То што прослављамо хиљаду година наше државности, требало би да значи да за собом имамо миленијум континуитета уређених односа.

Да смо власници десет вјекова искуства у успостављању поретка међу људима. Да баштинимо цијелу једну епоху са препознатим институцијама које гарантују какву-такву земаљску правду на простору који обухватају границе Црне Горе. Немамо, нити можемо имати континуитет државног имена (који се мијењао из Дукље у Зету, из Зете у Црну Гору); нити имамо једно те исто друштвено уређење од Војислављевића, преко Петровића, до бољшевика.
Међутим, непрекидно присуство цивилизације на нашој родној груди јесте, до данас, нешто неоспорно. Цивилизација то је она надградња природног, стихијног. То је оно што просвећене људе разликује од припадника људског рода у некој џунгли. Држава као друштвени уговор (договор); подјела и разликовање власти (могућност да се позовеш на правду, на чињенице против лажи и подметања, чак и онда када оне долазе и од оних који владају); поштовање права на својину, на имовину… Е то су све темељи цивилизације, препознати у човјечанству, миленијумима прије нашег поменутог миленијума!

И ми их имамо! Приликом оснивања Цетиња, и у њему Цетињског манастира, цивилизовани и далековиди зетски господар Иван Црнојевић, тада је, иако деспот и феудалац, разликовао државну од црквене имовине. Нагласио је: „Онога кога одреди Бог да послије мене заповједа овом земљом, или син мој, или унук или, по Божијем допуштењу, ко год од другог племена, или навђиа, најсрдачније молим и заWмјем, да ово што приложих, узаконих и потврдих, остане на вијеке нетакнуто овом светом храму Преславне Мајке Бога нашега, као што ни ја ништа не узех светим црквама, но колико могах, приложих и потврдих“. Погледајте колико само бриге за државу и у будућим временима, послије његовог живота! колико осјећаја за постојање више силе од његове, иако је он апсолутни самодржац у својој земљи! Каква потреба да се одрекне власништва над неком имовином, и да то преда у посјед Цркви ради будућег имања на Небу!

А у даљем тексту оснивачке повеље, овај просвећени и писмени владар, овај оснивач наше престонице,овај родитељ доносиоца прве штампарије, ова ријетко побожна душа наше историје куне, проклиње!!! Кога? Па онога коме би пало на памет да оспори црквено власништво на црквеном посједу! Тада још, прије више од 500 година, имали смо цивилизацију која разликује што је чије. А њени темељи су били толико јаки и непоколебљиви, да је књаз Никола (у више његових указа документовано) јасно и недвосмислено разликовао државну од црквене имовине. Ево једног таквог Николиног документа, у ком се, управо позива на Иванову заоставштину:

„Никола први, по милости Божјој књаз и господар Црне Горе, наш славне успомене претходник, зетски господар Иван Црнојевић, основавши на Цетињу манастир као столицу
зетских митрополита, обдарио га је разним добрима, међу којима се налази и велики дио цетињског поља. Кроз зла времена, што су прелећела изнад српског народа, уништивши му и траг државног живота, ова задужбина Ивана Црнојевића, посљедњег независног српског владаоца, тако обилато обдарена, била је у стању да сачува у непрекидности државну мисао, коју је у оној олујини тај мудри српски Владаоц склонио под Орлов крш; и сем тога, да сачува до наших дана једину епископску столицу од оних, што је Св. Сава подигао у српској држави. Пошто се у новије доба на цетињском пољу, и то на својини манастирској, засновала варош, која се све више развија; да сачувамо ову задужбину побожног Владаоца и тим да обезбиједимо овоме манастиру опстанак одлучили смо и наређујемо:

1. Да се сва лактарина, што су дужне плаћати куће вароши Цетиња, сакупља у засебну манастирску касу са свим осталим приходима са манастирских земаља у Цетињском пољу;

2. Да манастир овај свој годишњи приход сваке године улаже у куповање непокретних добара у Нашој држави, како би тим своју данашњу имовину умножио, те и даље у будућности могао благотворно дјеловати у области Свете Православне Цркве и српског народа. Овијем најсвечаније потврђујемо манастиру право својине земљишта, на ком се цетињска варош, Наша Престоница, подиже, те дајемо свакоме на знање, да ово земљиште остаје за сва идућа времена у искључивој својини Цетињског манастира свето и неприкосновено. Света Цетињска Митрополија бдиће над овим манастирским правом, Господаром Иваном Црнојевићем дарованим и овим нашим указом потврђеним.

У нашој престоници Цетињу на двадесет пети дан рођења нашега насљедника Књаза Данила, 1895.

Николај“.

Објављено у ’’Гласу Црногорца“, у суботу, 24. јуна 1895. године.

Из наведених разлога, недавно објављени Предлог закона о слободи вјероисповјести, који је усвојила и објавила Влада Црне Горе доживљавам као цивилизацијски пад у односу на претходне вјекове црногорске државности!

Наиме, наши преци су знали и разумјели да културно и духовно благо неког простора не ствара нека држава (како погрешно стоји у недавном страначком саопштењу ДПС-а) него умјетници и духовне/културне институције. А онда, самим тим, држава не може и не треба да буде власник онога што није њено, поред живих и постојећих власника и креатора поменутог блага. Држава мора бити гарант неотуђивости нечије својине, и заштитник културног блага које се налази на њеној територији. Али га не може штитити тако што ће га присвојити! Напротив отимањем из руку власника, културно благо допада опасности да се нађе у амбијенту који га не разумије; који не умије да га користи; и који, коначно, и не зна што би са њим. Замислите неког службеника државне администрације са Часословом и кадионицом у рукама!

