Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј стигао је 19. јуна 2019. године у Ниш поводом завршне вечери VI међународног фестивала хорске духовне музике Музички едикт.

Његову Светост Патријарха у Саборном храму дочекао је Преосвећени Епископ нишки г. Арсеније, старешина Саборног храма протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић са братством и свештенством нишких намесништава. Патријарх је, у пратњи владике Арсенија, поред Саборног храма Силаска Светог Духа на Апостоле обишао и стари Саборни храм Сабора Светих Архангела, који је у фази реновирања, као и порту Саборног храма која се такође уређује. Његова Светост је, заједно са Епископом нишким, присуствовао завршној вечери фестивала Музички едикт на коме су наступили хор Coro Normalista из Пуебле (Мексико), хор Радио-телевизије Србије и Московски синодални хор. Фестивал ће бити затворен кантатом Стабат Матер митрополита Илариона Алфејева коју ће извести здружени хор РТС-а, Coro Normalista, Московски синодални хор и хор домаћин, НЦПД Бранко у пратњи симфонијског оркестра РТС-а под диригентском палицом маестра Бојана Суђића.

Извор: Радио Глас Епархије нишке

Светом архијерејском Литургијом у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљској Водици, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим обележио је годину дана своје архипастирске службе на Њиви Господњој. 

Литургијом је началствовао Епископ крушевачки г. Давид, а саслуживао је владика Херувим, као и свештеници и ђакони епархијâ крушевачке и осечкопољске. Својим доласком и присуством, молитвено славље су увеличали епископи бачки Иринеј, далматински Никодим и мохачки Исихије. Славско заједничарење је настављено за трпезом љубави, којој су присуствовали представници многих институција из Даља и Вуковара.

На редовном пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 9. маја 2018. године, за Епископа осечкопољског и барањског изабран је игуман Херувим (Ђермановић), настојатељ манастира Даљска Водица. У Саборној цркви у Даљу, 9. јуна исте године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј извршио је свечани чин наречења архимандрита Херувима, а сутрадан је обављена хиротонија и владика Херувим је уведен у трон Епископа осечкопољских и барањских.

Извор: Српска Православна Црква

Верни народ Бреснице окупио се на у прву среду по Педесетници под сводовима храма Чудотворца девичког и црноречког, светог Јоаникија, како би дочекали свог Епископа и остварили заједницу у Трпези Господњој са својим Предстојатељем. Шумадијском Епископу Господину Јовану саслуживали су пароси бреснички протојереј Саша Антонијевић, старешина храма Светог Јоаникија и јереј Милош Ђурић, уз саслуживање ђакона Немање Стојковића.

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juni2019/bresnica19062019.mp3

Након духовног напајања Јеванђељском Истином, владика Јован се обратио повереном му духовном поуком у којој је нагласио значај праведности и праведног живљења у животу сваког хришћанина. Владика је нагласио да реч праведност у Господњем обраћању својим ученици означава врлину, и то не једну, већ све врлине на које смо позвани да их остварујемо и по њима живимо. “Мерило врлине не треба сами да одређујемо, нити да ми постављамо мерило врлине, већ врлине треба да испитујемо Црквом, Јеванђељем, Литургијом и Светом Тројицом. Јер чак и молитва није права молитва, ако она није молитва заједнице, Цркве и љубави”, напоменуо је владика истакавши у наставку: “Зашто је Господ узео баш пример фарисеја и књижевника? Они су били врло учени људи свог времена који су одлично познавали реч Светог Писма и Закон, али нису живели по Светом Писму. Правда књижевника и фарисеја ни старозаветна правда није довољна за спасење. Да је та правда била довољно не би било потребе за Богочовеком. Али зато је Господ дошао и донео са собом правду небеску. Ону правду која треба испуни целог човека. И видите да је и правда сишла са неба, јер све што је добро дошло је са Господом. И зато ће кад Господ буде опет дошао са Господом доћи анђели и сви свети показујући да је Диван Господ у светима својим”.

Владика је нагласио да се у човеку стално појављује глад и жеђ за Христом, и благо оном човеку који се храни Христом, Његовим врлинама, правдом и истином, као и Његовим Телом кроз Свето Причешће. Међутим, постоје многи који ту глад и жеђ за Христом не препознају, већ су гладни и жедни нечега што је пролазно, па такви људи гризу сами себе, али гризу и друге.

Извор: Епархија шумадијска

На данашњи дан, 20 јуна 1939. године у Руми, рођен је Епископ Хризостом (Столић), а упокојио се 18. децембра 2012. године, на празник преподобног Саве Освећеног, у раним јутарњим часовима, у Епископском двору у Краљеву.

