жели да се замонаши. Не примамо жене старије од 35 година, али искушеница Јелисавета је имала препоруке којима смо веровали. Под окриље православља довела и супруга.

У манастиру код Краљева и племкиња из Џакарте која жели да се замонаши. Не примамо жене старије од 35 година, али искушеница Јелисавета је имала препоруке којима смо веровали. Под окриље православља довела и супруга.

ЖИЧА. Сваки камен има причу. Најновија је стигла с једног индонежанског острва. Одатле је понела своју прошлост и краљевско порекло искушеница Јелисавета и шапуће их међу зидинама древног српског манастира, у сталној молитви са сестринством светиње. Било је необично када је стигла. А било би необично и да прекрши манастирска правила и личну животну причу простре пред наше читаоце. Зато нам о њој говори монахиња Нектарија.

- Њен супруг потиче из краљевске породице - започиње причу монахиња Нектарија. - Њих двоје су се нашли негде између Јаве и Балија и неко време живели у Џакарти. У једном тренутку пожелели су да промене веру и определили су се за православље. То њихово опредељење пратила су и велика одрицања. Породице су им поручиле да више нису део краљевске лозе и оспорили су им право на сваку имовину.

Мајка искушенице Јелисавете била је католикиња. Удајом, жена у Индонезији прихвата веру свог супруга. Али у њеном случају није било тако. Јелисавета је прва примила православље, па је под његово окриље довела и супруга. Православље у Индонезију доносе Руси. Они отварају верске центре, мисионаре.

- Буквално су изгубили све и наставили да живе од мисионарског рада - прича нам Нектарија. - Њен супруг је преводио књиге на један од индонежанских дијалеката. Брзо се упокојио, а наша сестра искушеница је одлучила да се замонаши. И тако је дошла у нашу кућу.

Када јој је умро муж, искушеница Јелисавета намеравала је најпре да оде у Аустралију. Али није добила визу. Жарко је желела да живи монашким животом. Поднела је захтев за Русију, Белорусију и Србију и чекала с које ће адресе најпре да стигне одговор.

- Први су одговорили Срби - каже монахиња Нектарија. - А како је доспела овде? Распитивала се о значају наших манастира и сви су јој предложили да дође у Жичу. Ово је велики манастир и искушенацама које долазе из света и које не говоре српски је лакше да се снађу и уклопе.

Монахиње су биле изненађене када је искушеница Јелисавета закуцала на манастирска врата и рекла: "Ево, ја сам дошла."

- Нашли смо се у чуду - објашњава сестра Нектарија. - Не можете у кућу да пустите свакога, посебно што не примамо жене старије од 35 година. Искушеница Јелисавета је, ипак, имала препоруке којима смо веровали и примили смо је иако има више од 60 година.

Тешко јој полази за руком да научи српски језик, мада већ неке наше речи зна. Са сестринством разговара на енглеском.

- Индонежани су народ са израженом културом у опхођењу, говору, понашању. Учтиви су. И то смо сазнали посматрајући Јелисавету и разговарајући са њом. Она никад не каже дебео, него мање мршав. Никад не каже низак, већ мање висок. Замислите да је она са таквом учтивошћу препуштена суровости савременог живота. Срећа да је у манастиру. У нашој, као у својој кући. Вредна је, ради све што и ми. Причала нам је да јој у земљи из које је дошла, није било лако да опстане у православној вери. Не само због тога што је породица потпуно обесправила и њу и њеног мужа, већ и због исламског екстремизма. Тако, једног Божића умало главом нису платили своју приврженост православљу. Њена животна прича је као из житија светих.

Најбројнији женски манастир живи живу цркву. У њој у раду и молитви свакодневно четрдесетак монахиња кући своју кућу. Своје домаћинство. И свака има своја задужења. 

Док су једне у иконописачкој радионици, друге везу црквене одежде. Неке брину о воћњаку и порти, а неке су у кухињи, трпезарији, сувенирници или манастирској апотеци.

- Игуманија Јелена је сликала иконе, можда најбоље од свих - каже монахиња Нектарија. - Свакодневне обавезе су је удаљиле од сликарства. Сликали смо иконе за друге цркве, али ове године радимо само за наше. Планирале смо да завршимо све иконостасе. Овде ће бити велика литургија у октобру поводом прославе осам векова самосталности Српске православне цркве. Украшавамо храм и вежбамо појање за тај дан. Појање је веома важно.

У манастиру нема телевизора. Нема ни радија. Интернет није доступан свима, већ само монахињама које се баве администрацијом.