Да ли је Микеланђело сликајући Сикстинску капелу то радио за потребе Републике Италије (која тада није ни постојала) или државе Ватикан (тада такође непостојеће), или пак за потребе свештенства у Риму? Је ли јеромонах Макарије штампао Октоих за богослужбене потребе монаха Цетињског манастира, или због туристичке знатижеље некога ко не мари за чињеницу Божијег постојања? Овдје цивилизовани људи кристално јасно умију да разликују власништво над неким предметом, од питања његове доступности на увид јавности!!!

Неко ће рећи да су ово сложена питања, скоро па философска али баш се о томе и ради. У давна и прадавна времена, много прије овдашње Владе, људи су се сусретали са овим темама, и рјешавали их тако што су хируршки прецизно препознавали што је чије. Конкретно, у хиљадугодишњем трајању наше аутентичне државности, никоме, очигледно, није падало на памет да имовину Цркве припише држави. Тачније никоме, прије Титових сарадника. (А они су већ нешто друго. Они су законом заштићену православну капелу на Ловћену, рецимо-срушили!).

Други ће рећи како су Иван Црнојевић и књаз Никола били просто затуцани вјерници, не толико напредни у спознаји свијета и природе као поменути рушитељи капеле па да је, самим тим, њихово поштовање црквене имовине било више ствар духа времена и њихових личних убједења, која нас „модерне људе не обавезују. Е па, господо, не мора премијер Ирске бити музичар и умјети да свира харфу да би знао да цијени значај тог инструмента, насликаног на грбу те земље! Нити је обавезно да предсједник Шпаније буде матадор који кроти бикове у кориди, да би схватио и поштовао вриједност такве вјештине у традицији своје земље. Нико не тражи од министара у Влади Арапске Републике Египат да вјерују у она божанства којима се клањао древни фараон, па ипак споменичке остатке тог идолопоклонства они морају да штите као сопствену светињу.

Само што мумије из пирамида одавно немају своје идолопоклонике, па држава нема коме да припише власништво над кеопсовом гробницом до самој себи! Али у Црној Гори данас, врло су живи и веома бројни Иван-бегови истомишљеници, који библијску Марију из Назарета доживљавају као „Мајку Бога нашега“. Такви се окупљају у институцији којој се више вјерује него самој држави! То што наш предсједник себе доживљава као атеисту јесте његово лично и интимно право, али он не смије да заборави да сједи на столици (да не помињем бројне митрополите који су му претходили баш на тој столици) оних световних владара који су вјеровали и знали да је државу Црну Гору, створио, очувао и унаприједио Господ Бог. Који су знали да је Црква светиња, а не државни непријатељ.

Ти наши побожни владари су пророчки предосјетили шта би све некоме од њихових насљедника могло пасти на памет, па су знали и да запријете. А шта може значити клетва Ивана Црнојевића атеистима? Па могла би да буде подсјетник на чињеницу да су наши преци били радији гладовати, него убрати јабуку из црквеног воћњака. Знали су да такав залогај, или у грло запада, или на нос искаче…

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Данас на празник Светог цара Константина и царице Јелене и Свете Јелене Дечанске, у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу служена је Света архијерејска литургија поводом три велика јубилеја: 800 година аутокефалности СПЦ, 800 година од оснивања Епархије будимљанско-никшићке и 20 година архијерејског служења Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија.

Светом службом Божијом началствовао је Његово високопреосвештенство Митрополит дабробосански Хризостом, уз саслужење Високопреосвећеног Архиепископа верејског Амвросија, ректора Московске духовне академије, преосвећене господе епископа: будимљанско-никшићког Јоаникија, полошко-кумановског Јоакима, милешевског Атанасија, рашко-призренског Теодосија, пакрачко-славонског Јована и буеносаиреско-јужноцентралноамеричког Кирила и преко 60 свештеника и ђакона.

Након читања зачала из Светог јеванђеља по Јовану, сабранима се бесједом обратио Високопреосвећени Митрополит Хризостом који је честитао велике јубилеје.

Владика Хризостом је казао да је смисао данашњега великога дана, када се сјећамо успомене на оно што је Свети Сава прије 800 година издејствовао, то што је Свети Сава, вођен љубављу, у Никеји тражио спасење за свој народ. Та љубав Светог Саве водич је, кроз вијекове, свим његовим наследницима да се труде да српски народ уведу у Царство Божије.

„Свети Сава није само отишао да тражи самосталну Српску цркву у тадашњој Рашкој и српским земљама, већ прије свега да тражи спасење за свој народ, да српски народ у 13. вијеку уведе у Цркву Божију. Свети Сава је отишао у Никеју вођен љубављу за спасење српског народа и та љубав ево 800 година, хвала Богу, води све његове наследнике, како на Пећком трону, тако и на свим епархијама наше Цркве, да српски народ сачувају и уведу у Царство Божије.“

Подсјетио је да су то била тешка времена, као и данас, када се српски народ опредјељивао којем ће се царству привољети: западноме које, као и данас, нуди само материјално или Царству небескоме које је увијек разапето на голготи.

„Свети Сава се опредјељује за Царство које ће бити, као и наше, Српско царство на Косову, увијек разапето, увијек на голготи, али Царство које никад не пролази, које је вјечно и ничим се не може поткупити и замијенити. За то Царство нас је опредјелио Свети Сава и зато ми осам стотина година постајемо и јесмо оно што јесмо – свједоци живога Бога, васкрслог Христа Господа. Свједоци смо Његове голготе у Јерусалиму, јер смо и ми сами увијек били на голготи.“

Нагласио је да је ову велику традицију наставила и наставља Епархија будимљанско-никшићка, што најбоље илуструје и сам Свети Василије Острошки својим страдањем, живљењем и свједочењем:

„Бог га никада није напустио, већ Га је прославио и удостојио да буде оно што јесте у српском и цијелом православном народу – велики светитељ и угодник Божији.“

Високопреосвећени Митрополит Хризостом је говорио и о светитељима које данас прослављамо Светом цару Константину и царици Јелени, које је Господ изабрао и призвао да крстом побјеђују.

