Празник Светог оца нашег Василија Острошког Чудотворца, који је храмовна слава Саборног храма у Никшићу, молитвено и свечано је прослављен у недељу, 12. маја 2019. године. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије (Остојић) уз саслужење бројног свештенства и монаштва Митрополије црногорско-приморске и више епархија.

Литургију је појањем пратио хор Светог новомученика Станка и певница храма. Верни народ је, у великом броју, пристизао никшићком Саборном храму да молитвено учествује у прослављању Светог оца нашег Василија Острошког, великог епископа, народног пастира, учитеља и исцелитеља, који дејствује и после свог блаженог упокојења преко чудотворних светих моштију.

Сабранима се, после читања светог јеванђеља, речима архипастирске беседе обратио владика Методије. Осврнувши се на прочитано зачало светог Јеванђеља Владика је говорио о Светом Јосифу из Ариматеје, који је био угледни саветник тог времена и поштовалац јеврејског закона, али је, ипак, у Христу познао истинитог Бога. Није се бојао да ће изгубити свој положај и високе привилегије у тадашњем друштву, него се усудио да тражи од Пилата тело Христово.

-Срамота је било тада, као што је и данас, да остане нечије тијело непогребено, а да није Јосиф наумио да узме Христово тијело остало би непогребено. Пилат, чудећи се да је Он, већ, тако брзо, издахнуо, и питајући војнике, дозволи му да узме тијело Христово и он га, кажу, смјести у свој гроб у стијени, у камену. Претходно га обавивши плаштаницом и мирисима помазавши, навали велики камен на врата од гроба, беседио је епископ Методије.

-И ми, данас, на светој служби Божјој, као Јосиф из Ариматеје свим својим умом усредређени, молимо се Господу, љубимо Га и бивамо присутни у храму, а не лутамо мислима својим о земаљским бригама. Љубимо Господа, као што Га је љубио Јосиф из Ариматеје и, такође, ћемо на овој служби Божјој узети тијело Христово, као што је узео Јосиф из Ариматеје и смјестићемо га у гроб, који је усјечен у камен, у стијени, смјестићемо Га у своје тијело, у своју душу, а наша душе јесте изрезана од камена који је Христос, од стијене и камена крајеугаоног на коме је утемељена цијела васиона, обмотаћемо Га у чисту плаштаницу, која је наше тијело, јер не треба човјек само чистом душом, него и чистим тијелом да прима Христа Господа у себе, поучавао је Владика диоклијски и додао:

-Треба да се ослободимо, да будемо сиромашни духом, да, заправо, наш дух не буде оптерећен лажним осјећајем о томе ко смо, створеним на основу нашег мишљења о нама, него да пронађемо оно дубље ја, ослободивши се од лажног ја. То дубље ја, које стоји у најдубљим дубинама нашег бића у којим стоји Христос. Они који су открили то истинско ја у себи, открили су уствари Христа у себи и видјели су да је Христос у центру нашег бића и срца, открили су да је Он у нама и да смо ми у Њему. Управо је то открио Свети Василије Острошки, кога данас прослављамо и у чији спомен смо се овдје окупили на ову свету службу, у чијем храму, њему посвећеном се данас налазимо и примамо Христа у себе, као што је примио и Свети Василије Христа у себе, па Свети Василије, поред тога што исцјељује, као и његов љубљени Господ Христос Коме је цијелог живота од младости своје служио, исцјељује, не само тијела и тјелесне немоћи, него исцјељује душе и дух наш и нашег народа. И свих народа Божијих, који му притичу као најчистијем и најјаснијем огледалу у коме се огледа Сунце, Васкрсли Христос Бог наш, Који сија из његовог кивота, исцјељује, дочекује и грли св који прилазе његовом светом кивоту, беседио је Преосвећени Епископ г. Методије.

Затим је преломљен славски колач, чиме је прослављена слава никшићког Саборног храма Светог Василија Острошког Чудотворца. Благосиљани су славски колачи данашњих свечара. Протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки је заблагодарио владици Методију што је дошао да возглави литургијско сабрање у Никшићу и поручио да треба, увек да се сећамо Светог Василија и призивамо га у помоћ као највећег молитвеника нашег пред Господом.

Извор: Српска Православна Црква

У недјељу другу по Васкрсењу Христовом, 12. маја 2019. године, када наша Црква прославља великог Божијег угодника Светог Василија Острошког, у Саборном храму Васкрсења Христовог одслужена је Света литургија.

http://www.hramvaskrsenja.me/files/Voice 041.m4a

Светом литургијом началствовао је протојереј Младин Кнежевић, уз саслужење протојереја-ставрофора: Драгана Митровића, као и протојереја: Мирчете Шљиванчанина и Бранка Вујачића.

У славу и у част Божију и у славу и част Светог оца нашег Василија, током Свете литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења, као и храмовни хор ,,Свети апостол и јеванђелиста Марко“.

