У понедељак четврти по Пасхи Господњој, 20. маја 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Милан Борота, јереј Александар Мирковић, ђакон Горан Анђелковић, и ђакон Александар Ђорђевић.

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Maj2019/aerodrom20052019.mp3

Наша света Црква данас обележава и празник чудесног јављања Часнога Крста у Јерусалиму, када се у девет сати ујутру, за време цара Констанса, појавио Крст Господњи “светлији од Сунца и краснији од најлепше дуге”. Јеванђеље по Јовану Богослову нам доноси данас причу о страдању Господа Христа и Његовом Распећу на Голготи. Преосвећени Владика се обратио народу следећим речима: “Црква данас слави појаву Часнога Крста у Јерусалиму, за време Констанса, сина Цара Константина. Како каже житије, та појава појавила се од Голготе па до Маслинске горе, на другој страни Јерусалима. Та појава је била јасна и чудесна да су многи људи, видевши појаву часнога Крста, поверовали у Христа. Чак и многи јеретици су се вратили у православље. Шта нам ово говори? Да је вера хришћанска не у људском умовању, већ у сили Божијој, и да се пројављује кроз разна чуда која је Господ чинио и дан данас чини. Данас смо чули једно потресно јеванђеље, које нам говори како су се првосвештеници са јеврејским народом договорили да убију Христа. Одвели су га код Пилата и рекли су му: “Распни га”. Пилату савест проговара, и пита: “А какво је зло учинио да буде разапет?”. Човеков ум када се одвоји од Бога, његов ум заиста не може ништа добро да мисли. Само смишља зло. И онда човек иде из зла у зло. Замислите род људски како злом узвраћа Спаситељу Који је дошао у овај свет, живео, страдао и Васкрсао, Који је дошао у овај свет да васкрсава мртве, Који је дошао да слепима враћа вид, одузетима да да снагу да ходају, болеснима да дарује здравље”.

Преосвећени је у наставку говорио о људском злу: “Када човек себе претвори у зло он ништа не види. Ево сведочи нам ово да нису Христа видели, да нису видели Његова чудеса, они виде само зло. Јуче смо прославили један диван догађај када је Господ исцелио једног болесника, који је тридесет и осам година провео у бањи одузет. Како описује јучерашње Јеванђеље, анђео Господњи је једном годишње силазио у бању, и узбуркивао воду, и који је први дошао ма од какве болести да је боловао, оздрављао би. Овде код овог болесника видимо истрајност, смирење, да је он и ту болест примио као дар Божији. Чекао је он, Онога Који једини може да га оздрави, а то је Богочовек Христос, а Он долази и пита га: “Хоћеш ли да будеш здрав?”. Овај не куди на своју болест, него говори: “Господе, немам човека да ме доведе до бање”. А Господ му каже: “Узми тај свој одар и иди дома”. Неблагодарност може да одведе далеко човека. Човек који не уме да благодари, тај човек не зна да се моли. Човек који не уме да благодари његова вера није исправна, он се вером само користи, као што поједини уместо да служе цркви они се служе црквом, а то је страшно. Господ је дошао и ради нашег спасења пролио крв. Ми смо се његовом раном исцелили. Све док човек не стави Богочовека уз себе, уз свој живот, у свој космос, он не може да осети присуство Бога. Када човек стави свој живот уз Бога, уз себе, онда човек заиста схвата да је Господ Христос једино дрво живота, једина наша храна, једино наше пиће којим се ми спасавамо, а то је причешће. Свака друга храна није права храна. Она је само замена за ону праву храну, и зато је Господ рекао: “Ко не једе Тело Моје и не пије Крв Моју нема живота у себи”.

На крају беседе Преосвећени је истакао: “Браћо и сестре запитајмо се да нисмо и ми на оној страни првосвештеника јеврејских који су тражили Христа да погубе, или смо на оној страни на којој је Христос Богочовек Који је дошао да спасе. Спашће нас ако и ми пожелимо да нас спасе. Али то није она пука жеља да ето желимо да се нешто догоди... То је она жеља која гори за спасење, и из те жеље произилази и труд и подвиг и молитва, и све произилази из те жеље, а ако тој жељи додамо и вољу, па спашће нас Господ, под условом да верујемо да Спаситељ постоји. Бог вас благословио”.

Извор: Епархија шумадијска

На дан молитвеног сећања на догађај Преноса нетљених моштију Светог оца нашег Саве из Великог Трнова у милешевску обитељ, 19. маја 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије богослужио је у Спасовој цркви манастира Милешеве.

http://media.milesevskaeparhija.rs/2019/05/Vladika-Mileseva-19-05.mp3

Саслуживали су архимандрит Леонтије, секретар Митрополије црногорско-приморске јереј Игор Балабан и протођакон Никола Перковић. За певницом су одговарале милешевске сестре и деца основних школа др Драган Херцог и Миодраг Матић из Београда.

Након заамвоне молитве Преосвећени Владика је освештао славско жито и славски колач и поучио сабрани народ: – Живећи Васкрсењем Христовим, и данас славимо спомен на Христу сличнога, Његовог угодника, Светога Саву. Ми прослављамо све што је везано за његов живот. Данас славимо његов долазак из Трнова на овај простор, на ово место, у Милешеву, не место где је он дуго почивао. Њега је Бог дао нашем народу и целој Цркви Христовој да увек буде у њој присутан и да својим присуством чини да Бог кроз њега дејствује. И они који су долазили овде, долазили су код светитеља, а тако су и Богу прилазили, и са Богом општили, и Бог им је био свима учитељ и исцелитељ. Истина је, тело Светог Саве је спаљено али он је осветио просторе којима је пролазио. Он је осветио ово место својим боравком овде. Остала је његова сила, благослов Божији је остао, тако да они који са вером овде приступају, добијају дарове Божије молитвама Светог Саве. Тако се и ми обратимо Богу, да Бог његовим молитвама излије своју благодат и своја добра непрестано да нам даје.

Извор: Епархија милешевска

У суботу 11. маја 2019. године, завршила се редовна настава у школској 2018/2019. години,за матуранте XXIII генерације обновљене Богословије Светог Петра Цетињског(2014-2019). Разредни старешина ове генерације је професор мр Слобо Станишић.

Десет матураната са осталим богословима, јутрос је учествовало у Светој архијерејској литургији у цркви на Ћипуру, коју је служио Његово високопреосвештенство Митрополит тернопољски и кременецки г. Сергије, из Украјинске православне цркве Московског патријархата.