Митрополит Хризостом је, честитајући владици Јоаникију 20 година његовог вјерног служења својој Епархији, народу и својој Цркви, подсјетио колико је труда уложио на њиви Господњој Епархије будимљанско-никшићке која је, по његовим ријечима, добро орана и узорана и по којој је добро сјеме посијано.

На крају Светог богослужења велике јубилеје, Епископу домаћину честитао је и Високопреосвећени Архиепископ верејски г. Амвросија, ректор Московске духовне академије, уручивши му највеће одликовање Московске духовне академије медаљу Светог Филарета московског првог степена. Он је владици Јоаникују, на благослов преподобног Сергија Радоњешког, поклонио панагију са ликом овог светитеља.

У име свештенства Епархије будимљанско-никшићке јубилеј је Преосвећеном Епископу Јоаникију честитао протојереј-ставрофор Драган Ристић, архијерејски намјесник берански:

„Све ове године ви сте као отац и састрадалан и снисходљив према нама, носећи слабости слабијих, никад као строг судија, већ прије као милосрдан отац подржавајући увијек оног благог Учитеља  у чије име се сви сабирамо и на чиј позив се наша душа одазива. Нас је овдје на овај велики празник Светих цара Константина и царице Јелене сабрала и сјединила вјера и љубав према Богу, а послије Бога и према вама као његовом угледном служитељу, узорном архијереју Цркве православне са дубоким хришћанским осјећањем за све оне који страдају ради имена Христовог .“

Заблагодаривши свима на честиткама, преосвећени владика Јоаникије је казао да је обнова Епископије будимљанско-никшићке велики догађај.

„Осам вјекова наше Цркве је заправо осам вјекова стварања, благодарења Богу, обједињавања нашега народа, приношења Богу и цијелом човјечанству најузвишенијих дарова којима смо обдарени. Исто тако велики је догађај обнова Епископије будимљанско-никшићке која је обновљена на старим темељима које је утврдио Свети Сава, Свети архијереји будимљански, верујући народ, многи књижевници, духовници из наше прошлости који су оставили непоколебљиви камен и основу.“

Његово преосвештенство Епископ Јоаникије је заблагодарио и архијерејима сабраним на обиљежавању ових великих јубилеја рекавши да му љубав браће саслужитеља и вјерног народа даје снагу да истраје у своме труду као архијереј будимљанско-никшићки иако на том путу, како је рекао, наилази и на велика искушења.

Синоћ је, овим поводом, у никшићком Саборном храму Светог Василија Острошког служено празнично бденије а потом је у Никшићком позоришту одржана Духовна академија. Сабрање је благословио владика Јоаникије који је говори о историјату Будимљанско-никшићке епархије и њеном значају. У наставку је одржана промоција књиге „Свјетлост свијетли у тами“ владике Јоаникија о којој о су говорили Преосвећени Епископ славонски г. Јован и академик Јован Делић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу 3. јуна 2019. године на дан градске славе.

Преосвећеном Владики саслуживали су архимандрити Рафаило (Голушић) и Серафим (Мишић), протојереји-ставрофори Милутин Тимотијевић, Бранислав Цинцаревић, Добривоје Митровић, Ђорђе Милојковић, гост из Крушевца, протојереји Миодраг Павловић, Саво Крчо и Ненад Радосављевић из Крушевца, јеромонах Нектарије (Ђурић), протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиповић.

Црква је била испуњена верним народом, а градске оце је предводио градоначелник Ниша г. Дарко Булатовић, поред начелнице Нишавског округа г-ђе Драгане Сотировски, уз присуство заменика градоначелника, председника Скупштине града, председника општине Медијана и председника других градских општина. Гост града Ниша је Његова екселенција амбасадор Сједињених америчких држава господин Кајл Рендолф Скот, који је присуствовао делу Свете архијерејске Литургије и чину освећења славских дарова и резања славског колача, који је уследио одмах по заамвоној молитви.

Благољепију празничне Свете службе допринело је предивно појање Нишке цкрвено-певачке дружине Бранко.

У надахнутој беседи коју је након читања Јеванђеља произнео, Његово Преосвештенство је говорио о данашњем празнику и дивним светитељима које прослављамо - Светом цару Константину и његовој мајци царици Јелени.

Извор: Радио Глас

У понедељак 3. јуна 2019. године, на празник Светих Равноапостолних цара Константина и царице Јелене, поводом завршетка школовања XXIII генерације обновљене Цетињске богословије (2014-2019) у Цетињском манастиру служена је Литургија са благодарењем. Литургијским сабрањем началствовао је игуман манастира Бањска о. Данило, уз саслужење 8 свештеника и 2 ђакона.

На Литургији су појали матуранти Цетињске богословије, предвођени ђаконом Павлом Љешковићем, професором Црквеног појања. Свештени апостол читао је г. Никола Томић а одјељак из Јеванђеља, ђакон Душан Биговић.

После прочитаног Јеванђеља сабраном вјерном народу, монасима и професорима, бесједио је протојереј-ставрофор др Владимир Ступар, професор Богословског Факултета Светог Василија Острошког у Фочи, говорећи о празнику Светих Равноапостолних цара Константина и царице Јелене и о васпитавању и изграђивању ученика богословије.

После литургијског сабрања услиједила је додјела диплома, награда и књига најбољим ученицима у зборници Цетињске богословије гдје се матурантима обратио изасланик о. Владимир Ступар а потом је професор Драган Радоман, секретар школе, прозивао свршене матуранте.

Матурантима су уручене дипломе и поклон монографија о Цетињском манастиру.

На свечаном ручку поводом завршетка школовања ове генерације, прво се присутним обратио инжењер Рајко Радусиновић, предсједник Црквене општине Цетиње.