Сабраном вјерном народу обратио се протојереј Мирчета Шљиванчанин који се у првом дијелу свог пастирског обраћања осврнуо на свете личности кроз историју Цркве, које су показале и храбост и тврду вјеру:

,,Драга браћо и сестре и дјецо, ове недјеље, друге по празнику Васкрсења, увијек се сјећамо оних светих личности, које су учествовале у догађају распећа Христовога и у васкрсењу Његовог. То су личности које су показале вјеру и храброст да буду са Господом у оним данима Његовог страдања, понижења, пљувања, шибања, распећа на крсту и погребења. Као и оних личности које су вијест о Васкрсењу прве објавиле. То су били људи чистога образа и чистога срца, који се нису постидјели вјере Христове и вјере у Христа.“

Отац Мирчета се у даљем обраћању фокусирао на саму димензију личности Светог Василија Острошког, који је по његовим ријечима приближио на најбољи начин истину Христовог Васкрсења, будући да је он као ниједан други Свети Божији човјек близак нашим срцима:

,,Овај дан је за нас такође празничан зато што славимо свједока Христовог распећа и Васкрсења из нашег рода, из нашег народа. Славимо онога који је као ниједан други свети Божији човјек близак нашим срцима. Славимо онога који вјековима свједочи истину Васкрсења Христовог како нашем народу, тако и свим људима који Христа траже и у њега вјерују и који нам је истину Христовог Васкрсења тако приближио. Тако нам је учинио опипљивом, тако нам је учинио видљивом, тако нам је учинио блиском. Чак толико да кад поменемо име и спомен светога оца Василија, скоро да нема душе хришћанске а да се не радује и да нема срца хришћанскога да од радости не поскакује. А зашто? Зато што зна да је то прави Божији човјек.“

Нагласио је да се служење Христу Светог Василија Острошкога никада није завршило, него се у вјечност прелило.

„А прелило се зато што је његово служење Христу било истинито, зато што је то служење Христу било исправно, зато што је то било служење Христу, свим бићем његовим и зато га је Христос учинио својим братом и својим пријатељем и најбољим свједоком да Бог ходи овом земљом.“

Отац Мирчета је подсјетио да Свети Василије није само нама роду његовом посвједочио ту и такву истину Васкрсења, већ је посвједочио свим народима:

,,Свети Василије који је из нашег рода, из нашега народа српскога, посвједочио је истину Христову у свим народима, посвједочио је и свједочи да је Христос спаситељ свих људи и да је наше само да будемо Његови.“

Он је даље образложио да Свети Василије Острошки јесте најбољи свједок тога да свако од нас и може и треба да буде човјек попут њега, а то није само пука алегорија, нити апстракција нити пак тероија, већ то припада свима који желе за извора воде живе да захвате и потруде се:

„Свети Василије и јесте свједок тога да сваки од нас може бити и треба да буде свети Божији човјек и да је то могуће, да то није нека теорија која је намијењена само неким појединим људима, неким издвојеним људима, или, неким надљудима, него да је тај живот намијењен и могућ и доступан свакоме, само ако са тог извора воде живе жели да захвати и труди се да захвати. А тај извор је Црква Божија, Црква православна, препуна благодати, милости, истине и љубави Божије.

Свети Василије нам поручује: Идите у Цркву Христову, сабирајте се у њој јер Црква Христова је стуб и тврђава истине. А како се милост Светог Василија шири на све стране овога свијета, тако и ми овдје у Подгорици желимо као што знате да имамо његов храм. Већ сигурно десет година и више тражимо и желимо да се сагради његов храм на Конику, дакле овдје у нашој Подгорици“,истакао је отац Мирчета.

Он је замолио сав вјерни народ и све људе добре воље, да се сви заједно помолимо за то да се милост и љубав рашире међу нама још више и присније, те да би уз Светог Василија и храм његов на Конику и ми оздрављали, а самим тим и све око нас.

,,Па вас зато молим да се за то сви помолимо, да се његов дом и овдје устроји, да би се милост и љубав његова ширила међу нама још више, још присније и да би учећи се од Светог Василија и ми оздрављали, бивали што бољи, и живјели у миру и љубави и у Божијем благослову. Зато се помолите за то.

Онај ко није за то, затворио се за истину, затворио се за правду, затворио се за љубав, затворио се за то да свјетлост Божија долази међу људе. А коме може бити лоше од свјетлости Божије? Коме може бити лоше од милости Божије? Никоме! Само може бити добро и благослов и на људе и на породицу и омладину и на природу која нас окружује – дакле на творевину. Од милости и благодати Божије, свако има добро, зато онај који је против тога, он не мисли добро ни себи ни онима око себе„, поручио је протојереј Мирчета Шљиванчанин.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Празник Преподобног Исаије Острошког, светитеља који се под Острогом подвизавао пре Светог Василија, а чије су мошти Турци спалили на Планиници, свечано и молитвено је прослављен у острошкој светињи 11. маја 2019. љета Господњег.

Свету архијерејску Литургију у параклису посвећеном том великом Божјем угоднику у Горњем Острогу служио је Преосвећени Владика диоклијски г. Методије, викарни Епископ Митрополије црногорско-приморске. Саслуживали су протојереј Александар Крговић из Мојковца, јеромонах Јован из манастира Стањевићи, јерођакон Роман - сабрат острошке обитељи и свештенођакон Славко Обрадовић из Ваљева, уз молитвено учешће свештенства, монаштва и више хиљада верника који су се сабрали у острошку светињу из разних крајева васељене.

Сабрани који су се постом, молитвом и исповешћу припремали, присајединили су се Телом и Крвљу Господа Исуса Христа, а бројни верници су непрекидно приступали цркви Ваведења Пресвете Богородице да целивају кивот са моштима Светог Василија.

На крају богослужења владика Методије са саслужитељима, уз молитвено учешће протосинђела Сергија, економа острошке обитељи, благосиљао је и преломио славски колач који су у славу Божју, а у част Преподобног Исаије Острошког и поводом храмовне славе параклиса у Горњем Острогу, припремила острошка братија.

Извор: Манастир Острог

Светосавски дани, као и претходних година, отпочели су, служењем свеноћног бденија 9. маја 2019. године, у навечерје прве пролећне светковине Светога Саве,  када наша света помесна Црква врши молитвени помен на Спаљивање његових светих моштију, које се збило 1594. године на Врачару.

