Тројичиндански сабор Српске православне цркве, најављен за 15. јун, могао би да помогне црногорским властима да схвате да не смију да угрожавају вјерска права људи и права њихове цркве, а ако то раде, угрожавају и сами себе, оцјењује ректор Цетињске богословије, отац Гојко Перовић.

Поводом недавно усвојеног Предлога закона о слободи вјероисповјести или увјерења које предвиђа отимање имовине Српске православне цркве (СПЦ) у Црној Гори, у суботу 15. јуна у Подгорици биће одржан велики свенародни Тројичиндански сабор за одбрану вјере и светиња Божијих.

Сабор ће почети у 9 часова Светом архијерејском литургијом коју ће у Саборном храму Христовог Васкрсења са свештенством и вјерним народом служити више архијереја СПЦ. Након Свете литургије, у 11 часова, са платоа Саборног храма, како је саопштено, биће упућена заједничка порука свим вјернима, црногорским властима, међународној заједници и свеукупној јавности за одбрану наше вјере и светиња, у духу мира, љубави и узајамног поштовања.

Тројичиндански сабор Српске православне цркве, најављен за 15. јун, могао би да помогне црногорским властима да схвате да не смију да угрожавају вјерска права људи и права њихове цркве, а ако то раде, угрожавају и сами себе, оцјењује ректор Цетињске богословије, отац Гојко Перовић.

Поводом недавно усвојеног Предлога закона о слободи вјероисповјести или увјерења које предвиђа отимање имовине Српске православне цркве (СПЦ) у Црној Гори, у суботу 15. јуна у Подгорици биће одржан велики свенародни Тројичиндански сабор за одбрану вјере и светиња Божијих.

Сабор ће почети у 9 часова Светом архијерејском литургијом коју ће у Саборном храму Христовог Васкрсења са свештенством и вјерним народом служити више архијереја СПЦ. Након Свете литургије, у 11 часова, са платоа Саборног храма, како је саопштено, биће упућена заједничка порука свим вјернима, црногорским властима, међународној заједници и свеукупној јавности за одбрану наше вјере и светиња, у духу мира, љубави и узајамног поштовања.

Ректор Цетињске богословије, отац Гојко Перовић за Спутњик каже да је Тројичиндански сабор изузетно важан због тога што ће масовност скупа помоћи и Цркви и држави да нађу излаз из тренутних неспоразума.

–Прије свега, Бог воли да смо сви на окупу. Не само мисаоно и емотивно, него конкретно ’сви на једном мјесту‘. Такве молитве су Богу најмилије, такав скуп све своје дјеце Господ најрадије гледа. Уз тродневни пост који ће претходити овом скупу, а уочи празника Свете Тројице (који је рођендан Цркве), вјерујем да ће Господ чути наше искрене и усрдне молитве да ’проведри више Црне Горе‘ и ’уклони од ње муње и облаке‘ братске мржње и међусобног неразумјевања, каже отац Гојко.

Он додаје да данас, нажалост, живимо у времену разних медијских спекулација, дезинформација и полуинформација, због чега је „најљепше да се, прије свега ми хришћани, на лицу мјеста међусобно видимо и чујемо“.

–Да се братски поздравимо и примимо благослов наше Свете заједнице, како бисмо знали што нам предстоји и како да разумијемо будуће догађаје који слиједе и који ће, ако Бог да, бити благословени и срећни, каже Перовић.

Он примјећује да „људи из државне власти у Црној Гори очигледно не разумију праву природу Цркве и суштину њеног постојања на земљи“, па стога „објављују неке своје неразумне намјере у вези са односом Цркве и државе“.

–Мислим да ће им овакав скуп помоћи да и они схвате да су хришћани у Црној Гори овдашњи људи и грађани ове земље, да су то људи који овој држави дају суверенитет и снагу. Не може и не смије држава да угрожава њихова вјерска права и права њихове Цркве. Онда она, ако то ради, угрожава, далеко било, саму себе, упозорава отац Перовић и додаје:

„Што нас више буде тога дана у Подгорици, у Храму Васкрсења, да подсјетим, у једином храму на свијету који су заједно освештали и московски, и цариградски патријарх, то ћемо боље разумјети сами себе, а утолико ће нашу поруку и други боље разумјети и чути.“

Извор: ИН4С

Њима треба Острог симболички, Свети Василије и Свети Петар. Због тога желим да им поручим и подвучем – ко удари на Острог и на Светог Петра Цетињског проћи ће као и сви који су су то раније радили, а то није нимало добро.

Дешавања око крстионице „Суза Његошева“ на Михољској Превлаци су подигла свијест народа који је схватио да је то увод у коначни обрачун режима са Православном црквом у Црној Гори, истиче горњогрбаљски парох, јереј Миајло Бацковић.

„То је подигло свијест, а њихова мржња је изашла на видјело. „Не пада снијег да покрије бријег“, то се показало и са нашом крстионицом. Она је била пробни балон и показало се да је народ бранио своју светињу. Показало се да и овај закон о тзв „слободама вјероисповјести“ је нешто на што ће народ прије свега реаговати. И на Михољској Превлаци реаговали су народ и Црква. Ми као клир ћемо светиње да бранимо што се каже „по службеној дужности“, јер знамо шта је у питању, али народ осјећа да је угрожен његов стуб и темељ. Најбитније је да то осјећају не само они који се национално осјећају Србима и који чак гласају за ДПС и партије које доносе овај закон“, казао је Бацковић за ИН4С.