Потом је још једном ђацима упутио поуку и изасланик на матури Светог архијересјког синода СПЦ, проф. др о. Владимир Ступар.

У име своје генерације професорима и изасланику Синода и свим присутним захвалио се свршени матурант г. Емилијан Билинац. Ученици су потом свом разредном старешини професору г. Слобу Станишићу уручили на поклон икону Преподобне Мати Параскеве.

Испред Књижевне општине цетињске ђаке је поздравио г. Радојица Радовић.

У име родитеља матураната све присутне поздравио је и г. Горан Дедић, чији је син Александар-Саша Дедић са одличним успјехом завршио Цетињску богословију.

Своје ђаке на крају петогодишњег школовања на Цетињу поздравио је разредни старешина професор мр Слобо Станишић.

У име Кола милосрдних сестара „Краљица Милена“, честитке је упутила и г-ђа Његосава Перовић.

Свршене богословце поздравио и протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије.

Потом су професори, ученици и гости школи у празничном расположењу саборно опјевали и неколико пјесама.

Матуру у школској 2018/2019. години успјешно су завршили господа матуранти: протојереј-ставрофор Милован Андрић (Епархија милешевска), г. Емилијан Билинац (Епархија британско-скандинавска), г. Александар-Саша Дедић (Митрополија црногорско-приморска), г. Дејан Додиг ( Архиепископија београдско-карловачка), г. Марко Жишков ( Епархија банатска), г. Немања Павловић ( Епархија зворничко-тузланска), г. Цвјетко Перић (Митрополија црногорско-приморска), г. Томислав Поповић ( Епархија зворничко-тузланска), г. Никола Томић (Митрополија црногорско-приморска), г. Максим Шкрбић (Митрополија црногорско-приморска) и г. Стефан Путинчанин (Епархија банатска).

Честитајући свршеним матурантима XXIII генерације обновљене Цетињске богословије Светог Петра Цетињског (2014-2019), молимо се Богу да их благослови Светог Петра Цетињског и Светог Јована Златоустог, њихове разредне славе и свих светиња Цетиња и Црне Горе, прате у све дане њихових живота.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У оквиру традиционалне црквено-народне манифестације „Дани Светог Јована Владимира“ данас на празник када наша Света и саборна црква прославља Светог цара Константина и његову мајку Свету Јелену, служена је Света литургија у Храму Светог Јована Владимира у Бару. Првобитно је планирано да се Света литургија служи на рушевинама великог манастирског комплекса на Ратцу, али због кише је одслужена у барском саборном храму.

Светом службом Божијом началствовао је настојатељ манастира Дајбабе архимандрит Данило а саслуживали су протојереј Љубомир Јовановић и јереји Младен Томовић, Никола Радовић и Марјан Петковски.

На Литургији су одговарали Василије Ускоковић и Дејан Томовић.

Након што је отац Љубомир прочитао Свето јеванђеље, присутним вјерницима обратио се парох сутоморски отац Марјан Петковски.

Тумачећи Јеванђеље, отац Марјан је казао да је Господ Својим ученицима говорио у причама како би они могли да их протумаче, али да њима то није било увијек јасно. То се, како је истакао, види и из данашњег Јеванђеља када им Господ говори о стаду, једном тору, овцама које препознају свога пастира и за њим иду, а лопова, који не улази на врата, не препознају и од њега бјеже. Пошто ученици то не разумију Христос им појашњава да је Он врата и да ће се онај који уђе кроз Њега спасити: Ја сам врата; ако ко уђе кроз Мене спашће се, и ући ће и изаћи ће, и пашу ће наћи.

Нагласио је да нам данашњи празник Светог Цара Константина исто то свједочи. Објаснио је да се велики цар, иако је хришћанству дао слободу и признао га као државну религију, није тада крстио. Пред крај живота разболио се и по савјетима љекара требао је да се окупа у крви невине дјеце. Међутим када је чуо колика је жалост њихових  родитеља, он је рекао да ће радије да умријети него да толика дјеца страдају.

„Иако је Константин био један од највећих владара у њему је преломила она друга страна, да је он човјек на првом мјесту. И као такав човјек који је имао још од почетка страх Божији одлучује да се крсти и тек када се крстио је оздравио. Ево примјера из данашњег Јеванђеља, гдје Господ каже Ја сам врата; ако ко уђе кроз Мене спашће се, Свети Цар Константин је баш ушао кроз та Христова врата, ушао и обукао се у самога Христа“, истакао је отац.

Пожелио је да љубав Светога цара Константина буде примјер свима нама на путу кроз живот.

„Нека нам његов примјер, љубави прије свега према ближњима и Богу, увијек буде наш пут кроз живот да једнога дана и ми можемо стати пред лице Божије а у реду заједно са свима светима и преподобнима, и царевима и мученицима, као што је Свети Владимир којег ћемо сјутра и прославити“, поручио је отаца Марјан Петковски

Оци су у част великог благочестивог цара Константина и његове мајке царице Јелене освештали славски колач и жито, а сабрање је настављено у крипти храма.

Дани Светог Јована Владимира наставиће се вечарас промоцијом књиге Ивана Степановича Јастребова „Стара Србија и Албанија“ на којој ће говорити Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије, као и приређивач и уредник Борислав Челинковић и историчар др Жарко Лековић.

Сјутра, на празник Светог Јована Владимира, са почетком у 9 часова биће служена Света литургија у Храму Светог Јована Владимира у Бару, а у 19 часова улицама Бара ће по устаљеној традицији проћи свечана празнична литија.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Светом архијерејском литургијом и благосиљањем славског колача данас је у манастиру Ћелија пиперска прослављен празник преподобног Стефана Пиперског, чије свете мошти почивају у овом манастиру. Началствовао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, уз саслужење свештенства више епархија СПЦ и молитвено учешће вјерног народа. Одговарали су чланови подгоричког Црквеног хора „Свети апостол и јеванђелист Марко“ под управо Људмиле Радовић. У току Литургије крштен је мали Јован Црногорчевић.