 Свеноћним бденијем и божанственом Литургијом, која је богослужена у наставку, началствовао је пречасни презвитер Велимир Врућинић, настојатељ храма Светих Кирила и Методија у Новом Саду, уз саслужење протојереја Марка Ђурића пароха при храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Каћу, протонамесника Милорада Мировића пароха при храму Успења Пресвете Богородице у Новом Саду,презвитера Леа Малешевића пароха  каћког, презвитера Милорада Мишкова као и храмовног братства. Благолепије светог богослужења милозвучним појањем, полазникâ Школе црквеног појања новосадске Црквене општине Свети Јован Дамаскин, под уметничким руководством оца Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу, учинило је да сабрани, слично речима псалмопојца Давида осете речи: „Све што дише нека хвали Господа”. У том, богодарованом и чудесном јединству предвођени служашчима, појци и  благоверни народ узносили су благодарне молитве, најпре, Васкрслом Господу, Који нам је подарио бесмртног пастира, оца и учитеља пута који води у живот вечни, Светитеља Саву, а потом њему сâмом с молитвом да нас никад не остави сиротима.

Протонамесник Бранислав Мркић, настојатељ Светосавског храма, у име братства и благоверног народа подручних храмовних парохија, топло се захвалио драгим оцима, појцима и сабраном народу, што су својим доласком све нас подржали у настојању да своју љубав и молитве Светоме Сави, још више умножимо и неућутну хвалу Васкрслом Господу одамо.

Извор: Радио Беседа

На празник Светих Апостола Јасона и Сосипатра и Преподобног Исаије Острошког, 11. маја, Свету архијерејску литургију у Цркви Светог Георгија на Ћипуру, служио је Његово високопреосвештенство Митрополит тернопољски и кременецки г. Сергије из Украјинске православне цркве Московског патријархата, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва.

Митрополиту Сергију саслуживали су јереј Анђелко Боричић, јеромонах Јустин Мреновић, архиђакон Марко Марковић и јерођакон Емилијан Зарев.

Појали су ученици Цетињске богословије предвођени професором ђаконом Павлом Љешковићем. Чтецирали су ученици четвртог разреда Цетињске богословије Матија Минић и Огњен Боричић.

Митрополит Сергије из УПЦ Московског патријархата се ових дана налази у посјети Митрополији црногорској и Епархији будимљанско-никшићкој, на позив домаћина Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија и учествоваће у прослави Светог Василија Острошког у манастиру Острогу и Никшићу.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом најновијег писања епископа бачког („Пасхални прелаз Епископа Максима“, објављеног 8. мaja 2019. године), имамо да истакнемо следеће:

Лепо је видети наставак писања у добронамерном тону и маниру, премда остаје чињеница да епископ Иринеј ни у једном од своја четири текста није успео да укаже на нетачности и погрешне поруке у Саопштењу Епархије Западноамеричке, које му је и послужило као ударна каписла. Оно у чему јесте успео, јесте да прошири тему и потом учита непостојеће поруке у поменуто Саопштење. Стога је и могао да у игру уведе украјинске расколничке заједнице у САД иако наше Саопштење ни у ком случају њих није подразумевало јер су оне еклисиолошки непостојеће.

И даље одговорно тврдимо да ОДЛУКЕ Епископског савета о несаслуживању са канонским украјинским свештенством у САД (под омофором Васељенске патријаршије) нема, нити је било. Ако је и било саопштења појединих епископа, које епископ бачки у свом одговору опширно наводи, а којима је сугерисано супротно, Савет никада такву одлуку није донео.

Што се тиче „случајева у Охају“ ту ствари такође стоје другачијe. Догађаји које описује епископ бачки, на основу свог извора, десили су се током 2018. године. Дакле, ради се о догађајима пре додељивања фамозног „томоса о аутокефалији“ из јануара 2019. године. Наш коментар о непостојању тих заједница се односио на нову реалност по питању Украјинаца у САД, тј. оних који јесу и оних који нису „под омофором Цариградске Патријаршије“. На основу тога смо и могли рећи у првом тексту да „Порошенкови Украјинци“ (мислећи на нову тзв. аутокефалну Украјинску Цркву) не постоје као црквени ентитет у Америци. Дакле, говорили смо у презенту, месеца марта 2019. године. Осим тога, у поменутим догађајима у Охају (фотографски документованом) нема канонског украјинског епископата него свештенства (ту је тачно наведено: „један број свештенства Украјинске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама“), за које смо, међутим, обавештени да су због тог неканонског саслуживања сносили канонске епитимије и последице. Дакле, украјински Епископи из Васељенске патријаршије су били против тог саслуживања а сами нису били присутни! Сва та саслуживања, неканонска са гледишта канонских Украјинаца, не могу да се користе као аргумент у био чијој интерпретацији. Такође, није тачно да је митрополит Антоније „саслуживао са унијатима и другим расколницима“; тачно је, пак, да су они били присутни једном чину, носећи обележја архијерејског чина – али, опет, без саслуживања! (Уосталом, за то саслуживање, колико видим, није достављена никаква фотографија).

Мало појашњење: у духу томоса о аутокефалији (из јануара 2019. године), све неканонске парохије „Украјинске Православне Цркве – Кијевског Патријархата“, које је Филарет својевремено просто украо од канонских Украјинаца у САД, морају да дођу под омофор локалне (канонске) украјинске Цркве у САД која је унутар јурисдикције Васељенске патријаршије. (Ово се односи не само на САД него и остале области у свету у којима је Филарет основао своје парохије). Тренутно, ове парохије остају неканонске док се дијалогом не буду вратиле у окриље Православне Цркве.  Не постоји ни Украјински Викаријат у Америци, пошто је он креиран у прошлости од стране „Украјинске Православне Цркве – Кијевског Патријархата“. Ова „еклисијална“ структура више не постоји јер „нова Украјинска аутокефална Црква“ не може имати парохије у САД. У садашњем тренутку, ове парохије нису део канонских Украјинаца у САД нити су формално под Украјинском црквом у Украјини. Канонски Украјинци у САД су ушли у процес дијалога са расколничким фракцијама тражећи решење за црквену аномалију која постоји по овом питању.