Ово ће, навео је он, нажалост бити велика подјела. „Оно што је најбитније да се народу каже разумљивим језиком је да овај закон, ако буде усвојен, доноси грађански рат у Црној Гори. Ми на то не позивамо, да нас не означе као реметилачки фактор, него се то видјело у случају крстионице. Када су јаке полицијске снаге дошле у 4,20 ујутро, до 9 сати скупило се на на Михољској Превлаци преко 1 000 људи да брани крстионицу. Ево два и по мјесеца траје одбрана крстионице. Да ли се ико икад из власти појавио да преговора са нама? Не. На Сињајевини је народ своје ставове бранио седам дана и премијер Душко Марковић је рекао: „Нећемо дозволити да народ мрзне и кисне, него ћемо поступити по вољи тога народа“. Исто се десило на Жабљаку и у Бару. Показало се да Бокељи Подгорици нијесу исто што и остатак Црне Горе, да они Бокеље гледају као грађане другог реда. Ми нијесмо равноправни грађани ове државе, јер да јесмо они би дошли овдје не послије два и по мјесеца, него би дошли првих дана да разговарају са народом, јер народ жели да одбрани своју светињу“, каже Бацковић.

Он сматра да је нови Предлог закона о слободи вјероисповијести значајно гори од онога из 2015.

„Гори је, перфиднији и опаснији од Енвер Хоџиног укидања слободе вјероисповјести. Овај закон по коме неки ресорни министар може да одређује шта је црква, а шта не и да односи одлуку о укидању вјерских заједница само на основу његовог политичког мишљења, то је директно мијешање политике. То нијесу радили ни комунисти. Тито то не би дозволио и људи који су убијали свештенике и прогањали их то себи нијесу дозволили. Нијесу ишли толико далеко колико је отишао овај однарођени режим са овим законом. Најбитније је рећи сви би требало да прочитају ово законско рјешење. Није добар, јер у свим тачкама укида само Митрополију црногорско-приморску и њој отима имовину“, казао је Бацковић.

Према његовим ријечима, ово није закон за све вјерске заједнице.

„Врло је јасно плански писан да би се сузбила Српска православна црква у Црној Гори, односно Митрополија црногорско-приморска. Да се не лажемо, многи људи причају „треба им Острог због пара“. Не. Они имају много више пара него што Острог може да заради од донација вјерника. Њима треба Острог симболички, Свети Василије и Свети Петар. Због тога желим да им поручим и подвучем – ко удари на Острог и на Светог Петра Цетињског проћи ће као и сви који су су то раније радили, а то није нимало добро. Мене не радује шта се све може десити, јер знам шта је рат и шта рат доноси и колико је браоубилачка крв у Црној Гори настала на подјелама није смирена. А они те подјеле подгријавају – зеленаши и бјелаши, четници, комите и партизани. У Црној Гори тренутно постоји осам подјела и на тим подјелама желе да овај закон спроведу и да изазову братоубилачки рат. То је врло опасно. Зато се молим Господу у нашој крстионици Ловћенског Тајновидца да уразуми те људе и да виде гдје води овај закон“, казао је Бацковић.

Ми се, додао је он, против закона не боримо због хира, или што предсједник Мило Ђукановић поручује „великосрпске идеје“ коју чува Митрoполија црногорско приморска.

„Напротив. Ми чувамо црногорску идеју, чувамо истинску, праву Црну Гору која никад није ударала на Цркву. То се види у свим законима, од Ивана Црнојевића, преко Петровића до свих владара који су држали до себе па чак и у комунизму. Видјело се да нијесу хтјели да узму Цркву и њом управљају јер се зна ко управља Црквом. Битно је да позовемо све људе да у суботу 15. јуна дођу у Подгорицу у што већем броју. Наш број и присуство тога на дана Тројичинданском сабору и литургији показаће овом однарођеном режиму шта мисли већинска православна Црна Гора. Недавно у некој емисији о референдуму за независност Црне Горе чуо сам једног муслимана који је о томе афирмативно причао и рекао истину. Од 55 одсто оних који су гласали за независну Црну Гору, само 20 одсто било православних, а остало су све биле мањине. Од тих 20 одсто православних који су гласали под разним принудама, од останка на послу итд. чак и они неће жељети да се овај закон спроведе“, казао је Бацковић.

Према његовим ријечима, воља већинске православне Црне Горе је да се не спроведе овај дискриманаторски закон и да се са Црком разговара како треба.

„У светом Јеванђељу Господ каже: „Ја нијесам дошао да укинем законе, него да их испуним“. Испунио је законе тако што је побиједио неправду, наметање, лаж, смрт и донио највећи закон- закон љубави. Кроз тај закон ми као Црква, и ми браниоци светиња на Михољској Превлаци позивамо надлежне, министра, предсједника и премијера да добро размисле и не успостављају злу крв међу народом. Ми смо на Михољској Превлаци прије мјесец и по одлично видјели како то изгледа“, истакао је свештеник Миајло Бацковић.

Извор: ИН4С

Епископ Рашко-призренски Теодосије служио је данас Св. Литургију у манастиру Црна Река обележавајући славу параклиса посвећеном Св. Јовану Владимиру. 

У данашњем слављу су поред свештенства и монаштва Епархије учествовали ставрофор Радован Петровић (познат као отац Раша, духовник и ранији настојатељ светониколског храма из Ниша) са двојицом свештеника из Ниша и верницима. Отац Раша по обичају већ годинама редовно долази поводом празника Св. Јована Владимира и доводи вернике из Ниша да поделе радост празника у Црној Реци. Поред игумана оца Хризостома домаћин манастира био је протојереј Димитрије из Ниша. За све госте братија је припремила трпезу љубави.