Изасланик Светог архијерејског синода на овогодишњем матурском испиту у Цетињској Богословији протојереј-ставрофор Владимир Ступар бесједио је након читања Јеванђеља и између осталог казао да су људи, умујући по своме разуму, одбацили Господа кад је дошао у овај свијет. „Да се то нама не би десило, потребно је да се угледамо на Светог Стефана, на његово смирење, на његов пост, на његову молитву, на његово трпљење… Јер су то плодови Духа, као што каже апостол Павле“, рекао је он. Додао је да је љубав знак да смо заиста на правом путу. „Љубав према ближњима – да опростимо свима све, да загрлимо једни друге радујући се Господу“, казао је отац Владимир Ступар.

Након причешћа вјерних Владика Кирило је пренио благослов Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, који се заједно с Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем налази у посјети страдалној Антиохијској цркви. Додао је да је задатак Цркве у овом свијету да довршава страдања на тијелу Господњем које јесте Црква. „И да тако приведе Христу сваки народ и свако покољење“, казао је он. Казао је да је преподобни Стефан Пиперски, син луче микрокозма, данас сабрао око свога кивота свештенство и вјерни народ са разних страна – од Косова и Метохије до Ваљева и Шапца.

„А дошли су и људи из далеке Аргентине који имају даље поријекло из Црне Горе. Дошли су, ево, да обиђу мјеста својих предака и, посебно, стубове православља наших предака. Међу њима, свакако, посебно мјесто има манастир Ћелија пиперска“, рекао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички. Владика је казао да није случајно што је Господ данашњи празник објединио Светог Стефана Пиперског објединио с Недјељом о слијепоме. „Сјетићемо се слијепога игумана Стефана из Горског вијенца. Несумњиво да је Петар Други Његош имао у виду преподобног Стефана Пиперског када је стварао лик слијепог игумана Стефана. Наравно, Стефан Пиперски није био слијеп, али то је Његошев пјеснички додатак. Желио је да покаже да слијепи игуман Стефан гледа духовним очима. „, казао је он. Објаснио је да је то гледање игумана Стефана – гледање из друге перспективе.

„То је гледање из обрнуте перспективе, како нас и Бог гледа. Из те перспективе он изриче такве мудре поуке народу да би их утврдио у вјери и упутио на прави Христов пут“, објаснио је Владика Кирило. „Нека нико не сумња да је преподобни Стефан и данас метнуо све на своју душу и нека се свако врати с благословом, са утјехом духовном од његовог кивота“, закључио је Владика Кирило и честитао празник игуманији пиперској мати Јелени (Станишић).

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У раздобљу од наименовања за епископа будимљанско-никшићке епархије епископ Јоаникије покренуо је у повјереној му епархији обнову раније порушених и изградњу нових цркава и манастира, више од 60 светиња од којих су већина већ завршене и освештане.

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије Мићовић рођен је 20. априла 1959. у Бањанима, у широј околини Никшића. Гимназију је завршио у Никшићу. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1990. и апсолвирао философију на Философском факултету у Београду. Замонашен је у манастиру Ћелија Пиперска 30. октобра 1990.

Рукоположен је у чин јерођакона 7. фебруара 1991. а у чин јеромонаха 17. фебруара 1991. када је постављен и за вршиоца дужности настојатеља манастира Савина. Указом од 1. септембра 1992. постављен је за настојатеља Цетињског манастира, наставника и главног васпитача у новообновљеној цетињској богословији. У септембру 1995. произведен је у чин протосинђела и постављен за вршиоца дужности ректора цетињске богословије.

За викарног епископа будмљанске епархије наименовао га је Св. Архијерески Сабор на редовном засједању маја 1999. Хиротонисан је на Цетињу у чин епископа од стране патријарха српског Павла уз саслужење митрополита Амфилохија и још 12 епархијских архијереја 3.јуна 1999. Св. Архијерски Сабор на мајском засједању 2001. формирао је епархију будимљанско-никшићку са сједиштем у Ђурђевим Ступовима код Берана, и за њеног администратора поставио је викарног епископа будимљанског Јоаникија. На мајском засиједању 2002. Св. Архијерски сабор наименова га је за епископа будљиманско-никшићког. Свечано устоличење обављено је 4. августа исте године у манастиру Ђурђеви Ступови у којем је било древно сједиште будимљанске епископије коју је формирао Св. Сава 1219.

У раздобљу од наименовања за епископа будимљанско-никшићке епархије епископ Јоаникије покренуо је у повјереној му епархији обнову раније порушених и изградњу нових цркава и манастира, више од 60 светиња од којих су већина већ завршене и освештане.

Са обновом светиња започео је и обнову монаштва по општежитељном или скитском уставу. Покренуо је епархијски лист „Свевиђе“ и издавачку дјелатност у епархији. У раздобљу од 2005-2007. био је члан Св. Синода у том времену био је члан синодске делегације која је упућена на разговоре са патријархом московским Алексијем Другим и митрополитом смоленским господином Кирилом, садашњим руским патријархом, као и са најважнијим државним институцијама Руске Федерације, Међународна кадровска академија из Кијева додјелила му је почасни докторат у децембру 2002.

Као члан делегације града Берана узео је учешћа у братимљењу тог града са градом Костромом 2005. и дао је свој допринос на унапређењу братске сарадње истих. Студије и чланке из области богословља, историје Српске Цркве и књижевности објављује у црквеним часописима и грађанској периодици. Учествовао је на више међународних и научних скупова на теме односа Цркве и државе.

