У острошкој светињи саборно и молитвено је прослављена Недјеља раслабљеног, 19. маја 2019.љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Владимир сабрат острошке обитељи, а саслуживали су му протојереј Станислав Татић парох спушко-мартинићки и пиперски и јерођакон Зосима, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа.

http://manastirostrog.com/wp-content/uploads/2019/05/Besjeda-o.-Vladimira-u-Nedjelju-raslabljenoga.mp3

Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабранима је бесједио о. Владимир, који је између осталог рекао да данашње Јеванђеље проповиједа о бескрајној човјекољубивој милости и љубави оваплоћеног Сина Божијег Господа Исуса Христа.

– Из овог Јеванђеља ми треба да се научимо да Господ наш Исус Христос често испитује и провјерава код човјека смирење, вјеру и исповједништво. Видимо да се Господ наш јавивши се у овој бањи пита човјека који је 38 година болеста, хоће ли да буде здрав. Човејк би помислио, да ли се Он шали са њим, јер замислите да уђете у болницу и питате болесника хоће ли да постане здрав. Наизглед бесмислено питање, али Господ овим провјерава његово смирење и он одговара у духу смирења. Није узроптао, него му смирено објашњава да нема човјека, да су људи толико себични, затворени у себе, да не виде муку, болест и патњу ближњега да му помогну да оздрави и тада Господ чини чудо – казао је о. Владимир и додао да је прије него што је болеснога учинио здравим испитао и његову вјеру говорећи му да устане и узме одар свој и да иде.

На крају, када је овај раслабљени устао, исповиједио је Господа Исуса Христа који му је дао здравље, казао је о. Владимир.

– Видимо нажалост, браћо и сестре, да је ово чудо које Господ Исус христос усавршио, било пропраћено страшном мржљом и завишћу фарисеја и јеврејских старјешина који нису могли да поднесу такву милост Божију, него им је било важније да се сачува субота, дан у који Господ учини ово чудесно исцјељење – рекао је о. Владимир.

Извор: Манастир Острог

У Недјељу раслабљеног, 19. маја у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици Литургију је служио протојереј Бранко Вујачић, а саслуживали су му протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереј Миладин Ккнежевић, као и ђакон Илија Арзејкин.

http://www.hramvaskrsenja.me/files/Voice 042.m4a

У славу Божију, током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница  саборног храма.

Сабраном вјерном народу, поучним пастирским словом обратио се началствујући протојереј Бранко Вујачић.

,,Браћо и сестре, ево нас у Четврту недјељу након Васкрсења Господа нашега Исуса Христа. А ова недјеља, се још и зове и недјеља раслабљенога. Зове се тако управо по јеванђелскoj причи која се данас, на овој служби и читала у којој Господ исцјељује раслабљенога и смртнога човјека. Такође и грешнога и трулежнога човјека. Како Господ исцјељује свакога дана нас грешне људе“, казао је он.

,,Господ исцјељује грешнога човјека, исцјељује га Ријечју Својом, исцјељује га оном ријечју којом ствара свијет, оном ријечју којом ствара човјека, оном ријечју којом узима из пепела и праха и удахњује живот, оном ријечју којом је све створено, све видљиво и невидљиво“, објаснио је отац Бранко.

Он је у свом даљем обраћању навео да страдања која се у животу дешавају, јесу ради гријеха али и исцјељења и коначног спасења, али и да та страдања требамо носити у трпљењу и смирењу:

,,Грешни смо и смртни смо, страдамо ради гријеха, страдамо да би дочекали исцјељење, а кроз исцјељење – опроштај гријехова и спасење. Ето нам поуке, ето зашто се нама дешавају страдања на личном плану, али и на свенародном. Због гријеха наших, због исцјељења нашег и спасења. Али само ако та страдања држимо у трпљењу, смирењу, не у негодовању – роптању“, упозорио је отац Бранко.

,,Зато, у благодарењу трпимо страдања, да заиста истински милошћу Божијом дочекамо васкрсење и спасење“,  закључио је своје пастирско обраћање протојереј Бранко Вујачић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Прегаоцу Бог даје махове“, цитира Његоша Епископ буеносајрески Кирило говорећи о мисији најмлађе епархије СПЦ, која се налази у Јужној Америци.