Извор: Епархија рашко-призренска

Реаговање на чланак у ”Политици” од петка 7.6.2019.
”Подељена мишљења правника о еутаназији.Смрт од туђе руке је убиство, смрт од своје руке је самоубиство, а смрт од државне руке је извршење смртне казне”

Разантни развој сазнања у области медицине и нових медицинских могућности да се продужи људски живот фундаментално су изменили однос људи према смрти.

У савременом друштву измењених епистемолошких парадигми које се у Немачкој зове Wissensgesellschaft («друштво знања”, по аналогији са појмом „knowledgeable societies“, насталом у англосаксонској социологији), уочавају се све бројнији примери стремљења људи ка ”самоодређењу часа сопствене смрти”. Овај феномен је, можда више но у другим земљама Европе, водио ка сучељењу политичких дискурса. У мешовитом хору опонената посебно место имају велике Цркве у Немачкој које се интензивно и гласно укључују у јавне контроверзне дебате. Њихове биополитичке примедбе и интервенције су легитимисане еклисиолошким начелима у форми ауторитативног гласа о ”друштвеном”,  односно ”моралном надзору” Цркве.

Овакав етички мандат Цркава почива на темељима хришћанске антропологије, односно хришћанске слике о човеку. О томе да ли је преимплантативна дијагностика етички одговоран чин или не, или о питањима еутаназије, односно асистенције при самоубиству (суициду), расправљало се у стотинама интервјуа и проповеди како евангелистичких бискупа и пастора, тако и њихових римокатоличких колега, са циљем да се утиче на формирање или коректуру мишљења чланова немачког Парламента (Бундестаг). То је кардинал из Келна  Велки (Woelki) у једној својој омилији пред Немачком бискупском конференцијом назвао ”лобијем за живот”. У овом јавном дискурсу учествују и друге друштвене организације, као што су ”Савезна комора лекара у Немачкој”, ”Немачки етички савет”, ”Удружење за палијативну медицину”, представници удружења за помоћ на самрти ”Дигнитас Немачка”, као и ”Каритас”, ”Колпингверк”, Дијаконија”, као и друге личности политичког и јавног живота Немачке. У овој поворци учесника дебате учествују и различити протагонисти философских, теолошких и медицинских факултета, као и оних који се баве биоетиком и медицинском етиком.

Клерикалне позиције и аргументи

Ставови водећих представника Цркава су сложеније од ставова других учесника у овој комплексној дискусији и широком спектру сукобљених мишљења. Они морају да своје аргументе заснују и развију на аутентичним хришћанским погледима и да их теолошки легитимизују. Но у Старом и Новом Завету нема одвећ спојних тачака за модерне био-етичке конфликте о почетку и концу живота. Аргументативни мост је најчешће постулат из преамбуле устава Немачке о ”неповредивости људског достојанства”. За теологе је овај постулат само правна конкретизација јудео-хришћанског учења о човеку као слици Божјој (Imago-Dei-учење).

Иако има разлога за скепсу када је реч о анкетама и статистикама о јавном мнењу, ипак је алармантна чињеница да, сходно Emnid-анкети (институт за испитивање јавног мњења), три четвртине грађана Немачке жели аутономно одређење часа смрти. У Швајцарској је тај квоцијент можда још виши, будући да су Швајцарци у више референдума позитивно гласали за асистенцију при самоубиству, те је она конформна са законима, односно легитимна.

Теолошка борба за доминацију у тумачењу

Једно време се веровало да је над питањима живота и смрти међу Црквама на снази екуменски консенс, али се то уверење убрзо показало као илузија. Пету заповест Декалога - ”не убиј” - веле критичари из крила секуларних циника – Црква је небројено пута прекршила апологијама ”праведног рата” (bellum iustum). Међу протестантима има многих заступника ”новог протестантизма” и њеног ”апостола” Ернста Трелча (Ernst Troeltsch), који је у учењу  о ”Imago-Dei” видео индивидуално право човека да

одреди своју смрт. Овоме је у директној и апсолутној супротности католичко учење о самоубиству као тешком греху, будући да је живот per definitionem ”Божји дар”. Нека буде препуштено историчарима идеја да се споре око тога у којој је мери из античке Стое пренесени, а потом и од стране ренесансног мислиоца Пико дела Мирандоле (Pico della Mirandola) реформулисани појам ”људског достојанства” утицао на теолошке нијансе Imago Dei доктрине. Међу критичарима има и оних који веле да је код човека, за разлику од животиња, на делу расудна моћ интелекта (рефлексивна моћ ума), чиме је човек предодређен за слободу. Дакле, веле они, човек није само примио ”дар живота”, већ и рефлексивну снагу саморазликовања своје пререфлексивне природне датости. Из тога би консеквентно следило да се ”живот сме вратити у Божје руке”. У томе је, позивају се они на Хегела, хришћанство ”религија слободе”. Узети себи живот и вратити га у Божје наручје је за ове опречне аргументативне ста вове ”акт највишег поверења у Бога”.

Опречна гледишта: Ханс Кинг и Хајнрих Бедфорд-Штром

У савременој дискусији су можда - pars pro toto - репрезентативна мишљења двојице угледних теолога, проминентног католичког теолога Ханс Кинга, емеритуса из Тибингена,  и савременог и утицајног Хајнриха Бедфорда-Штрома, евангелистичког бискупа Баварске и председавајућег Евангелистиче цркве Немачке (EKD).