Звона Цетињског манастира огласила су крај наставе ове генерације богослова, који су после часова извршили прозивку и цјеливали икону Светог Јована Златоустог, своје разредне славе.

Матуранти су потом предвођени својим разредним старешином професором мр Слобом Станишићем отишли до Цетињског манастира и поклонили се моштима Светог Петра Цетињског и руци Светог Јована Крститеља и дијелу Часног Крста Господњег.

Матуранте је у Цетињском манастиру дочекао јеромонах Јустин Мреновић.

У наставку је одржана и сједница Наставничког савјета Богословије, којом је предсједавао ректор протојереј-ставрофор Гојко Перовић, на којој је било ријечи о успјеху и владању ове генерације матураната.

Ректор школе, отац Гојко Перовић је посебно истакнуо да је ова генерација једна од најбољих од обнављана Богословије 1992. године. Од десет ученика, њих деветорица је завршило пети разред са одличним успјехом.

По одлуци Светог архијерејског синода Српске православне цркве, матурантима предстоји полагање матурског богословског испита зрелости, који ће почети у четвртак 30. маја 2019. године, полагањем писменог дијела испита. Наредних дана у договору са изаслаником Синода на матури биће организован и полагање из усменог дијела испита.

Настава за остале разреде у Цетињској богословији трајаће до 28. маја.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Одлуком Светог архијерејског сабора од 15. односно 16. маја ове 2019. године извршена је нова арондација епарије Зворничко-тузланске у корист митрополије Дабро-босанске. Наиме, на заједнички приједлог Епископа зворничко-тузланског Господина Фотија и Митрополита дабробосанског Господина Хризостома Свети архијерејски сабор је на својој сједници од 15. маја донио, а 16. маја потврдио одлуку да цјеловито архијерејско намјесништво Сребреничко-подринско, те парохија оловска из архијерејског намјесништва Тузланског  у епархији Зворничко-тузланској припадне митрополији Дабро-босанској. 

У питању су: а) парохија 13; б) манастира 4 + метох 1; в) парохијских храмова 13; филијалних храмова  29. Овим је не потпуно враћено стање Митрополије прије њеног арондирања у корист епархије Зворничко-тузланске, 1. јануара 1914. године. Наиме, блажене успомене митрополит дабробосански Николај Мандић је наведеног датума пописао декрет којим је дио Митрополије до ушћа ријеке Дрињаче у Дрину припојио епархији Зворничко-тузланској. Уважавајући ту историјску, као и чињеницу прекомјерног помјерања Српског православног народа из Сарајева и централне Босне - углавном из митрополије Дабробосанске, а услијед рата 1992-1995. године, те на основу одлуке Светог арх. сабора  АСбр.94/зап.219 од 09. маја 2018. године предложена је и усвојена ова арондација епархија Зворничко-тузланске у корист митрополије Дабро-босанске. У састав митрополије Дабро-босанске ушле су цјеловите политичке општине и то: Сребреница, Братунац, Милићи, Власеница, Хан Пијесак и Олово.

За митрополију Дабро-босанску, како за самог Господина митрополита Хризостома, свештенство и благочестиви народ ово је велика радост и задовољство. Радост је утолико већа што је ово учињено у години великих јубилеја 800-годишњице аутокефалности СПЦ и оснивања епархије Дабарске (данас Дабробосанске) чиме је наша Црква почаствовала историјску митрополију Дабро-босанску и њен значај за Српски народ како у Републици Српској тако исто и у Федерацији БиХ-не.

Извор: Митрополија дабробосанска

Генерација 1971. из Богословије Света три Јерарха у Крки прославила 48 година од завршетка школовања.

На дан Праведног Јова, 19. маја 2019. године, у цркви Светог апостола Матеја светом Литургијом началствовао је Епископ сремски г. Василије у молитвеном присуству школских другова, Епископа бањалучког г. Јефрема и канадског г. Митрофана. Саслуживали су протојереји-ставрофори Живорад Павловић, Михаило Марјанац и Петар Јованчевић; старешина цркве Светог апостола Матеја, отац Слободан Чавка, као и протођакони Слободан Вујасиновић и Радојица Жагран.

Током торжествене Литургије празничну проповед произнео је Епископ канадски г. Митрофан: -Христос васкрсе!  Ваша Преосвештенства, високопречасни и часни оци, драга браћо и сестре. Чули сте данашње свето Јеванђеље, а ја хоћу само да се надовежем на две ствари. Прва је: Господе, немам човека; друга је: Иди, не греши. Једног великог лекара, хришћанина, упитали су која је највећа болест данашњег времена, да ли рак, да ли можда срчани удар, или друге неке болести, а лекар је одговорио: највећа болест савременог човечанства јесте усамљеност. Људи не маре једни за друге. То је стварност. Отиђите у старачке домове, па ћете видети колико има мајки које ће се пожалити да их синови и кћерке нису посетили, а ни пријатељи, кумови, ни родбина ни познаници. Отиђите у сиротишта, па ћете видети колико их обилазимо. Довољно је видети само овде у Звечанско у Београду,, па ћемо видети колико има деце напуштене. Погледајте велике градове Њујорк, Лос Анђелес, Чикаго… а да не говоримо и о нашем Београду. Видећемо колико дечице напуштене има и да на улици живе. Отиђите у болнице па ћете видети колико има напуштених и немоћних који чекају макар неког да им каже  Добар дан, Помози Бог или Како си.

-Данашње Јеванђеље истина говори о човеку који је био 38 година болестан и који је рекао: Немам човека, а није знао да има човека, боље речено Богочовека, безгрешног и свемоћног  – Господа Исуса Христа. Господ му се није одмах открио већ му је рекао да узме одар свој и крене. Човек је то учинио, поверовао је у Господа нашег. Када поверујемо у Господа, онда ћемо доћи до правог познања наше грешности и знати да је Он једини који нас може исцелити од душевних и телесних немоћи и опростити нам сагрешења наша. Зато, драга браћо и сестре, било када да смо у невољи, не заборавимо да имамо Бога уза се. Не заборавимо да имамо свете и праведне људе и жене који се увек Богу моле за нас, као што је данас Свети страдални и праведни Јов, који је можда најочигледнији пример страдања, али и трпљења. Праведни Јов је изрекао ону дивну мисао: Знам да је жив мој Искупитељ и да ћу у последњи дан стати над прахом, очи моје видеће Бога, а не очи другога, беседио је В>ладика и додао:

-Имамо и нашега Светог Саву чији спомен данас празнујемо. Учио нас је да идемо путем Христовим, да идемо путем Богочовека. Нека би дао Бог да сви који смо данас дошли, дођемо до личног познања себе и својих душевних и телесних немоћи, и да увек прибегнемо Богу. Да молимо опроштај сагрешења наших , као што се молимо у дивној молитви коју нам је Господ оставио: ...И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим. Теби нека је слава Боже, сада и увек, и у векове векова. Амин.