Српска православна црква слави ове године велики јубилеј, осам векова аутокефалности, а њена најмлађа епархија, буеносајреска, пуни осам година. Основана одлуком Светог архијерејског сабора 2011, Епархија буеносајреска, са седиштем у Аргентини, данас има своје парохије у Бразилу, Венецуели, Чилеу, Еквадору, Перуу, Колумбији, Гватемали, Салвадору, Костарики, Доминиканској Републици и Панами. Свог првог епископа добила је у септембру прошле године. То је владика Кирило (Бојовић), пре замонашења математичар и асистент на подгоричком Природно-математичком факултету. Био је викарни епископ диоклијски пре него што је изабран да управља Епархијом буеносајреском.

– Дошао сам овде по послушању, пре свега мом духовном оцу Митрополиту Амфилохију, а затим Светом архијерејском сабору наше Цркве. Нисам знао ни шпански језик, који је овде неопходан, нити сам имао неку посебну мисијску обуку. Зато је за мене све што сам овде срео велики изазов, као да сам се обрео на некој другој планети. Посебно је тешко што су парохије удаљене једна од друге стотинама и хиљадама километара и што мора много да се путује, нарочито авионима, од којих имам неку урођену трему, тако да све време лета проведем у молитви, нарочито понављам Тропар часном крсту, јер авион има облик крста. Велика је част, али и обавеза и одговорност, бити први епископ Српске православне цркве у Јужној Америци – истиче у разговору за „Политику“ владика Кирило.

Примарни задатак мисије Српске цркве у Јужној Америци, према његовим речима, јесте враћање вери људи српског или другог православног порекла са територије бивше Југославије: да нађемо, како додаје, изгубљене овце „дома Израиљевог“.

– Због дугорочног нередовног стања у нашем народу на овом делу америчког континента, осећа се раслабљеност за црквени живот и за било коју акцију којој је циљ обнова вере, културе, језика, историјског памћења нашег народа. У том смислу основни наш задатак у овој етапи наше мисије је обнова и очување православне вере и духовног живота – каже владика Кирило.

Епархија има добру сарадњу са свим православним помесним црквама које су присутне у Јужној Америци, али и са католичком и протестантским црквама. Отворена је и за Јужноамериканце који желе да приме православље и у својим редовима, међу свештеницима и верницима, има и локално становништво. Тако су у Бразилу, Еквадору, Гватемали, Колумбији и Костарики парохије и манастири састављени искључиво од месног становништва.

– У Аргентини и Венецуели углавном су верници нашег порекла, од којих има доста људи који потичу из мешовитих бракова. Наши људи су се углавном успешно интегрисали у друштво, многи су угледни доктори, професори или политички радници. Ђорђе Капитанић, пореклом са севера Црне Горе, био је у једном тренутку и председник владе Аргентине – каже Епископ буеносајрески.

У најмлађој епархији Српске цркве недавно је освештан нови храм посвећен Светом Јовану Златоустом у Каруару у Бразилу. Цркву је заједно са Епископом Кирилом освештао Митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

– Тако је наша Црква на свој 800. рођендан освојила и најудаљеније западне просторе земљиног шара под сазвежђем Јужни крст. Градимо и Храм Свете Тројице на северу Аргентине у граду Ресистенцији, где је највише људи нашег порекла, има их десетине хиљада. Планирамо изградњу још неколико храмова, али наравно да ће све то зависити и од финансијских средстава. Али, како каже тајновидац Његош, „прегаоцу Бог даје махове“ – напомиње владика Кирило.

Свештеници Епархије буеносајреске протеклих месеци деле тешку судбину становништва Венецуеле. Архимандрит Евстатије Аздејковић и свештеник Павле, Венецуеланац, редовно извештавају владику Кирила о тешкој ситуацији.

– Један део, нажалост, налази спас у бекству у друге државе Јужне или Северне Америке. Онај део који је остао Црква покушава да окупи и утеши, да му помогне колико је Бог дао снаге и средстава. И поред свега тога, њих двојица тамо успевају да служе свете литургије, да крштавају и венчавају, да опоју упокојене и да помогну старе, болесне, и сиромашне – каже владика Кирило.

Јован Златоусти и сузе оца Жаира

Наш свештеник Жаиро, Бразилац и бивши протестант, обратио се дубински у православну веру читајући беседе Светог Јована Златоуста и постао православни свештеник, којег је рукоположио Митрополит Амфилохије, прича владика Кирило.