- Медији лако растроје човека - објашњава монахиња Нектарија. - Пуни су негативних информација и то смета унутрашњем животу. Отац Тадеј је говорио: Какве су ти мисли, такав ти је живот. Ко је у контакту са спољашњим светом мора да зна како тај свет функционише. Али сестра која слика или везе не мора тиме да се бави. Углавном читамо духовну литературу и историјске књиге.

Монахиње у Жичи живе као велика породица.

- Игуманија Јелена се према нама понаша као да нам је мајка - прича нам Нектарија. - Међу нама има лекара, стоматолога, економиста, правника, агронома... Овде не долазе разочарани, већ особе које верују у Бога и којима је благодет коју осете незаменљива. Многи људи не знају да овде долазе остварене личности, а не они који имају проблеме и траже духовни мир. Многе девојке, које желе да упознају манастирски живот, изненада се када наиђу на заједницу каква би требало да буде ван ових зидина. 

Заједницу пуну поштовања, искреног пријатељства и саосећања.

ДОЧЕКУЈУ СТРАНЕ ГОСТЕ

ЖИЧА је све привлачнија дестинација на туристичкој мапи страних, али и домаћих туриста. Древну светињу најчешће посећују Руси и Грци. Монахиње спремно дочекују стране госте, посебно се води рачуна да правила понашања буду доступна и на светским језицима. Образоване монахиње говоре више страних језика и гостима на њиховим језицима представљају историју и знамења манастира.

Извор: Новости

На Васкрсни понедељак свету Литургију у Светојовановском храму у Бачкој Паланци,  служио је  протојереј Стевица Илић, На Литургији је певао Црквени хор „Свети Јован Крститељ“ којим је дириговала професор Снежана Жујић.

После свете Литургије, црквена општина бачкопаланачка је у светосавском дому приредила традиционални васкршњи пријем за представнике локалне самоуправе, друштвених и културних институција, као и представнике привредних предузећа. Присутне је  поздравио протонамесник  Бране Миловац и честитао празник Васкрсења Христовог.

Извор: Радио Тавор

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са домаћином Његовим преосвештенством Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем посјетио је данас Самоград – манастир Светог Пантелејмона у селу Пријелози ( Бијело Поље), гдје га је са радошћу дочекао велики број људи.

Владике су обишле остатке старога храма и нову цркву у којем им је дободошлицу пожелио отац Пантелејмон.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је изразио задовољство што Самоград, у којем се налазе остаци зидина двије цркве: једна из ранохришћанског периода (IV – VI нове ере) а друга из периода Немањића, поново васкрсава:

„Заиста је то велики догађај, да не кажемо историјски догађај, јер је ово једно од најзначајнијих мјеста у историји наше Цркве од древних времена Немањића и прије Немањића. На овом светом мјесту се спајају вијекови. Хвала Богу на томе што поред осталих светиња које васкрсавају, и ова светиња васкрсава а преко ње и народ који се враћа Богу и својој души.“

Владика Амфилохије је нагласио да је веома значајно што су у Доњој цркви пронађене мошти ктитора и помолио се да Господ укријепи житеље овога краја да наставе свето дијело својих предака.

„И сам назив Самоград је занимљив а и све остало везано за њега. Сва предања и традиција на овоме чудесном мјесту и све што се догађа са Самоградом су чудо.“

Присјетио се да је први пут када је био у Самограду, осјетио да се ради о изузетном мјесту, али да није вјеровао да може овако да васкрсава, а кроз њега и сви ми.

„Хвала Богу! Ово мјесто ће постајати све значајније не само за овај крај, него за читаву нашу Цркву и сав народ који ће се у њему сабирати. Хвала и вама што се трудите и сабирате. Дај Боже да се што више сабирате и да ово постане један од најзначајнијих духовних центара не само Васојевића, него наше Цркве и свих православних, јер ово мјесто заслужује да добије свеправославне димензије.“

Драган Недовић који је и добитник грамате признања и захвалности Епархије будимљанско-никшићке, као и Бранислав Кљајевић, подсјетио је на период почетка обнове Самограда.

Недовић је пожелио топлу дободошлицу духовном родитељу Митрополиту Амфилохију, подсјећајући да је први пут владика дошао у Самоград 2006, други пут приликом освештања Цркве Светог Јована у Затону.

Посебну захвалност је исказао и владици Јоаникију који је увијек уз свој народ, као и свима који су помогли или само посјетили Самоград, истичући да ће тежити томе да Самоград постане светилиште.

Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је у повратку обишао и манастир Ђурђеве Ступове.

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је посјетио Епархију будимљанско-никшићку поводом обиљежавања 20 година од НАТО бомбардовања Мурина када су убијена шест цивила, међу којима троје дјеце.

Извор: Митрополија црногорско-приморска