Понављам још једном: владика Иринеј није у праву када оспорава наш исказ по коме нема „никакве канонске помесне украјинске јурисдикције у Америци“, јер се код нас израз „јурисдикција“ односи на самосталну епархијску структуру. Не постоји, дакле, јурисдикција, него постоје украјински епископи (само двојица) и парохије унутар једне и једине јурисдикције: Васељенске патријаршије.

Још једном да поновимо: „у финалним актима Критског сабора“ који су у припреми (а та акта укључују стенографске записе дискусија, поздравна слова, разна обраћања и сл., а не само „текстове Сабора“, како их именује владика Иринеј, мислећи ваљда само на шест саборских докумената) наша титула је (накнадном интервенцијом) исправљена и то ће се показати „када та акта буду коначно и званично објављена“, тј. одштампана као званична Акта (Практика) Светог и Великог Сабора на Криту.

Потписи епископа бачког, како признаје, стоје на релевантним документима са саветовањâ у Шамбезију по питању дијаспоре, а они се своде на документ ”Православна дијаспора“ (које документе је Свети и Велики Сабор усвојио и потврдио). Епископ Иринеј не скрива своју улогу у тим документима и признаје да их је потписао, а ми читаоце упућујемо да прочитају тачке: 2 б) и 6 документа о дијаспори, а потом и Правилник рада Епископских сабрања у Православној дијаспори, тачке: 4(2), 9, 10. Из ових тачака следе значајне ингеренције у односу на првопрестолну Цркву које показују да она у много чему служи као тачка референције за укупну дијаспору.

Напослетку, свакако да епископу Иринеју уписујемо у заслугу његов текст, „пун наде и добрих очекивања од Сабора, писан непосредно пред његово сазивање“, као и друга прегнућа и текстове везане како за Свети и Велики Сабор 2016. године тако и оне везане за рад Светог архијерејског сабора Српске Цркве. На тим ранијим текстовима се многи могу учити много чему, а понајвише црквеној икономији и дипломатији.

Ваистину Васкрсе Господ!

Извор: Епархија западноамеричка

У свом најновијем сочињенију на адресу моје маленкости, насловљеном Пасхални прелаз, а објављеном на Ђурђевдан текуће године, епископ западноамерички Максим (алтернативно: „Максим, епископ у Западној Америци”) по први пут за време наше невеселе јавне преписке налази и понеку лепу реч за мене, уместо подсмешљивих и омаловажавајућих, гдегде и увредљивих епитета којима ме је чашћавао у својим претходним текстовима. Хвала му за лепе речи! Ипак, он не био он када не би љубазне речи о томе како је епископ бачки Иринеј „успео да начини прелаз са критичких на много помирљивије тонове” зачинио поновним, притом недоказаним и недоказивим помињањем „исхитреног реаговања” дотичног на Саопштење западноамеричке епархије. У самој ствари, свако моје реаговање, укључујући и ово, истовремено је и критичко и помирљиво. Притом ниједно није било исхитрено већ изнуђено, изнуђено прозивањем од стране епископа Максима за сејање смутње. Он, додуше, великодушно наглашава да су прозвани „разни сејачи смутње (у множини!)”, а да „није био директно прозван лично бачки владика”. И овде је већ на први поглед уочљив максимовски метод: мало топле љубазности, па хладан туш тврдокорности. Када владика Максим каже да ја нисам био директно прозван, онда то значи да сам био индиректнопрозван. А управо је то и било повод и разлог за моје оглашавање, и то, опет понављам, не себе ради него у служби истине и наше Цркве по мери мојих могућности и скромних способности. Ја, уосталом, нисам ни наступио као „лично прозван” (било посредно било непосредно, није важно) него само са једном намером – да укажем на неке нетачности и погрешне поруке у поменутом Саопштењу.

Даље, искрено се радујем што и ја њему могу да узвратим комплимент за „пасхални прелаз” ка знатно мирољубивијем и смиренијем дискурсу, уз напомену да он, и поред те утешне и охрабрујуће чињенице, и даље инсистира на неким нетачним тезама и погрешним порукама. Посебно сам се обрадовао следећем по реду одељку његовог текста, у којем исповеда наше заједничко уверење о неопходности свецелог и саборног служења јединству Цркве. Верујем да у том одељку није био само формално љубазан него и суштински „на путу Богочовека”. Али зато већ у следећем одељку релативизује проблем саслуживања на тлу Северне Америке. Понавља да се обојица слажемо да са неканонским јурисдикцијама нема литургијског општења, али „случајно”  заборавља своја претходна тврђења да расколничких украјинских јурисдикција и нема на североамеричком тлу осим ако наиђу као туристи. Кад ја документовано докажем супротно, он (нимало пасхално!) ћутке прелази преко тога и отвара нову тему. Тако поступа и овде: оспорава постојање одлуке Епископског Савета Српске Православне Цркве о односу према свим могућим украјинским јурисдикцијама у САД и Канади и, у свом већ устаљеном стилу, додаје да „епископ Иринеј није добро обавештен ни о случајевима у Охају ма ко да му је ту послужио као извор вести”. Ево, дакле, и извора и кључних делова званичних текстова!