– Кад је дошао у Црну Гору приликом рукоположења, причао нам је он, једино му је остала сумња у вези са моштима светих. Међутим, према његовом казивању, у тренутку када се приклонио кивоту преподобног Симеона Дајбабског у манастиру у Подгорици у њему се све унутра ускомешало и духовно и физички и он је читав дан остао поред кивота светитеља са покајним плачем. Тим сузама је очистио и ту последњу сумњу. Из те његове вере никао је и Храм Светом Јовану Златоусту са параклисом преподобном Симеону у градићу Каруару на северу Бразила – наводи Епископ буеносајрески г. Кирило.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Дводневни научни скуп на тему: „Српски културни простор: устројство, проблеми, вредности”, отворен је у петак, 17. маја 2019. године, у свечаној дворани Матице српске. У име Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, учеснике скупа је поздравио бивши нишки Епископ Јован (Пурић), који је истакао да најдубље стваралаштво треба да добије вечни значај. 

Нема сукоба између Пушкина и једнога Серафима Саровскога, али ће многи поставити питање нама који смо се сабрали: „Зашто нисте нам помогли да се спасемо од упропашћавања културе?” Сигурно да је то велика Тајна присуства и Бога и Духа Светога, јер без Њега нема духовности. Само памћење, само сећање је, уствари, у Литургији – сећање на оно што је Господ Исус Христос урадио за нас. Нека Бог дâ да овај скуп буде не само теорија и затворен у овај простор, него да има и практичне последице и утицај кроз државу, кроз институције, на обичног човека, да се наш човек подигне у духу и да нам васкрсне српска култура, поручио је бивши нишки Епископ Јован. 

Обраћајући се присутнима, професор Драган Станић, председник Матице српске, казао је да је циљ овог округлог стола да се сагледа какво је садашње стање на српском културном простору. Једино на такав начин моћи ћемо сопствену културну самосвест да подигнемо до нивоа који нам омогућује успешно решавање одређених питања важних за достојанствени опстанак српскога народа, казао је професор Станић.   

Господин Владан Вукосављевић, министар културе и информисања Републике Србије, указао је на важност заједничке културе сећања и историјског памћења. 
У данашњим сесијама учествују академик Матија Бећковић, професор др Мило Ломпар, професор др Богољуб Шијаковић, академик Миро Вуксановић, др Александар Гајић, Иван Негришорац, Драгослав Бокан, и многи други научни делатници.   
Сутра, 18. маја, о устројству, проблемима и вредностима српског културног простора ће говорити: професор др Ђорђе Ђурић, професор др Игор Борозан, професор др Валентина Питулић, професор др Лидија Томић, и други стручњаци за наведену тематику.  Радови са овог научног скупа – 63 реферата – биће штампани у Зборнику. 

О наведеној теми, у српској култури одавно није било овако широких, систематичних и организованих разговора. Претходни се догодио пре више од две деценије, октобра 1998. године, у организацији Академије наука и умјетности Републике Српске.  

Извор: Радио Беседа

Издавачко-информативна установа Митрополије црногорско-приморске „Светигора“ синоћ је у Београду представила комплет Изабраних дјела Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија.

На промоцији су говорили Његово високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије, Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки  Јоаникије, академик Матија Бећковић, проф. др Мило Ломпар и у име редакције Желидраг Никчевић.

Светигора је свој темељни издавачки и духовни подухват Изабрана дијела Митрополита Амфилохија, 30 наслова у 36 књига, представила у препуној крипти Храма Светог Саве на Врачару, међу којима су били архијереји СПЦ, монаштво и свештенство из више епархија, академици, професори Богословије, Богословског и других факултета у Србији, књижевници, представници културног живота и многобројни вјерни народ.

Основна идеја приређивача је, како је истакао Желидраг Никчевић,  да се читаоцима вјерно предочи Митрополитово пастирско, духовно, интелектуално дјеловање:

„Да се овим књигама истинито посвједочи колико је та служба била племенита, како су у његовим предавањима, текстовима, бесједама и у живом контакту са људима формулисана нека од најтежих питања не само наше вјере, него и наше стварности, савјести и људске одговорности.“

Ове књиге су припремане и штампане дуже од једне деценије, саборно као производ бриге и љубави, најприје пастира према својој духовној дјеци и љубави уздарију те духовне дјеце према свом родитељу, истакао је Никчевић и додао да су у њиховом настајању учествовали владике, свештеници, монаси и мирјани, преко тридесет Митрополитових духовних чеда са владиком Јоаникијем на челу. Овај издавачки подухват је заједничко дјело двају епархија Српске православне цркве: Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке.