Питањем «ars moriendi», „умећа умирања“, бави се Ханс Кинг још од педестих година прошлог века. Тада је његов старији брат Георг дуго боловао од тумора на мозгу, свршивши самоугушењем у агонији. Недавно је Кинг доживео и тешку смрт свог колеге, професора реторике у Тибингену, Валтера Јенса који је умро вегетирајући под дугом и тешком деменцијом (Алцхајмерова болест). Кинг, који и сам болује од Паркинсонове болести, одлучио је да не жели да му се живот на овај или онај начин продужи, већ ће се, будући швајцарског порекла, подвргнути услузи једне швајцарске организације за асистенцију на самрти. О томе је Ханс Кинг прошле године  објавио књигу, зацело дијалог са популарном немачком talkmaster Ане Вил, насловљену ”Срећно умрети” - Hans Küng: «Glücklich sterben.» Mitautorin: Anne Will, Piper, 2014. Шта значи за Кинга ”срећно умрети?” Лапидарно речено, без горчине и опроштајних болова, већ са  унутарњим миром, као и  ”при потпуној (само)свести да сам човек”, а не у дементној помрчини, сведен на вегетативну егзистенцију. Кингов есенцијални аргумент гласи: ”Из поверења у Бога самовољна смрт је могућа”.

Евангелистички бискуп Бедфорд-Штром, иначе професор систематског богословља на универзитету у Бамбергу, у својој најновијој књизи Heinrich Bedford-Strohm: "Leben dürfen - Leben müssen. Argumente gegen die Sterbehilfe", Kösel Verlag, противи се прокламовању активне помоћи на самрти, односно асистенције на самрти, већ пледира за консеквентну и достојанствену негу до свршетка живота, дакле за палијативну асистенцију, не суицидалну, чије границе и могућности још нису исцрпљене.

Сазерцавање или правно-јуридички и морало-етички аспекти

Старогрчки неологизам εὐθανασία, „лепа смрт“, сусреће се први пут у хеленистичкој литератури у смислу ”felice vel honesta morte mori“ (=умрети срећном и достојанственом смрћу). Овај појам ће добити медицинску семантику, односно постати технички термин тек у 19. веку, у смислу смрти олакшане посредством лекара. У ”Трећем Рајху” је тај појам постао синоним масовног уништења ментално обелеле деце и одраслих.

Лекар је per definitionem неко ко влада умећем побољшања квалитета људског живота, односно вештином продужења живота. Отуда је идеја асистенције/припомоћи на самрти, читај: суициду, зацело сушта супротност природном циљу тог позива, оличеног у Хипократовој заклетви, односно његова директна логичка и морална контрадикција. Самоубиство (суицид) у нашем правном систему није легитиман чин, односно није дозвољен. Но онај ко се одлучио на суицид, тај се самим тим разлучује одговорности, односно држава нема ту шта да одобри или забрани. Уколико самоубица пак тим чином нанесе трошкове, онда је у обавези да их поравна. Самоубиство је у најужем јуридичком смислу приватна ствар. Што се моралног аспекта тиче, тај чин се морално најоштрије осуђује. Морална осуда самоубиства се може сусрести код Сократа и Платона, као и у хришћанском учењу. Такође га осуђују и Кант и Витгенштајн. Овај пише: ”Ако је суицид допуштен, онда је све допуштено”. Лекарски етос је развио кроз праксу својеврсну казуистику, често без рефлектујућег философског фундамента. Данас се двоји између активне и пасивне асистенције у суициду. Активну асистенцију можемо мирне душе назвати убиством, а пасивну допуштењем да неко умре или се убије. Немачки философ Ернст Тугендхат вели да је свако неиспуњење помоћи да се продужи живот зацело убиство. Суицидом се човек искључује из правне сфере. Но то не важи за онога ко помаже, асистира у суициду друге личности. То је чин у коме су две личности на асиметричан начин укључене. Помоћник припада правној сфери, односно правној одговорности. Он, дакле, не може да каже: ”тебе не мора да буде”. Ко тако каже и дела, тај негира и изопштава самога себе из универзалне заједнице људи. Самоубиство није чин ослобођења. Самоубиство не може бити слобода, када је субјект могуће слободе уништен, као што погрешно учи Жан-Пол Сатр. Нама се чини да сва настојања заступника принципа еутаназије у јавном дискурсу Европе воде фаталној легализацији и тиме полагању фундамената танатологије или цивилазације смрти.

Извор: Српска Православна Црква

У суботу, 8. јуна 2019. године, благословом Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Г. Илариона, Канцеларија за веронауку и информисање Епархије тимочке успешно је организовала и реализовала семинар за епархијске вероучитеље у сали Музичке школе „Стеван Мокрањац“ у Зајечару. Истом је присуствовало 39 епархијских вероучитеља и два кандидата за вероучитеље.

Након поздравне речи руководиоца Школске управе у Зајечару гђе Јасне Васић, координатор за верску наставу протојереј мр Игор Ивковић прочитао је и образложио прелиминарну листу наставника верске наставе за школску 2019/20. годину, која је формирана од кандидата пријављених на конкурсу у месецу априлу. Координатор је најавио студијско путовање вероучитеља у манастир Студеницу на акредитовани семинар „Квизирација – учење кроз игру уз помоћ савремене информационе технологије” – Модул 1, који је планиран за крај августа текуће године.