1. Из извештаја Епископа источноамеричког Иринеја Светом Архијерејском Синоду на тему „Епископска акта свештенству Епархије источноамеричке поводом украјинског питања” (Ебр. 043 од 22. јануара 2019; Синбр. 419/зап. 254, од 18. априла 2019), у којем, под насловом „Украјинско питање и свеправославна саслуживања”, стоји следеће:

„Као што је познато, најљубљенији, дар међуправославне саборности и јединства је непроцењива дијадема која крунише нашу Православну Цркву као Једну, Свету, Саборну и Апостолску. Стога сви ми морамо тежити да штитимо ову спасоносну димензију наше вере.

Ми овде, у Сједињеним Америчким Државама, уживамо посебан благослов да можемо међусобно саслуживати и молитвено општити са браћом и сестрама православне вере једни у црквама других, са архијерејима и свештенством наше свеправославне заједнице.

Украјинско питање је, такорећи, довело до одређених тензија у погледу овог јединства, а тиме, и на исти начин, ставило питање међусобног саслуживања у први план, посебно са чињеницом да се приближава Недеља Православља. Ми сви смо обавезни поштовати одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве од 6. и 7. новембра 2018. године, која каже:

Сабор најпре са жаљењем констатује да је Цариградска Патријаршија донела канонски неутемељену одлуку да рехабилитује и за епископе призна двојицу вођâ расколничких групација у Украјини, Филарета Денисенка и Макарија Малетича, заједно са њиховим епископатом и клиром, од којих је први својевремено канонски лишен чина, а потом искључен из црквене заједнице и подвргнут анатеми, а други је ионако лишен апостолског прејемства као духовни изданак секте такозваних самосветих, због чега Свети Архијерејски Сабор ту одлуку цариградског Синода сматра необавезујућом за Српску Православну Цркву.

Сабор не признаје наведене личности и њихове следбенике за православне епископе и клирике и, следствено, не прихвата литургијско и канонско општење са њима и њиховим присталицама.

Да би заштитио јединство, а у светлу горе наведене Одлуке, Епископски Савет Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци донео је следећу

ОДЛУКУ

Сваки епархијски архијереј дужан је обавестити своје свештенство и монаштво да сви ми настављамо неумањено саслуживати на свеправославним сабрањима и одржавати међуправославне везе.

Међутим, и нажалост, сада па до даљњег, не можемо саслуживати са архијерејима и свештенством помесних украјинских јурисдикција(подвлачење моје).

Оно свештенство које жели да учествује у свеправославним службама са намером да саслужује, а нађе се у ситуацији у којој је исто немогуће, дужно је да то не чини, те да на богослужењу учествује са места где стоје верни.

Нека нас ова година благодати Господње доведе до јединства у Христу и у жељену саборност!”

2. Из Окружне посланице Епископа источно-америчког Иринеја на тему „Украјинско питање и свеправославна саслуживања” (Ебр. 68 од 5. фебруара 2019; Синбр. 419/зап. 254 од 18. априла 2019):

 „Ми овде, у Сједињеним Америчким Државама, уживамо посебан благослов да можемо међусобно саслуживати и молитвено општити са браћом и сестрама православне вере једни у црквама других, са архијерејима и свештенством наше свеправославне заједнице.

Нажалост, у овом тренутку, као што вам је познато, учињен је болан изузетак по питању украјинских јурисдикција у Сједињеним Америчким Државама, с обзиром на одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, од 6. и 7. новембра 2018 (...)

У светлу горе наведене одлуке, налазимо за сходно објаснити наше покушаје настојања за одржање и очување јединства са свима, мада не можемо саслуживати са украјинским Православљем у овој земљи, и поред знања да се оно налази под омофором Васељенске Патријаршије(подвлачење моје).

Дана 22. септембра 2018. године, у суботу, један број свештенства Украјинске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама саслуживао је са рашчињеним, екскомуницираним и анатемизираним Филаретом Денисенком на освећењу споменика на тлу украјинске православне катедрале Светог Владимира у Парми, Охајо, под јурисдикцијом Украјинске Православне Цркве у САД (Васељенска Патријаршија). Поред тога, ова концелебрација је, поред канонског и неканонског украјинског православног свештенства, укључивала и украјинске унијске јерархе и свештенство (подвлачење моје).

Са еклисиолошког аспекта наше Цркве, догађај оваквих размера и последица би се могао славити уз потпун јерархијски пристанак или пак као чин крајњег пркоса. У оба случаја, и нажалост, он нам више не дозвољава да саслужујемо са архијерејима и свештенством ове Цркве.

Слична саслуживања на Литургијама десила су се и у петак, 21. септембра, у цркви Св. Николе „Кијевске Патријаршије” у Вадсворту, Охајо, и у недељу, 23. септембра 2018. године, у цркви Свете Тројице „Кијевске Патријаршије” у Северном Ројалтону, Охајо.

Међутим, можемо и морамо се молити за њих, као и за све оне који због вере већ трпе прогонство у Украјини: Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, његови архијереји, његово свештенство, монаштво и верни народ, и за просветљење оних који су, по речима Његове Светости, нашег Патријарха Иринеја, створили такво искушење за Православље:

Украјина је велико искушење за Православље уопште. А то искушење има огромну важност јер се тиче језгра Православља. То није нешто што долази извана него је феномен унутар наше куће. Вероватно су они који су измислили зло против Православља били промишљени, а оно што се дешава у Украјини личи на бомбу бачену у нашу кућу (Москва, 29. јануар 2019.).

Помолимо се да, пре или касније, дођемо до истинског јединства и тако претворимо нашу колективну патњу у радост!”