„Прикупљајући књиге, текстове, предавања и бесједе, дискове и касете са звучним и видео-записима, схватили смо да је то огроман материјал искуства, вјере, богољубља и човјекољубља. Ово дјело, које је настало без директних литерарних претензија и можемо слободно рећи из скромног осјећања дужности према ближњему и  своме народу, није само теологија, нити философија, нити поезија, ни бесједништво, већ је оно мирно у својој снази, озбиљно и достојанствено у изразу и доброј намјери, суштински збир свега тога.“

Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије је нагласио да му је велика част што учествује у представљању монументалног, књижевног и теолошког, дјела Митрополита Амфилохија, истичући велики труд оца Радомира Никчевића који је формирао тим, управљао и осмишљава овај издавачки подухват.

Владика Јоаникије је направио провизорну периодизацију Митрополитовог књижевнога рада и подсјетио да се, иако је почео да пише много раније, као теолог пројавио и објавио са својим докторатом о Светом Григорију Палами.

„Говорило се, и то је тако, да је то најбољи докторат на теолошким наукама код Срба. Њему је свакако било од огромне користи изучавање Светих отаца, посебно Светог Григорија Паламе, чије дјело не само да је добро изучио и обрадио, него и усвојио, преточио у своје искуство.“

По ријечима владике Јоаникија види се, и кроз његово теолошко и књижевно дијело, да је он ослоњен на мисао и опит Светих отаца из Свете Горе Атонске.

„Када је радио свој докторат и када се бавио науком најозбиљније, Митрополит Амфилохије се истовремено везивао за Свету Гору да се научи не само слову из књига, него да осјети слово Божије, ријеч Божију у тишини Светогорској. Та чежња да доживи ријеч Божију, да уђе у њен смисао, отворила му је неслућене видике.“

Након тог дјелања у Грчкој, књижевног, теолошког и проповједничког, како је рекао Преовећени владика, Митрополит је, као професор Богословског факултета, наставио да ствара у другачијим условима:

„Нарочито се бавио тумачењем Светог писма, и Старог и Новог завјета, бавио се философијом хришћанског васпитања и о томе написао изваредну књигу која служи као уџбеник на богословском факултету. Тада је постао познат и као проповједник живе ријечи Божије која је заиста била и богонадахнута и стваралачка, што се види по препороду који је настао управо у Београду, око Теолошког факултета, као и око манастира Ваведења и Ћелија, гдје је предавао, проповједао и служио тадашњи јеромонах Амфилохије.“

Владика Амфилохије је наставио да се озбиљно бави богословљем, али свега је више привлачио пастирски рад. Пуних 35 година, Митрополит Амфилохије ствара као архијереј, прво у Банату у много лакшим условима, иако је и тамо било проблема разних, а затим у Црној Гори:

„Ту можемо видјети какав је Митрополит стваралац. Просто није кабинетски човјек. За многе од нас стварати било шта ваљано у таквим условима у којима је он живио, у једном огњу и сталној борби, под сталним притисцима и оптужбама, не би било могуће. У његовом случају те тешкоће, препреке и проблеми били су изазов, то је још више пробудило и мотивисало њега као ствараоца. Посебно, дакле, у овом његовом књижевном дјелу треба истаћи проповиједи које имају пастирски и понекад пророчки карактер“, истакао је, између осталог, Преосвећени Епископ Јоаникије.

Академик Матија Бећковић се присјетио дана Митрополитове хиротоније на Цетињу када му је рекао да ако пожели да буде светац нигдје зато неће имати бољих услова:

„Нисам ни слутио колико сам погодио. Најмања држава, с најмање свога народа, земља с најмање земље, окамењена српска вјера, како је назвао Лазар Костић, све више личи на препилану колијевку. Власт се не устеже да насрће на васкрслу, већ једном распету и убијену Митрополију, чијим се мученикословом може похвалити мало која митрополија на свијету. “

Бећковић је казао да као што мрак чини да се звјезде виде, тако и црногорске прилике чине да Митрополит Амфилохије буде виднији:

„Црногорско-приморска митрополија је једина вишенационална институција у Црној Гори чији су духовници исте вјере, али нису исте нације. Умјесто да се тиме дичи, режим пријети да ће им ускратити гостопримство, тако да је неким чудом жив игуман Стефан, имао би проблема са мјестом боравка.“