На Цетињу, 2019. Проф. Предраг Вукић

Извор: ИН4С

У шесту недјељу по Васкрсењу – Недјељу слијепог, 2. јуна 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог мученика Талалеја и Преподобног Стефана Пиперског, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протојереј Никола Пејовић, подгорички парох, а саслуживали су му протојереј Зоран Миловац из Дрвара и сабраћа острошке обитељи протосинђел Сергије и јерођакон Зосима, уз молитвено учешће монаштва и вјерног народа.

Након читања зачала из Светог Јеванђеља о чудесном исцјељењу слијепог, сабранима се ријечима празничне бесједе обратио о. Никола поздрављајући их радосним поздравом Христос васкрсе, Ваистину васкрсе.

– У овој шестој недјељи по Васкрсењу још један чудесан догађај, који људско око, људски ум и разум тешко да може да схвати. Само може да му се диви и да пита ко је тај ко отвори овом слијепом очи. Овај слијепац од рођења и овај догађај исцјељења његовог и враћања вида од Господа Исуса Христа, показује нам да постоје три разлога људске патње, људског страдања и људских искушења – рекао је о. Никола и додао да су то родитељски гријех или гријех предака, лични гријех и још један разлог који радује наше срце, а то је да се кроз поједине људе који страдају прослављају дјела Божија.

Он је нагласио да јеванђелска прича о исцјељењу слијепог открива да осим тјелесног вида човјек има и духовни вид.

– То су очи срца нашег, очи душе наше и очи ума нашег. За човјека су од тјелесних очију много значајније духовне очи. Зато нам се даје овај примјер човјека који је од рођења слијеп офд тјелесних очију, али нам даје и примјер фарисеја онога времена који су били слијепи поред својих очију и нису видјели оно што је видио овај слијепац, да је Онај који му је вратио вид Син Божији, него су га чак малтретирали и истјерали из храма, да не би својим гријехом и слабостима прљао ту њихову заједницу – казао је о. Никола и подсјетио да је човјек касније исповиједио Сина Божијег показујући да му Господ није отворио само тјелесне очи, него и очи његовог ума, срца и душе његове како не би ходио по тами, него како би се небеска свјетлост уселила у нас, да би обасјани том свјетлошћу нашли смисао нашег живота.

О. Никола је рекао да је увијек човјекољубиви Бог слао оне људе који су били свједоци управо тог и таквог вида и те и такве свјетлости, који су били истински свјетлоносци и помагали нам да отворимо духовне очи, а да су такви били Свети отац наш Василије Острошки у чијој смо светињи сабрани и Преподобни Стефан Пиперски кога данас прослављамо.

Извор: Манастир Острог

У Недјељу о слијепом, шесту недјељу по Васкрсу, 6. јуна 2019. године, Свету Литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, уз сабрање вјерног народа одслужило је свештенство истоименог храма. Светом Литургијом началствовао је протојереј Бранко Вујачић, а саслуживали су му протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереј Миладин Ккнежевић, као и протођакон Владимир Јарамаз.

https://www.hramvaskrsenja.me/files/Voice 044.m4a

У славу Божију, током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Сабраном вјерном народу, поучним пастирским словом обратио се началствујући протојереј Бранко Вујачић. У својој празничној бесједи, отац Бранко је говорио о дубљем значају и смислу овог недјеље коју данас торжествено прослављамо. Наглашавајући притом да Господ увијек и на све начине исцјељује сваког дана нас људе грешне и болесне:

"Господ говори: ,,Ваља ми чинити добро док је дан, јер убрзо наступа ноћ." - најављујући тиме Његово страдање. Али, говорио је и о дјелању и стварању у овоме свијету, јер дакле и даље је дан и даље је свјетлост. И даље Господ чини многобројна чуда исцјељујући нас грешне и болесне, посјећујући нас грешне и болесне." У даљем обраћању отац Бранко наводи да је јако битно да узмемо учешћа у нашем сопственом спасењу, те да дјеламо управо као Божији, Његови сарадници, будући да нас Господ позива да искористимо сваки трен нашега живота на спасење: "Али Господ нас и учи да и ми дјеламо као Његови сарадници још док је дан у пренесеном значењу, још док траје  тај дан нашега живота, јер кад дође ноћ, (односно смрт) тада ће бити већ касно. Зато нас Господ позива да не трошимо узалуд наше вријеме, позива нас и опомиње да не губимо вријеме како то кажу данашњим речником. Бог нас позива да добро искористимо сваки дан и сваки трен за своје спасење и на славу Божију."

Он се у другом дијелу свог обраћања осврнуо и на зло које увијек тежи ка томе да искуша, опроба и оспори нашу вјеру, наше призвање: "Данас у свијету нам се намеће на стотине разлога да не вјерујемо у васкрслога Христа. А и кад повјерујемо, онда се нађе разлог да то можда и није баш тако, да није баш та свјетлост вјере у Бога живога засијала у нашем срцу, да Бог није отворио наше духовне очи, да Бог нас није призвао у Своју Цркву. Стотине разлога ће се наћи да се оспори наше призвање од Господа и то да нам је Господ, нама духовним слијепцима отворио очи и призвао нас к Њему, у Цркву Његову. Тако је било како видимо из ове јеванђелске приче и у Његова времена овдје на Земљи, а тако је и у сва времена, па и у ово наше вријеме." - закључио је он. "Али, хајде да се угледамо на овога слијњпца из јеванђељске приче, који непоколебљиво исповједа Христа. Као што је он био на искушењу, тако смо и ми на искушењу, али, и ако смо од рођења (духовно) слијепи, Богу хвала прогледали смо и прозвани смо овдје гдје јесмо. Зато нека нас свог утврди у правој вјери и ми да се утврђујемо у њој, у тврдој Божијој вјери." - закључио је тиме своје пастирско обраћање протојереј Бранко Вујачић.