3. Из извештаја Епископа источноамеричког Иринеја Светом Архијерејском Синоду на тему „Епископска акта свештенству Епархије источноамеричке поводом украјинског питања” (Ебр. 213 од 8. априла 2019, Синбр. 419/зап. 254 од 18. априла 2019):

„Овим обавештавамо Свети Архијерејски Синод наше најсветије Цркве да смо поводом питања неканонске ситуације у Украјини нашли за сходно да свему свештенству подручне Нам Епархије источноамеричке доставимо пар званичних аката (прилог: Ебр. 43 од 22. јануара 2019, и Ебр. 68 од 5. фебруара 2019. године) са детаљним упутствима богослужбеног и општецрквеног опхођења са свештенством Украјинске Православне Цркве у САД, који су под омофором Цариградске Патријаршије (подвлачење моје).

У наведеним актима смо, у неколико параграфа, подвукли став наше Цркве по поменутом предмету, његову примену у богослужбеном и црквеном животу, као и детаљно упутство свештенству о очувању свеправославног јединства у новонасталим околностима.

Овде подсећамо Свети Архијерејски Синод и на званични одговор Румунске Православне Цркве Васељенском Патријарху, а и на разговор са њиховим помесним Митрополитом, у коме је изнет захтев да се испита случај примања украјинских самосвјатих јурисдикција у Сједињеним Америчким Државама и Канади под омофор Цариградске Патријаршије.

У прилогу овог акта, такође достављамо Светом Архијерејском Синоду и једну дигиталну фотографију, на којој се види како, у присуству украјинског председника Петра Порошенка, митрополит Антоније саслужује са унијатима и другим расколницима” (подвлачење моје).

Ја нисам добро обавештен о приликама и неприликама Православља у Америци, али бих рекао да је мој имењак, Епископ источноамерички Иринеј, као надлежни архијереј, веома добро обавештен о збивањима у његовој епархији, па и о случајевима у Охају, и да његови текстови нису сумњив извор. Неће, дакле, бити да „никакве канонске помесне украјинске јурисдикције у Америци не постоје”, како тврди мој млађи брат и саслужитељ. Постоји украјинска јурисдикција под омофором Цариграда, за коју сам ја опрезно рекао да у начелу није спорна и да се са њом мање-више саслуживало, бар доскора, а колико је и она озбиљна одлично је илустровао мој Преосвећени имењак у цитираним текстовима. Из њих се види и то да ја нисам измислио став Епископског Савета Српске Православне Цркве у Америци по украјинском питању.

У продужетку епископ Максим, на моју искрену радост, изјављује да не прихвата нову цариградску еклисиологију и теорију о јурисдикцији Цариграда над укупном „дијаспором”, али, држећи се свог цик-цак метода у дијалогу, заборавља да ја њему нисам ни приписао прихватање те чудне нововековне теорије Цариграда него сам му братски скренуо пажњу на нетачност његовог мишљења да нас Цариграђани, како рече, у дијаспори ословљавају онако како и ми сами себе идентификујемо. Само у тој намери сам се позвао на 28. халкидонски канон и његово право значење и указао на заиста недопустиву манипулацију наших отаца и браће из Фанара титулама учесникâ Критског сабора из дијаспоре. И у завршним разматрањима владике Максима присутна је његова уобичајена дијалошка тактика „топло-хладно”. Својим радом у оквиру женевских припрема за Критски сабор нисам се хвалио него сам само одговорио на његово питање зашто се у  Женеви нисам бунио против фанариотских претензија, да би он сада, после мога скромног сведочења, поверовао да сам тамо, заједно са митрополитом Амфилохијем, ипак заступао и бранио православна еклисиошка начела. Како се његов, Максимов, одговор на моје питање о смислу 28. халкидонског канона „подразумевао”, чему се опет искрено радујем, тако је ваљда и моје држање у Шамбезију могло да се подразумева, а не да се доводи у питање. Мој саговорник, признајући ми извесне напоре у Шамбезију, ипак, у свом маниру, додаје да моји потписи стоје „на свим релевантним документима о православној дијаспори од 1993. године до данас”. Нажалост, ни ово „спочитавање” епископа Максима мени злехудом не одговара чињеницама, као ни она претходна. Објаснићу редом!

1. Сви „релевантни документи” са саветовањâ у Шамбезију су били припремни, радни материјал, предлози за одлуке, а не одлуке. Одлуке је требало да донесе Сабор и нико други.

2. Потписивани су само и искључиво они текстови за које је постојао консензус свих присутних представника помесних Цркава.

3. Није било никаквих предлога о дијаспори, баш зато што се унапред знало да по том питању постоје два дијаметрално супротна гледишта. Документ под насловом „Православна дијаспора” то и констатује када каже да „у овој фази”, и то „из историјских и пастирских разлога”, није могуће доћи до коначног, еклисиолошки и канонски исправног и за све аутокефалне Цркве прихватљивог решења, те се засад, „у прелазном стадијуму”, предлаже само оснивање православних епископских конференција или сабрањâ у земљама дијаспоре и, у наставку, формулише се предлог Правилника о раду тих конференција или сабрања (о свему овоме видети у зборницима Συνοδικά/Synodica, књ. 11, Шамбези-Женева 2015, стр. 290 – 301; књ. 12, Шамбези-Женева 2015, стр. 256 – 265; књ. 13, Шамбези-Женева 2016, стр. 323 – 332).