Свијету одлученом од истине својим примјером владика Амфилохије је показивао да без истине нема слободе, истакао је Бећковић и додао:

„Своју Митрополију украсио је стотинама богомоља, разрастао је себе и вјером заштитио и постао не само тврђава Српске православне цркве, него један од стубова православља. Представљамо његова изабрана дјела у 35 књига, а његово право најзначајније ремек-дјело је његов 80 – годишњи живот и животни пут. Представљамо их у Храму Светог Саве на Врачару, а он је један од најзаслужнијих што је изборено право да се тај храм подигне. Молим се за још многаја љета Митрополита Амфилохија!“

Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије нагласио је да иза ових књига стоји један у правом смислу те ријечи духовни горостас.

Владика је на почетку свог обраћања са присутнима подијелио сјећање да је као студент треће године Философског факултета посјећивао предавања широм Београда. Тада се код њега искристалисао став да би волио да се бави теологијом, а послије једног предавања Митрополита Амфилохија на Богословском факултету осјетио је лично унутарње просветљење – чуо глас да мора да упише Богословски факултет, што је и учинио.

Била су то времена, по његовом казивању, када се наш народ будио с једне стране из летаргије богозаборава, а с друге стране превазилазио у себи богоборство гдје, поред неколико великих имена и отаца наше Цркве једно од најважнијих мјеста заузима управо Митрополит Амфилохије.

„Наш Господ је рекао Идите и проповједајте Јеванђеље и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Светога Духа. Дакле није рекао идите и пишите књиге, зато када стојимо пред оволиким хиљадама страница неко се може запитати гдје је ту послушност тој ријечи Божијој и да ли су ове књиге, исписане љубављу и вјером Митрополита Амфилохија, у супротности са том ријечју Христовом. Наравно да није у супротности са ријечју који је Господ упутио својим апостолима, јер поред тога стоји и она ријечи лете, оно што је записано остаје.“

Оно што је квинтесенција свих страница Изабраних дјела Митрополита Амфилохија је, по мишљењу владике Порфирија, управо у складу са том ријечју Христовом:

„Иако је Митрополит Амфилохије ступио на српску сцену као доктор наука, дакле као научник, та његова прва књига, али и све потоње странице које су исписане, јесу у правом смислу те ријечи наука. Али не наука онако како смо често навикли да је разумјевамо у сколастичком смислу те ријечи, не наука која је сама себи циљ и нема везе са животом његовим прије свега, а онда и шире животом Цркве Христове. Ријечи све од прве до последње, које се налазе у ових 37 томова, имају нераскидиву везу са животом Цркве и нису ништа друго него управо у служби крштавање свих народа у име Оца и Сина и Светога Духа.“

Владика Порфирије је нагласио да ријеч записана у овим књигама, није ријеч Митрополита Амфилохија. То су ријечи Господа Исуса Христа Спаситеља нашег и само у том смислу су и ријечи Митрополита Амфилохија:

„То значи да су то ријечи које нису проистекле из интелектуалних промишљања, гимнастика и акробација, него прије свега из његове живе, пламене, огњене, како је рекао владика Јоаникије, вјере. Сигуран сам да ће свако ко отвори било коју страницу ове књиге, чути глас Митрополита Амфилохија, али ће иза његовог гласа, још громогласније, чути ријеч Божију – ријеч Христову. Зато слободно могу да кажем да су ове књиге Јеванђеље Христово, или боље рећи продужено Јеванђеље Господа нашег Исуса Христа“, закључио је Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије.

Проф. др Мило Ломпар је казао да је у осветљавању разнородне и различите личности писца ових изабраних дјела, у дочаравању различитих активности којима је Митрополит испунио свој дуги и плодоносни живот, можемо узети у обзир различите чиниоце, али је он као професор књижевности ставио нагласак на чињенице које се у овим дијелима дотичу подручја књижевности.

„Књижевност није неко случајно подручје у духовном искуству Митрополита Амфилохија, она је у извјесном смислу један специфични медијум кроз који се његова мисао пробија достижући различите аспекте његовога лика, па нам његови увиди у књижевно искуство веома често дочаравају унутрашње језгро тог лика, његову богословску, филозофску и активну пастирску улогу.“

Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је благословећи овај скуп, захвалио учесницима и организаторима, нагласивши да се, слушајући излагања ових умних људи, питао ко је тај о коме се говори, јер све што је речено говори не о ономе о коме се говори, него о онима који је су уградили своју вјеру и своју мисао у њега. Подсјетио је да су на промоцији поменути Свети Владика Николај и отац Јустин, као и да су обојица у вријеме кад је он био студент били забрањени.