Стручни део семинара састојао се из два дела. Први део, био је предавање на тему „Пројектна настава“, а реализатори су били руководилац Школске управе гђа Јасна Васић и вероучитељица гђа Марија Думитрашковић, теолог и проф. разредне наставе. Други део стручног дела семинара, био је предавање др Санеле Радисављевић, специјализанта ургентне медицине: „Нова искушења и изазови у одрастању – дизајнерске дроге“.

На крају семинара вероучитељима су подељене епархијске похвалнице за око 1.900 ученика, који су успешно савладали програм верске наставе – православног катихизиса (веронауке) после одслушаног четворогодишњег наставног циклуса  у основној, односно средњој школи.

Поред нових, корисних сазнања из струке и сазнања ради борбе против, ђавола, греха и смрти, сви вероучељи и кандидати за вероучитеље добили су на поклон књигу Јована Благојевића „Летописи из Вавилоније и Персије“, као и компакт диск са видео серијалом „Исусове параболе“.

Завршну реч на семинару дао је Епископ тимочки осврнувши се на радост, комуникативност и хришћанске врлине, које треба да красе епархијске вероучитеље.

Извор: Епархија тимочка

Ноћас, 10. јуна 2019. године у 1,45 упокојио се у Господу протосинђел Артемије (Ранђеловић), настојатељ манастира Свете Тројице код Књажевца, Епархија тимочка. Заупокојена литургија у манастиру Буково ће почети сутрадан, у уторак 11. јуна у 9,00 а у наставку ће се служити Опело и обавити сахрана у манастирској порти.

Протосинђел Артемије (Саша Ранђеловић) рођен је 24. јуна 1965. године у Зајечару. У манастир Буково долази 1994. године када је и замонашен по чину мале схиме. Одмах затим бива рукоположен у чин јеромонаха 18. септембра исте године и постављен за настојатеља манастира Буково код Неготина. Године 1998. премештен је у манастир Свете Тројице код Књажевца, где је обављао дужност настојатеља и духовника манастира. Након краћег боравка у манастиру Суводолу и Букову одлази из Тимочке у Браничевску епархију, где је боравио у више манастира. Од јуна 2015. године поново је у Тимочкој епархији, на ранијој дужности настојатеља манастира Свете Тројице. На жалост, због веома нарушеног здравља, узрокованог дијабетесом и пратећим инфекцијама, већи део времена по повратку у Тимочку провео је на лечењу у болници и у бањи.

Надамо се и молимо милостивом Господу да ће, кроз покајање и смирено трпљење у болести, примити његове монашке трудове и увести га у Царство Небеско и даровати му Живот Вечни.

Вечан спомен оцу Артемију!

Извор: Епархија тимочка

У Основној школи "Вук Стефановић Караџић" у Старчеву, полазници Православног катихизиса знају да се реч Црква не односи само на архитектонски објекат у коме се савршава богослужење, већ да је она Богом установљена заједница крштених људи - припадника Цркве, јединствених и непоновљивих људских личности, окупљених око Христа Васкрслога.

И сви ми као јединствене личности позвани смо да на јединствен начин изразимо своју хришћанску веру и да живимо по хришћанској вери. Тако на часовима верске наставе ученици имају могућност да изразе своју креативност и своју веру кроз разне радионице са својом вероучитељицом. На једном од часова ученици 4. разреда правили су храмове од картона. Резултат оваквих часова јесу радосни и задовољни ученици који кроз овакав приступ најлакше и најбрже запамте оно што се тог дана предавало на часу, и жељно исчекују сваки наредни час Православног катихизиса.

Вероучитељица Николина Новаковић

И ове, седме недеље по празнику Ваксрсења Господњег, вјерни народ је учествујући у Светој Литургији испунио Саборни храм Христовог Васкрсења.

Звучни запис беседе

Литургијско славље предводио је протојереј Мирчета Шљиванчанин уз саслужење старешине овог храма протојереја-ставрофора Драгана Митровића, протојереја-ставрофора Далибора Милаковића као и протојереја Миладина Кнежевића. На свештеничке молитве и прозбе одговарао је хор Светог апостола Марка из Подгорице уз учешће мјешовите пјевнице подгоричког Саборног храма.

Бесједећи уочи светог причешћа протојереј Мирчета Шљиванчанин објаснио је значај и садржину данашњег празника – отаца Првог васељенског сабора. „Овај празник нас утврђује у истини да је Црква Божија непобједива и да нема силе земаљске која може надвладати силу Божију“ истакао је протојереј Шљиванчанин додавши да нас оци, аутори Символа вјере, надахњују да останемо на путу истине.

„Онај ко живи истином је непобједив јер истина неће никада престати и нестати“ нагласио је отац Мирчета рекавши да су свједоци те истине су свјетитељи Божији и оци Цркве који постоје и данас. Он је нагласио да ниједно вријеме у историји није лишено таквих свједока и подсјетио да су и данашњи хришћани позвани да ходе путевима отаца.

Протојереј Шљиванчанин је такође рекао да је пут Бога живога – пут љубави. „Сваки човјек се најприје бори да буде на том, истинитом путу, на Божијем путу и да би остао на том путу треба да живи љубављу.“ рекао је отац Мирчета нарочито нагласивши да је љубав та која је неуништива, а да је таква зато што је Божије својство, зато што је љубав Божанска.