Епископ Хризостом по завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег Епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази на Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране Цариградског Патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први Епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је и Литургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за Епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за Епископа банатског. У овој Епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност.

Године 2003. изабран је за Епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је Патријарх српски Г. Г. Павле.

Као Епископ жички, блаженопочивши  владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску  службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), Свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца).

У овој Епархији Владика Хризостом је обновио предратни часопис Жички благовесник и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календара Црква, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник, као и дванаест томова Минеја.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Има један рођендан који је веома значајан за спасење рода људског. То је Духовдан – рођендан Цркве Христове, који се слави у 50. дан по Васкрсењу Христовом (отуда Педесетница). На тај дан, Дух Свети је сишао на апостоле у облику огњених језика. Док су апостоли били сабрани на молитви у Јерусалиму, налет силовитог ветра је ушао у кућу и Свети Дух је испунио сваког од њих, дајући им моћ да говоре на свим језицима света и да их разумеју сви људи. Јер, као што у људском телу ништа не бива без душе што је у њему, тако ни у телу Цркве ништа не бива без Духа Светога који је душа Цркве.

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juni2019/saborna_duhovi16062019.mp3

У ствари, Црква је непрекидни Духовдан, Дух Свети је стално у њој као бескрајна животворна сила. И он непрекидно силази кроз сваку Свету Тајну, кроз сваку свету врлину, кроз свако Богослужење, кроз свако „Господе помилуј“, кроз сваки христочежњиви уздах.

У суботу 15. јуна, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован у Саборном храму у Крагујевцу са свештенством Саборног храма, служио је свечано бденије уочи празника Силаска Светог Духа на апостоле.

На сам дан празника Силаска Светог Духа на апостоле у недељу 16. јуна 2019. године, свештенство и верни народ дочекали су Преосвећеног владику Јована испред владичанског двора и у литији су ушли у храм, где је служена Света Архијерејска Литургија, у којој је Преосвећени Владика у својим арипастирским молитвама, призвао благослов Божији и благодат Духа Светог и Животодајног на верни народ. У наставку Литургије служено је вечерње Недеље Педесетнице, приликом којег је Епископ изговорио три молитве пред сабрањем верних који клече. То су молитве које узносимо Богу са покајањем, у којем ћемо живети до следеће Пасхе. Приликом читања тих молитава верни народ и свештенство су плели венце од траве и цвећа.

Извор: Епархија шумадијска

Страдање је одредило нашу историјску судбу, жртвом смо себи и другима показали, и још увијек показујемо, да је „земаљско за малена царство, а небеско увијек и довијека“. Патња се дубоко укоријенила у нашу националну душу. 

Српска књижевност саткана је од бола, туге, патње и прогона, али и жеље да се надживи свака од пошасти која нам је одредила земаљски пут. Зато знамо да смо живи док страдамо, да смо Христови док нас распињу, да смо Господњи док нас прогоне. Сваки нам је дан борба за голи опстанак, да јесмо и да нас буде, да баштинимо баштину својих предака, да вјерујемо исто онако као и они чија крв тече нашим венама. Зато нам је важно Косово, да нас буди и разбуђује из дубоког сна данашњег конформизма, гдје је важније имати него бити, гдје је важније уживати него живјети, гдје је прихватљивије трошити него стварати… 

Постали смо ендемична врста, коју не прихвата логика данашњег Новог Вавилона. Због тога нас мрзе они који за то разлога немају, због тога нас прогоне они које смо задужили… Због тога смо, поред Распетог Косова, добили Ново Косово – Црну Гору, некад земљу славних Петровића, земљу Светаца и јунака, а данас државу која би да нас из темеља раскући, да нам поништи трајање, да нас искоријени са тла из којег смо поникли. 

Због тога молитвено вапијемо Светом Петру Цетињском, Василију Острошком, Арсенију Сремцу, Стефану Пиперском, Јовану Владимиру, те многим другим, знаним и незнаним угодницима Божијим, да пробуде нашу заспалу браћу из кошмарног сна у којег су их увели лажни душебрижници; да се пробуде и врате себи, својим коријенима, и њиховој и нашој Црној Гори, којом смо се, све до скора, с правом поносили, називајући је Српском Спартом. 
Сви ми, којима је Црна Гора у срцу, сви ми који уснама и срцем свакодневно призивамо молитвену помоћ Острошког Чудотворца – Светог Василија, патимо и страхујемо, молећи Свемилосног Господа, да се не пролије ниједна кап братске крви, да не завлада омраза међу истима, да се поврати љубав међу потомке оних истих предака, који су ту исту Црну Гору бранили од Турака, чувајући своје светиње, храмове и гробља, па чак и онда када се битка чинила унапријед изгубљеном. 