„Међутим, међу књигама у нашој Богословије, гдје сам био и библиотекар, пронашао сам списе владике Николаја, па чак и неке од оних који су штампани у иностранству, које је владика Лаврентије послије штампао и тајно уносио у нашу земљу. Тај сусрет са владиком Николајем је нешто што је просто за мене као младог човјека било откровење у тим временима великог притиска на Цркву, на вјеру.“

Такође је и сусрет са старцем Јустином Ћелијским 1959. година на сахрани госпође Барловец, његове духовне ћерке, на Новом гробљу утицао на Митрополита:

„То виђење оца Јустина, тог огња који је избијао из њега, то је нешто што се мене дотакло тако дубоко. Онда су га свештеници питали колико ће трајати његова бесједа, бојећи се шта ће рећи јер је био под присмотром, а он каже кад говорим о вјечности заборављам на вријеме. Није дуго говорио, али је тако потресно говорио, са таквим огњем и дубоком вјером, до земље се клањајући пред госпођом Љубицом Барловец.“

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У оквиру манифестације „Светосавски дани“, која се одржава при Светосавском храму у Новом Саду, у суботу 18. маја у 19 часова у Српском народном позоришту биће уприличена Свечана академија посвећена великом јубилеју 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве. Тим поводом, гост Јутарњег програма био је сабрат Светосавског храма, војни свештеник Ђорђе Стојисављевић.

Извор: Радио Беседа

У недељи Црвеног крста од 8. до 15. маја, спроведена је још једна успешна акција добровољног давања крви у организацији ВДС-а Епархије тимочке и Црвеног крста Зајечара. Тренутно по речима надлежних лекара има довољно залиха крви, али предстоје летњи месеци када су оне и највише потребне па се дешава да буду дефицитарне. У овој акцији прикупљена је 31 јединица крви.

По речима ђакона Уроша Памучара, Епархија увек радо помаже овакве акције и зато је одредила два термина у току године када учествује у организацији и позива вернике, свештенике и све људе добре воље да  добровољно дају крв и тако буду део овог хуманог догађаја.  Епархија и ВДС, који води ђакон Вук Јовановић, помаже и подржава и све друге делатности Црвеног крста у току године, као и активности других хуманитарних организација које раде при црквама или сарађују са њима у нашој Епархији.

Извор: Епархија тимочка

У оквиру своје посјете Митрополији црногорско-приморској и Епархији будимљанско-никшићкој, јуче је саборни храм Светог Јована Владимира у Бару посјетио Епископ јуријевски Арсеније, викар Митрополије новгородске РПЦ, саопштила је ЦО Бар. Уваженог госта, додаје се у саопштењу, дочекали су свештеници Саборног храма.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Почела је раконструкција цркве светих апостола Петра и Павла у Мајданпеку, која је саграђена у периоду од 1856-1858. године одлуком кнеза Александра Карађорђевића. После дужег низа година јавила се потреба да се ова јединствена грађевина обнови, а средства у износу више од 4 милиона динара обезбедила је Општина Мајданпек.

Уместо старог, биће подигнут нови звоник и постављено ново звоно које је донирао рудник бакра Мајданпек. У плану је и замена дотрајалих дрвених стубова, радови у унутрашњости цркве на црквеној галерији и др.

Завршетак радова предвиђен је за септембар ове године. Црква је одувек својим изгледом привлачила велику пажњу посетилаца, иако је многима непознато да је то била идеја тадашње српске владе и сликара Уроша Кнежевића, коме је пројекат изградње поверен.  Изглед цркве у тзв. „швајцарском стилу“ градње објединио је под окриље овога храма многобројне рударе из европских земаља, који су радили у руднику, подсећајући их тако на њихову домовину, а већина њих је примила православље и остајала да живи и ради у овом крају Србије.

Извор: Епархија тимочка

Православни богословски факултет Универзитета у Источном Сарајеву прославио је празник Светог Василија Острошког, крсну славу те високошколске установе Српске Православне Цркве.