Отац је истакао да нашу земљаску државу волимо и поштујемо али да је као хришћани не можемо обоготворавати. „Наша истинска дражва је вишњи Јерусалим и за ту се државу ми боримо.“ рекао је отац Мирчета. Он је додао да Црква Божија није ни против кога, да не презире никога, да не одбацује никога. „Црква је за љубав, мир и слогу“ закључио је протојереј Мирчета Шљиванчани позвавши све вјернике на велики тројичиндански Сабор у нашем Саборном храму.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Верни народ из Камника и Љубљане и свештенство из Љубљане, Постојне и Новог места обележили су у јуче, 8. јуна 2019, 74. годишњицу страдања народа и свештенства из Црне Горе и Боке у Камничкој Бистрици, близу градића Камник, у непосредној близини Љубљане.

У гробницама на том подручју лежи најмање 3.500, по неким оценама до 6.000 људи из Црне Горе и Боке – бораца Југословенске војске у отаџбини, жене, деце и стараца, које су Титови џелати из црногорских партизанских јединица без суда убили после завршетка Другог светског рата, маја и јуна 1945.

На месту највеће гробнице у Камничкој Бистрици је 2015, после дугогодишњег залагања Удружења „Открићемо истину – Душан Никлановић“ из Будве, подигнута скромна капела, са натписом на словеначком, али и на српском језику.

Текст на српском гласи: „Мртвима на спомен. Живима на опомену. Војницима Југословенске краљевске војске у отаџбини, народу и свештенству Црногорско-приморске митрополије умореним без суда и пресуде послије завршетка рата 1945. године“.

Подизању капеле много је допринело словеначко Друштво Демос из Камника, које се труди да се не заборави револуционарно насиље из 1945.

Осим тога, на многе масовне гробнице постављени су крстови.

Шта се догађало 1945. у Камнику записао је 2015. г. Тоне Стеле, који је тада имао шест година: „Kао свједок овог трагичног периода маја 1945. године, сјећам се колоне пјешака и кола са коњима (који нису били као сељачка кола, него кочије и кола, који су се користили за превоз људи виших слојева), која се убрзо након завршетка рата вила кроз главну камничку улицу од Шутне према Грабну, у којој су били само старци, жене и много дјеце свих узраста. На челу колоне је ишао православни парох у типичној одјећи и са дугом брадом и гласно молио (вјеројатно) бројаницу јер је у рукама имао велику дрвену бројаницу, колону су окружили партизани са оружјем у рукама.

Многи грађани су стајали у реду пред кућама на ивици тротоара и тихо посматрали тужну поворку. Чак и моји родитељи су звали нашу дјецу и стављали нас у двоструком низу, очигледно са намјером да смо свједоци овог догађаја. Вјеројатно би све то као дјете од шест година заборавио, да није отац изговорио незаборавну реченицу:»Запамтите дјецо, све ове јадничке ће побити« . Управо тада су мимо прошла кола, на предњем сједишту је сједио старац, поред њега млада жена са малим дјететом у наручју, поред ње је стајао дјечак мојих година. Погледали смо се, његов безизражајни поглед видим и данас“.

После Литургије и парастоса које су у служили свештеници Митрополије загребачко-љубљанске СПЦ, присутне је поздравио градоначелник Камника г. Матеј Слапар.

По завршетку комеморације, верници из Камника су за присутне приредили трпезу љубави.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

На празник Вазнесења Господњег, поводом храмовне славе Катедралног храма у Темишвару, свету архијерејску Литургију служили су Епископ буеносаирески и јужноамерички г. Кирило и Епископ будимски и администратор Епархије темишварске г. Лукијан.

Преосвештеним архијерејима саслуживало је свештенство и монаштво Митрополије црногорско-приморске као и епархија Будимске и Темишварске. На крају свете Литургије, Епископ Лукијан заблагодарио је Епископу Кирилу на посети и части коју је учинио Епархији темишварској, а потом се вернима обратио Владика Кирило, говорећи о значају празника Вазнесења Господњег. На вечерњем богослужењу, Преосвештени Епископ г. Кирило са свештенством и верним народом пререзао је славски колач, након чега је славље настављено у порти Саборне цркве. Прослави Спасовдана у Темишвару поред великог броја верног народа присуствовали су и генерални конзул Р. Србије у Темишвару г. Владан Тадић, г. Славољуб Аднађ, српски посланик у Парламенту, Огњан Крстић, председник Савеза Срба Румуније, г. Света Маџаревић, председник удружења Српско-румунског пријатељства који је уручио орден Српске круне протојереју-ставрофору Маринку Марков, за дугогодишњи и плодоносан рад на зближавању Српског и Румунског народа.

Извор: Српска Православна Црква

О Празнику Вазнесења Господњег – Спасовдану, 6. јуна 2019. године, посебно свечано било је у милешевској обитељи која је прославила храмовну славу светиње коју је пре осам векова на ушћу река Милешевке и Косаћанке подигао Свети краљ Владислав.

http://media.milesevskaeparhija.rs/2019/06/Spasovdan-Mileseva.mp3

Тим поводом, верни народ пријепољског краја сабрао се у овој светињи на сагледавање тајне Вазнесења Христовог, а Божанском Литургијом началствовао је Преосвећени Епископ милешевски уз саслужење архимандрита Леонтија, игумана Теофила, јеромонаха Петра, протојереја Спасоје Вујанића, протођакона Николе Перковића и ђакона Горана Крстића. На возгласе и јектеније одговарале су милешевске сестре предвођене игуманијом Аквилином. Неки од учествујућих верника приступили су Трпези Господњој, насладошћујући се Пречасним Телом и Крвљу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа.