Благоверни народ Сурчина је имао особиту част да угости генерацију 1971. из Богословије Света Три Јерарха у Крки. Било је лепо видети како окупљени школски другови, уз служавшче проте Живорада Павловића, Михаила Марјанца и Петра Јованчевића, протојереји-ставрофори Крстан Дубравац (некадашњи професор Карловачке богословије), Мирко Шипка из Суботице, Лука Босанац (Епархија славонска), проте Гојко Шуваја и Милорад Ановић из Баната, Илија Проле из Бачког Јарка, заједно са вернима узносе молитве Господу.

Песме славе и хвале Господу појао је Мешовити хор Свети Роман Слаткопојац при храму Светог апостола Павла у Петроварадину. За певницом, којом је руководио проф. Карловачке богословије г. Никола Ерцег, појали су свештенослужитељи.

После Божанске Литургије обратио се домаћин сабрања Епископ сремски Василије:

-Прошло је 48 година од завршетка нашег школовања у Крчкој богословији Света Три Јерарха. Желео сам да се окупимо, ми колико нас је остало, овде у овоме новом и величанственом храму, да се помолимо Богу заједно са вама и да узнесемо Господу благодарност за све оно што нам је дао, да заблагодаримо за снагу и моћ, здравље и љубав са својим народом на свим просторима где моја браћа, Преосвећене владике Митрофан и Јефрем, и сви наши свештенослужитељи који су данас овде, дејствују,као што то чинимо и ми на подручју Епархије сремске.   

Несвакидашњем литургијском сабрању и јединственом школском часу присуствовали су архијерејски намесник земунски протојереј-ставрофор Слободан Радојчић, протојереји Душко Ђеорђић и Страхиња Голијан, пароси сурчински; свештенослужитељи Мирослав Вујић из Епархије банатске, Јеремија Старовлах из Архиепископије београдско-карловачке, ктитори и приложници, сарадници и пријатељи цркве Светог апостола Матеја.

После Литургије, радост је настављена у окриљу храма који је у даљој изградњи. Продужено литургијско сабрање било је прожето разговором и сећањем на школске дане у Крчкој богословији чија се химна разлегла из грла присутних:

Најстарија српска школа Три Јерарха по имену
одолева вековима времену и невремену.

Четири века ту се уче православни богослови
не гаси се никад свећа коју Господ благослови.

Владике је многе дала, игумане, свештенике,
и тако ће, Богу хвала, наставити у векове.

Све док река Крка тече, док се земља - земљом зове,
одгајаће Три Јерарха православне богослове.

Верни су имали прилику да поздраве отачаствене архијереје наше Свете Цркве и свештенослужитеље из далека. За своју генерацију, домаћин, Епископ сремски г. Василије уприличио је свечани ручак. Свештенство архијерејског намесништва земунског потрудило се да у свему буде достојно и службе и гостопримства.

Извор: Српска Православна Црква

Након окончања овогодишњег мајског заседања Светог Архијерејског Сабора Епископ Јустин је благоизволео служити недељну Литургију у катедралном Храму Епархије жичке. Осим Архијерејског служења имали смо и ту радосну околност да је данашњи дан у црквеном календару посвећен „Преносу моштију Светога Саве Српског“ јер данас славимо долазак његових Светих моштију у средњевековну српску државу из бугарског града Трнова у коме су оне испрва почивале. Благодарствено и литургијски смо прославили Светитеља чијем спомену је посвећен наш лепи и, а то је већ веома приметно, све лепши Храм.

Након прочитане јеванђелске приче о исцељењу болесног човека у бањи Витезди Владика је беседио подстичући нас да попут многострадалног Јова, чији спомен такође данас прослављамо, захвално проходимо кроз овај живот знајући да је овај живот и у ова „предапокалиптична“ времена велики разлог за захвалност према Богу јер се и у овим и у свим временима може служити Господу Богу нашем. Преносимо речи Владикине беседе: „Болестан човек из бање Витезде кога данас славимо је тридесет осам година ишчекивао исцељење али никако није могао стићи да се спусти у бању када је анђео заталасаовао воду. Осим њега прослављамо и многострадалног Јова. Причу о њему вероватно знате, а можда сте је и читали, јер треба читати. Видели сте колико је Јов својом љубављу и вером према Господу Богу трпео. Њему је испрва све било потаман; имао је и кућу и децу и богатство… Али ненавидник рода људскога је из зависти тражио од Бога да му се допусти да он посети Јова и да му направи живот горким па ће се онда видети да Јов нема истинске љубави. А Господ каже: „Ево ти га, само душу његову не дирај.“ И ненавидник учини да Јов много пострада. Изгубио је и имања и куће и сву своју децу и био заражен многим болестима дотле да је на ђубришту живео и да је гној са своје коже скидао црепљикама. Не само то, него су га и његови пријатељи помућивали оптужујући га како му се све то десило зато што је начинио некакав велики грех. Али Јов је увек говорио: „Господ даде, Господ узе. Нека је благословено Име Господње“!

А данас у овој јеванђелској причи имамо сличан случај. Овај „раслабљени“ није познавао Господа али му је испричао за своју невољу и како тридесет осам година покушава да се излечи и како му то не полази за руком. И Господ једном речју Својом исцели овога човека. Јевреји су негодовали због овога јер се то десило у суботу, а када је Господ други пут посетио овога човека и обратио му се он је тек тада препознао да је то Господ Исус.

Овде на земљи проживимо онолико колико је у Божијем Промислу и онолико колико нам треба да постигнемо заједницу са другима, у својој породици, међу својим ближњима, а самим тим и заједницу са самим собом. Човек је саздан од душе и тела, али неопходна му је и заједница са Богом – неопходно је да задобије Духа Светога како би могао да истински живи. Без Духа Светога нема живота. А Дух Свети обитава у Цркви Божијој. Дакле, ниједан човек није цео човек уколико Дух Свети не осени човека и не уђе у њега. И тада почиње раст „у меру раста висине Христове“.