Прошлост Црне Горе је наша историјска читанка, наш понос и путоказ, док је данашња Црна Гора једна од најтамнијих страница наше слободорске, светосавске и страдалне историје. Не дозволимо да та страница затамни вијекове поноса и славе, вијекове вјере и жртве, а свако од нас, у љубави Божијој, дужан је да помогне да наша заблудјела браћа схвате да гонећи Српску Цркву заправо прогоне сами себе, да суде својим прецима и да своје потомке лишавају прошлости којом треба да се, с правом, поносе. По ријечима Светог Петра Цетињског: „Ко учини колико је кадар, учинио је колико је дужан!“ 

Дужни смо Светом Василију, и никада му се нећемо моћи одужити, јер сам Светитељ, исцјељујући све и свакога, вјерујем, плаче због нас. Његових суза нисмо достојни, његову милост нисмо заслужили, јер смо, вољом трећих, покидали ланце братске љубави. 

Тројичиндански сабор један је од вапаја наше Цркве и народа, нашег митрополита и наших епископа, али и свештенства, монаштва и вјерног народа, да се злу истином стане у крај, да се љубављу заустави лавина мржње. Зато ниједан Србин у Црној Гори, ма колико му данас тешко било, не смије се осјећати сам и усамљен, јадан и понижен, јер је васколико српство, иако фрагментирано вјештачким границама, заједно је у истој жељи – да се очува мир, да се сачувају светиње које су чувале нас, ма гдје се налазили. Јер, све док пати макар један Србин на Косову и Метохији, или данас у Црној Гори, ниједан други Србин, гдје год се налазио, нема право да се осјећа срећним, јер као што каже Свети Апостол Павле: „И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови. А ви сте тијело Христово, и удови понаособ“ (1. Кор. 12, 26-27). 

Нека би дао Господ да опет и изнова васкрсне братска љубав у Српској Спарти – Црној Гори, да се разбраћена браћа опет врате себи и својим коријенима, а ми их дочекајмо братском љубављу, оним истим жаром као што је Отац дочекао Блудног сина. У супротном, оствариће се она народна изрека: „Ко неће брата за брата, хоће туђина за господара!“

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Године 1932. у Њемачкој је основан покрет под називом Deutsche Christen (Њемачки хришћани) који је био заснован на идеји германизације хришћанства и имао за циљ да теолошки оправда национал-социјализам и антијудаизам. Покрет је преузео власт у многим покрајинским протестантским црквеним јединицама (Landeskirchen), а нарочито је био јак у покрајини Тиринген.

Главне идеје „Њемачких хришћана“ биле су:

* укидање покрајинских цркава (Landeskirchen) и стварање државне цркве (Reichskirche);

* искључивање хришћана јеврејског поријекла из Цркве;

* дејудаизација Цркве кроз релативизацију значаја Старог завјета и тражење оправдања за антисемитизам у Новом завјету;

* прочишћавање германске расе путем заштите од тзв. „безвриједних“ (Minderwertige).

Режим Адолфа Хитлера је подржавао овај покрет и он је постао доминантан у Њемачкој протестантској цркви током његове владавине, а нарочито током Другог свјетског рата.

„Њемачки хришћани“ су, између осталог, директно одговорни и за смрт Фридриха Бонхофера (познатог њемачког антифашисте, свештеника и мученика) и многих других свештених лица и лаика који су се противили њиховој идеји.

Седамдесет година послије побједе над фашизмом, у Црној Гори покушава се спровести пројекат који има невјероватну сличност са пројектом германизације хришћанства у Хитлеровој Њемачкој.

Ради лакшег поређења, извлачимо основне идеје тзв. „монтенегринског хришћанства“:

* укидање постојећих епархија у Црној Гори и стварање тзв.  ЦПЦ;

* протјеривање свештенства и монаштва Митрополије Црногорско-приморске (нарочито оних који не посједују црногорско држављанство);

* изналажење разних изговора за прогон српског народа;

* прочишћавање „црногорске“ нације и заштита од тзв. великосрпског утицаја;

* конфискација цркава и манастира, као и друге црквене имовине.