Честитајући Празник сабраном народу, Владика је рекао да је Господ Исус Христос на данашњи дан обавио своје дело милосрђа према људскоме роду, обавио домострој спасења, и овај дан је дан слављења завршетка Његовог дела: – Данас збирамо сва Његова дела о којима читамо из Јеванђеља, почевши од оних кушања у пустињи, када се сатана дрзнуо да му приђе, па даље кроз сва она ружења и понижавања кроз која је пролазио од неразумних људи, Његово страдање на Голготи. Ту убрајамо и осуду од стране Његовога народа, Пилатов суд, уснуће на Крсту, полагање у гроб и устајање из Гроба. Све се то збира у овај данашњи Празник, јер је данас Господ починуо, узнео се на Небо и сео Богу Оцу са десне стране.

– Али иако је починуо то не значи да је одсутан, него је свуда са нама, чак и онда када смо ми мање са собом Он је више са нама. Обећао је својим ученицима, и држи обећање да их неће оставити саме, не само њих дванаесторицу него све ученике свих времена. И не само то, него је и обећао  са неба послати Духа Светога, што је и испунио, пославши Духа на свете своје апостоле, а кроз њих и на целу Цркву, тако да је Дух Свети својина и сила свих оних који примају свето крштење у Цркви Христовој, беседио је Епископ Атанасије.

Извор: Епархија милешевска

На празник Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља, у петак 7. јуна 2019,  Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, са свештенством и вјерним народом, Свету Архијерејску Литургију у спомен-храму Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља у Долима, метоху Пивског манастира.

Светом Литургијом, празничном Литијом и благосиљем славског колача и жита храм у Долима, који је подигнут у спомен на пивске мученике, пострадале невино у Другом свјетском рату, 7. јуна 1943. на дан Треће обретење главе Светог Јована Крститеља, данас је, такође, прославио храмовну славу.

Епископ Јоаникије, у архипастирској бесједи, казао је да је храм Светог Јована Крститеља подигнут на мјесту Пивске голготе у Долима, да је примио освећење од гроба Господњег и од Голготе Христове.

„На овом мјесту су пострадали хришћани за име Божје, а, нарочито, спомињемо дјецу. Говори се, још није сигуран број, неко каже 109, неко 111 дјеце, али, жртва дјеце је запечатила пивску жртву у току Другог свјетског рата. Понајвише су страдала дјеца, жене, труднице, старци, нејач, невине жртве које су побили фашисти и нацисти, не само они који су дошли овдје из Њемачке и команда Принц Еуген дивизије, него и многи други од наших комшија, који су се прикључили тим злогласним СС, заиста, злочиначким дивизијама. То није била регуларна војска, која се држи правила и има какав такав морал“, рекао је Владика.

Њихово правило је било, навео је Епископ Јоаникије, побити што више и то без икакве самилости према дјеци, женама, нејачи, а правила рата, указао је он, забрањују, убиства нејачи и ненаоружаних.

„Сјећамо се овдје тог злочина, али и прослављамо Пивске новомученике, на чијем челу су свештенослужитељи Господњи: игуман пивски Иларион и стари прота Јоко Сочица. Ипак, међу мученицима пивским понајвише се говори о дјевојкама Јаглики Аџић и Софији Кандић. То су чисте жртве, а с њима помињемо и двогодишњег дјечака, младенца Господњег Благоја Васовића који је бачен низ стијене кањона ријеке Пиве и остао у крошњи бора. Остала је црвена струка у коју је био умотан као знак мучеништва цијеле Пиве, као знак распећа и, налазећи се, данас, овдје, на страшном мјесту Пивске голготе, ми се осјећамо као да смо у храму Васкрсења Христовог, јер ово мјесто распећа, већ, добија и освећује се силом Васкрсења Христовог“, казао је Владика будимљанско-никшићки.

Подсјетио је да је трећа година од канонизације Пивских мученка, од кад се прослављају као свети. И храм у Долима, истакао је Владика, такође, је слика Васкрсења Христовог, јер је на овом светом мјесту васкрсла Ловћенска капела.

„Славу Богу узносимо, клањамо се Христовом распећу, прослављамо Његово Васкрсење и Вазнесење на Небо и вјерујемо да је Цар царева и Господар господара окупио око себе све оне који су пострадали за име Његово на овој земљи, да су мученици Пивски, а нарочито дјеца, сабрани око Престола Божјег, убијељени мученичком крвљу заједно са анђелима небеским, са Светим Јованом Крститељем, Светим великомучеником Георгијем, јер је Божји промисао тако одредио да пивска дјеца, која су овдје пострадала, наставе мучеништво Светог Јована, Светог Георгија, Светог Николе, да ове долинице, гдје су они своју крв проливали, опет, је тако Бог одредио, миришу као мошти Светог Оца нашег Николаја Чудотворца“, бесједио је Његово Преосвештенство.

Дола су мјесто страдања, мучеништва, гологоте пивске и српска, али и свето мјесто, које нам, нагласио је Преосвећени Епископ, даје снагу духовну, враћа у памет и једне другима, враћа нашим прецима, оспособљава нас да мислимо о својој будућности и својој дјеци.
„Ово је мјесто сабора и ходочашћа; као што је гроб Господњи центар хришћанског ходочашћа тако ће и Пивска голгота, полако, постати мјесто хришћанског ходочашћа у овим крајевима. Ко год је овдје дошао, јесте био ужаснут од сјећања на злочин који је овдје извршен, али је био окриљен заштитом нових Пивских мученика, који су добили силу анђела Божјих да нас штите, да нас руководе и приводе Христу“.