Ето, на то смо ми призвани. „Раслабљени“ би истински био хендикепиран када би остао без заједнице са Богом и без тог узрастања на које смо призвани. Хендикепиран је само онај који у свом животу није хтео да препозна Бога. Физички може бити и усправан и снажан, али не може бити вечан и истински силан. Вечно је само оно што се са Господом Богом сједини и постане једно са Њим. То не значи да вечност неће искусити они који нису живели по вољи Божијој. Али њихова вечност ће бити тама и шкргут зуба а та вечност није истински живот већ смрт, јер вечна мука не може бити живот, то је полуживо или, боље рећи, мртво. Зато, док смо још увек у телу имамо прилику и могућност, да трудом, љубављу, подвигом будемо препознати и признати од стране Бога. Јер ми носимо печат дара Духа Светога и када нас Бог препозна као своје Он нас прима, усваја и оправдава. И бићемо тамо где се Он налази јер је рекао: „Где сам ја, тамо ће бити и слуга мој.“.

Нека Васкрсли Господ и нас утврди, укрепи и усмери да у овоме свету живимо вршећи вољу Његову. Јер пролази обличје овога света и долази суд овоме свету. А у овоме свету још има људи који се боре и труде и Антихрист још увек не може да дође. Још имамо времена да дарујемо своје умне и физичке силе да задобијемо Господа да Он буде Бог наш и да са нама обитава. Васкрсли Христос нека је са свима вама. Амин!“

Извор: Епархија жичка

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је чин освећења тек завршеног Централног магацина Епархије нишке у кругу Богословије "Светих Кирила и Методија" у Нишу у недељу, 19. маја 2019. године, након што је у нишком Саборном храму началствовао Светом архијерејском Литургијом.

http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190519-223029-178_220_74_188-998.mp3

Владики нишком саслуживали су протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије, протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, старешина Саборног храма у Нишу, протојереј Миодраг Павловић, протојереј Борислав Стаменковић, јеромонах Нектарије (Ђурић), протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиловић.

Преосвећени Владика је своју беседу започео радосним хришћанским поздравом "Христос васкрсе" а онда се захвалио свим ктиторима, приложницима, запосленима у епархијском магацину и свима онима који су се, посебно последњих дана, потрудили да зграда Централног магацина изгледа веома лепо, као и добротворима захваљујући којима постоји и пут до магацина.

Владика је затим доделио архијерејске грамате заслужним појединцима за показану љубав и несебичну помоћ при уређењу Централног магацина Епархије нишке. 

У згради нишке Богословије у којој су првобитно, након протеривања нашег народа са Косова и Метохије, били смештени ђаци Богословије "Светог Кирила и Методија" у Призрену, у последњих годину и по дана обављали су се радови како би на овом месту био направљен Централни магацин Епархије нишке из кога се манастири и црквене општине снабдевају свим потребним црквеним стварима.

Ова замисао, да се након пресељења Богословије у нову зграду, старој згради одреди садашња намена, потекла је од Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, одмах по његовом увођењу у трон Епископа нишких у августу 2017. године.

Извор: Радио Глас

Свештенство Покровске цркве предвођено старешином цркве протојерејем-ставрофором Зораном Јаковљевићем служило је Свету Литургију у Недељу раслабљеног 19. маја, на празник Преноса моштију Светог Саве. Поред певнице, појао је Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“, а сабрао се велики број верника. Беседио је протонамесник Невен Лукић који је говорио о јеванђељском одељку у којем човек оздравља након 38 година страдања и боловања захваљујући Господу. 

„Страшна сила људског егоизма огледа се у речима раслабљеног – немам човека!“, каже отац Невен Лукић који додаје да Господ човеков живот прихвата као свој, човеково страдање као своје и жртву и моћ да оздрави и помогне сваком човеку који жели да оздрави. У наставкуи проповеди отац Невен је рекао да је Црква Христова Бања Витезда у којој су се догодила безбројна исцељења. „Заблагодаримо Господу који нас из сваке узетости подиже“, закључио је отац Невен.

Извор: Радио Источник

Четврте недеље по празнику Васкрсења Господњег, у Недељу раслабљеног, Преосвећена господа Епископи аустралијско-новозеландски Силуан и ваљевски Милутин служили су свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Ваљеву.

Том приликом, у чин јеромонаха рукоположен је јерођакон Герасим (Девић), сабрат манастира Лелић.

-Јеванђељска прича о Бањи Витезди, читана данас у светим храмовима, говори нам о једном чудесном месту у коме је анђео Господњи пројављивао милост Божју узбуркавајући воду и човеку који би у њу први ушао даривао исцељење, ма од какве болести да је боловао. Управо у овој бањи догађа се сусрет Господа Христа са човеком који је 38 година био одузет, немајући кога да га спусти у воду. Заправо, немајући Богочовека, Онога чији је долазак пророковао Свети пророк Исаија, Онога чијом ћемо се раном излечити. Свето Јеванђеље нас овом причом из историјских догађаја уводи у духовне и ова бања постаје центар света, велика крстионица кроз коју ћемо ми људи жртвом „јагњета“ заједно са Њим умрети за „старог човека“, а васкрснути обновљеном природом „новог човека“, поука је епископа Силуана.

-Господ Христос кроз овај догађај нам указује да је једини начин да човек задобије целовитост у овом свету крштење у име Оца и Сина и Светога Духа. Да прође кроз воду благодатног крштења и роди се за нови живот у Богочовеку Христу. Кроз ову јеванђељску причу учимо се да је грех често разлог зашто човек страда. Наравно, постоје и други разлози. Знамо из Старог завета о страдању праведног Јова. У већини случајева, ми страдамо због нашег греха, носећи рањену природу наших праотаца и падајући сами. Господ Христос дозвољава да се кроз разне болести вратимо себи, а тиме и Њему. Јер, човек који нема проблема у животу лако може да залута и заборави на своју улогу у овоме свету, за свој огромни призив којем се диве анђели. Они, који су на највишим висинама созерцања живог Бога. Браћо и сестре, ми смо иконе Господа Христа, односно иконе Бога Оца и Духа Светога. Господ Христос је урамио Себе у нашем лику у овоме свету, истакао је епископ Силуан.