Нема потребе наглашавати да је паралела између ова два покрета више него очигледна.  Покрет   „Њемачки хришћани“ због  погубних  последица у прошлости и дан данас је неизбрисиви терет њемачком друштву, а нарочито Њемачкој протестантској цркви. Модерна њемачка држава и Евангелистичка црква Њемачке данас улажу огромне напоре у промоцији борбе против расизма и идеја заснованих  на принципима национал-социјализма.

Случај „Њемачких хришћана“ упозорава нас какву опасност са собом носи покушај национализације хришћанства (нарочито национализације која је базирана на дискриминацији и шовинизму). Аналогно свом историјском преседану, пројекат „монтенегризације хришћанства“ је пријетња Цркви и пријетња духовном и културном бићу  Црне Горе.

(Аутор је докторанд теологије на Универзитету „Лудвиг Максимилијан “ у Минхену)

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У праву је предсједник Ђукановић да се питање слободе вјероисповијести тиче државне стабилности, демократског устројства и свеукупног црногорског идентитета. Зато је било важно да су он и Влада Црне Горе првјенствено учинили напор да спроведу најшире могуће консултације са свим релевантним субјектима (сви ће се ваљда сагласити да је Православна Црква ту најважнија, јер се Закон у највећој мјери на њу односи) и да у таквом процесу дође до консензуса прихватљивог за све, а који је у складу са Уставом Црне Горе, али и са свим међународним документима која уређују питање слободе вјероисповијести. Митрополија, по ко зна који пут, понавља да није против доношења новог закона, али јесте и биће против, једностраних активности црногорских власти по овом питању.

Зна предсједник Ђукановић да је закон, овакав какав је сад, усмјерен против Православне Цркве. То је јавна тајна и ни он то не крије у интервјуу, поводом кога реагујемо. Он, с друге стране, не зна и нису га добро савјетовали они који су га слагали, па он то поновио, да Црква у Црној Гори, коју погрешно назива ”ЦПЦ”, никад није била аутокефална, нити је укинута указом регента Александра Карађорђевића. Та манипулација се толико одомаћила да се користи као поштапалица, а ради се о бруталној неистини. Регент Александар је само, као тадашњи суверен Краљевства СХС, прихватио одлуку свих архијереја (укључујући, на првом мјесту, оне архијереје из Црне Горе, одлуком Светог Синода у Краљевини Црној Гори) који су својом вољом, без гласа против, обновили Пећку Патријаршију – под именом Српска Патријаршија, што је са одушевљењем прихваћено и од свештенства и од вјерног народа у Црној Гори и црквени живот је настављен у пуном континуитету. Чак је и Влада  у егзилу у ”Гласу Црногорца” поздравила обнову Патријаршије, само замјеривши што је њено сједиште у Београду, а не у Пећкој Патријаршији, гдје је краљ Никола 1913. године поставио за првог Пећког митрополита, послије укидања Патријаршије (1766), Гаврила Дожића. Залудна је нада предсједника да ће Цариградска Патријаршија признати аутокефалност Цркве у Црној Гори. Коме да је призна? Човјеку који је рашчињен од Синода исте те Патријаршије? То, прије и изнад свега, не би смјела да буде брига предсједника секуларне државе, који је уз то јавно декларисани некрштени атеиста. Ако су за њега питања вјере ”трице и кучине”, било би пристојно да се макар не петља у њих. Има право да изнесе своје мишљење, колико год било погрешно и неутемељено, али нема право да користи институционалне државне механизме да се обрачунава с Црквом и да је уподобљава себи и својој идеологији или прави нове ”цркве”. Патријарх Иринеј, као и Митрополит Амфилохије, али и сви вјерни, као слободни људи и грађани, с друге стране, имају право да се одреде према потезима власти, али они свакако немају никакве институционалне механизме, којима би могли да утичу на уређење државног поретка, бирање предсједника или Владе. Другим ријечима, онај који има власт и силу државе би морао да се уздржи од напада на људе који ништа од тога немају, а користе само – ријеч. То би било чојски и црногорски. Уосталом, требао би предсједник да се одлучи – да ли је Митрополија учинила злочин према Црној Гори или она има, како сам вели у писму блаженопочившем патријарху Павлу, ”значај за Црну Гору и историјску улогу у борби за слободу црногорског, српског и осталих балканских народа”. Треба додати да је непоштено причу о Православној Цркви почети од 1918. године и прећутати да је на њеној данашњој територији Црне Горе Свети Сава прије осам вијекова основао четири епископије, које и данас имају своју овдашњу јурисдикцију.