„Овдје је врело свете вјере православне, овдје смо се потврдили као хришћани, слично као на Косову, боље рећи као у Јасеновцу, Јадовну и Пребиловцима. То су све мјеста хришћанског ходочашћа данас, мјеста светиње којима притичемо и добијамо очишћење и оснажење вјере. Упућујемо се на тим светим мјестима мучеништва на јеванђељске заповјести, на љубав Божју, да се измиримо над гробовима светих, да овдје превазиђемо разлике“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Владика је захвалио свештеницима, о. Јефтимију, игуману манастира Пива, чији је метох храм у Долима, монахињи Јелени која кади ово свето мјесто и отвара дом, који смо овдје саграђен, вршећи значајну службу на овом мјесту страдања и славе, свештеницима који овдје редовно врше свете службе Божје, дјеци која су, уредила простор комплекса, предсједнику Општине Плужине, који је много учинио да ово мјесто добије на свом значају, онима који су подигли спомен-храм, цркву Ловћенску, и вјерном народу, који се овдје сабира.

Након светог богослужења освештан је и преломљен славски колач. Домаћин славе био је Зоран Крунић, који је дио славског колача предао домаћину за следећу годину Костадину Пејовићу.

У културно-умјетничком програму учествовали су: црквени хор "Красница" из Чајнича, рецитатор Драгана Мићановић, гуслар Здравко Кнежевић. У Центру за културу у Плужинама, синоћ је, приказан документарни филм у славу Светих новомученка пивских "Кад се Пива селила на небо", аутора проф. Веселина Матовића.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Празник Вазнесења Господњег, слава Саборног храма и Општине Невесиње,  свечано је прослављен. Празничну литургију служио је епископ Захумско – Херцеговачки и Приморски г. Димитрије уз саслужење бројног свештенства епархије. Славље је настављено свечаном литијом која је прошла градским улицама, након чега је у порти храма преломљен славски колач.  У порти храма, припремљен је и културно умјетнички програм у којем су учествовали чланови  КУД-а Невесиње, етно група Симонида и етно група Св. Димитрије.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

У Недјељу Светих Отаца Првог васељенског сабора, 9. јуна 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Свештеномученика Терапонта епископа сардијског, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Велики број вјерника сабрао се око моштију Светог Василија Острошког Чудотворца из разних крајева васељене.

http://manastirostrog.com/wp-content/uploads/2019/06/Besjeda-o.Vladimira.mp3

Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је сабрат острошке обитељи јеромонах Владимир, а саслуживали су му барски парох јереј Александар Орландић и јерођакон Атанасије, такође острошки сабрат. Одговарала је острошка братија, а евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало бројно монаштво и вјерни народ.

Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће, а на крају богослужења сабранима се обратио о. Владимир, који је између осталог казао да је данас велики спомен на 318 Отаца Првог васељенског сабора, који су бранили и одбранили православну вјеру од злог умишљаја и зловјерја страшне јереси коју је породио Арије.

– Он је почео да проповједа да Господ Исус Христос није Син Господа Бога живога. А ми добро знамо из Јеванђеља шта су исповједили апостоли, шта је рекао Апостол Петар ”Ти си Христос Син Бога живога, не можемо од Тебе отићи, јер Ти имаш ријечи живота вјечнога”. Арије је нажалост думао нешто што је супротно Јеванђељу и светоотачком учењу.  Свети Оци Првог васељенског сабора устали су ревносно и осудили ту јерес и установили никејски Симбол вјере, који ми исповједамо на свакој Литургији, гдје је главна ријеч да је Господ наш Исус Христос исте природе, једносуштан, са Оцем Небеским и Духом Светим животворним – казао је о. Владимир и подсјетио да је Аријево учење било сатанско, демонско учење, да Господ наш Исус Христос тобоже је просто човјек, а не савршени Бог.

Нажалост, казао је о. Владимир, кроз разна времена појављују се људи који на врхунцу моћи, на врхунцу неке гордости ума покушавају да устану да се боре против Христовог учења, против Христове Цркве, као што је и у нашем времену.

– Видимо да неки људи који су на власти мисле да они могу да уреде Цркву Христову, да је њима дато, а не светим оцима, не нашим светим архијерејима, а знамо да су некрштени, да не долазе код Светог Василија, а они би ето жељели да уреде устројство Цркве по њиховом неком науму. Бојим се да то умовање није од Бога, да није саборно умовање у духу светих отаца. Не дај Боже, да неко помисли да крене против Цркве Христове. Не дај Боже браћо и сестре, да неко крене да забија ексере у кивот Светог Василија – казао је о. Владимир и подсјетио на вријеме после Другог свјетског рата, када су људи мислили да могу да се обрачунају са Црквом и испричао да тада великим чудом Свети Василије није дозволио да његове свете мошти однесу из Острога у музеј. Нажалост, казао је о. Владимир, кроз разна времена појављују се људи који на врхунцу моћи, на врхунцу неке гордости ума покушавају да устану да се боре против Христовог учења, против Христове Цркве, као што је и у нашем времену. Дај Боже да Господ ове које су на власти уразуми молитвама Светог Василија, да престану с тим што су наумили и да се покају, закључио је о. Владимир.

Извор: Манастир Острог