-Зато је важно да не падамо под искушењима и теретима пролазних ствари овог света, већ Христовим умом да анализирамо појаве у друштву и са стрпљењем носимо свој крст, а Господ Христос зна какав је крст српског народа, који не живи у изобиљу овоземљаском. Али, многа богата западна друштва би учинила све да имају виталност и енергију духа српског народа. Желели би да имају радост српског народа, који поред толике голготе уме да се смеје. Који уме да заигра коло, да се обрадује другом, почасти га. То је српски човек! Зато што су му корени свети и снажни, јер извиру из светог Јеванђеља Христовог, које је проповедао Свети Сава, кога посебно прослављамо у овој години. Осам стотина је година од аутокефалности Српске Цркве и то обележавамо не само овде, већ и на Петом континенту. Наша Светосавска Црква чини српски народ снажним и бесмртним у ма каквим околностима. Зато што онај ко има Бога – има све. Онај који има све, а нема Бога, нема ништа, истакао је епископ Силуан.

Као и приликом сваког богослужења у Ваљевској епархији, владика Силуан изразио је неизмерну радост што је поново са верним народом у крају у ком је духовно поникао, замонашио се и рукоположио, стасавајући поред свог и духовног оца овдашњих верних епископа Милутина. На свакој Литургији коју служи на територијално најудаљенијим олтарима Српске Цркве, своје духовне завичајце молитвено помиње. Епископ Милутин, свештенство и благоверни народ Ваљевске епархије су му увек у срцу и увек смо сви заједно у молитви ма где били.

Епископ Милутин заблагодарио је епископу Силуану на служењу свете Литургије и упутио духовне поуке свима који су у њој учествовали.

-Владика Силуан је овде духовно стасао. Духовно су га водили и учили великани Свети владика Николај и отац Јустин. Надахнуо се великим светитељима и писао о њима. Данас просвећује наш благочестиви народ Петог континента. Ја бих волео да остане овде бар два месеца, али остаје само још петнаест дана и онда се враћа у далеку земљу. Мора, такав је наш крст. Како је говорио Свети владика Николај, сваки владика је самац и пустињак. Радујемо се што је дошао и добро нам увек долазио у наш град Ваљево, у Пустињу где је положио монашки завет, писао о оцу Јустину и дивио се великом владики Николају, јерарху Цркве Христове и човеку сличном Светом Сави, дирљиве су речи епископа Милутина.

На светој архијерејској Литургији у чин јеромонаха рукоположен је сабрат манастира Лелић отац Герасим (Девић). Исповедно писмо прочитао је чувар кивота владике Николаја, игуман Георгије. После полагања заклетве оца Герасима и обнародовања Арипастирске грамате, епископ Милутин је благословио новорукоположеног јеромонаха и позвао верни народ да за њега узноси молитве Господу, а он ће Му служити угледајући се на владику Николаја и све свете из рода српског.

Извор: Епархија ваљвеска

Одбор за просвету и културу Епархије браничевске је и ове школске 2018/2019. године, по једанаести пут, организовао и реализовао циклус такмичења у познавању Православног катихизиса за ученике седмог и осмог разреда основне школе.

Због великог интересовања ученика, и ове школске године најпре су реализована школска такмичења, или по процени својих вероучитеља у школама где није одржано школско такмичење, након којих су пласирани ученици узели учешће у следећем, општинском, нивоу такмичења. Општинска такмичења су реализована следећим редоследом:

у недељу, 24. фебруара, у ОШ „Бранко Радичевић“, Седларе;
у недељу, 17. марта, у ОШ „Свети Сава“, Велика Плана;
у недељу, 7. априла, у ОШ „Радоје Домановић“, Параћин;
у недељу, 5. маја, у ОШ „Стеван Синђелић“, Велики Поповић;
у недељу, 5. маја, у ОШ „Вожд Карађорђе“, Мало Орашје;
у суботу, 11. маја, у ОШ „Вук Караџић“, Мајиловац;
у суботу, 11. маја, у ОШ „Мирослав Букумировић-Букум“, Шетоње; и
у суботу, 11. маја, у Образованом центру „Ecclesia Viminaciensis“, Пожаревцу.

Такмичења су реализована у оним школама чији су директори показали посебну жељу да буду наши домаћини, што је допринело радосној атмосфери која већ дуги низ година краси ова такмичења. У знак захвалности, показаној љубави и гостопримству, ђакон Горан Илић је у име Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, а преко вероучитеља који раде у горе поменутим школама, уручио пригодне захвалнице Одбора за успешно остварену сарадњу.

Пласирани ученици ових локалних такмичења (општинско такмичење, међуопштинско такмичење) су се даље припремали за учествовање у следећем и крајњем нивоу такмичења, који је и највиши ранг такмичења у овој области, Епархијском такмичењу. Епархијско такмичење се традиционално одржава у периоду после Васкрса. У циљу прослављања најрадоснијег празника, празника над празницима Цркве, окупили би се ученици из свих делова Епархије првенствено због пројаве јединства Цркве Христове. Црква није једна обична институција, него нас она преводи из смрти у живот. То за многе звучи врло прозаично, зато што су хришћани заборавили проблем смрти, а то је био кључни проблем. Отуда је и централни догађај наше вере васкрсење Христово из мртвих, што значи победа живота над смрћу, уништење смрти. Дух Свети гради литургијску заједницу многих у Христу, тј. гради Цркву, показујући ту заједницу као Тело Христово, као тог и истог Христа који је глава многих. Господ Христос нас приводи Богу Оцу, као и целокупну творевину у Литургији и кроз Литургију и на овај начин нас ослобађа од смрти. Истовремено ми кроз Литургију благодаримо Богу на свему ономе што је учинио и што ће још учинити за нас и наше спасење. Литургија, наиме, јесте Благодарност Богу (Евхаристија). Литургијски благодаримо Богу и Оцу што нас је из превелике љубави створио из не-бића у биће, и што нам је послао Сина свога у обличју Богочовека Исуса Христа да у њему, посредством Светога Духа, будемо причасници будућег вечног божанственог живота. Црква је заједница, која пројављује један есхатолошки начин живота, једну есхатолошку стварност. Управо у Цркви, овој деци гладној знања даје се једина истинита храна и пиће која их не претвара у пропадљиво тело, као што то бива узимањем обичне хране, него се сама Црква — заједница свих људи, жена и деце, дакле свих светих, претвара у Тело и Крв Христову. Зато нам и говори апостол Павле: „Ви сте Тело Христово и удови међу собом!“ (1Кор 12, 27). Деца желе да са Христом и она порасту и новим постану, управо тамо где се Христос даје у божанској Евхаристији, у којој постају заједница Тела и Крви Христове. Литургијско сабрање верног народа око Епископа бива свагда у Христу и зато Свето Причешће открива и пројављује тајну Цркве као Тела Христовог. Свето Причешће је увек Тело Живог и Васкрслог Господа Исуса Христа, јер је Он, Христос, један — хлеб живота и зато смо ми многи једно тело, јер се сви од тог једног Тела причешћујемо.