Прослава Светог Василија започела је светом Литургијом коју је у фоанском храму Светог Саве служио Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслуживање настојатеља манастира Стањевића архимандрита Јефрема, протојереја-ставрофора проф. др Драгомира Санда (изасланика декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду), проф. др Владислава Топаловића (декана Православног богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву), Милутина Андрића (духовника Факултета) и доц. др Владимира Ступара, архијерејског намесника србињског протојереја Николе Ковача, јереја Љубомира Пријовића (в.д. ректора Богословије Светог Петра Сарајевског) и Душана Андрића (старешине цркве Светог оца Николаја), као и ђакона Будимира Гардовића и Ранка Ковача.

Благодат богослужења окупила је мноштво верника, који су испунили не само наос простране фочанске цркве у изградњи него и њену припрату, а многи од њих су узели учешћа у светим тајнама Тијела и Крви Христове. Беседио је митрополит Хризостом који је надахнуто казивао о лику и делу Светог Василија Острошког као узору за хришћански живот и богословље. Посебно благољепно су појали искусно и реномирано СПД Слога из Сарајева али и тек оформљено СПД Побратимство из Фоче уз наизменично и братско дириговање господе Стефана Мојсиловића и Борислава Бјелогрлића. Свештенство и верни народ учествовали су и у обреду ломљења славског колача и пројавили заједништво у прослављању Светог Василија Острошког.

После литургијског славља, прослављање Светог Василија Острошког наставило се у сали фочанског Позоришта где је приређена свечана празнична академија. Поред начелника Општине Фоча г. Радисава Машића и других представника политичког, привредног и културног живота Општине Фоча и Републике Српске, међу званицама су били и уважени муфтија гораждански Ремзија еф. Питић и проф. др Марио Бернардић, представник Католичког богословског факултета Универзитета у Сарајеву, као и декани братских факултета Универзитета у Источном Сарајеву.

Присутне су поздравили декан Православног богословског факултета протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, Високопреосвећени Митрополит даборобосански г. Хризостом, протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо (у име ПБФ Универзитета у Београду) и проректор Универзитета у Источном Сарајеву проф. др Дејан Бокоњић. Проф. Топаловић је сумирао протеклу академску годину и истакао постигнућа Православног богословског факултета, нарочито на пољу међународне и међурелигијске сарадње. Митрополит Хризостом је честитао на досадашњим успесима и упутио на потребу да се наставници и сарадници Православног богословског факултета труде и даље како би Богословски факултет привукао студенте из целог света. Проф. Сандо је пренио поздраве колега са београдског Богословског факултета, а проф. Бокоњић указао на улогу наставника и студената Православног богословског факултета у свим процесима који су се дешавали на Универзитету у Источном Сарајеву и захвалио на помоћи Богословског факултета који је увек деловао у правцу смиривања неспоразума и спровођења свих законских процесура на академски и законит начин.

СПД Слога из Сарајева под диригентском палицом Стефана Мојсиловића још једном је очарало све присутне извођењем низа црквених композиција, од којих је најистакнутије било певање тропара Христовог Васкрсења на шест различитих језика и напева.

Затим су уручена признања Православног богословског факултета - „Златна плакета“ коју је Наставно-научно веће Православног богословског факултета доделило:

-Митрополиту дабробосанском г. Хризостому, за помоћ приликом огранизовања Међународног научног скупа „Свети Јован Златоуст данас“, али и за свакидашњи труд и сарадњу са Богословским факултетом;

-Философском факултету Универзитета у Источном Сарајеву, за помоћ и сарадњу у организацији више међународних научних скупова посвећених јубилејима које обележава Српска Православна Црка у овој и следећој години;

-Екононском факултету Универзитета у Источном Сарајеву из Брчког, за дугогодишњу подршку и пријатељство са Богословским факултетом;

-Проректору Универзитета у Источном Сарајеву проф. др Дејану Бокоњићу, за помоћ и сарадњу са Православним богословским факултетом приликом процеса реакредитације Православног богословског факултета;

-Проф. др Дарку Ђогу, за труд на Богословском факултету али и на афирмацији Православног богословског факултета у медијском простору.

У име награђених на признањима се захвалио Д. Ђого. Како приличи свечаности, додељене су дипломе студентима који су у протеклој години окончали студије на мастер студијама и основним студијама на Богословском фалултету. Такође, додељене су награде најбољим студентима по годинама и студијским програмима. Најбољи студент Православног богословског факултета јесте г. Стојан Чупић са просеком 9,65.

Прослављање Светог Василија Острошког настављено је славском трпезом коју су за званице приредили наставници и сарадници Богословског факулета.

Извор: Српска Православна Црква