Још је мање тачан закључак који предсједник извлачи из наводне аутокефалности ”ЦПЦ” – да је њена имовина била државна. У Србији је, за разлику од Црне Горе од краја деветнаестог вијека, постојала Православна Црква, која је била аутокефална томосом добијеним од Васељенске Патријаршије (1879) и, гле чуда, њена имовина није у власништву државе била ни тада, нити је то сада (иако неки понављају неистину да је црквена имовина и у Србији у својини државе). То што су постојала одређена ограничења у располагању имовином, будући да је Православна Црква била државна вјера, а држава хришћанска, не значи да је држава била власник те имовине.

Управо да би сачувала историјски црквени идентитет у Црној Гори, Црква је дужна да се одупре онима који га мијењају и желе да подвласте Цркву свoјим новим секуларним идеологијама и новом идентитету. Треба ли Митрополија и сви други да се одрекну свога утемељитеља на овим просторима – Светога Саве, да би била подобна? Треба ли да се одрекне Светога Василија Острошкога, којег је рукоположио српски Пећки Патријарх или Светога Петра Цетињског, којег је рукоположио српски Карловачки Патријарх? Да презре писмо Митрополита Саве Петровића, који пише Московском Митрополиту Платону ”от всјех архиереов славено-сербских” или оно младога архимандрита Петра Петровића, потоњег Светога Петра Цетињског, упућено аустријском двору, у којем он, гувернадур Иван Радоњић и сердар Иван Петровић веле да желе да ”Митрополит црногорски зависи од Пећкога патријарха у Србији”, па додају да ће га слати у Карловце на рукоположење, али само ”дотле докле Турци буду владали Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.” Да избришемо из памћења ”Оду Немањи” митрополита Василија Петровића и натпис на његовом гробу у Петрограду – ”Патријарашкога српскога трона егзарх” или да, као неки безумници данас у Црној Гори, бришемо из црквеног календара Светога Саву, његовог оца Симеона и Светог Стефана Дечанског, које су господари Зете Црнојевићи печатали у првим штампаним календарима Црне Горе? Подобни би, ваљда, били и на линији предсједниковог виђења црногорског идентитета, када би презрели ријечи предсједника Владе Краљевине Црне Горе др Лазара Томановића, изречене приликом проглашења Црне Горе за краљевину (1910): ”Поврх тога, Митрополија цетињска једина је Светосавска Епископска столица, које је без прекидања до данас сачувана…” Још море је оваквих примјера којих би Црква морала да се одрекне да би постала онаква какву је предсједник замислио – слушкиња идеолошких интереса његове партије и његових истомишљеника. Неће Црква бити слушкиња ни Црне Горе ни Србије, ни српства ни црногорства, нити било какве идеологије ни било којег великодржавног пројекта нити чувати нечију ”инфраструктуру” – јер више не би била Црква. Али не може да заборави шта су они најбољи у њеној историји говорили и чинили и да им, по својим моћима, подражава, ријечима и дјелима, у одбрани светиња и свога двијехиљадегодишњег бића.

Помиње предсједник да се 90-тих година неко неовлашћено књижио као власник црквене имовине – алудирајући на Митрополију и остале епископије Српске Патријаршије у Црној Гори – те вели да је то отимање вриједне имовине  и злочин према Црној Гори. Опет промашај. Предсједник не говори истину по том питању. Како је то Црква могла да отме своју имовину? Ко је жртва тог злочина којег помиње предсједник? Жалосно је то што говори и чини предсједник по овом питању. Уосталом, нисмо баш сви толико кратког памћења. Бјеху ли он и његова партија у то вријеме носиоци истих ових државних овлашћења која и сада имају? У овом говору предсједника још се једна недосљедност примјећује. Након приватизације свега и свачега, па и имовине одузете од Цркве и вјерских заједница послије Другог свјетског рата, чиме је држава признала да није у стању да адекватно газдује својим ресурсима и имовином, планира се национализација – ни мање ни више – него остатака црквене имовине, па и више од тога – њених храмова! Дошли бисмо, а неће Бог дати, у ситуацију да је све приватно власништво у овој секуларној држави осим ”државних” вјерских објеката. Шта ће држави вјерски објекти? Шта ће да ради с њима? Зашто их одузима, ако не планира да их другоме даје? Препозната је намјера предсједника и свих оних који учествују у овој нечасној работи. Та намјера иде изнад њихових идеолошких очева, који су били разумнији по овом питању и нису одузимали вјерске објекте. Сврставају се  у још жешће гонитеље Цркве, него што су били они прије њих.

Страшна је и недопустива клевета предсједника Ђукановића којом Српску Православну Цркву означава више као политичку, него као вјерску организацију. Он је као невјерник потпуно некомпетентан да то цијени. Српска Православна Црква је уважена и призната међу свим Православним Црквама и важан је дио породице васељенске Цркве. То што он то не препознаје ништа не одузима Цркви, али гласовито говори о предсједниковом новом односу према слободи Цркве.