У недељу, 12. маја 2019. године, Црквена општина Јасенак у Смедереву била је домаћин једанаестог епархијског такмичења у познавању Православног катихизиса за ученике VII и VIII разреда.

Окупљање је започело Литургијом у Цркви, са пласираним ученицима и родитељима по местима, а након Литургије кренули смо ка јасеначкој Цркви. Литургија је у Цркви Св. великомученика Георгија, Јасенак (Смедерево) почела у 9:00 сати. Литургијом је началствовао протонамесник Мирослав Дишић, а саслуживали јереј Ненад Пуцар (председник црквене општине Јасенак) и јереј Војислав Лукић (старешина храма). Поред ученика домаћина, вероучитеља и верног народа, били су сабрани и ученици, вероучитељи, координатори, ђакони и свештеници из и читаве наше Епархије, те је и на тај начин указано да је разлог нашег окупљања љубав према Христу и другом човеку, а не такмичење против другог. Сваком Литургијом у дан недељни, празнујемо Васкрсење Христово из мртвих. То није пуко сећање на догађај који је прошао. У Литургији се сусрећемо са васкрслим Христом, као што нам о томе сведоче апостоли и први хришћани (Јн 20, 19; Лк 24, 30-36). Начелник Цркве и служитељ Литургије, заправо је сам Христос. Учествујући у Литургији ми такође исповедамо и предокушамо опште васкрсење и будуће Царство Божје.

Евхаристијско дружење је настављено у црквеној сали. Љубављу и гостопримством свих свештеника, као и ђакона Игора Димитријевића, постављена је трпеза (донатор ручка је био Горан Миленковић са породицом из Смедерева) за присутне, коју су ученици искористили за упознавање и дружење.

Такмичарски део је почео у 12:00 часова. На једанаестом епархијском такмичењу учествовало је укупно 66 учесника. Учествовало је 35 ученика седмог разреда и 31 ученик осмог разреда. Испред Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, ученицима су се обратили ђакони Томислав Пауновић и Горан Илић, који су их пред сам почетак такмичења охрабрили и дали потребне смернице за израду теста. Ученици су посебно били мотивисани за рад, јер су се осећали поносним што су учесници највишег нивоа такмичења, уз благослов нашег Владике, Епископа Господина Игнатија (Мидића).

Такмичење у познавању Православног катихизиса се разликује од других такмичења, јер се не проверава познавање чињеница. Циљ је добијање увида у степен разумевања Православног катихизиса и да се истакну способношћу да прецизно и јасно изразе своје литургијско искуство, а својим одговорима и посвећеношћу покажу да садржаји Православног катихизиса за њих представљају и вербално одгонетање тајне живота. Ученици су са лакоћом урадили тест, па су свој урађен тест предали комисији за прегледање и пре предвиђеног времена. Посебно их је обрадовало то што су сви добили поклон књиге за учешће са потписом нашег Владике Игњатија, али су ипак с нестрпљењем ишчекивали коначне резултате и проглашење ученика са највећим бројем бодова оствареном на тесту.

Након завршетка израде теста, комисија је приступила оцени и рангирању. За време рада комисије, уследило је дружење ученика и вероучитеља, а уприличен је за све присутне обилазак града Смедерева, Смедеревске тврђаве и Саборне Цркве Св. великомученика Георгија. Дружење је настављено у порти Саборне Цркве у Смедереву.

По завршетку прегледања ученичких радова, ученици су се поново сабрали у Цркви Св. великомученика Георгија у Јасенку, како би чули резултате. Ђакон Томислав је похвалио све ученике за веома добар успех који су показали на тесту. Одбор је одлучио да награди првих десет ученика на ранг листи, како седмог тако и осмог разреда. Сви ученици су добили као награду по књигу, као знак љубави и сећања на ово дружење.

Дружење је приведено крају око 16 часова. Остварен је основни циљ такмичења, а то је наше боље међусобно упознавање и практична примена свега онога чему су ђаци поучавани од својих вероучитеља – дружење, љубав, ишчекивање Господа.

Надајући се доласку Царстава Божјег и победи над смрћу и вечном блаженом животу у Богу, Христос васкрсе!

Извор: Саборност

Јереј Милорад Чолић рођен је 5. октобра 1943. године у Јаловику код Ваљева. Завршио је двогодишњу богословију у манастиру Крка. Рукоположен је 1969. и био је најпре парох кнезселски у Епархији нишкој. Дошавши у Епархију тимочку био је, најпре, привремени парох јошаничко-врмџански (1971-1974), затим рајачко-рогљевски (1974-1987), па врбички (1987-1989), шипиковско-малојасеновачки (1989-1993) и лучки (1993-1997). Најзад, враћа се на врбичку парохију (1997-2009), коју опслужује и као пензионер (2009-2010). Као пензионер живео је у парохијском дому у Малом Извору све до свог упокојења. У среду 15. маја 2019. године, у раним јутарњим сатима, отац Милорад упокојио се у зајечарској болници, после краће болести.

Сутрадан, у четвртак, 16. маја, покојни отац Милорад довежен је у цркву Успења Пресвете Богородице у Минићеву, где су заупокојену Литургију служили протојереј Перица Божуновић, парох трећи књажевачки, и јереј Никола Трифуновић, парох минићевски. У истој цркви, свештеничко опело извршено је у 13 сати уз саслужење 12 свештеника, једног ђакона, ожалошћене породице и пријатеља. У име Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Г. Илариона, који се налази на заседању Св. архијерејског сабора СПЦ у Београду, и браће саслужитеља, опростио се беседом протојереј-ставрофор Петар Милинковић, пензионисани свештеник из Сокобање, који је началствовао опелом.  Дело проповедања Јеванђеља Христовог добродушног и намученог оца Милорада, по речома oца проте Петра, наставиће његов син, протонамесник Петар Чолић, парох рајачко-рогљевски. Покојни отац Милорад сахрањен је, у петак, 17. маја на сеоском гробљу у родном Јаловику.

Упокој Господе душу слуге Твога јереја Милорада.

Текст: протојереј Игор Ивковић

епархија тимочка

Светом Литургијом у Светосавском храму и свечаном академијом у Српском народном позоришту, у Новом Саду је прослављен велики догађај ‒ најзначајнији подухват мисионарског деловања Светога Саве ‒ чије плодове данас уживају и Српска Православна Црква и српски православни народ.