Документе су по правилу потписивали само шефови делегација, у нашем случају митрополит Амфилохије. Ја јесам потписник текста  о православној дијаспори, односно о епископским сабрањима у дијаспори, на Четвртом предсаборском саветовању, одржаном 2015. године, уместо митрополита Амфилохија (вероватно у његовом одсуству или по његовом налогу, не сећам се), као и на Петом, одржаном 2016. године. На свим осталим предсаборским документима стоји само потпис митрополита Амфилохија, а на некима, усвојеним и на Сабрању Предстојатељâ Цркава, и потпис нашег Патријарха у низу потписâ свих осталих Предстојатеља. Понављам: потписани су припремни текстови, и то само они који су били свеправославно усаглашени и консензусом усвојени. На самом пак Критском сабору – који од наше Цркве, колико знам, није ни признат ни непризнат као „Свети и Велики Сабор” него је примљен на знање извештај о нашем учешћу на њему – „изостанак потписâ појединих епископа” не мења ствар. Ту се потпуно слажем са владиком Максимом. Уосталом, сви смо све потписали као прихватљиво осим еклисиолошки немуштог и крајње двосмисленог текста о односу Православне Цркве према инославнима, који многи, из разлогâ савести, нису потписали. Ја га, примера ради, попут многих других, нисам потписао, али то не значи да сам икоме оспорио слободу да га потпише, по сопственој савести. Најзад, морам поново да кажем да није тачно тврђење епископа Максима да је „у финалним актима Критског сабора” његова титула исправљена и да ће се то показати „када та акта буду коначно и званично објављена”. Текстови Сабора су већ „коначно и званично” доступни јавности, не само у службеном издању Synodica и не само у грчком оригиналу већ и у преводу на српски језик у књизи „Свети и Велики Сабор: Учешће и сведочење Српске Православне Цркве” коју су године 2017. издали Светигора (Цетиње – Београд) и Севастијан Прес (Алхамбра, Калифорнија). У првом делу те књиге (стр. 49 – 155) налазе се сви званични саборски текстови, на грчком и на српском, са потписима после текстова, где се јасно види коју и какву титулу Цариград признаје епископима расејања, међу њима и епископу Максиму, а уз коју је он ставио свој потпис, без икакве исправке или измене. Ако коза лаже, рог не лаже. Не бих на овоме сада поново инсистирао да владика Максим није по други пут, противно чињеницама, инсистирао на томе да му је титула исправљена. Узгред буди речено, надам се да ће ми он уписати у малу заслугу – или макар узети као олакшавајућу околност – мој текст, пун наде и добрих очекивања од Сабора, писан непосредно пред његово сазивање, а штампан на почетку књиге „Свеправославни Сабор: богословски допринос Српске Православне Цркве” (изд. Светигора, Београд 2016) као њен предговор.

Попут почетка текста Пасхални прелаз, тако и његов завршни акорд звучи као прихватање тога да смо обојица у оном главном и суштинском сагласни премда другачије, понекад и сасвим опречно, гледамо на конкретну проблематику о којој већ одавно водимо јавну преписку. И сâм ту оцену прихватам, са пасхалном надом да се пасхални прелаз убудуће неће тицати само преласка на „мирољубивије тонове”, његове или моје, него да ће се тицати, пре свега, уласка у благодатни простор „истиновања у љубави”. Ако смо томе бар на корак ближе него што смо били на почетку наше јавне дискусије, онда она можда и није била потпуно јалова и бесмислена, на уштрб предрагоценог времена Великог и Часног Поста. Христос васкрсе!

ТЕКСТ У PDF ФОРМАТУ

ФОТОГРАФИЈЕ

Извор: Епархија бачка

Са Васкрсом је из штампе изашао 277. број Светигоре, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске. На преко 100 страна пред читаоцима је богат садржај – од теолошких тема, тема из језика, књижевности, историје, психологије, социологије… на челу којих су посланице – традиционална васкршња посланица Његове светости патријарха српског господина Иринеја чедима Српске православне цркве, и васкршња порука архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског Амфилохија.

Васкрс позива на радост и зато на насловној страни Светигоре видимо Душу хришћанку која се радује свом васкрслом Господу и придржавајући се за руку свог Творца игра и поручује: Онај ко је у стању да се толико радује Васкрсењу Христовом, у стању је и да сутра пострада за Христа! Тајну свијетлог празника читаоцима ће приближити текст „О Васкрсу“ мислиоца протојереја Александра Шмемана. Васкрсење најбоље свједоче они који су светошћу својом потврдили вјерност Христу. Један од њих је Свети старац Амфилохије са Патмоса, о коме пише Љиљана Поповић.

На тему 800 година аутокефалности Српске цркве Његово преосвештенство епископ западноамерички Максим дао је интервју под називом „Аутокефалност као благослов јединства у различитости“. То јединство у различитости могло би бити сабирна идеја  текстова објављених у овом броју. Како данас у новом вијеку посматрати подјеле, одгонета у свом излагању „Један народ двије нације“ протојереј–ставрофор Гојко Перовић. Други разговор је „Сами смо одсекли део наше историје“ са почившим историчарем др Тибором Живковићем.