Неистинита је, такође, тврдња да организација Православне Цркве прати државну организацију и да је све супротно томе противно канонском праву. Узмимо само оне помјесне Цркве које су прве у поретку Православних Цркви: Константинопољска, Александријска, Антиохијска, Јерусалимска и Московска Патријаршија – ниједна од њих се не распростире на територији једне државе! Не постоји ли као призната Српска Православна Црква и у државама насталим од бивше Југославије и широм Европе, Америке и Аустралије? Свака има своју историјску јурисдикцију на више држава. Предсједник је или подлегао незнању оних који га о овоме савјетују (који су, изгледа, обољели од гадне болести нацизма или брозоморе) или свјесно обмањује јавност. Шта год да је – савјетујемо му да се, оптужујући Цркву за политику не бави стварањем Цркава у Црној Гори.

Предсједник би морао да чује глас Цркве и народа Божијег и да повуче Предлог закона и заложи се, да се, у име јединства наших предака, који су се заједнички борили за слободу и будућност Црне Горе, представници државних власти, Цркве и других вјерских заједница, у истинском дијалогу договоре о законском акту, који ће бити на корист свих црногорских грађана без разлике.

Молимо се за Црну Гору и за напредак свих њених грађана без разлике и желимо Предсједнику и свима онима који га у овоме подржавају – да одустану од својих пљачкашких наума и не спроводе насиље према Цркви и вјери уопште, него да се врате богољубљу и братољубљу.

Из Митрополије црногорско-приморске

Радио Светигора на Духовски понедјељак прославила је своју крсну славу, Силазак Светог Духа на Апостоле – Тројчиндан. Славски колач у Његошевој сали у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, гдје су просторије Светигоре, благословио је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије.

ЗВУЧНИ ПРИЛОГ СА СВЕЧАНЕ ПРОСЛАВЕ РАДИЈА "СВЕТИГОРА"

Повезана вест:

Честитајући славу владика је истакао значај овог васељенског радија који је благословом Патријарха српског Павла на Духове (7. јуна), прије 21. годину (1998) почео да емитује програм. Епископ Методије је пожелио да се ријеч Господња и даље шири преко таласа Радио Светигоре. „Ако Бог да да се до краја свијета и вијека, ријеч Господња, која је створила овај свијет, као што се и досад ширила, стварала и усавршавала овај свијет Божији између осталог и кроз таласе Радио Светигоре – васељенског радија, шири и даље, и усавршава не само овај, него све свијетове.“

Преосвећени владика Методије је казао да и звјезде сијају не саме од себе, већ силом Господњом: „И да благослов Господњи сиђе на све оне који су овдје радили, да се и њих сјећамо, и на оне који раде и да будемо све бољи, ако Бог да, из године у годину. На многаја и благаја љета славили и трајали! Живјели!“ Прослави крсне славе Радио Светигоре присуствовао је и Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, многобројни гости – пријатељи Светигоре. Протојереј-ставрофор Далибор Милаковића, директор Светигоре, за трпезом љубави је честитао славу и пожелио свима добродошлицу.

„Хвала Богу и Светој Тројици већ 21. годину како наш васељенски Радио Светигора проноси глас Божији, прије свега широм Црне Горе а онда и читаве васељене, прије свега  благословом Његове светости Патријарха почившег Павла а онда и благословом нашег Високопросвећеног оца и Митрополита господина Амфилохија.“ Отац Далибор је изразио захвалност Митрополиту чијом идејом, благословом, љубављу и трудом Радио Светигора опстаје и сваким даном све више узраста. Он је нагласио да без његовог благослова, труда и љубави, прије свега молитве, а онда и сваке друге подршке, радио не би постигао и остварио оволико дјело. „Митрополит је био спријечен због својих пастирских обавеза да буде са нама а молитвено, у духу и својом љубављу је стално уз нас и непрестано подржава наш труд и рад.“

Директор се захвалио владици Кирилу, дугогодишњем уреднику часописа Светигора, као и владици Методију који је благословио крсну славу. Такође се захвалио и свима који су током ових година својим трудом, љубављу и молитвом помогли да Радио Светигора постоји и опстане, и ако Бог да и даље ће то чинити. Он је упознао присутне госте да Радио Светигора своје дјело више од годину дана остварује у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици. Тим поводом захвалио се братији ове свете обитељи на челу са протојерејем-ставрофором Драганом Митровићем. Говорећи о слушаности Светигоре, отац Далибор је истакао да се радио чује на читавој територији Црне Горе а путем интернета и широм васељене. Радио Светигору и Портал Митрополије црногорско-приморске, редовно посјећује близу 200 000 људи, а Светигора је данас по слушности једна од најслушанијих станица у Црној Гори.