Извор: Храм у Васкрсења Христовог Подгорици

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј допутовао је у Бејрут у суботу, 1. јуна 2019. године, у раним јутарњим часовима. Српског Патријарха дочекали су чланови Светог Архијерејског Сабора Антиохијске Патријаршије, и то: митрополит Ливанских гора Силуан, митрополит захлиски Антоније, викарни епископ Лука, игуман манастира Баламанда Роман, протопрезвитер Нектарије и многобројно свештенство и монаштво, као и амбасадор Републике Србије у Либану господин Емир Елфић.

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

Бејрут је главни, највећи град и највећа лука Либана. Ослања се  на ланац планина које се заједничким именом називају планина Либан и налази се на обали која гледа на Медитеран.  Већи и познати градови северно од Бејрута су Вивлос и Триполи, а јужно Сидон и Тир.  Бејрут се налази на три сата вожње од Дамаска у коме је седиште Антиохијске Патријаршије. Дамаск је био и одредница делегације Српске Православне Цркве. Одмах пошто је делегација уз пратњу прешла границу, обављена је рутинска контрола на самом прелазу из Либана у Сирију.

Дамаск је главни и највећи град Сирије.  Налази се на реци Барад, на источном подножју планинског венца Антиливан, 80 км од источне обале Средоземног мора,  на висоравни од око 680 m надморске висине. Клима је полупустињска због сеновитих киша са Антиливана.

По доласку у Дамаск и кратког одмора, већ око дванаест часова делегација Српске Православне Цркве на челу са патријархом Иринејом уз пратњу упутила се у Саборни храм Пресвете Богородице у Дамаску, познатији као Мајкрамија. Несвакидашњи дочек приређен је Српском патријарху. Поред великог броја верника, православних хришћана - проценитељи кажу  више од четири хиљаде - на платоу испред храма патријарха Иринеја дочекао је велики број деце која су носила у рукама заставе и цвеће. Њихове мајке и жене, првенствено, узвикивале су нама непознате речи добродошлице. Касније смо сазнали и њихово значење. Благосиљале су онога који долази у име Господње.

Сусрет Његове Светости патријарха српског Иринеја и Његовог Блаженствоа патријарха антиохијског и свега Истока Јована на улазу у Саборни храм био је веома  дирљив. Уз поклике жена, бубњеве, трубе и громогласни пој свештенства на тренутак смо имали осећај да смо се вратили у доба светих апостола…

Доксологији су присуствовали епископи Антиохијске Патријаршије, као и представници Римокатоличке и Протестантске Цркве и велики број државника.

Поздравно слово патријарха Јована

После доксологије обратио се Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован и, између осталог, казао је:

-Обе наше Цркве, Ваша Светости, деле једну веру и једно сведочанство у Исуса Христа као Господа и Спаситеља. Присећајући се шта се Вашем народу догађало деведесетих година, ми Вас молимо да се молите за нас и за нашу земљу која постепено започиње свој опоравак. Молите се за мир у овој земљи. Молите се за отете, међу којима и занашу браћу, епископе Алепа, Јована Ибрахима и Павла Јазиџија, упркос равнодушности света према њиховом случају.

Ова земља Вас дочекује заједно са целим њеним народом, дочекује Вас заједно са њеним муслиманима и хришћанима, како бисте могли да свету пренесете истиниту слику о нашем заједничком животу. Ова земља Вас дочекује и својом древном историјом, љубављу свог народа, саживотом њених вероисповести и религија и добротом њеног човека. „Нека су благословена стопала оних који благовесте мир“ (Рим. 10, 15), узвикујемо заједно са апостолом Павлом у сусрет Вашем доласку, доласку изасланика љубави и мира у овој земљи мира која је разорена ратом.

Молимо Вас да пренесете нашу љубав Вашем добром народу и Вашој светој Цркви. Нека Вам Бог подари дуг живот у служењу Вашој благословеној пастви док је напајате Водом спасења!

Отпоздрав Патријарха српског

Његова Светост патријарх српски Иринеј узвратио је бираним речима на срдачној добродошлици рекавши:

-Ваше Блаженство, Патријарше Велике Антиохије, Сирије, Киликије, Иверије, Месопотамије и свега Истока, вазљубљени у Господу брате и саслужитељу наше смерности, господине Јоване,

Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, пречасни оци, драга браћо и сестре !

Ал Масйх кам! Христос анести! Христос воскресе!

Благодаримо Господу за дар Његове љубави и милости да данас можемо да се налазимо овде, у Вашем светом саборном храму, у седишту Вашега Блаженства и средишту древне, славне и мученичке апостолске Антиохијске Цркве, у граду у којем су ученици Христови по први пут названи хришћанима. Братски захваљујемо Вама, Блажењејши брате, на срдачном братском дочеку и на топлој добродошлици. Преко Вас захваљујемо и свој пуноћи Ваше најсветије Цркве.

У Богу, молитвеним посредовањем Пресвете Богородице и свих светих, наше су Цркве заиста сестринске јер један је Дух  исповедништва и љубави према Христу који их је вековима надахњивао: вас од апостолȃ и светог Игнатија Богоносца, а нас од светог цара Лазара. То је исти онај Крст голготски који Сȃм Господ наш понесе и који је свим хришћанима света знак победе над грехом, смрћу и ђаволом, знак велике радости Васкрсења.

У Вама, Ваше Блаженство, у архијерејима Антиохијске Цркве, у монасима, свештенству и верном народу Ваше Патријаршије, видимо исти крст страдања, прогона, расељавања и мучеништва, који је познат нашем народу, а који Ви изнова, пред целом Васељенском Црквом, данас са трпљењем носите и славу Васкрсења пројављујете.

Молимо Вас за Ваше молитве пред Господом. Приступамо Гори сионској, Граду Бога живога, Небеском Јерусалиму, и, окружени милијардама анђела (ср. Јевр. 12, 22), потврђујемо и исповедамо јединственост и вечност Цркве Божје. Њена је Глава Сȃм Христос. Стога је само Он апсолутно Први у Цркви Његовој. На њу и кроз њу се излива божанска благодат и љубав у којој је радост нашег сусрета са Вама.