Епископ Исихије: „Данас у нама живи светосавска реч и светосавски идентитет”.

Прослављање осам векова од стицања самосталности Српске Православне Цркве (1219 – 2019) почело је у суботу, 18. маја 2019. године, служењем празничног вечерњег у храму Преноса моштију Светога Саве на Новом насељу, а потом је настављено свечаном академијом Осам векова Светосавља, уприличеном на сцени Јован Ђорђевић Српског народног позоришта.

Поред домаћинâ – Њихових Преосвештенстава епископâ бачког Иринеја и мохачког Исихија, свечаности су присуствовала Преосвећена господа епископи: будимски Лукијан, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, ваљевски Милутин, крушевачки Давид, аустралијско-новозеландски Силуан, осечкопољски и барањски Херувим, као и умировљени епископи Василије и Георгије.

Наводећи да је мисионарски рад Светога Саве далекосежан, плодотворан и историјски непобитан, владика Исихије је истакао да је највећи допринос овог дивног угодника Божјег у томе што је он сâм своме народу остао пример живота светога архијереја, испуњен љубављу према Православној Цркви и њеном Предању. Свети Сава је уредио и организовао Цркву у српскоме роду. Као што је свој живот засновао на Јеванђељу и служењу Богу, тако је род српски посадио и утврдио у јеванђелском идентитету. Данас у нама живи светосавска реч и светосавски идентитет. То није нека инертна и сетна загледаност у идеализовану прошлост, то је жива вера у Живога Бога, прослављена у светоме оцу нашем Сави. Исто Јеванђеље, исти догмати и канони одређују и надахњују наш живот, како појединаца тако и свега народа у мери у којој је он Христов народ, казао је Епископ мохачки.

Својим присуством, академију су увеличали: г. Игор Мировић, председник Покрајинске владе, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, г. Здравко Јелушић, председник Скупштине Града, професор др Драган Станић, председник Матице српске, професор др Радивоје Стојковић, директор гимназије Јован Јовановић Змај, г. Петар Ђурђев, директор Историјског архива Града Новог Сада, бригадни генерал Зоран Насковић, и многе друге угледне личности јавног и културног живота.

На сцени Српског народног позоришта публика је имала прилику да види изведбе и чује композиције: хора Црквене општине новосадске Свети Јован Дамаскин из Новог Сада, под уметничким руководством јеромонаха Јеротеја, хора гимназије Јован Јовановић Змај, који је наступио под диригентском палицом Јована Травице, Културно-уметничког друштва Вила, као и ансамбла Сербоплов.

Свечана академија је уприличена у оквиру вишедневне манифестације Светосавски дани, коју је организовало братство храма на Бистрици.

ФОТОГАЛЕРИЈА СА СВЕЧАНЕ АКАДЕМИЈЕ

Владика Иринеј: „Свети Сава је пример за узор како се води једна помесна Црква и зашто се постиже аутокефалија”.

На дан празновања славе храма на Новом насељу – спомена на Пренос моштију Светога Саве, у недељу, 19. маја 2019. године, светом архијерејском Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј, а саслуживали су Преосвећена господа епископи: будимски Лукијан, банатски Никанор, врањски Пахомије, зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, умировљени епископи Василије, Георгије и Филарет, као и владика мохачки Исихије.

Истакавши да је Свети Сава аутокефалију извојевао на частан, законит, канонски и богољубив начин, Епископ бачки је казао да појам аутокефалија, односно самосталност, није сличан појму државног суверенитета. Не! Самостална Црква, аутокефална Црква, увек остаје у заједници, у општењу, у јединству, у љубави са свим осталим Црквама Божјим у свету, које исповедају праву веру, које су зато Православне. То није издвајање, него је увек сабирање, јединство, и у томе је суштинска разлика између Цркве, њеног устројства и било какве људске организације или институције у овоме свету. Шта значи та самосталност? Значи да једна помесна Црква, Црква једне области, стиче право да сама бира себи свога Предстојатеља, који има изузетну службу коју Бог поверава – Духом Светим – само њему, али по свему осталоме он је једнак са браћом својом архијерејима, па, у извесном смислу, једнак и са сваким верником пред Богом, јер се сви причешћујемо из једне Чаше и од једнога благословенога Хлеба, од Тела и Крви Христове. У тој најсветијој Тајни Цркве сви смо једно, навео је владика Иринеј.

Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој се осврнуо и на црквену кризу у Украјини, наводећи да је такве проблеме могуће избећи само поштовањем канонског поретка. Као пример наводим управо светли лик и велико духовно дело Светога Саве. Он је пример за узор како се води једна помесна Црква и зашто се постиже аутокефалија – не ради сујете, не ради истицања свога првенства над другима, него ради што делотворнијег служења другима, ближњима. Ми Срби, са радошћу и поносом пред св

Појао је хор Светоархангелске обитељи из Ковиља заједно са полазницима Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин.

Умировљени епископ Василије благосиљао је славске дарове – колач и кољиво, а после отпуста, Епископ бачки г. Иринеј доделио је орден Светога Саве другог степена протопрезвитеру-ставрофору Милану Остојићу, за истрајну љубав према Цркви нарочито показану вишедеценијским искреним служењем и пожртвованим радом у Винограду Господњем, а орден Светога деспота Стефана Лазаревића Огранку Српске академије наука и уметности из Новог Сада, у знак признања за неизмеран допринос очувању традиције и културне баштине српскога народа. Такође, орден Светога деспота Стефана Лазаревића уручен је господину Николи Первазу, председнику Црквене општине новосадске, за делатну љубав према светој Цркви.

На молбу протонамесника Бранислава Мркића, настојатеља Светосавског храма у Новом Саду, заслужнима за изградњу и унутрашње украшавање храма на Бистрици, Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој доделио је архијерејске грамате признања: г. Бранку Пантошу, г. Дејану Слијепчевићу, г. Ранку Ковачевићу, г. Кирилу Кравченку, г. Дражену Ђурђићу, г. Христивоју Станимировићу, г. Желимиру Крешталици, г. Јовици Гајићу, г. Милану Цветковићу, г. Стеви Иштоковићу, госпођи Роси Зечевић, госпођи Софији Босиљкић и госпођи Ковиљки Субаков, а архијерејске захвалице: г. Богдану Родићу, г. Бошку Ђукићу, г. Предрагу Коњевићу, г. Душану Швоњи, г. Душану Алексићу, г. Дубравку Татомиру, г. Мирославу Јаковљевићу, г. Ранку Јанковићу, г, Властимиру Матићу, г. Радовану Никачеву, г. Владимиру Дропцу, г. Раденку Драгичевићу, г. Душану Петровићу, госпођи Марији Јовановић, госпођи Данки Шавија, породицама Миловановић и Цалић из Новог Сада, и породицама Милић и Ступар из Шековића.