„На то смо сви заједно поносни и то нас мотивише да се још више трудимо да ово дјело које чинимо буде још веће, свјесни благослова који имамо да можемо дјелати на Радио Светигори и сајту наше Митрополије.“ Зато смо призвани на још већу одговорност и да љубав коју ширимо међу собом, буде љубав за све, поготово та Тројична љубав. На Свету Тројицу када је рођена Света црква, рођена је и Светигора, казао је отац Далибор и додао: „То је велика симболика и није случајно да се данас у ово вријеме које нам Бог даривао, као и начин комуникације, показује да су медији продужетак Свете цркве. И све што је Бог дао, дао нам је на корист. Свако дјело које чинимо на земљи, ако чинимо у љубави према Светој Тројици и љубави према Богу, постаје све веће и веће.“ Директор је пожелио да Господ утврди, укријепи све трудбенике и слушаоце Светигоре како би се још више сабирали у заједници и љубави, јер све што се чини, чини се у заједници и љубави.

„Радио нас призива на заједницу, и ми који дјелимо на радију и они који нас слушају, сви заједно учествујемо у тој заједници. Већ двије године Радио Светигора преноси недјељом и великим празницима уживо Свету литургију и на тај начин Света служба Божија улази у сваки дом у Црној Гори. Ко жели да чује може да чује, и ко има уши да чује, може да чује ту љубав Божју коју преносимо. Светигора већ 21 годину, од кад је Митрополит зацртао тај циљ, преноси заједницу љубави и док год то буде чинила и радила ми ћемо постојати и Божија љубав и благодат ће бити на нама, а на то нас призива Света Тројица“, поручио је протојереј-ставрофор Далибор Милаковића, директор Светигоре.

Епархијски управни одбор Митрополије црногорско-приморске донио је 25. фебруара 1998. године одлуку о оснивању Радио Светигоре који је почео са радом на Духове (7. јуна) исте године. Радио је до Божића 1999. године емитовао тросатни експериментални програм, када је прешао на емитовање редовног шестосатног програма. Исте године, 24. марта, у навечерје празника Преподобног Симеона Новог Богослова, НАТО алијанса отпочела је бомбардовање наше отаџбине. Од те ноћи, по благослову Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Радио Светигора емитује двадесетчетворосатни програм.

Весна Девић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епископ будимљанско-никкшићки г. Јоаникије казао је да је Владин Нацрт закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница покушај да се направи преседан како би онда, по истом том моделу, на Косову и Метохији српске светиње биле узете и преписане на Велику Албанију.

„Овдје хоће да им ово прође на било који начин. Чак и не мора да им успије, али је за њих важно да направе један преседан да би Шиптари на Косову и Метохији, Хашим Тачи и Харадинај, по истом моделу узели све српске светиње и преписали их на Велику Албанију. О томе се ради, драга браћо и сестре, јер заједно раде, видимо то лијепо“, рекао је Владика Јоаникије током јучерашње Архијерејсле литургије коју је са свештенством и вјерним народом служио у цркви Свете Тројице у селу Маште – Полице код Берана.

Додао је да је спреман да за ове ријечи одговара свуда и на свакоме мјесту.

„И ако нијесам у праву, хоћу да одговарам за ове моје ријечи“, поручио је он.

Владика Јоаникије је подсјетио да смо као народ Божји чували вјеру и у временима мира и у временима рата.

„И у тешким временима ропства под Турцима одржали смо нашу вјеру и наше светиње. Иако су многе светиње рушене, као ова што је некада рушена, оне су опет васкрсавале јер се ми њих никада нијесмо одрекли. Тако и у ово наше вријеме имамо грдно искушење са нашим властима које хоће да отму од Цркве оно што је Божје. Хоће оно што је Богу посвећено да препишу на државу. А онај ко ти узима храм, ко ти узима црквену земљу, црквено имање, оно што је Богу посвећено, тај врши најгрубљи напад на вјеру, најгрубљи, најопаснији напад на завјете предака, на нашу част и на наш образ“, објаснио је он.

Ово што се догађа сада, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки, није само отимачина храмова и црквених здања и имања, него је – удар на православље.