Просторна, земаљска раздвојеност није ништа према истини и вери која уједињује у Господу наше помесне Цркве. У њима је јединствена благодат која делује непрестано од дана Педесетнице. Њу и сада и свагда призивамо да у истини и правој вери останемо, а да сва страдања и искушења пребродимо и у тихо пристаниште Царства Божјег упловимо.

Још се молимо Господу, Који чува наше сестринске Цркве и побожне братске народе, да и ми, наше садашње покољење, једном вером коју једнодушно исповедамо, у страдањима и искушењима која подносимо, смело и без осуде поновимо речи које је први изговорио апостол Павле: „Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свет и ја свету“ (Гал. 6, 14). Те речи су одговор на сва питања која човек може поставити. У свим временима, а нарочито данас, прогони хришћана су потпуно отворени и јавни, а небројена лукавства и искушења демонска, у личном животу и друштву, вребају и савлађују слабе, неприпремљене људске душе. Речи које нас упозоравају на ништавност и пролазност царства земаљског, постављају божански Завет пред свакога хришћанина. Молимо се да нас Господ учини достојнима да се ми по њима владамо да бисмо и ми стали пред Господа у светлости Васкрсења Његовог. Храбримо и бодримо једни друге, призивајући у помоћ молитве Владичице наше Богородице, светих небеских сила и свих светих!

Ис пола ети, Макариотате Деспота!

Разгледање древног града Дамаска

Делегација је затим посетила неколико знаменитости Дамаска, престонице Писма. Уприличена је посета Умејадској џамији, тј. Великој џамији града Дамаска, једној од највећих и најстаријих џамија на свету. Налази се на најважнијем делу старог дела града. Има велику архитектонску и археолошку вредност. Џамија у својој унутрашњости има гробницу у којој се верује да се налази глава Светог Јована Крститеља, светитеља кога и данас поштују и хришћани и муслимани. Глава је пронађена у ископавањима приликом градње џамије. Изградња џамије отпочета је између 706. и 715. године, а на месту хришћанског храма посвећеног Светом Јовану Крститељу.

Затим је делегација прошетала градом и у хришћанској четврти посетили су цркву Светог Ананије, древну подземну грађевину у Дамаску, за коју се тврди да је остатак дома Ананије из Дамаска, где је Ананија крстио Савла, који је постао апостол Павле. Археолошким ископавањем 1921. године пронађени су остаци византијске цркве из 5. или 6. века, додајући физичке доказе који подржавају локалну традицију да капела има ранохришћанско порекло.

Званични разговори двеју делегација

Предвече се патријарх Иринеј заједно с делегацијом и домаћинима вратио у зграду Патријаршије, где је уприличен братски разговор са патријархом Јованом и архијерејима Антиохијске Православне Цркве. Разговор је трајао до касно увече, а дотакнуто је више тема - између осталог, односи Антиохијске и Јерусалимске Патријаршије и актуелнa кризa у Украјини.

Активног учешћа у братском и срдачном разговору узели су Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски  Амфилохије и Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Јован.

Протођакон Дамјан Божић

Извор: Српска Православна Црква

У суботу 1. јуна 2019. године, на празник Светог свештеномученика Патрикија епископа бруског, Његово Преосвештенство Епископ буеносајрески и јужноцентрално-амерички г. Кирило Бојовић, учестовао је на матури и богословском испиту зрелости зрелости у Цетињској богословији за ученике XXXIII генерације обновљене Цетињске богословије (2014-2019).

Некадашњег професора и васпитача у Цетињској богословији, Владику Кирила, дочекали су ректор, професори и изасланик Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, протојереј-ставрофор др Владимир Ступар, професор Богословског Факултета Светог Василија Острошког у Фочи.

Прије испитивања кандидата одржана је кратка сједница испитног одбора, на којој је утврђен план полагања. Владика Кирило учестовао је као члан испитног одбора у току испита из Литургике. Професори и ђаци Владици Кирилу су у знак сјећања на данашњи дан, поклонили и нову књигу Владике Атанасија (Јевтића) Патрологија , том IV, латински оци и писци од Никеје до 11 вијека.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Лекари Хиландарског лекарског друштва су од 13. до 16. маја 2019. боравили у Манастиру Хиландару у оквиру редовног годишњег лекарског систематског прегледа манастирског братства и радника манастира Хиландара. 

У екипи лекара били су: хирург проф. др Радисав Шћепановић председник ХЛД, кардиолог мр спец. др Љупчо Манговски, ортопед проф. др Зоран Башчаревић, хирург спец. др Предраг Савић, ортопед прим. мр др Љубодраг Зајић, радиолог др Срђан Арсеновић, мр др Немања Јонић и медицински техничар Славиша Бучић. На редовном дежурству у манастирској амбуланти били су и васкуларни хирург др Миљко Пејић, мед. техничар Владимир Гајић и мед. техничар Милош Ђоровић који су се такође укључили у организацији прегледа.

Поред својих редовних активности у оквиру систематског прегледа, чланови председништва Хиландарског лекарског друштва, монах Теодосије Хиландарац, проф. др Радисав Шћепановић, мр спец. др Љупчо Манговски, асс. др Предраг Савић, анализирали су досадашњи рад амбуланте, пописне листе и лекарске извештаје, на основу чега је сачињен детаљан извештај о раду. Донешени су закључци и планови о даљем раду амбуланте и њеном унапређењу.

Време проведено у Хиландару лекари су првенствено посветили бризи за здравље монаха. Поред тога, редовно су учествовали у богослужењима, напајајући се благодатним молитвеним миром и духовно се укрепљујући пребогатим светогорским благословом.

Извор: Манастир Хиландар