На суштинско, а не реторично питање „Да ли је Европи потребно хришћанство?“, одговара протојереј-ставрофор проф. др Владан Перишић. Питањем је насловљено теолошко и културолошко разумијевање зависности, онако како ту пошаст види протојереј проф. др Василије Термос „Ако је зависност одговор, како онда гласи питање?“. Још један наслов је израз запитаности – „Постоји ли хришћански филм?“ – а одговара Владимир Коларић, прозни и драмски писац и теоретичар филма и умјетности.  Знано је да постоји хришћанска књижевност, посебно кад се мисли на средњовјековну књижевност, а ње се дотакла  Исидора Ана Стокин у тексту начело „Memento mori” у српској средњовековној књижевности“. Љубитељима књижевности препоручује се „Предговор за Злочин и казну“ Беле Хамваша, као и  есеј  о Стјепану Митрову Љубиши, одломак из докторске дисертације „Медитерански свет у српској књижевности”, др Зорана Д. Живковића, и наравно „Коло у Горском вијенцу“ Стефана Танасијевића. Коло је глас народа, односно глас јединства, глас различитости у јединству. Дејан Мачковић у својој студији о колима „Коло као икона цркве“ каже да је коло природни продужетак литургијског или било ког другог црквеног сабрања. И сви ови текстови васкршње Светигоре као да су увезани у колу, у јединству, испреплетани, хармонизовани, сједињени васкршњом радошћу, и као што се  цио годишњи круг богослужења утврђује у односу на празник Пасхе или Васкрса, тако су и ови текстови у свом колу, свом кругу, утврђени на основу празника над празницима. А оплемењени су умјетничким фотографијама Јелене Јанковић.

На граници књижевности, теологије и историје су редови Светог Мардарија Ускоковића „Тихи кутак Христов“, објављени у новој Светигори у преводу Александра Вујовића. Светигора је објавила и цртице „Село Разбој, нада или проклетство“ из трилогије „Кроз пакао и натраг“ Мира Микетића. Пажњу читаоца ће привући текст Мирјане Огњановић „Неустрашива пијанисткиња Марија Јудина“, као и текст Сава Греговића и Велише Кадића „Капела на Ловћену, Његошево ремек-дјело“. Оне који желе да сазнају више о језику занимаће рад академик Бранислава Остојића „Дурмиторски говори и дијалекатска  база Вукова модела књижевног језика“. Наклоњенији историји зауставиће се пред приказом  Стефана Радојковића „Ораховачки попис жртава Другог свјетског рата“.

Светигора је објавила и два писма. Једно је писмо дјевојчице Јелисавете Круљ мати Никодими и сестрама манастира Ормилија, а друго је писмо подршке оцу Миајлу Бацковицу од Стефана Валдегамберија из регије Венето, штампано на унутрашњој корици часописа. На последњим страницама су хронике из Митрополије црногорско-приморске и сканди укрштеница.

„Данас се сва твар весели и радује јер Христос васкрсе и ад се уништи.“ Кад је Господ васкрсао, земља и небо су проговорили гласом радости. Том општем поју прољећа човјек је додао и своју химну побједи над смрћу, Господу. Свако умјетничко дјело које је надживјело пролазност јесте побједа над смрћу… A Васкрс је вјечна инспирација. Дјела српских писаца инспирисана Васкрсом сабрао је у књигу „Васкрс у српској књижевности“ др Зоран Ђерић, чији је приказ штампан у Светигори, као и нека од тих остварења инспирисаних Васкрсом – пјесма „Молитва“  Бранка Радичевића настала на Васкрс 1844. и пјесма „Васкрс у Гружи“ недавно упокојеног пјесника Добрице Ерића.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Дан успомене на великог Христовог војника и сведока великомученика Георгија Победоносца свечано је прослављен 6. маја 2019. године у Сарајеву.

Свети Георгије је и крсна слава Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског г. Хризостома, који је служио свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Сарајеву. Саслуживали су протојереји-ставрофори Илија Чупић, Владимир Ступар и Чедомир Ђелмо, протојереј Марко Главаш, протонамесник Младен Дробњак, јереји Видак Вујадинивић, Дарко Даниловић и НемањеаЂуреиновић, као и ђакон Будимир Гардовић.

После свете Литургије митрополит Хризостом је освештао новоподигнуту чесму испред Саборног храма, која је поклон и благослов Високопреосвећеног Митрополита и његових пријатеља: проф. др Ненада Бабића, мр Игора Бабића, проф. др. Душка Вулића, проф. др Зорана Вујковића, проф. др Влада Ђајића, др Ненада Мацановића и проф. др Сање Сибинчић.

Извор: Српска Православна Црква

Игуман српске царске Лавре на Светој Гори, манастира Хиландара, архимандрит Методије, богослужио је о празнику Светог Георгија у манастиру Ћелије код Лајковца, поводом славе ове светиње у Епархији шумадијској, известио је за Радио Слово љубве нови настојатељ Ћелија, јеромонах Доситеј Хиландарац.

Архимандрит Методије је заблагодарио на благослову за богослужење у Ћелијама Епископу шумадијском г. Јовану и пожелео новопостављеном игуману Доситеју да му у преносу духовног пламена из Хиландара народу у Србији на помоћи буде Игуманија Свете Горе Пресвета Богородица, те му је овом приликом даровао Икону Пресвете Богородице Тројеручице.

Отац Доситеј је узвратио уздрајем у виду лепо украшеног Светог писма за које је казао да је то „најмоћније оружје на свету – реч Божја“, на шта се игуман Хиландара Методије захвалио и поучио присутне да „Свето писмо треба не само да читамо, него да га испуњавамо“.

У беседи је архимандрит Методије истакао значај духовног труда сваког хришћанина, посебно угледање на светитеље мученике: „Колико Господ да благодати, онолико ће од нас и тражити, али не смемо бити духовно лењи, већ треба да се трудимо да испунимо своју меру“.

Манастир Ћелије потиче из 15. века, доста је страдао кроз историју. Налази се у подножју Врапче брда где се одиграла чувена Колубарска битка, а испод цркве су похрањене кости хиљада српских војника погинулих за своју отаџбину. Такође има много костију и аустроугарских војника, нарочито међу њима Чеха. Због тога се манастирска црква зове још и спомен-костурница.

Извор: Митрополија црногорско-приморска