„Онај ко хоће да ти узме храм, он хоће  да те понизи и да те учини робом у твојој земљи, у твојој држави за коју су наши преци крв пролијевали. Не можемо то дозволити никоме. Није храм моја прћија, нити је било кога другога, него је Божје и црквено власништво. То што је Божје, не смије бити људско. Наши преци, када су градили храмове, нијесу их посвећивали ниједној држави, ниједној власти, ниједном режиму, него су их посвећивали Богу“, нагласио је Владика Јоаникије.

Владика је рекао да је наша вјера света и чиста, беспрекорна и свијетла, пуна истине, правде и љубави, доброте и милости и пожртвовања.

„Није наша вјера ни политика нити било која идеологија, нити било које учење овога свијета, него је наша вјера живи живот, жива вјера, жива истина, жива правда. И зато је тако света, и зато је тако љубимо. И зато смо јој толико одани“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архијерејски намјесник бококоторски, парох которски, протојереј ставрофор Момчило Кривокапић позвао је вјерни народ да у храму Светог Николе у Котору до Видовдана потписује петицију за повлачење владиног Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који у суштини предвиђа отимање имовине Српске православне цркве.

На празник Силаска Светог Духа на Апостоле, отац Момчило је казао да препуштањем духу Светом и наша понашања у животу увијек бивају исправна и без погрешних одлука.

Он је подсјетио на величанствени Тројичиндански сабор са којег је у Подгорици упућена јасна порука о непоколебљивости свештенства и народа да ће бранити своје светиње на простору Митрополије црногорско-приморске и епархија будимљанско-никшићке, захумско-херцеговачке и милешевске, које овдје имају своју осмовјековну канонску јурисдикцију.

Архијерејски намјесник бококоторски, парох которски, протојереј ставрофор Момчило Кривокапић позвао је вјерни народ да у храму Светог Николе у Котору до Видовдана потписује петицију за повлачење владиног Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који у суштини предвиђа отимање имовине Српске православне цркве.

На празник Силаска Светог Духа на Апостоле, отац Момчило је казао да препуштањем духу Светом и наша понашања у животу увијек бивају исправна и без погрешних одлука.

Он је подсјетио на величанствени Тројичиндански сабор са којег је у Подгорици упућена јасна порука о непоколебљивости свештенства и народа да ће бранити своје светиње на простору Митрополије црногорско-приморске и епархија будимљанско-никшићке, захумско-херцеговачке и милешевске, које овдје имају своју осмовјековну канонску јурисдикцију.

Извор: Ин4с

Викарни Епископ диоклијски г. Методије служио је данас, на Духовски понедјељак и празник Светог свештеномученика Јоаникија и с њим пострадалих свештеномученика и мученика Митрополије црногорско-приморске, храмовне славе цркве на Пардусу у Љешанској нахији са свештенством Свету службу Божију у овој цркви њима посвећеној.

Протојереј Предраг Шћепановић, парох подгорички казао је у пастирској бесједи након читања Јеванђеља говорио је о страдању Митрополита Јоаникија и избјегличке колоне од Везировог до Зиданог моста у Словенији 1944/45. године.

„Ми смо са главе страдали у Словенији, на Зиданом мосту, у преко 600 масовних гробница… И хвала браћи Словенцима што су њихове јаме и њихова стратишта обиљежили и описали. Ево ми, наше мртве, који су безгробна војска сахрањујемо у књигама и у овом светоме храму“, рекао је отац Предраг. Он је рекао да храм на Пардусу позива на братско помирење.

„Јер, то је било тешко вријеме, када је хљеб у братску крв умакан а душа на памук чупана. Тада је, на данашњи дан Митрополит Јоаникије страдао. И овај дивни храм, који се издиже на овом путу изнад Подгорице посвећен је управо њему и страдалној војсци за име Христово, јер је мученичка крв сјеме за нове хришћане“, казао је отац Предраг Шћепановић. Након светог причешћа благосиљан је славски колач. Владика Методије је на крају рекао да је благодат Духа Светога данас сабрала вјерне на Службу на Пардусу.

„Као што се пјева двије хиљаде година: И сви узевши крст свој говоримо – благословен који долази у име Господње. Тако су, драга браћо и сестре, пјевали и узели крст свој на плећа своја  кренули на пут страдања и Митрополит Јоаникије са свештенством и народом да животом својим посвједоче Јеванђеље Христово“, рекао је Владика диоклијски.

Додао је да људска природа, заражена смрћу, жуди, жедни и вапи за вјечним животом. „Тако је жудјела и душа њихова кад су кренули на овај пут страдања и срели су се са Христом – лицем у лице“, закључио је Владика Методије.

Извор: Митрополија црногорско-прморска