Желим да свима који су одликовани и одато им признање за заслуге за нашу Цркву, за опстанак и културу нашег народа, за овај свети храм и његову изградњу, честитам и пожелим да у здрављу, на много година, своја признања са поносом носе и оставе својој породици за трајну успомену, навео је владика Иринеј. У име Епископа мохачког, свештенства и верног народа, Епископ бачки г. Иринеј је изразио благодарност браћи архијерејима који су дошли у Нови Сад да увеличају прославу јубилеја – осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве, и славу храма Преноса моштију Светога Саве.

Настојатељ храма, отац Бранислав, захвалио је свима на љубави и труду, пожелевши срећан и благословен данашњи дан и празник.

ФОТОГАЛЕРИЈА СА СВЕТЕ АРХИЈЕРЕЈСКЕ ЛИТУРГИЈЕ

*********

За хришћанство на простору српских земаља, не само у средњем веку, од пресудног значаја јесте личност и дело Светог Саве. Од ране младости надахњиван етосом Свете Горе, потпуно и без остатка предајући се испосништву и молитви, Растко – најмлађи син великог жупана Стефана Немање – постао је монах Сава. Најплодоноснији изданак светородне лозе Немањића непрекидно је путовао по свим српским земљама, проповедао, ширио писменост, градио цркве и манастире. Све до појаве Светог Саве, Црква је у српским земљама била под јурисдикцијом Цариградске патријаршије. Добро знајући да је основни предуслов за остварење циљева његовог мисионарског деловања био оснивање аутокефалне црквене организације, студенички игуман Сава одлази у Никеју 1219. године, те после преговорâ са византијским царем Теодором I Ласкарисом и цариградским патријархом Манојлом I Харитопулом, успева да издејствује аутокефалност Српске Цркве. Сава је у Никеји хиротонисан за Архиепископа – Предстојатеља Цркве у Србији, са титулом архиепископ српских и приморских земаља. Манастир Жича је постао седиште Српске Архиепископије, основане су нове епископије, напредовала је црквеноградитељска делатност, као и опште просвећивање српског народа, што додатно расветљује смисао и значај оснивања аутокефалне Српске Цркве.

ИЗВОР: Епархија бачка

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. Владика је Литургију служио поводом празника Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, који се на данашњи дан слави од 2013. године, када је његова икона свечано унесена у храм Цетињског манастира. Одговарали су чланови обновљеног Црквеног пјевачког друштва „Његош“ са Цетиња.

У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је Црква кроз вјекове своје учење потврђивала преко сабора.

„Прво преко сабора Свете службе Божије, Свете литургије, а онда и преко сабора наследника Светих апостола. Први сабор је био педесете године после Христовог рођења – сабор Светих апостола када су апостоли на челу са апостолом Петром расправљали о тадашњим важним питањима духовним, о питањима учења и доносили одлуке. И те одлуке су онда биле општеважеће за све хришћане“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.

Рекао је да су се сабори одржавали кад год се појављивало неко лажно учење.

„Кад год би се појавило неко лажно учење, сабирала би се Црква Божја да посвједочи оно право, истинско учење Божје – до наших времена. Били су васељенски, свеопшти сабори, а онда и сабори појединих епархија, појединих епископија. И ова наша епископија је увијек имала саборе своје, ево осам стотина година. Као што је и наша помјесна Црква имала своје саборе кроз вјекове“, казао је Владика.

Владика Амфилохије је говорио о управо завршеном Архијерејском сабору у Београду, рекао је да су на њему били сабрани Епископи из свих крајева земаљских.

„Православна црква данас је присутна на свих пет континената. И нема мјеста на земаљском шару гдје се не служи ова Божанствена литургија и да се не исповиједа та вјера у једну, свети, саборну и апостолску Цркву“, истакао је Владика.

Додао је да исто тако, и наша помјесна Црква светосавска и светопетровска увијек има свооје саборе када решава суштинска и битна питања живота Цркве и народа.

„У исто вријеме, сучељава се и са питањима која се тичу свих Цркава Божјих на земљи, свих помјесних Цркава“, нагласио је он.

Говорећи о Светом Петру Другом Тајновидцу Ловћенском, рекао је да је он сагледао најдубље тајне Божје.

„Сам Господ и анђели Божји су га просвијетлили. На Ловћену је саградио ону дивну црквицу. И као што је у току свога земнога живота свједочио Христа, сабирао народ Божји око ове светиње и око своје личности у Цркви Христовој, тако је и послије свога упокојења сабирао народ Божији око својих моштију на Ловћену, око те цркве коју је он сам пројектовао“, рекао је Владика Амфилохије.

Владика је нагласио да је Свети Петар Други , као што је страдао за вријеме земаљског живота, тако пострадао и послије свога упокојења.

„Ништа срамније није могло да се догоди са Црном Гором и са нама Црногорцима од тога што је учињено са Светим Петром Ловћенским Тајновидцем. Блаженог спомена Митрополит Данило је покушавао да спријечи тај злочин против Светога Петра и првога и другога, и гроба његовога. Није успио“, подсјетио је он.

Такође је подсјетио да је и принц Михаило Петровић, унук краља Николе покушавао да заштити гроб Светога Петра Другог, али да ни он није успио у томе.

Од 2013. поводом двјестагодишњице његовог рођења, додао је Владика, покушавамо да умолимо данашње носиоце власти да се врати његова црквица на Ловћен.

„Да се извади Свети Петар из тамнице и да се врати у своју црквицу, онакву какву је он био подигао да се обнови. Међутим, ево до данас он је утамничен. Али, он и данас око себе сабира Цркву Божију и све оне који су вјерни Христу Богу и који исповиједају једну, свету, саборну и апостолску Цркву“, закључио је Митрополит Амфилохије.

Након Литургије је благосиљан славски колач.

Владика је рекао да га посебно радује обновљени хор Ловћенског Тајновидца.

„Најчудеснија и најсветија је пјесма ова коју пјева Црква Божија и коју пјева хор Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца. И, ако Бог да, нека обнова овога хора буде и почетак обнове цркве на Ловћену и повратка Светог Петра Другог у његову цркву“, казао је Митрополит Амфилохије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска